БИОЛОШКИ РЕСУРСИ

БИОЛОШКИ РЕСУРСИ, гени, организми и њихови живи или мртви делови, као и делови популација и биоценоза (екосистема) који имају актуелну или потенцијалну вредност за човечанство, искоришћавају се или се могу користити за различите потребе и делатности (храна, медицина, фармација, различите гране индустрије, трговина итд.). Људи су се ослањали на б. р. од времена сакупљања плодова биљака и лова дивљих животиња, (преко) култивисања биљака и животиња током периода развоја пољопривреде све до садашње савремене експлоатације природних добара у несагледивим размерама и ефикасности. Од 1.750.000 до сада описаних органских врста човек користи за потребе исхране релативно мали број врста, углавном гајених биљака и животиња. Сматра се да око 60% хранидбене основе човечанства чине три житарице: пиринач, кукуруз и пшеница. Процењује се да се око 5.000 биљних врста користи у исхрани људи, да је између 10.000 и 50.000 врста јестиво и/или може имати различиту употребну вредност, док је највећи део светске флоре, од око 220.000 врста још увек непознат, неиспитан у погледу искористљивости и представља велики потенцијал. Најчешће коришћени животињски ресурси су домаће животиње, мада није занемарљива ни количина дивљих врста које се изловљавају у природи, посебно морских организама. Вештачким узгојем водених и копнених животиња, плантажирањем зељастих биљака и дрвећа смањује се притисак на природне популације. Генетички ресурси, односно генетички материјал микророганизама, гљива, биљака и животиња, било да се ради о аутохтоним дивљим врстама или култивисаним расама и сортама, представљају изузетну стварну или потенцијалну вредност за човечанство, посебно у вези са новим лековима и биотехнологијама које се могу применити у индустрији, пољопривреди, шумарству, медицини, фармацији итд. Вековна експлоатација б. р. довела је до ишчезавања и/или угрожавања многих органских врста. Данас је светски биодиверзитет, схваћен као елементарни ресурс људског опстанка, веома угрожен не само када је у питању дивља флора и фауна, него и диверзитет гајених биљака и домаћих животиња које је створио човек.

Србија, као и све државе јужне Европе, сразмерно величини територије, одликује се великим генетичким, специјским и екосистемским диверзитетом, а самим тим и значајним б. р. С друге стране, б. р. у Србији нису довољно испитани, ни адекватно вредновани и правилно искоришћени. Генетичке ресурсе Србије чине сви организми, гајени или дивљи који могу бити искоришћени за селекцију, хибридизацију и генетички инжењеринг. Вредне генетичке ресурсе Србије представљају аутохтоне, данас скоро потиснуте расе домаћих животиња (свиња мангулица, говече буша, овце цигаја и праменка, бардока и баљуша, брдски коњ итд.) и гајених биљака, али и њихови дивљи сродници, у Србији нарочито чести међу воћкама. Посебно вредне б. р. представљају шуме као извор дрвног или семенског материјала. Велики проценат популација наших аутохтоних врста дрвећа одликује се реликтним карактеристикама, те су као генетички ресурси веома занимљиви и значајни за европску шумарску праксу. С друге стране, квалитативно богати б. р. дивље флоре и фауне (сисари, птице, рибе, водоземци, лековите биљке, гљиве) истовремено су и веома осетљиви на прекомерну експлоатацију због просторно и количински ограничених популација. У б. р. Србије треба уврстити и велики предеони диверзитет који чини њену препознатљивост и особеност. Данас су б. р. у Србији под великим притиском због прекомерне и неконтролисане експлоатације. На удару су заштићене птице, слатководна ихтиофауна, јестиве врсте гљива, лековите биљке, али и читави екосистеми и предели. На тај начин се смањује велики потенцијал б. р. којим Србија располаже и баштини.

ЛИТЕРАТУРА: В. Стевановић, В. Васић (ур.), Биодиверзитет Југославије са прегледом врста од међународног значаја, Бг 1995; E. Enger, B. Smith, „Biodiversity Issues", у: Environmental Science; A Study of Interrelationships, Boston 2004; Д. Шкорић (ур.), Управљање генетичким ресурсима биљних и животињских врста Србије, Бг 2009.

Владимир Стевановић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)