БОЖУР

БОЖУР (Paeonia), род зељастих и полуодрвенелих жбунастих биљака, крупних и белих, црвених или ружичастих цветова из фам. Paeoniaceae. Подземно стабло је са кртоластим задебљањима или снажним ризомима. Стабло је код зељастих представника 0,5–1,5 м, а код дрвенастих 1,5–3 м. Листови су прстасто издељени на крупне зашиљене, обле или узане тракастe режњеве. Цветови имају већи број црвених, ружичастих, белих, ретко жутих круничних листића, бројне прашнике и један тучак. Плод чаура има неколико крупних, тамних и тврдих семена. Садрже монотерпенске глукозиде, флавоноиде, танине, стилбене, тритерпене, феноле итд. Отровне су, али имају лековита својства која нису још увек довољно испитана. Род обухвата око 45 врста распрострањених у северозападној Африци, умереном појасу Азије и Европе, западном делу Северне Америке. Највећи број врста је у Кини. У Србија постоје четири аутохтоне врсте. Траколисни б. (P. tenuifolia) је степска врста јарко црвених цветова, распрострањена у Делиблатској пешчари и на два локалитета у источној Србији. Нестао је из подунавских пешчара од Голупца до Кладова. Разликује се од осталих врста у Србији по ситно издељеним тракастим листовима. Цвета у другој половини априла. Косовски б. (P. peregrina) је најраширенија врста овог рода у Србији. Његово станиште код Газиместана, где је некад био бројан, данас је скоро уништенo. Међутим, ова врста је сразмерно честа у светлим храстовим шумама североисточне, источне и јужне Србије и КиМ. Мушки б. (P. mascula) спада у ређе врсте у Србији. Разликује се од осталих врста по округластим лисним режњевима. Настањује прогале и светле шуме на кречњацима западне, источне Србије и Метохије. Обичан б (P. officinalis) заступљен је у Србији са две подврсте, типском и subsp. banatica (банатски б). Типска подврста релативно је ретка и настањује отворена жбунаста станишта и светле шуме на кречњацима западне Србије, док је банатски б. познат само са једног локалитета у Делиблатској пешчари. Све врсте б. су угрожене и строго заштићене у Србији. Многи топоними у Србији потичу од б. (Божурња, Божуревина, Божуревци). Као декоративне врсте различите врсте б. и њихови хортикултурни варијетети често су гајени у парковима и баштама. Хортикултурни потенцијали наших аутохтоних врста нису довољно искоришћени.

Владимир Стевановић

У народу постоје разне приче о косовском б. По једној, првобитно беле боје, б. је добио црвену од крви српских јунака погинулих у Косовској бици 1389. Косовски б. постао је симбол Косовске битке и српских ослободилачких победа у Балканском рату 1912. По народној традицији српски средњовековни витезови њиме су китили своје шлемове и калпаке, па се на основу тога црвенило његовог цвета повезује и с косовским митом који је у народу добио посебан национални карактер, сачуван у обредима и играма и опеван у народним песмама. По народном предању и етимологији, по којој се име овог цвета везује за Бога, б. има велику натприродну снагу – носи се око врата ради заштите од падавице, лудила, промуклости и вратобоље.

Петар Влаховић

ЛИТЕРАТУРА: Г. Геземан, „Моји последњи утисци са Косова", Јужни преглед, 1936, 1; М. Јосифовић (ур.), Флора Србије, 3, Бг 1972; В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Бг 1985; П. Софрић Нишевљанин, Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба, Бг 1990; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Бг 1998; В. Стевановић (ур.), Црвена књига флоре Србије 1, ишчезли и крајње угрожени таксони, Бг 1999.