БУГАРИСТИКА,

БУГАРИСТИКА, комплекс научних дисциплина које за предмет имају бугарски језик, књижевност и културу бугарског народа. Општеприхваћено jе мишљење да jе jедан од троjице оснивача б. као научне дисциплине Вук Караџић, коjи jе 1822. у Додатку к Санкт-Петербургским речницима осим 27 бугарских народних песама обjавио и списак бугарских речи, симболички одређуjући претежно лексикографску ориjентациjу касниjе српске б. Током следећег столећа интересовање за бугарски jезик углавном се ограничавало на белешке у периодици и на приказе у коjима се представљао развоj бугарске књижевности и фолклора (чланци Ђ. Даничића из 60-их година, чланак В. Jагића „О jезику и књижевности садашњих Бугара" из 1880. итд.). Последња децениjа XIX в. обележена jе значаjним напретком у преводилачкоj пракси, приликом коjе су били први пут књижевно утврђени случаjеви међуjезичке асиметриjе. Јачање српско-бугарских контаката у сфери културе током прве децениjе ХХ в. довело jе до оживљавања и у научноj сфери. Занимање за проблематику бугарског jезика добило jе углавном антрополошки или филолошки смер, а није било посебног интресовања за проучавање лингвистичких питања.

Српска б. се од 30-их година ХХ в. развијала у два основна правца: израда лексикографских приручника и граматичких прегледа. Никола Мирковић jе аутор првог двоjезичног речника Бугарско-српскохрватски диференциjални речник (Бг 1937), који садржи око 3.300 одредница и обухвата само лексеме с различитим значењем. Три децениjе касниjе објављен jе двоjезични Бугарско-српскохрватски речник (Бг 1967) Марина Младенова. Тај речник садржи око 35.000 одредница и кратак списак важниjих скраћеница у бугарском jезику. Из словника нису изузети хомоними, пароними или реалиjе. М. Младенов jе издао и Бугарско-српски речник (Бг 2000), израђен на основи речника из 1967, али знатно проширен, прерађен и допуњен. Осим већег броjа преводних вариjаната, одреднице садрже и фраземе, термине и савремену лексику. Лексикографски смер у српскоj б. наставила jе Мариана Алексић. Она jе, заjедно са Ценком Ивановом, аутор речника Српско-бугарски речник. Тематски. Хомонимни (Велико Трново 1999). Први део тога речника чини двоjезични тематски речник са око 14.000 речи и израза из сфере људског и друштвеног живота, хуманистичких и егзактних наука. Други део представља преглед међуjезичких хомонимних парова у оба jужнословенска jезика. Године 2007. таj речник jе објављен у Београду под истим насловом, значаjно проширен одредницама из области права, образовања, међународних односа, технике, културе и спорта, а додати су изрази учтивости. Међуjезичка српско-бугарска хомонимиjа jе у центру истраживачких интересовања М. Алексић коjа jе 2001. одбранила, а касније и обjавила докторску дисертациjу Међуjезичка српско-бугарска (бугарско-српска) лексичка хомонимиjа (Бг 2006). Њен речник хомонима jе изашао и у посебном издању -- Българско-сръбски речник на лексикалните омоними (Бг 2006) и обухвата око 1.500 хомонимних и паронимних парова. Она jе аутор и разговорника С бугарским у свет (Бг 2004), коjи садржи и кратак преглед бугарске граматике.

Други правац у српскоj б. jе представљен двама радовима. Бугарска граматика од Николе Мирковића (Бг 1937) у веома сажетом облику даје систематски преглед бугарске граматике, истиче основне фонетске и морфолошке особине бугарског као jужнословенског jезика и показује главне разлике између бугарског и српскохрватског језика. Та граматика садржи и кратак преглед историjе бугарског књижевног jезика, као и поглед на основне разлике између српских и бугарских реченичких структура. Марин Младенов jе аутор уџбеника Савремени бугарски jезик -- морфологиjа (Бг 1987), намењеног првенствено студентима б. у Србиjи.

Посебно место има и рад Марина Младенова Новинарска стилистика (Бг 1980), заснован делимично и на бугарским примерима. Бугаристичке теме у своjим чланцима повремено обрађуjе и Александар Младеновић, а други истраживачи ретко. Павле Ивић констатуjе да је питања међуjезичких контаката између српског и бугарског jезика истражила углавном бугарска страна.

На Филолошком факултету у Београду студијска група за бугарски jезик и књижевност постоjи од 1958. Наставним планом за ту групу од самог почетка обухваћене су дисциплине које се претежно односе на практично и теоријско овладавање савременим бугарским jезиком. Од 1978. до 1993. редовни професор за бугарски језик на Катедри за српски jезик са jужнословенским jезицима био jе М. Младенов. М. Алексић је од 1990. асистент, а од 2001. доцент за бугарски језик на тој студијској групи.

Д. Дончева

Истраживања бугарске књижевности и српско-бугарских књижевних и културних веза у српској науци о књижевности немају јасан и постојан континуитет, него осцилирају како у интензитету тако и у квалитету. Између два светска рата б. се више бавио критичар Никола Мирковић, а бележи се и пораст превода и критичких коментара дела бугарских писаца у српској књижевној периодици (СКГ, НЕ и др.). После II светског рата на београдском Фил. ф. установљена је Катедра за бугарски језик и књижевност, на којој је бугарску књижевност предавао Марин Младенов. Најзначајнији бугариста у Србији после II светског рата је Ђорђе Игњатовић који се систематично бавио српско-бугарским књижевним и културним везама и за собом оставио низ значајних књижевноисторијских радова. Допринос б. дао је и преводилац и публициста Синиша Пауновић. После 2000. на београдском Фил. ф. б. се, у склопу јужнословенске компаратистике, посебно бави Михајло Пантић. Oн је са Дарином Дончевом приредио обимну хрестоматију Бугарска књижевност (Бг--Ниш 2007), уредио неколико зборника и тематских бројева часописа посвећених савременој бугарској књижевности, као и антологију савремене бугарске приче Кристин, која је махала из воза (Н. Сад 2011).

М. Пантић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Бечева, „Бугарско-српска контрастивна лингвистичка истраживања", у: И. Клајн, П. Пипер (ур.), Контрастивна проучавања српског језика: правци и резултати, Бг 2010.