Прескочи до главног садржаја

БОГ

БОГ, врховно биће у свим религијама, средишњи појам културне историје човечанства и незаобилазан појам у свести сваког појединца, без обзира да ли je верник или неверник. Мимо реалности у којој живи, постоји и реалност у коју човек верује и којој се нада. Тешко је дати дефиницију, зато православно богословље даје апофатичко тумачење божанске суштине говорећи шта Он није и сводећи све на категорију тајне и славословних појмова. Б. не може да се упозна на начин познања створеног света, није ограничен простором, али испуњава сав простор. Непознатљив у својој суштини, његова је егзистенција очигледнија од свих других егзистенција. Разне представе о Б. донеле су различите религије, на шта су утицали и друштвени фактори у сфери материјалне стварности, отуда разлике и унутар једне религије. Монотеизам је једини религиозно исправан став, али и у политеизму постоји релативан монотеизам, јер је у маси нижих богова и полубогова, увек постојао врховни и први међу њима. У религији Б. је биће, конкретна личност, а не нека виша безлична сила, физички закон. Верник се свом Б. моли, а сили не може да се моли. Укупност наука које имају за предмет Б., како је Он открио себе у хришћанској религији, назива се богословље. Оно посматра однос човека и божјих својстава и енергија, а не однос човека и недодирљиве и несхватљиве божанске суштине. Говорећи о Б., ми имамо у виду пре свега хришћанство и религије пре њега: Јевреје, једине праве монотеисте у античком времену, и грчко-римску цивилизацију.

Однос Б. према свету, прво је питање које се намеће. Јевреји сматрају да је Б. трансцендентан, тј. биће изван овог света. Апсолутно је слободан, у свом постојању потпуно независтан од света, зато у свету нису налазили доказе за Његово постојање. Б. је постојао пре света, када света није било, а створио га је из небића од своје слободе и држи га у постојању. Све од Њега зависи, а Он не зависи ни од природних нити од моралних закона. Однос Б. према свету и природи, са којом је општио директно само до стварања првог човека Адама, виде на основу енергија Б. које делују у свету. Грци сматрају да је Б. иманентан свету, свет и Б. су једно, и никад није био изван и изнад света. Сократ, Платон и Аристотел студирајући свет дошли су до сазнања о Б. Свет је огледало Б., а природни закони које је Он поставио сведоче о Њему. Није створен ни из чега, није безгранично снажан, али је био довољно снажан да створи свет, који постоји сам по себи, космос је нешто лепо, зато Грци воле само оно што је лепо. Свет је вечан јер суделује у божанству, а човек је дужан да се придржава овог начела постојања поштујући природне и моралне законе. Овакав став негира слободу човека и постојање Б. као личности.

Однос Б. према човеку, такође значајно питање у сваком богословљу, различито је решавано, јер човек верује у Б. по некој својој пројекцији и жели да се Б. понаша у складу са жељама човековим. За Јевреје Б. је одвојен од човека којег је створио од природе као и сва остала бића. Ипак, преко човека општи са природом, зато имена биљном и животињском свету даје Адам, али када је Адам прекинуо заједницу са Б. дошло је до прекида заједнице Б. са природом. Грци су створили налик на људе: опијају се, међусобно сарађују, варају жене, зато их ограничавају и не допуштају да Б. ради шта хоће, иако је свемогућ. Међутим, Б. не може да се одреди по нормама и законима људским, јер је изнад свих етичких закона овог света и не мора да се придржава људских норми.

Однос Б. према историји је значајан аспект Његовог присуства у свету, јер историја није скуп случајности. Грци не виде Б. у историјским догађајима него само у природи, зато праве кипове богова од природног материјала, а у историји виде само зло. Јевреји никада нису славили природу, славили су историјске догађаје, јер у њима учествује Јахве. Однос Б. и човека до Аврама има форму заповести које човек мора да испуни да би остао у заједници са Њим. Присуство Б. виде кроз историјска збивања: излазак из Египта, давање закона на Синају, освајање Обећане земље, установу монархије и др. Данас нема јединственог погледа на историју. Држећи се есхатологије, Човек Истока сматра да историју води, усмерава и суди сам Б. То није бекство од историјске стварности, али јесте прихватање Крста Христовог као недељиви део историје. Човек Запада заокупљен је историјом, постаје сужањ историјских проблема, а наглашавајући психолошки и етички моменат труди се да стекне економску и политичку моћ. Заборавља да ће историја једног тренутка да буде завршена, јер Царство Божје је последњи догађај који ће да запечати историју света.

