Прескочи до главног садржаја

БИХАЋКА ОПЕРАЦИЈА

БИХАЋКА ОПЕРАЦИЈА, операција коју су током II светског рата, 1942, извеле партизанске јединице. У јесен 1942. слободна територија западне Босне и Далмације била је одвојена од слободне територије Лике, Кордуна и Баније појасом јаких усташко-домобранских упоришта у међуречју Уне и Коране. Бихаћ је био најјаче упориште јер се у њему налазио 4. усташки стајаћи здруг (четири батаљона), главнина домобранске 12. пјешачке пуковније са две батерије топова, а у селима око њега наоружана милиција и жандарми. Бихаћ је имао спољну одбрану, размештену у десетак села у широј околини града, и непосредну одбрану града, чија је линија обухватала и неколико најближих села, а била ојачана бункерима и зградама уређеним за одбрану. Северно од Бихаћа усташе су контролисале Цазинску крајину и део Кордуна с јачим посадама у Цазину, Великој и Малој Кладуши, Цетинграду и Слуњу; северозападно од града држале су Личко Петрово Село.

Врховни штаб НОП наредио је да се ова упоришта униште и ослобођене територије споје. У нападу на Бихаћ учествовало је пет бригада Оперативног штаба за Босанску Крајину и три бригаде и два НОП одреда Прве оперативне зоне НОП Хрватске. За напад на град одређене су 1, 2. и 3. крајишка и 8. банијска бригада; за овладавање Личким Петровим Селом 2. личка бригада; за обезбеђење према Слуњу 4. кордунашка бригада; за уништење посада и упоришта према Босанској Крупи и осигурање правца од Босанског Новог и Цазина 5. и 6. крајишка бригада. Покрет јединица ка Бихаћу започео је 29. октобра, а сам напад на град 2. новембра. Неопажени прилазак граду и брз продор батаљона 2. крајишке и 8. банијске бригаде према железничкој станици изазвали су пометњу код бранилаца, што је олакшало продор осталих батаљона. У току ноћи сломљена је одбрана, док је мостобран који је усташка посада држала на десној обали Уне био ликвидиран следећег дана. С југа и југозапада према Бихаћу наступале су јединице 1. и 3. крајишке бригаде. Део снага морале су, међутим, да одвоје због напада на Жегар, најјачу тачку у спољној одбрани града. У току 3. новембра, после више напада и пробоја партизанских јединица у Жегар, усташе су се повукле у Бихаћ на левој обали Уне. Продор 1. крајишке бригаде у јужни део града принудио је око 1.500 усташа да се повуку ка северу. Домобранске јединице биле су разбијене и већим делом заробљене. Усташка посада из Цазина искористила је заузетост 5. и 6. крајишке бригаде борбама с јединицама немачке 714. дивизије и домобранским снагама, па је са 350 људи продрла у Бихаћ и ојачала усташку посаду која је прешла у противнапад. Јединице 1. и 3. бригаде одбиле су напад, у гоњењу прешле канал који је до тада раздвајао снаге и у уличним борбама 4. новембра сломиле последњи отпор у граду. После дводневних борби уништена су два батаљона 4. усташког здруга и делови домобранске 2. и 12. пјешачке пуковније, док је око 700 усташа успело да се извуче левом обалом Уне у Отоку.

ЛИТЕРАТУРА: С. Рауш, „Бихаћка операција новембра 1942. године", Војно дело, 1952, 2; П. Морача, Преломна година народноослободилачког рата, Бг 1957; Бихаћка република, Бг 1965; Војна енциклопедија, I, Бг 1975; Б. Петрановић, Историја Југославије 19181988, II, Бг 1988.

Предраг Лажетић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)