БОЖИЋ, Светислав

БОЖИЋ, Светислав, композитор, теоретичар музике, универзитетски професор (Лозница, 22. V 1954). Дипломирао (1977) и магистрирао (1979) на Одсеку за општу музичку педагогију Факултета музичке уметности у Београду. На истом факултету, где ради од 1980, редовни је професор теоријских предмета. У стваралаштву је окренут првенствено хорској духовној и световној музици која је инспирисана фолклором и мокрањчевским коренима. Поред хорских дела компонује вокално-симфонијску, симфонијску, камерну и солистичку музику. Бави се теоријским радом, посебно питањима везаним за модални систем мишљења. Дела су му извођена на Кипру, у Грчкој, Бугарској, Украјини, Мађарској, Италији, Швајцарској, Француској, Шпанији, Белгији, Великој Британији, Немачкој, САД, Португалији и Русији. Објавио ауторске компакт-дискове: Венац Милоша Црњанског, Врата спаса, Литургија Св. Јована Златоустог, Свеноћно бденије, Метохијска појања, Духовна лира, Хиландарски палимпсест, Небесна литургија, Јутрење из херцеговачке Грачанице, Празнично вечерње. Подстицај за стварање често налази у литерарним и поетским узорима. У области духовне музике истичу се дела за мешовити хор Литургија Св. Јована Златоустог (1992), Опело у гис-молу (1993), Всеноћно бденије (1994), Страсна седмица (1995), Небесна литургија (1999), Духовна лира владике Николаја Велимировића (1999), Светосимеоновска духовна плетеница (2003), Светлости и сенке над Метохијом (2004). У оркестарској музици окреће се симфонијској поеми (Време смрти, 1981; Партита, 1982; Игра са радочела, 1988; Из давнина, 1991; Шапат Сентандреје, 1994; Последња љубав у Цариграду, 1998; Молитве преображења, 1999; Свитања над Љевишком, 1999; Четири портрета источног сна, 2000; Светлости преображења, 2000; Увертира 1804, 2003; Повратак на златни рог, 2005; Са плавим ветром на цариградском друму, 2005) и концертантном жанру (Кападокијско бденије, поема за клавир и оркестар, 1991; Лазарово бденије, концерт за трубу и оркестар, 1996; Багдала – лазаричка јутрења, концерт за клавир и оркестар, 1997; Метохијска појања, концерт за клавир и оркестар, 1998; Петроградски мозаик, концерт за виолину и оркестар, 2001; Антифон Георгија Бранковића, концерт за оркестар, 2002). Камерној музици дао је велики број прилога за различите ансамбле: Литургијски квартет, Подибарски жал, Сумрак на стазама Деспотовим, Кроз сан мој тавни и безброј суза наших и Епифаније Рождества за камерни гудачки орекстар, Пред конацима студеничким за гудачки картет, сонате за фагот и клавир и виолину и клавир. Компоновао је комаде за соло виолину, клавир, флауту, виолу, хорну, фрулу, глас и гудаче, али и дела за нестандардне саставе попут Ноктурна за Чарнојевиће за четири харфе, Антиохијски рефрен за флауту и мешовити хор, Атлас ветрова за мешовити хор и дуваче и др. Значајан број дела посветио је солистичким инструментима (за флауту, клавир, чембало, виолончело, виолу). Бројни су и циклуси соло песама на стихове М. Настасијевића (Елегија, Муклине), М. Црњанског (Суматра, Химна, Беспућа, Предосећање) и Б. Радичевића (Дитирамб). Вокално-инструменталном жанру припадају Октобарске химне, поема за хор и оркестар (1985), опело Лутају душе Крагујевца (1989), Са Карпата, за два клавира, женски хор и гудаче (1991), Сеобе, за мешовити хор и симфонијски оркестар (1992), Слово љубве, за мешовити хор и оркестар (1993), Молитва Рачана, за мешовити хор и гудаче (1995), Ламент над Београдом, за мецосопран, баритон, мешовити хор и гудачки оркестар (1999), Тропар Стевану Мокрањцу (2003). Добитник је бројних награда међу којима награде Вукове задужбине (1993), Октобарске награде града Београда (1995), награде Фондације „Браћа Карић" (1999) и Рачанске повеље (2004).

Соња Маринковић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)