Обожење је циљ човека у свим религијама. Јевреји имају праведне и врлинске људе који опште са Б. служећи му као гласници, али свеопштег обожења нема: кроз савез Б. и Аврама остварена је само заједница Б. и Јевреја. Код Грка се види чежња за непознатим Б., имају веру и побожност, али немају право и потпуно богопознање, јер немају заједницу са Б., па је обожење немогуће. Римљани су отишли корак даље обоживши своје императоре чије кипове уносе у пантеон својих богова. Хришћани заједницу са Б. остварују кроз заједницу са Исусом Христом, Пресветом Богородицом и са светима у Цркви, кроз молитвено помињање на Литургији. Центар заједнице је Христос, Син божји који је у љубави и заједници са Б. Причешће у Литургији је сједињење Б. и читавог света кроз сједињење човека са Б., што је човеку неопходно да се од смрти одбрани, јер живот је стална борба против смрти која је дошла као казна за грех.

Б. се у материјалним представама јавља у разним историјским епохама и религијама. У политеизму Б. је представљан у виду кипова и рељефа, углавном антропоморфно, ређе зооморфно. Јевреји га нису визуелно приказивали јер им је то синајски закон забрањивао зато што су олако падали у идолатрију. Ислам такође забрањује култне слике. Хришћански Б. Света Тројица представља се у виду три путника-анђела који су посетили Аврама у равници Мамријској. С обзиром да се Б. Отац није јавио људима у физичком облику, Он се не јавља у православној иконографији. Христос се јавио као човек и као такав се слика у иконографији и зидном живопису, а символично се приказује као јагње. Свети Дух се јавио у виду голуба и као такав се слика.

Име Б. за вернике је веома важно. У политеизму много је богова и божјих имена. У монотеистичим религијама такође постоји више имена за Б. У Новом завету користе се имена: Б., Онај који јесте, Отац, Сведржитељ (Пантократор), Алфа и Омега и др. Многа од ових имена ушла су у богослужбене текстове и прихваћена код Срба.

Српска реч Бог је прасловенског порекла. Она постоји у свим словенским језицима с мањим разликама у изговору самогласника или завршног сугласника. Сродне су јој староиндијска реч bhágas „дародавац", „господин", староперсијска baga-, авестијска baγa „господ", „бог". Постоји мишљење да је прасловенска реч *bogъ (у старословенском богъ) иранског порекла, које није општеприхваћено.

Хришћанско богословље посматра Б. према самом себи, тј. у суштини, кроз пет истина, а Б. изван себе такође у пет истина. Све су добиле ранг догмата. Eгзистенција бића Б. је прва и основна истина на којој је хришћанство утемељено. Постоји „сам од себе, собом и у себи", као врховно, разумно, духовно, бескрајно и несхватљиво биће, савршеније од свега што постоји. То је истина коју треба вером примити, а не претпоставка коју треба доказивати, јер „онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да он награђује оне који га траже" (Јев 11, 6). Вера у Б. је априори усађена у људску природу, јер „у Њему живимо, и крећемо се и јесмо... јер Његов и род јесмо" (Дап 17, 28). Библија сматра да само безумник може рећи да нема Б. (Пс 14, 1).

Могућност, средства и границе богопознања доступни су човеку онолико колико својим ограниченим разумом може да схвати и онолико колико то сам Б. о себи објави. Суштина Б. недостижна је људима и анђелима. Природно богопознање своди се на посматрање видљиве природе, која је „отворена књига у коју је прст Божји записао своје име", а овакво богопознање омогућено је и неверницима (Рим 1, 19-20). Натприродно богопознање добија се кроз Свето откривење, јер је Б. у човекову душу усадио такву способност, саопштавајући истине о себи: „Бог који је из давнине много пута и различитим начинима говорио оцима преко пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина" (Јев 1, 1-2). Та два богопознања се допуњују, а могућа су зато што је човек пола Б., јер је душа божански део у њему, а пола свет, јер му је тело од природе. Оба богопознања омогућују сагледавање Његових дејстава, а не потпуно познање Б. у суштини. Почеци Божјег јављања су у Старом завету који је „сенка будућих добара" (Јев 10, 1), Нови завет је икона, јер доноси боље богопознање, а тек будући век је Истина. Сенка и икона имају тек нешто од Истине, а у будућем веку видеће човек Б. лицем к лицу: „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат" (1. Кор 13, 12), зато сада „вером ходимо а не гледањем" (2. Кор 5, 7).

