БЛАЗНАВАЦ ПЕТРОВИЋ, Миливоје

БЛАЗНАВАЦ ПЕТРОВИЋ, Миливоје, генерал, министар, кнежевски намесник (Блазнава код Крагујевца, 4. V 1824 – Београд, 24. III 1873). Узео је презиме по родном месту. По неким индицијама био је ванбрачни син кнеза Милоша. Завршио је основну школу, служио у војсци и полицији, а 1845. вратио се у војску и постао ађутант кнеза Александра. У време револуције 1848. уставобранитељска влада послала га је у Беч да уходи бившег кнеза Милоша и спречи његов евентуални повратак у Србију. Организовао је привремено затварање старог кнеза у Загребу маја 1848. У српском покрету у Угарској истакао се храброшћу у борбама против Мађара, поред Стевана Книћанина, као његов ађутант и командант артиљерије. Потом је, као државни питомац, боравио у Бечу и Паризу, где је учио хемију, затим војне науке у школи у Мецу. По повратку из иностранства постављен је 1854. за начелника Војног одељења Министарства унутрашњих дела. Поновним доласком на престо кнез Милош је намеравао да га преда суду и најстроже казни, али га је, на синовљеву молбу, само протерао у родно село. Кнез Михаило га је 1861. поставио за управника крагујевачке тополивнице, а 1865. за министра војног. На том положају радио је на јачању војне организације и њеном наоружавању, али у томе није исказао значајне резултате, пошто Србија ни до краја кнез Михаилове владе није била у војном погледу способна и спремна да отпочне рат против Турске. После убиства кнеза Михаила (1868) извршио је државни удар, па је насупрот Привременом намесништву, које је предвиђало сазив Скупштине ради избора новог кнеза, заједно с војском Београдског гарнизона прогласио Милана Обреновића за кнеза, што је и потврђено на Великој народној скупштини у Топчидеру, 20. VI 1868. Са Ј. Ристићем и Ј. Гавриловићем Б. је изабран за намесника малолетном кнезу. После кнежевог навршеног пунолетства (1872) постао је председник владе и министар војни, добивши први у Србији чин генерала. Непосредно пре смрти започео је рад на јачању проаустријске и промађарске спољне политике.

ИЗВОРИ: Писмо Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, I, II, Бг 1931; Писма Јована Ристића Филипу Христићу од 1870. до 1873. и од 1877. до 1880, Бг 1931; Писма Филипа Христића Јовану Ристићу (1868–1880), Бг 1953; Дневник Бењамина Калаја 1868–1875, Бг – Н. Сад 1976.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Бг 1901; Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини XIX века, I, Бг 1923; С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858), Бг 1933; Друга влада Милоша и Михаила, Бг 1933; Влада Милана Обреновића, I, Бг 1934; Г. Јакшић, В. Вучковић, Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила (Први балкански савез), Бг 1963; В. Јовановић, Успомене, Бг 1988; Р. Љушић, „Обреновићи у револуцији 1848", Зборник радова научног скупа „Српски покрет у револуцији 1848–1849", Н. Сад 2000.

Петар В. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)