БЛАГАЈ НА БУНИ

БЛАГАЈ НА БУНИ, утврђење-замак на стеновитом брегу изнад извора реке Буне, југозападно од Мостара. На брегу Хум налази се сложени комплекс фортификација који спада међу боље очуване на подручју српских земаља. На првобитној праисторијској градини илирског племена Даорса подигнут је римски кастел, обновљен и дограђен у VI в. Ово утврђење коришћено је и касније. Средином X в. под именом Bona помиње га Константин Порфирогенит. Темељно је реконструисано и дограђено крајем XIV в., а у првој половини XV в. претворено у замак властеоске породице Косача, која је ту имала једно од својих средишта. Благајски замак обликом и распоредом елемената одбране унеколико се разликује од утврђења средњовековне Босне. Неправилне је полигоналне основе с главном кулом на западу и јаким бедемом на источној, једино приступачној страни. Овај бедем ојачан је с три масивне истурене четвртасте куле које су у више наврата дограђиване и ојачаване. Унутрашњи брањени простор замка обухвата релативно малу површину од око 1/3 ха. У његовом средишту налазе се остаци главне зграде двора с очуваним зидовима и до 2 м висине. У основи ово здање је неправилни правоугаоник који је имао спољне камене зидове и унутрашње преграде од дрвета и бондрука. Са северне стране зграда је имала трем. Према неким налазима могло би се закључити да је главно здање Благајског замка имало и клесану камену пластику. Подигнуто је почетком XV в., у време великог војводе Сандаља Хранића.

Осим палате у Благајском замку, некадашњој резиденцији Косача припадао је и оближњи двор у Бишћу, подграђу Б., који је први пут забележен 1382. Ту је приликом археолошких истраживања 1955. откривен комплекс грађевина који би се могао приписати остацима овог двора. Има индиција да се на овом локалитету налазила и старија црква Св. Козме и Дамјана, освећена 1194, с које потиче натпис у којем се помиње српски велики жупан Стефан Немања.

Марко Поповић

Б. је некада био главни град Хумске земље, а у народу је остао познат као Стјепан-град или Шћепан-град, по херцегу Стјепану. Турци су га освојили 1465. и држали све до 1835. Једна од најугледнијих благајских породица из тог периода били су Диздаревићи, за које се причало да су дошли из Азије одмах по освојењу Херцеговине. У једној варијанти песме о Бановић Страхињи (MH I, 56) уместо Страхињићевог непријатеља Влах-Алије јавља се Турчин Благајлија са атрибутом силан/силен. У песми „Бој под Озијом" (Вук VII, 56), која пева о бици за град Очаков (епска Озија) из 1788, у оквиру другог руско-турског рата (1787–1792), Б. се помиње као град који има „Хамета диздара" и обавезу да даје војску за царски поход. Мада се нигде изричито не помиње на којој реци стоји епски Б. – на Буни или на Сани – општа је претпоставка да се Б. на Сани, град кнезова Бабонића с краја XIII и почетка XIV в. заправо не помиње у народним песмама. Томе у прилог иде и један од ретких описа географског окружења града Б.: „Габелу је здраво проходио,/ И Неретву воду пребродио,/ Ватио се поља Мостарскога/ Докле дође до Благаја града,/ Благаја је здраво проходио,/Докле дође Невесињу равном." (Вук III, 81), из којег се јасно види о којем је Б. реч.

Мирјана Детелић

ЛИТЕРАТУРА С. Семиз, „Благај и његове знаменитости", Босанска вила, 1898, XIII/3; M. Динић, „Земље херцога Светога Саве", Глас СКА, 1940, CLXXXII; Х. Крешевљаковић, Х. Капиџић, „Стари херцеговачки градови", НС, 1954, II; М. Вего, Насеља босанске средњевјековне државе, Сар. 1957; Зборник средњовековних натписа БиХ, I, Сар. 1962; В. С. Караџић, Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, Бг 1969; Ђ. Даничић, Рјечник из књижевних старина српских, 1, Бг 1975; П. Анђелић, „Бишће и Благај, политички центар Хумске земље у средњем веку", Херцеговина, 1981, 1; М. Поповић, „Владарски и властеоски двор у средњовековној Босни", Зборник за историју БиХ, 1997, 2; М. Детелић, Епски градови, Бг 2007; С. Мишић (ур.), Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Бг 2010.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)