Својства бића Б. представљена су Откривењем, али с обзиром да је суштином изнад људског разума не може да буде предмет посматрања, расуђивања и закључивања. Својства говоре о суштини бића Б., али га не исцрпљују. Иако дају стварни израз, не дају сву дубину Његовог необухватног бића, јер га захватају тек малим делом. Општа својства бића Б. јесу: самобитност, која га представља као самостално и независно биће; свудаприсутност, показује да није ограничен временом и простором; вечност, јер у Њему нема ни прошлости ни будућности, Он је увек у садашњости; неизменљивост, јер Његовом бићу не може ништа ни да се дода нити одузме; и духовност, јер је живи дух са најсавршенијим разумом. Посебна својства бића Б. чине манифестације Његовог ума, воље и осећања: Ум карактеришу свезнање и премудрост; Вољу слобода у раду и одлучивању; светост јер чини само добро, у Њему нема греха; свемоћ, једном речју ствара свет; и правда, јер је савршен законодавац и праведни судија; Својства осећања јесу блаженство, које долази од унутрашњег преживљавања својих савршенстава; и љубав којом живи у себи и према свету, јер су код Њега биће и љубав једно исто, а Б. је љубав по својој природи и суштини (1. Јн 4, 8), која је свеза савршенства (Кол 3, 14).

Јединство бића Б. је колико стварност доказана у Откривењу толико и логична последица Његових савршенстава, јер највише и апсолутно биће може да буде само једно. Постојање два или више савршених бића је немогуће, јер то поништава њихово савршенство, зато је многобоштво у ствари безбоштво.

Тројичност бића Б. је став хришћана који верују у Свету Тројицу чиме се разликују од осталих монотеистичких религија. Парадоксално звучи да је Б. један и тројичан, јер исти је Б. и у Старом и у Новом завету, али је Нови завет донео потпуније откровење. Кроз Христово оваплоћење потпуније се пројавила Света Тројица, тј. да је Б. заједница личности Оца и Сина и Духа Светог. Тертулијан формулише да је Б. „una substantia trias personas", један по суштини а тројичан по лицима. Један је по природи, јер постоји само једна заједничка божанска суштина (ουσία, substantia). Тројичан је по лицима, јер је личност (υπόστασις, πρόσωπον, persona) начин постојања и улога у којој се јавља. Отац, Син и Свети Дух су конкретна бића, то су њихова имена, јер је свако од њих носилац посебне личности. Извиру из једне вечне заједнице, а своје постојање црпу из друге две личности. Хришћани поштују једнога Б. у Тројици и Тројицу у јединици, не сливајући њихове личности нити раздељујући заједничку суштину, јер сва три лица имају сва божанска савршенства у подједнакој мери. Отац је начело постојања, тј. начело Божанства, Његово лично својство јесте нерађање; лично својство Сина је вечно рађање из суштине Оца, а Светог Духа вечно исхођење из суштине Оца. Без личних својстава сваког појединог једносуштног лица, учење о Светој Тројици било би неодрживо.

Б. је творац света. Створивши га ни из чега, никако из своје божанске суштине, створио је сав материјални (природа), духовни (анђели) и духовно-материјални (човек) свет. Побуда стварања није у потреби Б. него у Његовој љубави. Циљ стварања је жеља Б. да створи бића која ће да уживају у створеном свету и прослављају Б. У стварању учествују сва три лица Свете Тројице подједнако и нераздвојно, јер Отац који је првобитни узрок ствара кроз Сина, који је стваралачки узрок, у Духу Светом, који је извршни узрок. Пре стварања света постојао је само Б. и ништа ни друго ни више. Он ствара материју и даје јој облик и садржину, ствара биће из небића, видљиво из невидљивог и постојеће из непостојећег. Свет је нешто спољашње, изван Његове суштине, различито и неслично њој. То уједно показује да свет није самобитан, ни случајан, нити вечан. Истовремено са светом, тј. „у почетку", Б. је створио простор и време, две категорије ограничења којима Он не подлеже, али им подлежу свет и човек. Пре стварања света време није постојало, јер је Б. вечан и надвремен, један је, па није постојало ни „пре" ни „после". Свет није створен у времену, него са временом. Човек није створен само од природе, него је у њему и део Б., то је душа, икона Божја у човеку. Створио га је на крају, са посебним циљем да природа преко човека превазиђе смрт, јер је човек посредник између Б. и света. Поставивши човека за господара природе, Б. му је дао задатак да природу чува и унапређује. Нажалост, природа се уништава, прети еколошка катастрофа, због тога што појединци или читаве групе људи хоће да задовоље своје прохтеве. Хришћани се Б. одужују приносећи му природу на дар у светој Литургији.

