БОГОСЛОВСКИ СЕМИНАР

БОГОСЛОВСКИ СЕМИНАР, интернатски смештај ученика богословија. У почетку називан алумнеум (лат. alumnari: васпитавати), што на Западу подразумева завод у којем ученици, поред васпитавања и образовања, добијају смештај и исхрану као у пансиону. Касније је прихваћен термин „семинар" и „семениште" (чије је буквално значење расадник, у преносном смислу расадник у којем се припремају духовни кадрови који ће у своје време донети род, сходно јеванђелској причи ‒ Мт 13,3–23). Осим практичне и социјалне функције, интернатско школовање садржи и богословску димензију која се огледа у заједништву и саборности. Време је подељено на одмор (спавање), наставу и поподневно занимање. Одлазак на сва богослужења у школску капелу подразумева активно учешће: млађи ученици само читају, а старији уз читање апостола још и певају за певницом. Идеја богословије са семинаром јавила се у XVIII и трајала кроз цео XIX в. Народно-црквени сабор 1774. под председништвом генерала Матезена као царског заступника расправљао је где ће се подићи семинарија, каквог ће бити капацитета, као и како ће изгледати наставни план, унутрашње уређење и управљање. Искрсло је и питање локације које се сводило на избор Карловаца или Новог Сада јер је Темишвар био искључен с обзиром на то да није имао прикладну зграду. Као краљевски слободни град Нови Сад је понудио бесплатан плац, бесплатан пројекат и 3.000 форинти, а становници су обећавали „сву потребну помоћ за њен правилан рад". Темишварски сабор 1790. дао је предност Карловцима за оснивање семинарије, али је остварено само оснивање богословије. Тек на Благовештенском сабору 1861. одлучено је да се у Карловцима оснује семинарија за 120 богослова, те да се убудуће у манастир не примају нити да парохију прве класе добијају они који нису учили у семинарији. Синод је 1893. затражио правила за семениште, а њих је 1895. израдио прота Јован Вучковић. Зграду семеништа из својих средстава подигао је и осветио патријарх Георгије Бранковић 1900. Све српске богословије у XX в. су семинарског типа. Између два светска рата све богословије издржавала је држава. Данас трошкове делом сноси Српска црква, а делом сами ученици.

ЛИТЕРАТУРА: И. Руварац, Шта се и како се и с које се стране докле покушавало да се и код нас оснује семинарија за кандидате свештеничког реда, Н. Сад 1887; Ј. Вучковић, „Предлог за оснивање интерната уз православно богословско училиште у Карловцима", БГл, 1904, 5, 2–6; Р. Грујић, Азбучник Српске православне цркве, Бг 1993.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)