БАР

БАР, град и лука у Црној Гори, у подножју планине Румија, на обали пространог Барског залива. Б. је центар јужног дела Црногорског приморја и широког залеђа, као и центар општине са 83 насеља, површине 505 км² . Према подацима из 2003, у општини је живело 40.037 становника. У залеђу Б. је пространо Барско поље, али је он од даљег залеђа у знатној мери природно изолован планином Румијом. За потребе луке 1976. изграђени су савремени пут и железничка пруга до Подгорице (80 км) и Београда. Јужни део залива је заузела лука, а насеље је у њеном залеђу. Б. је страдао 1979. у земљотресу и после тога је уређен као савремени град. Модерни Б. је велика лука, с вишеспратницама, пространим улицама и објектима за културу, спорт и рекреацију. Фериботом је повезан са Баријем у Италији. Оперативна лука има око 2 км дужине и око 1 км² површине. У Б. постоје бродарска компанија, средња пољопривредна школа и факултет за туризам. Залеђе града је активно аграрно подручје где се узгајају маслине и јужно воће.

Б. има дугу традицију. У средњем веку град је био око 5 км далеко од обале, подно планине Румија, уз реку Рикавац. У време Немањића и Балшића ту су изграђени тврђава и подграђе. Објекти унутар тврђаве данас се реконструишу. У време Турака Б. је постао типична источњачка чаршија. Данас се то насеље зове Стари Б. и има све туристичке функције, а 2003. имао је 1.864 становника. Савремено насеље је зачето крајем XIX в., након 1878, када је Црна Гора заузела околне тврђаве и један део обале. Пруга уског колосека од обале до Вирпазара на Скадарском језеру изграђена је 1909. и тада је зачето савремено насеље с лучким функцијама. Оно се до 1908. звало Пристан. До изградње савремених саобраћајница ка даљем залеђу лука је имала локални значај.

Милутин Љешевић

О оснивању средњовековног Б. мало се зна. Повезивање настанка града с аварским присуством на Јадрану није поуздано утврђено, као што нема ни материјалних доказа да се на том простору налазило неко знатније античко или рановизантијско насеље. Град је, највероватније, основало избегло романизовано становништво из разорених градова у унутрашњости Балкана, посебно провинције Превалитана (Praevalis). Прва вест о Б. потиче с краја IX или почетка X в., када се у једном документу с именима грчких епископа помиње и онај који је столовао у Б. У свом Спису о народима помиње га средином X в. и цар Константин Порфирогенит. Б. се налазио под византијском влашћу, у оквиру теме Драч, све до 989, када га запоседа бугарски цар Самуило. Подаци о Б. из времена Дукљанске државе веома су оскудни, али је неспорно да су ту повремено боравили владари и да је у збивањима тога времена град имао значајну улогу. Године 1089. барска црква добија ранг надбискупије са значајном јурисдикцијом. У барском клиру настао је у XI в. спис Летопис попа Дукљанина или Барски родослов. Након слабљења Дукљанске државе, Б. је краће време, средином XII в., био поново под влашћу Византије, а 1183. осваја га српски велики жупан Стефан Немања и припаја својој држави. Током готово два столећа, у оквирима српске државе под влашћу Немањића, град је живео и развијао се у миру. После распада државе Немањића власт у граду се често мењала. До 1421. њиме владају Балшићи, да би га од 1405. до 1412. привремено запосела Венеција. Након Балшића, 1421. град припаја својој држави деспот Стефан Лазаревић. Кратко време Б. је био у поседу херцега Стефана Вукчића Косаче, да би га у јуну 1443. запосели Млечани у чијој власти остаје све до 1571.

Током готово целог средњег века Б. је уживао градску аутономију и имао свој статут. У време Немањића на челу градске управе налазио се кнез, увек грађанин Б., којег је именовао српски краљ. У доба Балшића и Деспотовине градом су управљале војводе и кефалије. Током XIV в. јача утицај општине са својим самоуправним органима -- Великим већем и Малим већем. Њихово оснивање (1372) ојачало је аристократски утицај на власт. Градска самоуправа, уз повремене сукобе, сачувана је и под млетачком влашћу.

Турци су заузели Б. 1571. и задржали га у свом поседу читава три столећа. Током тог раздобља Млечани су у више наврата покушавали да га поново освоје, што је доводило до репресалија и расељавања хришћанског становништва. Под турском влашћу положај и карактер града се мењају. Б. постаје шехер који припада султанским хасовима и налази се у оквиру Скадарског санџака. На челу цивилне управе налазио се кадија, а војни заповедник био је муселим тврђаве. Хришћанско становништво није учествовало у управи градом.

У Црногорско-турском рату (1876–1878), после двомесечних борби, Б. је ослобођен 10. I 1878. У борбама вођеним током поменутог рата и у каснијим експлозијама барута 1881. и 1912, насеље Старог Б. унутар бедема тешко је пострадало и у целости напуштено. Под црногорском влашћу развија се Нови Б. с луком у приобаљу. Постаје седиште капетаније и повремено боравиште владара. У I светском рату, преко барске луке, све до јануара 1915, стизала је савезничка помоћ Црној Гори. У Краљевини Југославији град је био седиште среза у оквиру Зетске бановине. Почетком II светског рата Б. су запоселе јединице италијанске Девете армије. Ослободили су га борци Прве бокељске бригаде из састава Приморске оперативне групе 24. XI 1944.

