Прескочи до главног садржаја

БАКИЋИ

БАКИЋИ, српска властеоска породица из периода XVXVII в. Вероватно потичу из планинских предела Херцеговине, али се њени почеци из прве половине XV в. не могу реконструисати. Тек турске пописне књиге (дефтери) из друге половине XV и прве половине XVI в. садрже значајније податке о њима. Више од пола века били су наследни кнежеви, најпре кнежине у ужичком крају, где су према дефтеру из 1476. имали 64 села, а касније у данашњој Шумадији са центром око планине Венчац, у крају који је касније називан „Бакића земља". За све то време уживали су поверење Турака и углед међу Србима. Проширили су се и на београдску нахију, те управљали кнежинама на врло широком простору. Најзначајнији члан породице био је Павле.

Радован, кнез (? ?). Први је представник ове породице, о којем има нешто више података. Уписан је у Смедеревски дефтер из 1476. као кнез велике кнежине од 64 села, која су се налазила на простору између Ужица, Ариља и Пожеге, највећим делом између река Ђетиња и Моравица. Кнежина је била једна од највећих у Смедеревском санџаку, имала је 828 кућа и припадала кадилуку Брвеник. У њој су се налазила и нека рударска места, као Рупељево.

Херак, кнез (? ?). Као кнез кнежине у области Старог Влаха уписан је у дефтер за Смедеревски санџак из 1528. Кнежина се налазила на истом простору на којем је била и кнежина Радована Бакића из 1476, што упућује на то да му је Херак био блиски сродник. Уз њега се у истом попису помињу и његова четири брата: Тодор, Павко, Михаило и Вујица. У истом дефтеру се помињу још двојица Б., одабаша, сигурно њихови сродници. Херакова кнежина се налазила такође између река Моравица и Ђетиња, али је била знатно мања него Радованова. Бројала је око 40 села са 635 кућа. Имала је велик број баштина и један манастир. Смањење се може објаснити промењеним приликама, а можда и одласком дела породице на север, где се поред поменутих у Београдској нахији 1516. јављају још и Тодор, син Димитрија Бакића, и кнез Никола, син Вука Бакића. Сва села Херакове кнежине припадала су Ужичком кадилуку. Поред управе над кнежином, коју је остваривао уз помоћ 21 примићура, Херак је поседовао и лични тимар који се састојао од два села, Раче и Подравље, и мезре Крушевице.

Петар, властелин у Угарској, капетан хусара (северна Србија, крај XV в. Холич, 24. IV 1552). Био је син Димитрија Бакића, а брат од стрица много познатијег Павла. С њим је прешао у Угарску 1525. и био под његовом командом. Као заповедник лаке коњице, с Павлом је учествовао у Мохачкој бици 1526. и у борбама против Турака приликом њихових похода на Беч 1529. и 1532. После Павлове смрти, са његовим братом Михаилом и удовицом Теодором преузео је управљање поседима Б. Женио се два пута: први пут с Аном, ћерком Вука Пилишбергера и Фелиците Цобор, с којом је имао сина Павла и ћерку Ану, а други пут Урсулом Шаркањ, удовицом Гашпара Цобора, с којом је имао сина Михаила. Тада је стекао у посед град Холич у Њитранској жупанији. Истакао се војним способностима у рату цара Карла V против протестантских кнежевина и градова, у којем је командовао угарском војском. Такође је био један од команданата у борбама за Банат 15511552, када је учествовао у нападу и спаљивању Сегедина. Тада се разболео и умро у свом граду Холич.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања Потиско-поморишке границе (1703), Н. Сад 1929; Д. Поповић, Срби у Војводини I, Н. Сад 1990; Д. Спасић, А. Палавестра, Ђ. Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бг 1991; Н. Лемајић, Бакићи, породица последњег српског деспота, Н. Сад 1995; Српске елите на прелому епоха, Ср. Митровица Ист. Сар. 2006.

Андрија Веселиновић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)