Б. као промислитељ значи да се из љубави и даље брине о свету и човеку, а није их после стварања заборавио и препустио њиховој судбини. У промишљању учествују сва три лица Свете Тројице. Природни облик промишљања иде преко природних закона које је Б. дао, а натприродни чини чудима, знацима и на друге начине. Без божје воље ни врабац на земљу не слеће, нити човеку длака с главе пада (Мт 10,29-30), а Христос остаје с људима до краја века (Мт 28,20). Промишљање не ограничава слободу разумних бића, јер Б. своју вољу не намеће него само одговара на човеков вапај. Све добро на земљи је по благовољењу Б., а зло по Његовом допуштењу, јер поштује човеков слободни избор.

Б. као спаситељ, јавио се по свом човекољубљу због греха Адамовог у рају када је смрт ушла у људски род. Безгрешност и бесмртност дароване Адаму биле су релативне, а не апсолутне, тј. нису биле неопходност људске природе него избор човеков. Грехом је човек дубоко повредио лик Божји у себи, али га није уништио, тиме је сачувао могућност да се уз помоћ Б. врати у првобитно стање. Нико од људи нити од анђела није могао да пружи задовољење божјој правди за учињени грех. То није могао ни закон старог савеза, него склапање новог савеза Б. са људима и жртвом Богочовека, јер новозаветни Б. воли и човека грешника. Директни извршилац спасења је друго лице Свете Тројице оваплоћено у човеку Исусу Христу, који се сматра Спаситељем у ужем смислу. Спасење је заједничко дело целе Свете Тројице, јер је оваплоћење извршено благовољењем Оца и хтењем Духа Светог. Ипостасним сједињењем двеју природа у Богочовеку Христу свака природа је задржала своју суштину, јер су се несливено, неизменљиво, нераздељиво и неразлучно сјединиле.

Б. као осветитељ неопходан је човеку, јер Христовом жртвом извршено је спасење у објективном смислу, а човек субјективно мора да прихвати жртву личним учешћем у њој. Освећење људи је заједничко и сагласно дело Б. и човековог рада. Директан извршилац освећења је Дух Свети, али у њему учествују сва лица Свете Тројице, јер се све одвија кроз Христа у Духу Светом. Начела освећења су благодат и вера са добрим делима. Невидљива благодат Б. је натприродна сила, али није приморавајућа него тражи човекову слободну вољу. Даје се у светим тајнама у Цркви која је посредник у освећењу.

Б. као судија јавља се на крају човековог живота и јавиће се на крају света када ће од човека тражити одговор за његове поступке. То је могуће јер је човек слободно биће и сам бира свој пут, а правда захтева да добри буду награђени а лоши кажњени. У суду учествује цела Света Тројица, јер Отац и Свети Дух суде кроз Сина, јер је директни судија Богочовек Христос којем је сав суд предан, јер је Он страдао за људске грехе. Судиће се непристрасно по правди и истини, по делима, речима и мислима, безбожницима по закону њихове савести, Јеврејима по закону Мојсејевом, хришћанима по закону јеванђеља.

Срби су имали свог Б. у старој постојбини, али детаљи њиховог богословља нису познати. Хришћанског Б. упознали су доласком на Балкан. Онај први период је Стари, а овај други је Нови завет српске историје. Своју побожност и поштовање Б. исказали су кроз многе храмове подигнуте у славу Б., кроз песме, приче и пословице у којима је преточено Христово еванђеље. Друга премиса била је чињеница да се у српском фолклору јавља много натприродних бића, као виле у народним песмама, вукодлаци и вампири у народним причама и много обичаја који немају хришћанску богословску подлогу. Од примања хришћанства Срби верују у Б. свог историјског искуства, тј. у Б. Христовог, у Б. Петровог и Павловог, у Б. Светог Ђорђа, у Б. Светог Саве, у Б. својих предака.

