БЕОГРАДСКА ЛИНГВИСТИЧКА ШКОЛА

БЕОГРАДСКА ЛИНГВИСТИЧКА ШКОЛА (Белићева лингвистичка школа), лингвистичка методологија коју је почетком ХХ в. у својим радовима засновао и развијао Александар Белић, професор Универзитета у Београду. Током века развила се у лингвистички правац којем су, осим самог оснивача, припадали многи српски лингвисти школовани у Београду. У темеље Б. л. ш. уграђене су, поред тековина дотадашње српске лингвистике и филологије, многе добре одлике лингвистичких школа које је Белић прошао у младим годинама – Московске и Лајпцишке школе – као и поједини истраживачки принципи неких од водећих европских лингвиста других научних средина (нпр. Ф. де Сосира и Х. Шухарта), што је Белић креативно спајао са сопственим приступом језичкој материји. Основна одлика Б. л. ш. била је у томе што је њеним припадницима, као и самом оснивачу, као главни предмет научног интересовања и главни извор за опште теоријске поставке о језику била реална страна језика. Тиме су у центар истраживања стављени и унутрашњи (значењско-функционални) и спољашњи (облички) чиниоци језичког знака. У радовима А. Белића и припадника Б. л. ш. М. Стевановића, Р. Бошковића, Ј. Вуковића, Р. Алексића, Д. Вушовића, И. Грицкат, С. Марковића, А. Пеце, М. Пешикана, Е. Фекетеа, Ж. Станојчића и др., који су остали у тој школи, али и оних који су, прошавши кроз њу у почетку, касније били истакнути припадници структуралистичког правца (М. Ивић, П. Ивић), језичке категорије свих нивоа (фонетског, морфолошког, творбеног, лексичког, синтаксичког) проучавају се са аспекта значења, облика и функције, с тим што ти термини подразумевају смисаону страну језика, материјализовани језички знак и све службе (или употребе) одређене унутрашњим чиниоцима речи као основне јединице „менталистичке" представе језика. Као оснивач школе, А. Белић је Фортунатовљеву и младограматичарску теорију и методологију прилагодио захтевима савременог развоја лингвистике, што је посебно дошло до изражаја у учењу о језику које је изложио у својој књизи О језичкој природи и језичком развику I и II – лингвистичка испитивања (Бг 1941–1945, 1958), у којој је као доминантно развио учење о појмовној речи као првом обележју људског језика, те оригинално учење о реченици и синтагми као исходиштима за све процесе у језику.

ЛИТЕРАТУРА. М. Ивић, „Актуелност Белићевих погледа на именицу", М. Стевановић, „Живот и дело Александра Белића", у: Зборник радова о Александру Белићу, Бг 1976; М. Ивић, „Предговор приређивача овог издања", у: А. Белић, Изабрана дела, 1, Општа лингвистика – О језичкој природи и језичком развитку, Бг 1998.

Живојин Станојчић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)