БРКИЋ, Алексеј

БРКИЋ, Алексеј, архитекта, теоретичар архитектуре (Кикинда, 1. III 1922 – Београд, 2. II 1999). Студије архитектуре на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду започео 1940. Школовање наставио 1945. Дипломирао 1948. у класи Милана Злоковића. Једно време био је ангажован у Пројектном заводу Србије (1949–1952), да би ускоро наставио рад формирајући мале бирое: „Инвест пројект" (1953), „Обелиск" (1957–1963), „Врачар", „Београд биро" и др. Његов плодан пројектантски и практични рад прекида се већ крајем 60-их година XX в. Посветио се теорији, унапређењу положаја струке, касније и педагошком раду на Архитектонском факултету у Београду. Објавио је низ стручних чланака, студија и капитално дело Знакови у камену. Српска модерна архитектура 1930–1980 (Бг 1992), у којем се сједињују особине теорија, есејистика и мемоарска литература. Био је први председник Академије за архитектуру, основане 1995. при Савезу архитеката Србије.

Његови пројекти често су представљали иновације у односу на уобичајена архитектонска решења тог доба. Већ на првој реализованој грађевини, згради „Хемпро" на Теразијама (1953), показао је стваралачку зрелост и сопствену градитељску синтаксу. Деликатан задатак пројектовања објекта у историјском језгру града успешно је решио пројектујући естетизовану и функционалну архитектонску форму. Стамбена зграда коју је подигао на улазу у београдски Булевар краља Александра (1959) по поставци и архитектонској форми представља одступање од једнозначности строгог функционализма тадашњег доба. Такав утисак постиже разигравањем пластичних форми и хроматским шарањем на фасади. Друге грађевине, као што су стамбена зграда на углу улица Милешевске и Лозничке (1957) и зграда на углу улица Јованове и Капетан Мишине (1959), такође указују на већ примењену синтаксу слободне игре супротности, боје, пластике, графизма и извесне вишезначности и загонетности. У његова најбоља остварења спада Гимназија у улици Војводе Степе на Вождовцу (1953). Својом поставком и архитектуром рашчлањених полегнутих форми у динамичном поретку у потпуности одступа од обрасца грађења школских зграда у то време. Из истих година је и хотел у Новој Вароши, за чије је форме инспирацију нашао у регионалним облицима кућа са четвороводним крововима, природним материјалима, геометрији архетипа и органском складу са природним окружењем. Његово најпознатије дело је грађевина на углу улица Светозара Марковића и Немањине, намењена службама Републичког Социјалног осигурања (1962, надзидана спратом 2001). Непомућена сликовност архитектонског ткања на фасади, реализована из две просторне равни и уз коришћење хроматског низа, резултат је архитектонског става о неспутаној слободи стварања, још једној особености београдске школе архитектуре. Пројектовао је и три ексцентрично постављене куле уз сам обод Каленић пијаце на Врачару (1962, 1967), прве солитере изграђене у ужем градском језгру, као и зграду Дирекције за грађевинско земљиште (1967) у близини исте пијаце. Зграда основне школе „Лазар Саватић" на Земунском кеју (1962) и Дом културе у Улици Божидара Аџије (1965) коректна су архитектонска решења мада без посебног доприноса градитељском изразу Б. Добитник је Велике награде архитектуре Савеза архитеката Србије (1983) и награде УЛУПУДС-а за животно дело (1997).

ДЕЛА: „Одлазак зида", АУ, 1964, 27; „Идејне основе београдске архитектонске школе", Урбанизам Београда, 1977, 38–39; „Инверзија дијалектике облика", Изградња, Бг, 1978–1979, 1–8.

ЛИТЕРАТУРА: З. Маневић, Бркић, Бг 1991.

Дијана Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)