Трећа религија чије учење о Б. треба представити јесте ислам настао у VII в. на Блиском истоку. Све три монотеистичке религије позивају се на исто порекло као поклоници Б. Аврамовог и потомци Аврама: Јевреји (по Аврамовом сину Исаку) и муслимани (по Исмаилу, Аврамовом сину са слушкињом Агаром Египћанком) као синови по телу, а хришћани као синови по духу. Ислам себе сматра обновљењем старозаветне вере Аврамове, зато исламски Б., Алах, има многе атрибуте библијског Бога Јахвеа: свеблаги, свемилостиви, свемоћни, свевидећи, судија. Као што Јахве у Старом завету заповеда „Ја сам Господ Б. твој. Немој имати других богова осим мене", тако је у исламу основна заповест „Нема бога осим Алаха". По исламској теологији Б. је један по суштини и по лицу, нема сродника зато га не називају оцем, што је порицање Свете Тројице. Доказе о постојању Божијем узимају из посматрања природе и из натприродног Божијег откривења датог људима преко Мухамеда и изложеног у Корану и Хадису (предању). Алах је створио свет, земљу и небеса, створио је човека из усирене крви и дао му име Адем. Ислам је строго против било каквог приказивања Б. било ликовно (иконе) било материјално (кипови). Јерес иконоборства која је дуже од једног века потресала не само Цркву него и византијску царевину настала је колико под утицајем јеврејства толико и под утицајем ислама који је против сваких култних представа. Старање Божије о човечанству своди се на слање Божијих посланика у свет који уче грешне људе како да живе и верују.

Површне сличности исламског учења о Б. са хришћанским наводиле су појединце на помисао да је у питању исти б. На захтев цара Манојла Комнина из православног требника избачена је 1180. формула проклињања Мухамедовог Б. То је и папу Павла VI навело у енциклики La croa 11. VIII 1970. да констатује како јеврејски народ, исламски народи и хришћани говоре о Б. „истинским и древним гласовима". Зато би „обраћање истоме Б., истоме Оцу... требало да нас доведе једнога дана да увидимо... да смо сви ми синови истога Оца, па према томе, зар нисмо сви браћа". Превидео је да у хришћанском Б., суштински једном, постоје три личности, Света Тројица, а такође Христово оваплоћење, жртву и васкрсење. У исламу Исус је само праведник (Иса пејгамбер) али није син Божији.

Радомир Милошевић

У усменом наслеђу Б. се замишља као седи старац с брадом а његово станиште је на (седмом) небу. Његови помоћници у небеским и земаљским пословима јесу анђели, а посредници између њега и људи су свеци. Од посебног значаја јесте податак Прокопија Кесаријског да су Словени средином VI в. имали неку врсту монотеистичке религије: „Верују наиме (и Анти и Словени) да је један од Б., творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње".

Б. је схватан као личност, слично човеку, који располаже огромном силом. Код Срба, као и код других народа задржале су се древне представе о Б., који у лику седог старца или просјака хода по земљи, где завршава уређивање света или искушава људе и кажњава их за лоша дела. На тој основи у фолклору се могу издвојити три врсте предања: а) Б., сам или с ђаволом или неким свецем помоћником, обликује земљу, ствара градове и села, људе, животиње, биљке итд.; б) Б., као лутајући странац подучава људе (како да отворе прозоре, жене како да ткају), тј. довршава уређење света; в) Б. сурово кажњава појединце који нису спремни да поделе своје добро с туђинцем или газе нека морална начела (претвара човека у мечку, вола, магарца, кртицу и сл.).

У прву групе могу се сврстати и предања о траговима које је Б. оставио на земљи из времена када је ходао по њој (траг ноге или руке у стени и сл.). Тако нпр., према предању из Црне Горе, када су Б. и Св. Петар ходали по земљи која је била равна као огледало и сејали камење да никну брда и планине, Св. Петар, преморен, испусти врећу камења на месту где сада живе Пипери, па отуда и толико камења на том простору. У многим предањима Б. ствара свет са својим побратимом ђаволом (који му даје савете или ствара негативно обележени део света: вука, козу, дуван, чворове на дрвећу, ракију итд.). Према предању из околине Лесковца човека је од земље направио ђаво, али му је Б. „дунуо душу". Кад је то видео, ђаво се покајао и почео човека шибати да би га уморио. Није у томе успео али од шибања на телу човека су настали зглобови.

