БОРИСАВЉЕВИЋ, Михаило

БОРИСАВЉЕВИЋ, Михаило, машински инжењер, универзитетски професор (Горњи Милановац, 25. II 1912 – Београд, 25. IX 2001). Пре уписа на Технички универзитет Берлин–Шарлотенбург обавио је једногодишњу праксу у фабрици машина и локомотива „Борсиг". Дипломирао је 1936. и запослио се у фабрици локомотива „Борсиг" у Хенингсдорфу. По повратку у Београд 1938. радио у Експортној заједници немачке аутомобилске индустрије. Више месеци провео у фабрикама „Адлер", „Дајмлер-Бенц", „Круп" и „Ауто Унион", а потом радио као технички руководилац немачког Ауто-сервиса у Београду. У међувремену је одслужио војни рок и завршио Школу за резервне официре аутомобилске струке. Априла 1941, као резервни официр војске Југославије формирао аутомобилски вод при Врховној команди, а крајем месеца заробљен у Сарајеву. У заробљеничком логору провео цео рат. У Београд се вратио почетком 1945. на спектакуларан начин – са 94 друга, с конвојем од шест возила, која му је на располагање ставио командант америчке јединице која се старала о ослобођеним логорашима. По повратку у Београд радио у једној механичарској радионици. Позван је да 1947. на Машинском одсеку Техничког факултета отпочне рад на оснивању новог Завода за моторе. За асистента изабран 1948, а за редовног професора 1972. Био је шеф Катедре и управник Завода за моторна возила. Посебно је запажен његов рад на развоју Завода за моторна возила који је осмишљено развијао не само за потребе наставе него и за научно-истраживачки рад. Сарађивао је и с индустријом моторних возила и с Војно-техничким институтом ЈНА у развоју транспортера и полигона за испитивање. Један је од пионира аутомобилизма и технике моторних возила у Србији. Учествовао у испитивањима за избор лицен-цних партнера за „ФАП" (Прибој), „Црвену заставу" (Крагујевац), „ИМТ" (Београд) и „Томос" (Копар). Посебно је запажена сарадња с фирмом „ИМВ" из Новог Места, у којој је био руководилац пројекта развоја комби-возила „ИМВ", које је низ година било присутно на тржишту. За „Крушик" из Ваљева конструисао је и до нивоа серијске производње развио помоћни мотор за бицикле „ДБП", а још раније је, из хобија и с личним средствима, конструисао и развио два модела тркачких моторцикала. Из уже струке посебно се бавио пнеуматицима за моторна возила. Био је један од најцењенијих стручњака из ове области у земљи и аутор тада јединствене монографије Савремени проблеми пнеуматика моторних возила (Бг 1982). Био је изузетно активан и у организацијама аутомобилиста, АМСС-у и АМСЈ-у, а у млађим годинама и истакнути спортиста, моторциклиста (освојио је друго место на чувеној ауто-трци око Калемегдана 1939). Један је од оснивача Југословенског друштва за моторе и возила – ЈУМВ.

ДЕЛО: Ми и аутомобил, Бг 1997.

ИЗВОР: Документација Маш. ф.

Јован Тодоровић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)