Прескочи до главног садржаја

БИОГЕОГРАФИЈА

БИОГЕОГРАФИЈА, наука која изучава распрострањење и законитости распрострањења органских врста и других таксономских и популационо-еволуционих категорија (подврста, родова, фамилија, тј. популација, метапопулација). То је мултидисциплинарна наука која се ослања на друге биолошке (таксономија, екологија, генетика, молекуларна биологија) и небиолошке (географија, геологија, глобална тектоника, палеонтологија, палеогеографија, палеоклиматологија итд.) дисцилине. Дели се на неколико међусобно повезаних поддисциплина: хорологију (изучава и кратира ареале и класификује врсте према типу дистрибуције), флористичку и фаунистичку б. (бави се распрострањењем флора и фауна и њиховим поређењем, флоро и фауногенезом и биогеографским поделама) и историјску б. (изучава распрострањење врста и других таксономских група у прошлости). У последњих 15 година развија се нова грана б. филогеографија која користи методе молекуларне биологије за утврђивање историје и динамике популација у ареалу врста. Б има једну од најдужих традиција међу биолошким дисциплинама, чији почеци датирају још из XVIII и XIX в., захваљујући истраживањима живог света К. Линеа, Ж. Л. Буфона, К. Вилденова, А. де Кандола, А. Хумболта, Ч. Дарвина, А. Гризебаха, А. Валаса, Ј. Хукера, Л. Шмарде, А. Енглера и др. Развој б. у Србији везује се за Ј. Панчића. У Панчићевим „Флорама" и „Фаунама" налазе се и прва биогеографска запажања која се односе на васкуларну флору, правокрилце, рибе и птице у Србији. Као и у свету, развој б. у Србији је у почетку био непосредно ослоњен на таксономска истраживања флоре и фауне, како наших, тако и страних научника, да би крајем XX в. то била комплементарна наука са екологијом. Захваљујући нагомиланим знањима о флори Србије и Балканског полуострва, у првој половини XX в. уследиле су прве целовите фитогеографске студије и радови који се односе на територију Србије и околне земље, или и на читаво Балканско полуострво (Г. Бек, Л. Адамовић, Н. Кошанин, Тарил, П. Черњавски, О. Гребеншчиков, И. Хорват и др.). Зоогеографијом појединих група животиња у Србији у првој половини XX в. и касније бавили су се Ж. Ђорђевић, П. Павловић, J. Хаџи, В. Мартино, М. Радовановић, С. Караман, С. Матвејев, Б. Петров, М. Пљакић, П. Радоман и др. Данас се у Србији биогеографском проблематиком баве истраживачи у оквиру специјализованих студија и пројеката који се односе на б. појединих група организама и њихову филогеографију, биодиверзитет, ендемизам, хоролошку диференцијацију агрегата и врста, картографију ареала флоре и фауне итд. на Биолошком факултету у Београду у оквиру неколико катедри на Институту за ботанику и Институту за зоологију, на Одељењу за еволуциону биологију Института за биолошка истраживања „Синишта Станковић" у Београду, у Природњчком музеју у Београду, на Департману за биологију и екологију ПМФ у Новом Саду, на одсецима за биологију ПМФ у Нишу, Крагујевцу и Косовској Митровици, у Заводу за заштиту природе Републике Србије, као и на неким катедрама на Шумарском и Пољопривредном факултету у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: M. D. F. Udvardy, Dynamic zoogeography, with special reference to land animals, New York 1969; W. Szafer, General Plant Geography, Warszawa 1975; M. Јанковић, Фитогеографија, Бг 1985; М. Тодоровић (ур.), Српско биолошко друштво пола века, Бг 1997; V. M. Lomolino, R. B. Riddle, H. J. Brown, Biogeography, Sunderland (Massachusetts) 2006.

Владимир Стевановић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)