У поменутим предањима, као и у многим заклињањима и магијским записима од разних болести, Б. се именује Саваот: „Најприје Саваот створио небеса, затим земљу..." (Босна). Ово име Б. се спомиње на почетку или крају многих молитава у формули: „Свет, свет, свет, Господ Саваот исплни небо и земљу слави его"; такође и у изразу „Ни б. Саваот неће ти помоћи!" По свој прилици, због сазвучја имена СаваотСава и снажно развијеног култа српског светитеља Саве, многа народна предања о Саваоту код Срба су накнадно везана за име Свети Сава. Измењено име „Саваот" препознаје се и у изразу, који се изговарао на Божић у Пироту „Предвечни, радујсја предвечни. Ој, Соте, земљу пресвети".

Постоји и круг предања и народних песама о томе како Б. уређује „небеске послове". Он дели свецима надлежности: Илији гром и муњу, Николи путеве и бродове, Аранђелу да вади душе, Петру ветрове и облаке, Огњеној Марији ватру, итд. Одводи Илију на небо и даје му пушку да са облака туче ђавола. У другом предању, Илија почиње убијати све редом по земљи, па му Б. „узме власт" и нареди светом Петру да он узима људима душе. Пошто се он покаже невичан том послу, он онда одреди да то чини Св. Арханђео (Михаил). Или, „смењује" Св. Илију, јер је громом спалио богаташа који је крао жито из торбе сиромашног човека.

Постоји двојни однос човека према Б. С једне стране страх да се он не увреди и да се не изазове његов гнев, а с друге, фамилијарни однос према њему. Такође је присутан и старозаветни страх од именовања Б., па се он назива другим именима: Брод, Бор, Гог, Глог, Он, или се именује на описни начин (апелативно): Величанство, Вишњи, Господ, Господар Јаки, Господин, Краљ од небеси, Мајстор (небески, превисоки, свемогући), Милосник, Модрењак, Небесник, Небо, Небостаник, Неботвор, Обласник, Онај горе, Отац небески, Свевишњи, Сведржитељ, Свемогући, Свестворник, Створац, Створитељ, Стражац, Творац, Цар небески. Некад се назива еуфемизмима: бого, бошке. У Херцеговини кад су учили дете да не чини оно што не ваља, претили су му изразом: „Бого се кара!", а у Срему „Бого кара!" Док је дете још мало, мајка пружи прст према небу и каже му: „Горе је, сине, Бога!", а када поодрасте, учи га да се прекрсти и помоли „Боги" (Бољевац). У бајању од градоносних облака викали су према облацима „Около, Бого!" (Драгачево). У псовкама Б. се може помињати и као „бокче" („Бокче ти твоје...").

Фамилијарни однос према Б. вероватно је произашао из ранијих представа о б. као обоготвореном претку, који се на Бадње вече позивао на вечеру (јужна Србија), на славу (дозивањем с врха брда на истоку, уз буклију пуну вина) и сл. Са Б. се води дијалог на разне начине: с прекором (због уништене летине Вреоци), са молбом за пород (са унапред смишљеном визијом срећног исхода околина Пирота). Судећи по изразима „Рђав до зла б.", „Не види белога б.", „Неће му помоћи ни његов б.", „Тамо је други б.", може се закључити да се некада разликовао „добар", „свој" (познати) од „лошег", „туђег" (непознатог) б. Као давалац богатства и врховни судија, Б. је везиван за одређени простор где људи себе препознају као „своји", уп. израз за забачен, неприступачан крај, насеље „невиђбог" (Васојевићи). Кад се убирају плодови на њивама, виноградима, воћњацима увек се оставља штогод од рода с наменом „Б. божије". Посебно се пази да се остави последња руковет жита, који се кити цвећем и црвеним концем или се, по одређеним правилима носи кући и чува до следеће жетве, и назива се „божја брада", „богова брада", „богу барада".

