БОГДАНОВ, Васа

БОГДАНОВ, Васа, историчар, универзитетски професор (Панчево, 2. X 1902 – Загреб, 9. X 1967). Син је великог жупана и државног саветника Јоце Богданова. Књижевност и историју студирао је најпре у Бечу, а дипломирао у Београду 1924. Докторат наука стекао у Загребу 1947. Као средњошколски професор између два светска рата (1924–1941) радио у Новом Врбасу, Великом Бечкереку, Суботици и Загребу. Отпуштен је из службе јер је од 1919. ступио у раднички покрет и био члан КП, а у међуратном периоду провео у затворима око две године. Од 1922. до 1939. био је уредник и сарадник више листова и часописа, као што су: Нова Војводина, Организовани радник, Szervezett Munkás, Литература, Савремена стварност, Данас, Печат, Израз и др. Текстове је потписивао и псеудонимима: Н. Томин, Н. Костин, Н. Дралић, Д. Дункић, Ј. Јосиповић, Ј. Николић, С. Иланџић, Н. Отокаров и Н. Танчић. Од јесени 1945, био је професор Друге класичне гимназије у Загребу. У историјском архиву Загреба радио је као научни сарадник (1946–1948). Више година после 1949. био је шеф делегације Савезног извршног већа за реализацију мировног уговора с Мађарском. За ванредног професора на Катедри за историју народа Југославије у новом веку изабран је 1949, а за редовног 1955. Дописни члан ЈАЗУ постао је 1951. а редовни 1955. Био је у блиским политичким односима с М. Крлежом још поткрај 30-их година, а сарадњу с њим наставио и после рата, посебно при оснивању Лексикографског завода ФНРЈ.

Први рад којим је Б. закорачио у историографију била је студија Устанак Срба у Војводини и мађарска револуција 1848. и 1849. (Суб. 1929) која је у науци наишла на ласкаве оцене. С догматских становишта критиковали су га југословенски марксисти који су га осуђивали као ревизионисту и троцкисту због тога што је изрекао оцене супротне Марксовом и Енгелсовом неповољном суду о улози Словена у годинама револуције. У познијим годинама Б. је написао више књига и расправа о револуцији 1848–1849, не само код Срба у Угарској, него и код Хрвата. Теме његовог изучавања везане су, углавном, за време од краја XVIII в. до најновијег времена. Писао је о јакобинској завери Игњата Мартиновића, о хрватским политичким странкама, Анти Старчевићу, Франи Супилу, хрватском покрету 1903–1904, I светском рату, односима Срба и Хрвата и узроцима њихових сукоба. Јаке имагинације, оштрог запажања, Б. је био мање истраживач, а више тумач историје. Због тога његови судови нису увек утемељени на научно провереним чињеницама, а радови су му често прожети политичким намерама које одговарају хрватским националним и политичким интересима.

ДЕЛА: Национални и социјални сукоби Војвођана и Мађара 1848–1849, Зг 1935; Друштвене и политичке борбе у Хрватској 1848–1849, Зг 1949; Хисторијска улога друштвених класа у рјешавању јужнословенског националног питања – Прилог хисторији јужнословенског ослобођења и уједињења, Сар. 1956; Ликови и покрети, Зг 1957; Жива прошлост, Зг 1957; Хисторија политичких странака у Хрватској од првих страначких груписања до 1918, Зг 1958.

ЛИТЕРАТУРА: „Васо Богданов", Љетопис ЈАЗУ, 1953, 58; Љ. Доклестић, „Васо Богданов (1902–1967)", ЈИЧ, 1967, 1–4; К. Милутиновић, „Научни лик Васе Богданова", ЗР, 1967, 5.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)