БАЛКАНСКИ РАТОВИ (1912–1913)

БАЛКАНСКИ РАТОВИ (1912–1913), два рата која су водиле Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка у настојањима да се ослободе турског ропства и да се међусобно разграниче. Увиђајући да се Источно питање не може решити ни нагодбама великих сила ни реформама турског суверена, владајући кругови Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе образовали су 1912, уз непосредну помоћ и подршку Русије, Балкански савез ради протеривања Турака са Балканског полуострва и ослобођења својих поробљених сународника. Неопозиво решене да по сваку цену оживотворе тај циљ, владе и врховне команде удружених балканских земаља нису се обазирале ни на какве претње, уцене и демарше великих сила, које су упорно настојале да сачувају територијални status quo на Балкану и заштите своје политичке, економске и војно-стратегијске интересе у Турској. На последњи демарш великих сила, упућен 8. X 1912. када је Црна Гора већ била објавила рат Турској, балкански савезници су одговорили да верују у добре намере великих сила, али не и у турска обећања и да су, стога, принуђени да се лате оружја.

Први балкански рат. Захваљујући умешном вођењу савезничких војних операција, турска царевина је поражена за непуних месец дана. У незадрживом надирању косовским, моравско-вардарским и криворечко-брегалничким операцијским правцем, српска војска је потукла турску Вардарску армију у одлучујућим биткама код Куманова и Битоља, овладала долином Вардара до Ђевђелије и са својим албанским трупама (два одреда импровизоване брдске формације) избила на Јадранско море у рејону Љеша, Медове и Драча и, у садејству са црногорском војском, овладала целом Јадранском обалом између Бојане и Шкумбе. Црногорска војска је ослободила Васојевиће, део Рашке области и Метохију, посела северни део албанске обале и опсела Скадар. Бугари су разбили турску Источну војску на фронту Лилебургас–Караагач–Бунархисар, блокирали Једрене и избили на Чаталџу, пред врата Цариграда. Грчка војска је ослободила Епир, делове Егејске Македоније са Солуном и острво Крит и опсела Јањину. Због тешких пораза турских армија на свим фронтовима, велики везир Ћамил-паша је 3. новембра затражио посредовање великих сила ради обустављања војних операција и закључења примирја. Тај захтев су подржале велике силе, па је 3. XII 1912. потписан протокол о примирју, којим је предвиђено да војске балканских земаља остану на достигнутим линијама и да 16. децембра отпочне са радом Мировна конференција зараћених земаља у Лондону. Упоредо с том конференцијом, отпочела је с радом и Амбасадорска конференција великих сила ради усаглашавања гледишта тих сила на резултате рата на Балкану. На својој првој седници, одржаној 17. децембра у Лондону, Амбасадорска конференција је донела одлуку о стварању албанске државе на Балкану, као и одлуку да Србија мора евакуисати своје трупе из Албаније чим то затраже велике силе. Охрабрене том одлуком, коју су заједнички иницирале, Аустроугарска и Немачка су упорно настојале да Србију и Црну Гору лише и других тековина извојеваних у првом периоду рата, а када им то није пошло за руком, наговориле су младотурску прогерманску гарнитуру да превратом свргне с престола остарелог султана Абдулхамида, узме сву власт у своје руке и настави рат, што је она 23. I 1913. и учинила. Већ 2. фебруара ратне операције су обновљене на свим фронтовима, али ратна срећа ни овога пута није била наклоњена Турској. Њена војска је поново трпела пораз за поразом. Грчка војска је 6. марта заузела Јањину, у којој је заробила преко 22.500 турских војника и официра са целокупним наоружањем и опремом. Бугари су, уз помоћ српске 2. армије и тешке артиљерије, 26. марта заузели Једрене и том приликом заробили око 39.000 турских војника и официра и њиховог главног команданта Шукри-пашу. Одбрана Скадра је, међутим, успешно одолевала нападима црногорске војске и српског Приморског кора (који је почетком априла 1913. стигао у помоћ црногорској војсци под Скадром) све до 24. априла, када је Есад-паша предао град црногорској војсци. Под притиском великих сила српска влада је средином априла повукла своје трупе у Србију, а црногорска војска је 4. маја морала да напусти Скадар иако је у борбама за тај град изгубила око 10.000 људи. Окончањем скадарске кризе утрвен је пут закључењу мировног уговора између Турске и балканских савезника, јер су у међувремену владе балканских земаља прихватиле посредовање великих сила у циљу обуставе ратних операција и закључења мира. У коначној редакцији текста Лондонског мировног уговора представници балканских земаља, због жестоких међусобних спорова око поделе ратних добити, нису имали никаквог удела. Уместо њих то су учинили амбасадори великих сила, који су сачинили текст уговора и принудили делегације зараћених страна да га потпишу без икаквих измена. Мировним уговором, потписаним 30. V 1913. у Лондону, Турска је уступила балканским савезницима све дотадашње своје територије на европском копну западно од линије Енос–Мидија, изузев Албаније. Границе према Албанији и сва остала питања у вези с њом остављена су да их накнадно реше велике силе. Судбина свих турских острва у Егејском мору, сем острва Крит које је уступљено Грчкој, такође је пренета у надлежност великих сила. Финансијска и нека друга питања произашла из рата требало је накнадно да решавају специјалне међународне комисије.