Из представе о људском лику Б., произашла су и веровања да се на Б. може утицати, да се он може наговорити на одређене поступке, а пре свега да да богатство (здравље) или да некога казни. Из тих представа развиле су се обредне формуле којима се људи обраћају Б. С једне стране благослови („Б. ти дао срећу и здравље!" „Б. нека ти помогне!" „Што ти Б. дао, Б. ти и удржао!") и здравице („Боже помози! Среће и здравље!" „Нека вам је срећна принова да Б. да!" „Да Б. да све богато и крцато било!"), а с друге заклетве („Бога ми!" „Тако ми Бога!" „Б. ми је сведок!" „Не видио лица Божјега!" „Не дао ми Б. среће!" и клетве („Б. те убио!" „Скаменио те Б.!" „Да те порази Б.!").

Ако се обавеза потврђена заклетвом погази, очекује се да ће прекршиоца стићи божји гнев. Пошто је Б. врховни судија људима, тај гнев је толико велики да се може протегнути на пород прекршиоца чак до девет колена унапред: „Човек који се криво закуне било за шта, сматра се да је увредио Б. Такви људи не пролазе добро". Пословицу „У Б. су вунене ноге, а гвоздене руке". Вук је протумачио на следећи начин: „Не чује се кад долази, али се добро осјећа кад удари". Такође се верује да је узалудно настојање човека да нешто постигне ако му то Б. не да, нпр. у пословици: „И ја могу и коњ ми може, али Б. не да".

Срби сељаци молили су се Б. ујутру, кад се умивају и увече пред спавање, пред почетак орања или неког другог важног посла, као и пред полазак на далеки пут. Тако у Хомољу, пред спавање се крсте и говоре молитву: „Господе Јаки, што држиш земљу и небо и све што је над њима и под њима, дај менена да под твојом руком проведем лак сан и да ујутру здрав осванем!"

Од апокрифа, који су постали део народне приповедачке традиције, треба споменути предања са мотивом „Крађа и прекрађа сунца", односно „Зашто у људи није табан раван", као и песму „Цар Дуклијан и крститељ Јован" (Вук II, 16), о сукобу Б. и Сатанаила (ђавола) око сунца, као и нарочито распрострањена „Имена господња", која су ушла у прве штампане књиге. У овом спису се наводи 70 (некада мање) скривених имена Б., и каже се, да онога ко их стално носи са собом избављају од свакога зла.

Старозаветна представа о Б. као сили у антропоморфном виду, која се лако може разгневити и показати свој разорни лик, крајем последњег миленијума старе ере се раздваја на злу и добру: разорни, зли вид божанске природе приписује се ђаволу, а њен добри вид постаје Господ. Такав однос је даље осмишљаван у хришћанству, где се Б. поима као Свето Тројство (Б. Отац, Б. Син Исус и Свети Дух), а ђаво постаје отелотворење зла и подстрекач нереда, зависти, мржње, обмане и свега што је негативно у људском роду.

Љубинко Раденковић

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Апокрифи из штампаних зборника Божидара Вуковића", Старине, 1884, XVI; М. Ђ. Милићевић, „Живот Срба сељака", СЕЗ, 1894, I; С. М. Грбић, „Српски народни обичаји из среза бољевачког", СЕЗ, 1909, XIV; С. М. Милосављевић, „Обичаји српског народа из среза хомољског", СЕЗ, 1913, XIX; Љ. Пећо, „Обичаји и веровања из Босне", СЕЗ, 1925, XXXII; В. Чајкановић, „Српске народне приповетке", СЕЗ, 1927, XLI; Ј. Поповић, Православна философија истине Догматика Православне цркве, IIII, Бг 1932, 1935, 1978; М. С. Филиповић, „Живот и обичаји народни у Височкој нахији", СЕЗ, 1949, LXI; Р. Вучић, Психологија религије, Бг 1971; Л. Милин, Научно оправдање религије, 2. Историја религије, Бг 1977; Д. Станилоје, Православна догматика III, Бг 1978; Д. М. Ђорђевић, „Српске народне приповетке и предања из лесковачке области", СЕЗ, 1988, XCIV; Д. Златковић, „Фразеологија страха и наде у пиротском говору", СДЗ, 1989, XXXV; С. Роуз, Православље и религија будућности, Бг 1990; Ј. Поповић, Опћа црквена историја, II, Н. Сад 1992; В. Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Бг 1994; Ј. Дамаскин, Тачно изложење вере, Бг 1994.

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)