БАРЈАК

БАРЈАК (тур. bayrak), застава, одред војске са заставом. Код Срба б., поред ознаке војне и државне симболике, има ширу примену у народним обичајима, нарочито у свадбеном и погребном ритуалу. Један је од најистакнутијих симбола свадбе. У прошлости су се б. правили од белог платна, а касније су их замениле државне заставе. Девојке су их китиле цвећем, а на врх се често натицала и јабука. Значајнију сватовску функцију има барјактар (војвода или чауш) који носи свадбени б. испред поворке. У погребном ритуалу у југозападној Србији (околина Новог Пазара, Тутина, Рашке, Богутовачке Бање, села у околини манастира Сопоћани) б. се носе испред погребне поворке и остављају на гробу умрлога. У околини Нове Вароши, ако умре младић или девојка, носио се б. окићен огледалом, вуном и јабуком. Након укопа б. се остављао на гробу поред крста. У околини Пријепоља и Сјенице такве б. китили су марамицама. У околини Параћина застава која се носила у погребној поворци звала се саборњак и била је окићена као и сватовска грана у Ресави и околини Јагодине. У шумадијским селима ношен је б. окићен цвећем, воћем и пешкирима када умре млађа особа. У обредним поворкама носити б. представља изузетну част. У неким крајевима сматра се да ће се момак који носи б. у тој години оженити. У народу се често ношење б. даје на лицитацију – ко да више прилога цркви (у житу или новцу), тај ће га и носити у литији. Дешавало се да га носе и наизменично, нарочито када литија иде кроз поље. Барјактар је обично добијао кошуљу као дар. У северозападној и северној Србији (Војводини) носио се у женским поворкама краљица, које су обилазиле насеља у време празника Духова. Та улога је припадала барјактару, високој наочитој девојци или једином мушком учеснику поворке – предводнику (источна Србија). Б. се носио и у литијама еснафских занатлијских удружења приликом слављења њихових еснафских слава. Обично су га носили уз славски колач и жито на путу до цркве. Данас се б. носи у различитим поворкама попут спортских, омладинских, радничких и поседује и локалне симболе институције или удружења.

Весна Марјановић

Црквени барјак настао је по угледу на заставу (labarum) првог хришћанског цара Константина Великог. Прави се од чоје, свиле или броката, најчешће црвене, плаве или беле боје, украшен је везом или срманим и свиленим тракама, кићанкама на доњој страни и иконама. Копље (antena) барјака завршава се на врху јабуком (куглом) и крстом. Пречка (patibulum), на коју се пришива текстилни део б., такође на оба краја има по куглу. Осим појединачних с једним копљем које носи један барјактар, постоје литијски б. са три копља које носе три барјактара. Посебан облик је „крсташ б." који се помиње у народним песмама. Осим храмова имали су их и еснафи са иконом свеца заштитника, стајали су у цркви и ношени су у свим манифестацијама. Често врло масивни и искићени златним кићанкама и грбовима, гурани су на посебно прављеним лафетима са точковима. Код Срба имао улогу заставе, због чега је омиљен и коришћен не само у духовним него и националним свечаностима, о чему се пева и у народним песмама.

Радомир Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: Н. Симић, „Цеховско-црквени барјаци и литије у српском сликарству XVIII и XIX века", Гласник СПЦ, 1956, 4; Д. М. Ђорђевић, Живот и обичаји народни у Лесковачкој Морави, Бг 1958; А. Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Сар. 1966; П. Костић, Обичај постављања застава на гроб, Бг 1970; Н. Пантелић, Наслеђе и савременост: Друштвени живот у селима чачанског и горњомилановачког краја, Бг 1991.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)