БРАШОВАН, Драгиша

БРАШОВАН, Драгиша, архитекта (Вршац, 25. V 1887 – Београд, 7. IV 1965). Основну школу и реалку завршио у Вршцу, чија га је романтичарско-сецесијска архитектура посебно инспирисала. Од 1906. живео и студирао у Будимпешти. Дипломирао 1912. на Архитектонском факултету државног Универзитета у Будимпешти, упијајући утицаје актуелних архитектонских идеологија двојне монархије. Као сарадник реномираног атељеа ,,Тери и Погањи" до 1918. заокружио период свог стваралачког формирања. Уз асистирање старијим колегама, градио прве сопствене објекте и припремао пројекте, од којих је поједине излагао на Четвртој југословенској уметничкој изложби у Београду 1912. Током 1919. и прве половине 1920. радио у Зрењанину, да би потом у Београду, у сарадњи с архитектама Миланом Секулићем и Михајлом Петровићем Обућином, основао приватни пројектантски биро ,,Архитект". Према унутрашњој подели рада, Б. је био уметнички носилац бироа, креатор већине наручених дела. Веома брзо биро је стекао високу афирмацију, захваљујући низу реализација и награда на престижним конкурсима. Б. постаје водећи градитељ престоничких једнопородичних кућа и вишенаменских палата (Есконтна банка 1921–1923, кућа Алексе Павловића у Београду 1924), потврђен и као пројектант соколане у Зрењанину и православне цркве у Орловату (1924).

Након гашења заједничког бироа 1925. Б. је наставио самостални рад у атељеу под истим именом. Ангажовао је нове привремене сараднике – Андреју Папкова, Николаја Шилова, а касније и Драгана Гудовића и Александра Секулића. Кристалише лични стил унутар превлађујућег академизма, обогаћујући га романтичарским и сецесијским реминисценцијама. С великим успехом развио специфичне синкретичке транзитивне интерстилске форме, респектујући укус просвећених наручилаца (куће Рихарда Шкарке из 1927. и Ђорђа Генчића из 1929. у Београду). Будући да је његова градитељска филозофија била прагматична и подложна заокретима, он се 1929. окренуо модернизму, развијаном у српској архитектури у ублаженој, компромисној варијанти, блиској концепцијама ширим слојевима пријемчивог арт декоа. Ослањао се и на тековине средњоевропског експресионизма и функционализма (Југословенски павиљон у Барселони 1929, Радничка комора у Новом Саду 1929–1931, павиљон у Милану 1931, куће Миливоја Попова 1931. и Душана Лазића у Београду 1932). У југословенској престоници подиже низ ликовно препознатљивих вишеспратних стамбено-пословних зграда и вила. Средином 30-их година градио монументалне јавне објекте највећег друштвеног значаја – Команду ратног ваздухопловства у Земуну (1935), Банску палату и Већницу у Новом Саду (1935–1940) и Државну штампарију у Београду (1933–1940). Та експресионистичко-функционалистичка трилогија представља врхунац његовог стваралаштва, у којој је исказао високо композиционо умеће, смисао за естетику грађевинских материјала и суптилно симболистичко урбано дизајнирање. Поменуте грађевине су и данас кључни визуелни репери амбијената у којима су подигнути.

Уз пројектовање и грађење, Б. је излагао на колективним архитектонским изложбама, наступао и као члан модернистички опредељене уметничке групе ,,Облик". Приступио је и Групи архитеката модерног правца (1928–1934), тада најавангарднијем српском архитектонском удружењу. Захваљујући оригиналној, стваралачкој рецепцији идеја интернационалне модерне, оставио је дубок траг у свим раздобљима српског предратног модернизма – раном (1929–1931), зрелом (1931–1934) и касном (1934–1941).

Други светски рат провео је у стваралачкој изолацији. По завршетку рата споро се укључивао у архитектонски миље новостворене државе, у којем су заједно с новонасталим околностима деперсонализација струке и анонимност грађења потискивали ауторску иницијативу и инвентивност. Навикнут да сарађује с одлучним приватним инвеститорима, невољно се прилагођавао идеалима егалитаристичке бирократизоване клијентеле. Запослио се у Министарству железница (гради типске чуварске кућице), радио на реконструкцији Старог двора у Београду и као архитекта Пројектантског завода Србије. Године 1953. прешао у КМГ ,,Трудбеник" где је основао биро ,,Савремена архитектура". Пројектовао објекте за радничка насеља у модернизованом фолклористичком духу (Јагодина, Зворник, Тузла, Аранђеловац, Шабац, хотел у Сопоћанима), ревидирајући шаблонизовану естетику владајућег соцреализма. Упркос континуитету дела, у корпусу амбициозне ауторске архитектуре вишег стандарда крајем 50-их и почетком 60-их година, он не досеже резултате с једнаким успехом (хотели ,,,Бристол" у Тузли и ,,Метропол" у Београду, Пошта у Новом Саду, Робна кућа у Чачку).

Као угледни средњоевропски и југословенски градитељ, 1953. је изабран за почасног члана Краљевског удружења Британских архитеката, а 1961. и за дописног члана САНУ. У домаћој историји архитектуре оправдано се сврстава међу најуспешније националне градитеље јер његово дело на најбољи начин сублимира највредније идеје модерне српске архитектуре.

ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, „Дело архитекте Драгише Брашована", ЗМСЛУ, 1970, 6; „Наши неимари. Драгиша Брашован", Изградња, 1980, 8; А. Кадијевић, „Живот и дело архитекте Драгише Брашована (1887–1965)", ГГБ, 1990, 37; А. Бркић, Знакови у камену. Српска модерна архитектура 1930–1980, Бг 1992; L. Blagojevic, Modernism in Serbia: The Elusive Margins of Belgrade Architecture, 1919–1941, Cambridge 2003; В. Брдар, Од Париса до Брашована. Архитектура јавних здања у Новом Саду између два светска рата, Н. Сад 2003.

Александар Кадијевић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)