Други балкански рат. Лондонским миром нису решени спорови између балканских земаља око поделе ослобођених територија. Већ 26. октобра грчка влада је покренула питање о подели будућих територијалних добити између Грчке и Бугарске. Упркос упорном настојању Русије да мирним путем реши тај спор, грчка и бугарска влада нису успеле да усагласе гледишта чак ни о почетку непосредних преговора с тим у вези. Чим се уверила да не може добити излаз на Јадранско море преко северне Албаније, српска влада је донела одлуку да у својим рукама задржи долину Вардара, коју је ослободила њена војска, што јој је обезбеђивало непосредну везу са Грчком. У том циљу, затражила је 22. II 1913. ревизију Српско-бугарског уговора о пријатељству и савезу, истичући да су се околности под којима је закључен фундаментално измениле и наметнуле Србији већи терет и веће жртве него што је тим уговором било предвиђено, па да га стога треба саобразити стварним приликама. Бугарска влада је одбацила тај захтев с образложењем да Србија није учинила ништа више од онога на шта се обавезала тим уговором. Претензије владајућих кругова балканских земаља биле су тако непомирљиве да су од самог почетка искључивале све могућности мирољубивог решавања поменутих спорова. Користећи ту околност, аустро-немачка дипломатија је упорно настојала да одвоји Бугарску од њених савезника, приближи је Турској, а по могућности и Румунији, и тако разбије постојећу и створи нову балканску коалицију привржену Тројном савезу. У томе је имала пуну подршку бугарског краља Фердинанда Кобурга који је, непосредно после стварања Балканског савеза, учинио званичну посету Бечу и Берлину и том приликом обећао својим домаћинима да ће Бугарска, чим се уједини с Македонијом и Тракијом, разбити Балкански савез и придружити се аустро-немачком блоку. Ако се то има у виду, очигледно је зашто су пропали големи напори Тројног споразума, посебно Русије, да спречи нови рат на Балкану и сачува Балкански савез. Управо у тренутку када је нова балканска криза достигла врхунац и када су руска влада и руски суверен Николај II категорично позвали четворицу балканских премијера да 30. јуна дођу у Петроград и прихвате руску арбитражу по свим спорним питањима, бугарска војска је, ноћу између 29. и 30. јуна, напала српску и грчку војску на целој демаркационој линији у Македонији, без претходне објаве рата. Иако је према Србији и Грчкој благовремено концентрисала пет армија (четири према Србији и једну према Грчкој), бугарска Врховна команда је одлучила да енергичним нападом само 4. и 2. армије заузме спорну територију у Македонији и велике силе стави пред свршен чин. Међутим, српска војска је, уз помоћ једне црногорске дивизије, у жестоким борбама на Брегалници и Злетовској реци, на планини Серти и масиву Осогова, на Вардару код Криволака и Пепелишта потукла огромну 4. армију (130.000 људи и 260 топова) и тиме добила одлучујућу битку II балканског рата – битку на Брегалници. У исто време, грчка војска је поразила бугарску 2. армију у бојевима код Кукуша, Калинова, Лахне и Дорјана, а потом предузела незадрживо надирање уз долину Струме ка Ћустендилу. Тек када су се 4. и 2. армија нашле пред неминовним поразом, бугарско командовање је издало наређење 1, 3. и 5. армији да пређу у офанзиву у правцу Зајечара, Књажевца, Пирота и Власине. То наређење издато је у тренутку када се пораз 4. и 2. армије више није могао избећи. Невољу у којој се нашла Бугарска искористиле су Румунија и Турска за реализацију својих територијалних аспирација. Румунска војска је 13. јула упала у Добруџу, док је турска, истога дана, предузела незадрживо напредовање према Једрену. Нашавши се у безизлазној ситуацији, бугарска влада је упутила у Петроград очајнички телеграм у којем се изражава нада да Русија неће оставити „руском крвљу натопљену земљу без своје моћне заштите", али узалуд. Војнички поражена, Бугарска је била принуђена да прихвати услове мира које су јој диктирали победници и да 10. VIII 1913. са њима закључи Букурешки мир. Тај мир није побољшао него, напротив, погоршао односе не само између балканских земаља, него и између два супарничка блока великих сила.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, Србија и Бугарска у Балканском савезу и међусобном рату, Бг 1913; М. Димитријевић, Данашња Бугарска и њене претензије, Ниш 1915; В. Поповић, Источно питање, Бг 1928; А. Тошев, Балканскитѣ войни, I–II, София 1931; М. Лазаревић, Наши ратови за ослобођење и уједињење, I–IV, Бг 1934; C. E. Helmreich, The diplomacy of the Balkan Wars 1912–1913, Cambridge 1938; Д. Ђорђевић, Излазак Србије на Јадранско море и конференција амбасадора у Лондону 1912, Бг 1956; Први балкански рат 1912–1913, Бг 1959; М. Ђуришић, Први балкански рат 1912--1913, III, Бг 1960; В. А. Жебокрицкиј, Болгариа во период балканских войн 1912–1913, Киево 1960; E. C. Thaden, Russia and the Balkan Alliance of 1912, Philadelphia 1965; С. Скоко, Други балкански рат 1913, I–II, Бг 1968–1975; Б. Ратковић, Први Балкански рат 1912–1913, II, Бг 1975.

Саво Скоко

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)