Марко Поповић

На подручју града Б., током векова, настало је мноштво вредних црквених грађевина. Најстарији је велики храм тролисне основе, из VI–VIII в., чији су остаци откопани у Барском пољу, на Тополици. У северној конхи цркве озидана је велика гробница, а на западу су уз тролисно здање позније саграђени припрата и атријум с пастофоријама и крстионицом. Вероватно је при тој цркви било установљено седиште дукљанско-барских епископа.

На Лонџи, уздигнутом платоу у југоисточном делу утврђења Старог Б., налазе се остаци двеју катедралних цркава, потоњих седишта барских епископа и архиепископа. Старија, знатно мања, била је, према позним писаним сведочанствима (XVII–XVIII в.), посвећена св. Теодору. Зидани ступци одвајали су њена три брода, наткривена само дрвеном кровном конструкцијом. Под јој је био поплочан каменом и фрагментима секундарно употребљеног мозаика. На основу делова прероманичког рељефног украса црква је датирана у IX–XI в. Пошто је страдала у пожару, над њеним темељима саграђена је у другој половини XII в. или почетком XIII в. знатно већа, тробродна црква са зиданим ступцима, посвећена св. Ђорђу. И она је првобитно била покривена дрвеном кровном конструкцијом. Међутим, у другој половини XIII в. или почетком XIV в. добила је ребрасте готичке сводове, док јој је западни део потпуно преграђен. Зидове цркве красиле су фреске с латинским натписима. Вероватно у XIV в., уз југозападни угао храма призидана је кула-звоник. Убрзо након пада Б. под турску власт катедрала је претворена у џамију. Изгледа да су тада у западну фасаду уграђене надгробне плоче барских архиепископа с епитафима. Разорена је 1881. услед експлозије муниције која је у њу била смештена.

Пред првобитним улазом у тврђаву налазио се фрањевачки манастир с црквом св. Николе (св. Марка). Она је подигнута у другој половини XIII в., вероватно по жељи српске краљице Јелене Анжујске, као висока једнобродна грађевина подељена тростепеним пиластрима на четири травеја. На истоку је имала правоугаону апсиду и била засвођена преломљеним готичким сводовима, ојачаним луковима. Зидове у унутрашњости красиле су фреске из XIV и XV в., још увек делимично сачуване. Једновремено с црквом, уз њен североисточни део саграђена је сакристија засвођена полуобличастим сводом, а уз северозападни угао кула-звоник. Турци су цркву претворили у џамију (Орта џамија) и над остацима звоника саградили минаре. Експлозија муниције разнела је храм и околне зграде 1912.

У источном делу старог града сачувала се црква упамћена као Св. Венеранда. То је једнобродна грађевина сведених архитектонских облика, подигнута крајем XIV или у првој половини XV в. Црква има полукружну апсиду постављену у правцу севера и дрвену кровну конструкцију. Фреске у унутрашњости, видљиве у траговима, потичу с краја XV, односно прве половине XVI в. Знатно су мање једнобродне цркве св. Илариона (X–XII в.), над којом је саграђена масивна млетачка кула, и св. Петра (помиње се 1247, а обновљена је 1927. као храм св. Јована Владимира), односно црквица посвећена према традицији св. Катарини (XIV в.), подигнута над једном од градских улица. У подграђу старог града, затим у основи тврђавских зидова и на спратовима градских капија сачувани су остаци још неколико средњовековних капела и мањих цркава. Осим поменутих, на територији Б. постоје и многе друге црквене грађевине, како православне тако и католичке, настале у различитим историјским епохама.

Драган Војводић

У епици се помиње са атрибуцијом град, град бијели / турачки / на крајини, питоми, мали. На једном месту (С. Милутиновић Сарајлија, Пјеванија, 14) јавља се у форми држава барска. Песме га помињу у неисторијском контексту женидбе Максима Црнојевића (Вук, II, 89) и у контексту многих догађаја важних за црногорску историју (битке на Крусима и Височици; битке на Созини; битака против скадарског везира Махмут-паше Бушатлије; боја на Граховцу; сукоба са Омер-пашом Латасом). У 63. песми Пјеваније С. М. Сарајлије помиње се као место из којег се, између осталих, купи турска војска за бој на Делиграду 1809. У песми о боју на Созини пева се да Б. држе турско племе Туђемили и њихови прваци бегови Суличићи.

Мирјана Детелић

ЛИТЕРАТУРА: Г. Вуковић, Опсада Бара, Сар. 1930; А. Дероко, Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Бг 1950; Г. А. Шкриванић, Именик географских назива средњовековне Зете, Тг 1959; Ђ. Бошковић, Стари Бар, Бг 1962; В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Бг 1965; Историја Црне Горе, I–III, Тг 1967, 1970, 1975; П. Мијовић, „Вјечно на Крајини", у: Вирпазар, Бар, Улцињ, Цт–Бг 1974; Ђ. Бошковић, Бар – град под Румијом, Бар 1984; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)