БУНА ПЕРЕ (ЈОВАНОВИЋА) СЕГЕДИН-ЦА 1735

БУНА ПЕРЕ (ЈОВАНОВИЋА) СЕГЕДИН-ЦА 1735, устанак мађарских сељака и ситног племства којем су се придружили српски официри-граничари. Пера Сегединац, рођен у Печкој 1655, а погубљен у Будиму 24. марта 1736, потицао је из граничарске официрске породице, био је од 1703. надаље капетан у свом родном месту у Поморишкој војној граници. У том чину учествовао је у борбама против мађарских устаника-куруца у време Ракоцијеве буне. Његов одред је 1704. био потучен, а на бојишту је остало његових 400 граничара, због чега није узнапредовао у служби, па се због тога, 1735, у својој осамдесетој години прикључио устанку мађарских сељака и ситних племића у Зарандској, Бекешкој и Чонградској жупанији у југоисточној Угарској под вођством мађарских племића Себешћена, Сича, Сабоа, Матуле и Силашија, који су у свом устанку рачунали на српске граничаре у Поморишју и Србима обећавали слободе, племство и земљишне поседе. Капетан Пера био је предвиђен за команданта устаника, за њиховог „генерала". Очекивало се да он заузме тврђаву Арад и допринесе ширењу устанка, у циљу чега је, донекле, придобио оберкапетана Ђурку Шевића и капетана Јована Штрбу, као најугледније граничарске официре. Међутим, до те акције није дошло, а кад је поткрај априла 1735. буна почела и поприлично се проширила, арадски поджупан Јаков Бибић, поунијаћени Србин, са својим људима и граничарима из Шајтина ухватио је Перу и предао га генералу Хантку у Араду. Сазнавши за то, Шевић и Штрба, као и Перин старији син Михајло, одустали су од буне и да би се оправдали, повели су граничарску војску од преко 1.200 људи против куруца, које су у бици код Ердехеђа на речици Белом Керешу разбили, побили и натерали у бекство. У тој борби рањени су били капетан Штрба и Перин син Михајло. О свом држању према буни и о победи над куруцима четрнаест поморишких официра, с оберкапетаном Ђурком на челу, поднели су исцрпан извештај карловачком митрополиту Вићентију Јовановићу, истичући да у први мах нису могли да поверују да је остарели капетан Пера умешан у буну, а кад их је Хантко уверио у то, изјавили су да се неће заузети за њега, него да одговара за кривицу. Капетан Пера, његов син Михајло и двојица поменутих капетана провели су скоро годину дана у тамници у Будиму и били више пута детаљно испитивани и подвргавани тортури. Сви су сматрани за кривце, али су Михајло и обојица капетана, као учесници у бици код Ердехеђа, избегли казну, док је Пера осуђен на смрт бацањем на точак, черечењем и најпосле вешањем. На точку су му, најпре, истезани удови и ломљене кости, док му, најзад, ударцем ушице од секире у чело није задан последњи „ударац милости". Тело су му потом распорили, утробу извадили и рашчеречили, да би га пренели у Печку и јавно обесили ради застрашивања становништва. Тадашње мађарске власти настојале су, због капетана Пере, целу буну да прикажу као ствар Срба, иако су је баш они угушили будући да нису имали разлога да у њој учествују.

ИЗВОРИ: Ј. Радонић, „Грађа за историју буне Пере Сегединца", Споменик СКА, 1923, 59; С. Гавриловић, „Нова акта о буни Пере Сегединца 1735", ЗМСДН, 1968, 50; „Подаци о буни Пере Сегединца 1735. године", ЗМСИ, 1985, 32; „Тринаест необјављених списа из 1735--1736. о буни Пере Сегединца", ЗМСИ, 2002, 65--66.

ЛИТЕРАТУРА: S. Márki, Péró lázadása, Budapest 1893; М. Јакшић, О Вићентију Јовановићу, Н. Сад 1900; Д. Руварац, „О тобожњем (Nomine, ne re) српском устанку Пере Сегединца од 1735. год.", ГНЧ, 1923, 35; В. Винавер, Пера Сегединац, Бг 1955; Д. Ј. Поповић, Срби у Војводини, II, Н. Сад 1959.

С. Гавриловић