БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС

БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС, дипломатски скуп представника великих сила, одржан у Берлину 13. VI – 13. VII 1878. ради ревидирања одредаба Санстефанског уговора. Санстефанским уговором, склопљеним 3. III 1878, окончан је рат Русије, Србије и Црне Горе с Турском, а стварањем Велике Бугарске, која је обухватала подручје од Дунава до Егејског мора, Русија је угрозила интересе великих сила: Енглеске у питању мореуза (Босфора и Дарданела) и Аустроугарске на Балкану. Веома заинтересоване за преиначење Санстефанског уговора биле су Румунија, Грчка и Србија, којима су одузети делови ослобођених територија. Енглеска и Аустроугарска нису допустиле Русији да, противно интересима других сила, сама решава о судбини Турске и устале су против њених претераних захтева.

На Б. к. су учествовале велике силе и Турска, а председавао му је немачки канцелар Ото фон Бизмарк. Главни преговарачи били су: лорд Биконсфилд (Дизраели) за Енглеску, Андраши за Аустроугарску, Каратеодори-паша за Турску, Вадингтон за Француску, гроф Корти за Италију и канцелар Горчаков за Русију. Русија и Енглеска су се пре конгреса споразумеле о главним тачкама те ревизије у меморандуму од 30. маја. Енглеска се у тајном споразуму с Портом од 4. јуна обавезала да ће штитити турске поседе у Азији, а као накнаду добила је острво Кипар.

Дипломатска борба водила се између Енглеске и Аустроугарске с једне и Русије с друге стране. Енглеска је највише бринула о интересима Турске и тежила да удаљи Русију од Егејског мора, Цариграда и мореуза. Пуномоћници балканских земаља деловали су само изван конгреса, код представника појединих сила. Србију је представљао Јован Ристић, а црногорски делегати били су Божо Петровић и Станко Радоњић. Русија је, сходно својим претензијама ка Цариграду и мореузима, подржавала Бугарску и покушала да јој спасе што више од онога што јој је осигуравао Санстефански уговор. У свом ширењу према Балкану, Аустроугарска је имала највећу помоћ у Енглеској, а подршку јој је пружала и Немачка. Она је тежила за Босном и Херцеговином и била против оснивања велике словенске државе на Балкану, која би, привлачећи Словене из Аустроугарске, угрозила њене интересе.

На Б. к. територија Бугарске је сужена и подељена на два дела. На северу је основана аутономна трибутарна кнежевина Бугарска под султановим сизеренством, с народном војском. Турска војска више није била присутна у Бугарској. Јужно од Балкана основана је Источна Румелија, провинција с административном аутономијом, којом је управљао хришћански генерални гувернер. Њега је именовала Порта на пет година уз пристанак сила. На острву Крит, где је избио устанак за време руско-турског рата, требало је применити одредбе из Органичког правилника од 1868. Силе су себи задржале право да посредују у преговорима између Турске и Грчке у вези с исправком граница у Тесалији и Епиру. По енглеском предлогу, Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину и да њоме управља, те да држи војне посаде у Новопазарском санџаку. Црној Гори је призната независност и припојени су јој Бар, Колашин, Никшић и Подгорица. Она је морала вратити Турској Улцињ који је накнадно (1880) опет добила у замену за Плав и Гусиње. Спич је препуштен Аустроугарској и припојен Далмацији. Црногорска обала је неутрализована, а Аустроугарској је стављено у дужност вршење поморске и санитарне контроле. Румунији је призната независност и додељена јој Добруџа, одузета Бугарској уз велико негодовање Русије. Русији је враћен део Бесарабије између Прута и Килије, који јој је био отргнут Париским миром 1856. Забрањени су подизање утврђења и пловидба ратних бродова на Дунаву, од Ђердапа до ушћа. Регулацију Ђердапа преузела је Аустроугарска којој је Србија требало да омогући олакшице у погледу извођења радова. Задржана је Европска дунавска комисија, успостављена Париским уговором. Порта је обећала увођење реформи и правилник сличан критском у Јерменији и другим провинцијама. Европска комисија се обавезала да успостави државне институције у Источној Румелији.

Б. к. представља велики заокрет у српској спољној политици. Разочарана у Русију која је штитила интересе Бугарске, Србија је затражила подршку Аустроугарске. Српски делегат Јован Ристић састао се у Бечу с аустроугарским председником владе Андрашијем и склопио с њим споразум који је потписан 8. јула у Берлину. Србија се обавезала да ће за три године изградити железничку пругу Београд‒Ниш, с везама за Пирот и Врање и да ће склопити с Аустроугарском трговински уговор или царински савез. Трећа одредба односила се на регулацију Ђердапа. За узврат Србија је имала аустроугарску подршку у погледу независности и територијалног проширења у правцу југоисточних граница, тако да добије Врање, Пирот и Трн. Б. к. је признао Кнежевину Србију независном државом и одредио јој границе (члан 34). Кнежевина је проширена Пиротским, Нишким, Врањским и Топличким округом. Мали Зворник и Сакар, око којих је толико година вођена борба, коначно су припојени Србији. Србија је преузела обавезе Турске према Аустроугарској око изградње железница и с њима и Бугарском морала да склопи посебан уговор. Муслимани који су желели да напусте Кнежевину могли су да задрже своје поседе, а посебна комисија решила би сва њихова спорна имовинска питања у року од три године. Српски поданици у Турској, до склапања уговора између ове две државе, уживали су сва права предвиђена међународним уговорима. У року од 15 дана обе војске имале су обавезу да напусте туђе земљиште. Сразмерно повећању територије, Србија је преузела јавни дуг Турске. Народна скупштина, која се састала у Крагујевцу 26. VII 1878, прихватила је одредбе Б. к. Кнежевом Прокламацијом од 22. августа обнародован је мир између Србије и Турске, територијално проширење и независност. Б. к. није успоставио трајну политичку равнотежу између великих сила. Супротно гаранцији мира, у њему су се налазиле клице будућих великих сукоба у Европи.

ИЗВОР: М. Војводић и др. (прир.), Србија 1878. Документи, Бг 1978.

ЛИТЕРАТУРА: В. Поповић, Берлински конгрес, Бг 1928; А. Дебидур, Дипломатска историја Европе, II, Бг 1934; В. Поповић, Источно питање, Бг 1996; Р. Љушић, Историја српске државности, II, Н. Сад 2001.

Урош Татић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)