Прескочи до главног садржаја

БАЛКАНИЗАМ

БАЛКАНИЗАМ, обележје заједничко неким или свим балканским језицима без обзира на то да ли су по пореклу ближег или даљег степена сродности, које се развило као резултат дуготрајних контаката између словенских и несловенских језика на Балкану. Постоји схватање према којем се под б. подразумева свака подударност у различитим балканским језицима, која није распрострањена у словенским и романским језицима ван Балкана, а конвергентног је порекла. Јављају се у различитим епохама језичког развоја. До сада их је уочено близу три стотине, различитог опсега и значаја. Неки су познати у само два, а неки у више језика. Процес развоја б. назива се балканизација, а њоме су захваћени бугарски и македонски језик, као и источни српски говори, у којима се развијају особине заједничке са грчким, румунским и албанским језиком. У услове настајања б. спада језичка интерференција заснована на супстрату и каснијим међусобним додирима. Развој б. у словенским језицима долази на потицај из несловенских језика, раније грчког (и латинског), а данас и румунског (у Банату). Интерференција је настајала и у билингвизму који је на Балкану познат у условима мешања и смена становништва (словенизирање староседелаца, суживот словенског и несловенског живља у средњем веку, културни утицаји грчке и римске цивилизације).

Б., према неким мишљењима, могу бити примарни (релевантни) и секундарни (ирелевантни) са становишта њиховог значаја за балкански језички савез, као и категоријални (они који се тичу неких језичких категорија) и јединични (б. као јединице на било ком структурном нивоу). Настанак лексичких б. заснива се на заједничком виђењу света у окружењу и на калкирању језичких ознака. Морфолошки б. имају основа у синтаксичкој сфери језичке интерференције. На пример, с променама до којих у једном језику под утицајем суседних језика долази у употреби предлогā  и с повећавањем њихове функционалне оптерећености  повезано је смањивање функционалне оптерећености падежних наставака и упрошћавање падежне промене. У тумачењу б. у једном језику полази се од историјског момента одговарајуће појаве у језику иницијатору. На српски језик могли су утицати и бугарски и македонски говори, који су балканизирани раније и темељитије. У српском језику б. су регистровани како у књижевном језику, тако и у народним говорима. У б. у српском књижевном језику спадају: процес губљења инфинитива и његове замене конструкцијом да + презент, изједначавање облика датива, инструментала и локатива множине, тежња ка непроменљивости бројева, мешање прилога где и куда, употреба предлога код са генитивом за исказивање усмерености кретања, брисање граница између прелазности и непрелазности глагола итд. Југоисточне српске народне говоре (призренско-тимочка дијалекатска зона) карактерише велик број б. који имају системски карактер: губитак инфинитива и творба футура са да + презент (ћу да радим), аналитичка деклинација и преношење функција косих падежа на конструкције са предлозима и општим падежом (из кућу, на кућу, пред кућу, у кућу), аналитичко поређење придева типа по и нај + позитив (добар, подобар, најдобар), удвајање објекта (њега га чекам), постпозитивни члан у најисточнијем делу српских говора (човекав, жената, детето), скраћивање дугих вокала (дете, глава). Балканистичке појаве неједнако захватају призренско-тимочку дијалекатску зону, али се неке од њих (употреба конструкције да + презент поред инфинитива, једнакост акузатива и локатива) шире и на косовско-ресавске и зетско-сјеничке говоре. Велик је број лексичких б. било супстратског порекла, нарочито у топонимији (трачког: Тамиш, Пловдив, романског: Барбатово, Корбевац, грчког порекла, често преко романског: Сплит, Хвар, Пиле, или, можда, илирског: Липљан, Тара), било калкова, односно позајмљеница новијег времена (турцизми).

ЛИТЕРАТУРА: И. Поповић, Историја српскохрватског језика, Н. Сад 1955; Б. Попов, „Положај српскохрватског језика у балканском језичком савезу", ЈФ, 1984, XL; В. Станишић, „Балканизми у српскохрватском језику", Balcanica, 1987, 16/17; П. Асенова, Балканско езикознание. Основни проблеми на Балканския езиков съюз, София 1989; Ш. Демирај, Балканска лингвистика, Скопље 1994; П. Ивић, Преглед историје српског језика, Ср. Карловци Н. Сад 1998.

Недељко Богдановић