БАКАЛОВИЋ, Георгије

БАКАЛОВИЋ, Георгије, сликар (Кула, 1786 – Рума 13. IV 1843). Сликарство учио код карловачког сликара Стефана Гавриловића. Развијао се под јаким утицајем свог учитеља и још двојице такође познатих српских сликара који су тада боравили у Карловцима, Јакова Орфелина и Павела Ђурковића. Самостално почео да ради у другој деценији XIX в. Касније је ступио у заједницу са другом из Гавриловићеве радионице, сликарем и позлатарем Димитријем Ђурковићем. Након личне и породичне трагедије, побегао је у Кнежевину Србију (1837) и у Шапцу отворио сликарску радионицу. Радио је портрете и иконе. Како није успео да добије отпуст из аустријског држављанства, 1841. је враћен у Аустрију. Исте године прешао је поново у Србију, у Београд, затим отишао у Неготин, али је 1842. поново враћен у Срем.

Већи су му радови: иконостас и слике на своду српске цркве у Ердевику (1817); зидне слике и две велике иконе Христа и Богородице Горње цркве у Сремским Карловцима (1824); иконостас и архијерејски трон цркве села Врдник (1825); иконостас и појединачне иконе српске цркве у Манђелосу (1825, 1829); сликање зидова и сводова Успенске цркве у Иригу (1827); обновио је иконостас Николајевске цркве у Иригу (1827), иконостас придворне капеле митрополитског двора у Даљу (1829), иконостас и свод Јовановске цркве у Новом Саду (1830), иконостас и Богородични трон српске цркве у Новим Карловцима (1831). Са Димитријем Ђурковићем сарађивао је при обнављању Орфелиновог иконостаса за сремски манастир Гргетег. Поред црквеног сликарства радио је и портрете, од којих се истичу портрети директора и професора Карловачке гимназије. У Србији је поред многобројних портрета насликао иконостасе манастира Радовашница (1839) и Рача на Дрини (1840) и цркава у Алексинцу, Зајечару и Неготину (1841–1842). Тамо је портретисао многе угледне личности: кнеза Милоша, Јеврема Обреновића, митрополите Милентија Павловића и Петра Јовановића, кнеза Ива од Семберије и низ угледних грађана и њихових жена. Као иконописац био је под стилским утицајем претходних познобарокних сликара, а посебно Стефана Гавриловића. Као портретиста у почетку се угледао на Павела Ђурковића, чије је радове и копирао. Каснији портрети нису били на нивоу претходних. Мада је био сликар скромних уметничких могућности, допринео је развоју ликовне културе у Кнежевини Србији.

ЛИТЕРАТУРА: М. Коларић, „Георгије Бакаловић", ЗРНМ, 1958, I; Класицизам код Срба, I, Бг 1965; М. Лесек, „Прилог биографији Георгија Бакаловића", СДИУС, 1983, 14; Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791–1848, Бг 1986; Д. Живанов, Иконостас капеле св. архиђакона Стефана у Даљу, Н. Сад 1995.

Олга Микић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)