БЕЛИ ЛУК

БЕЛИ ЛУК, чешњак (Allium sativum), зачинско и лековито поврће, вишегодишња монокотиледона биљка, са сортама које не образују цветно стабло и цветајућим сортама које се гаје знатно ређе. Пореклом је из Киргизије, одакле је преко Ирана проширен у Египат, а посредством Монгола у многе земље. Секундарни центар порекла је Средоземље. Цењен је због изразито бактерицидног и фунгицидног деловања. На Балканском полуострву гајио се и пре доласка Словена. Б. л. је једна од најстаријих гајених врста, карактеристичног мириса и укуса. Користи се у исхрани, као зачин и сировина за фармацију, фитофармацију и индустрију хране. Припада групи лукова са линеарним листовима а образује луковицу са, зависно од сорте, 5–15 ченова, а у одређеним условима образује се округла једночена луковица. У исхрани се користе ченови, стабло младог лука и зелени део листова. У Србији се гаји на око 10.000 ха с традиционалним популацијама високог квалитета луковица (до 40% суве материје и пријатног укуса), уз четири признате сорте: Пирос, Седеф (Ј. Панајотовић, 1988), Босут и Галеб (Ј. Гвоздановић, 1999).

Хемијски састав карактерише висок садржај суве материје (33–40%), у чему је највише угљених хидрата (28%), протеина (6%), минералних материја (750 мг), етеричних уља (0,4%). Лековита својства везана су за етерична уља, чији је основни састојак диалилсулфид (преко 60%), а други алицин, који се дејством фермента алиназе у устима тренутно разграђује и даје брз осећај љутине. Такође садржи витамине C (до 14 мг), А, В₁ и ниацин, као и микроелемент селен. Захваљујући богатом биохемијском саставу, користан је у превенцији и лечењу болести дисајних органа, прехладе, крвних судова (снижава ниво холестерина) и пробавног тракта (отвара апетит, побољшава варење хране). Код малог броја особа може изазвати алергију, као и сметње код оболелих од чира на желуцу или дванаестопалачном цреву и гастритиса.

Б. л. је биљка отпорна на ниске температуре. Корен је активан и на –1°C, а оптимум раста корена је око 10ºC. Озиме сорте добро презимљују када је температура земљишта у зони данца чешња око –9ºC, а већ при –12ºC до –14ºC долази до значајних озледа. То је биљка дугог дана, тако да се гранање и образовање чешњева одвија само при дугом дану. У пролеће, односно при дужини дана 10–12 часова, развијају се само листови. Веома је осетљив на недостатак влаге. Код нас се, зависно од времена садње, разликују јесењи, пролећни и алтернативни. Јесењи (озими) б. л. се у нашим условима сади у октобру. До зиме образује моћни корен и неколико листова, а у наредној години јаку надземну масу и релативно крупну луковицу с мањим бројем крупних ченова (нарочито периферних). Одликује се краћим периодом мировања, због чега није погодан за дуже чување. Пролећни (јари) б. л. сади се у рано пролеће (до 15. марта), мање је бујног раста, луковица је ситнија и са већим бројем ченова. Има изражену способност чувања. Алтернативни екотипови морфолошки су сличнији пролећнима, али су отпорнији на ниске температуре, тако да се могу садити и у пролеће и у јесен, када дају већи принос. За производњу озимог цветајућег користе се ченови, али и ваздушне луковице.

Производи се вегетативно, садњом ченова. За садњу треба узети периферне, крупније ченове, који образују крупнију луковицу. Пред садњу употребом фунгицида (дитан, цинеб) обавља се дезинфекција ченова за спречавање појаве и ширења болести. Вади се у фази масовног полегања надземне масе (листови и лажно стабло), у периоду сувог и топлог времена. Ако се вађење обавља у кишном периоду, љуска постаје прљавосива што смањује тржишну вредност луковице. Када се зелена маса потпуно осуши, биљке се чисте и уврећавају. Принос пролећног је 5–7, а озимог б. л. 8–12 т/ха.

Михал Ђуровка

У народним веровањима и обичајима. Верује се да б. л. штити човека од разних болести и утицаја нечисте силе. У народној медицини употребљава се као лек од многих болести (велики кашаљ, гушобоља, срдобоља, тифус, грозница, зубобоља, окобоља, лишај, реуматизам итд.). Према предању, приликом сађења б. л. је казао човеку: „Ти мене чувај од ноката, а ја ћу тебе од свакога зла". За време „некрштених дана" ношен је за појасом као предохрана од утицаја демонских бића, која су тада изузетно активна. О Белим покладама њиме се сви мажу или га једу, да би се заштитили од вештица. Њиме су мазали и новорођенче у току седам дана после рођења да га не би нападале бабице. Чим се жена породи одмах су јој у капу ушивали чен б. л. да је не би зле очи урекле. Мазан је и болесник за којег се сматрало да га ноћу напада мора. У околини Лесковца људи пре спавања стављају б. л. испод јастука као заштиту од вампира. У народним басмама б. л. је обележје неповољног места за нечисту силу: „Овде ти је место опогањено, / белолуковином...". У јужној Србији, између два светска рата, у многим радњама била је обешена главица или цела низа б. л., као заштита од урока. Кад се ко нечему зачуди, да не би урекао, говори се „Лук ти у очи!" У Банату, у ивањдански венац, који стављају на кућу са уличне стране, људи уплићу и б. л. да би штитио укућане од злих сила. Веровање из БиХ да семе б. л. може учинити човека бесмртним, указује на то да се митолошко значење које се придавало овој биљци не своди само на обележја љутине и оштрог мириса. У култне сврхе употребљава се његов подземни део, „главица", која се по аналогији може доводити у везу с човековом или главом животиње (загонетка „У нашега ћаће деветоре гаће"). Отуда у Горњој Ресави, ако умре домаћин, да би зауставили даље умирање, сродници у сандук умрлога стављају онолико главица б. л. колико има живих укућана. По тој основи, у Левчу је лечена грозница тако што се ноћу ископа рупа на раскрсници и у њу стави и затрпа главица б. л. Ако умре сиромах, па нема ништа да се закоље за даћу, на горњи крај стола се ставља главица б. л. За прављење амајлија посебно је цењена главица од једног јединог чешња (тзв. „лук инок" код црногорских Куча) или чен из главице б. л. који је проникао кроз кости размрскане змијске главе (у околини Шапца).

Љубинко Раденковић

ЛИТЕРАТУРА: Т. Р. Ђорђевић, „Зле очи у веровању јужних Словена", СЕЗ, 1938, LIII; В. Чајкановић, Речник српских народних веровања о биљкама, Бг 1994; М. Ђуровка, „Најзначајнији чиниоци производње конзумног и садног материјала белог лука", Зборник радова Пољопривредног факултета у Новом Саду, 1996, 23; Гајење поврћа на отвореном пољу, Н. Сад 2009.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)