БАРАЊА
БАРАЊА, део Панонске низије између Дунава и Драве. Северна и западна граница нису јасно дефинисане и различито се одређују. Када је 1918. формирана Краљевина СХС, јужни део Б. припао је новој држави. Граница није повучена природном линијом. Године 1995. Б. је ушла у састав новоформиране државе Хрватске. Б. припада Осјечко-барањској жупанији, а издељена је на девет малих општина чији су центри Бели Манастир, Дарда, Кнежеви Виногради, Биље, Драж, Јагодњак, Петловац, Чеминац и Поповац. Површина Б. је 1.147 км2 (2,02% од државне територије), а 2001. у њој је, у 52 административна насеља, живело 42.633 становника. Међу њима нису два барањска села – Тврђавица и Подравље, који су у непосредној близини Осијека и административно припадају том граду. Велики речни токови, Дунав и Драва, и њихове широке алувијалне равни су саобраћајно изоловали Б. од Бачке и Славоније. Најбоље саобраћајне везе са Славонијом успостављене су код Осијека, где је прилаз Драви лак са славонске стране, а према Бачкој код Батине, где је прилаз Дунаву лак са барањске стране. На та два локалитета, на место старих скелских прелаза изграђени су мостови, друмски и железнички код Осијека и друмски код Батине 1974.
Милка Бубало-Живковић
Геолошки састав. Терени у Б. изграђени су од неогених и квартарних творевина. Миоценски седименти су откривени само у зони Банске косе. Ту се јављају и базалти. Цела та коса и велик део средње, равне Б. прекривен је лесним наслагама разне дебљине. Пространи делови терена између Дунава и Драве су запоседнути различитим холоценским речним творевинама, које и сада настају у рукавцима, старачама и мочварама.
Александар Грубић
Рељеф. У Б. се разликују четири рељефне јединице: Банско брдо; лесне заравни; плеистоцене и алувијалне терасе; и инундационе равни. Највиши део Б. је Банско брдо које се налази у северном делу, између Белог Манастира и Дунава. У народу је за њега одомаћен назив „планина". Дуго је око 22 км, а највећа ширина од 5 км је између села Брањина и Каменац. По структури то је хорст, у чијем језгру су магматске стене (базалти и андензити), које су се пробиле кроз тортонске слојеве. Највећи део језгра Банског брда прекривен је језерским глинама и лесом. Наслаге леса су дебљине и до 30 м. Највиша тачка је Камењак (244 м). Странице Банског брда дисециране су кратким долинама и вододеринама. Овај део Б. слабо је насељен услед велике безводности терена. Потоци су мали и имају повремено воду, а подземне воде су дубоко и имају малу издашност.
На југу се на Баново брдо надовезује лесна зараван која заузима малу површину на дужини од 20 км, а мањи део заравни је северно од Белог Манастира. Висина јој је око 100 м. Јужна граница заравни је близу пута Кнежеви Виногради – Козарац.
Плеистоцена или лесна тераса је висока око 90 м. Захвата велике површине северно, западно и јужно од Банског брда. На југу се простире до линије Барањско Петрово Село – Дарда – Биље, а на истоку линијом Биље–Грабовац. Чине је барски и преталожени лес. Нижа флувијална тераса је настала током алувијума, изграђена је од речних наноса, песка и глине и заузима мале површине.
Најмлађи, најнижи и најпространији геоморфолошки члан су алувијалне равни. Заузимају око 63% територије Б. Простиру се у широким зонама уз корита Дунава и Драве. На деловима где нема насипа реке се по њима редовно изливају и граде мање облике рељефа. Висина им је 80–85 м. Подводност терена је учинила да су овде саграђена само насеља Торјанци, Тврђавица и Подравље.
Клима. Обрађена је на основу Метеоролошке станице Брестовац, која је у непосредној близини села Чеминац у средњем делу Б. Клима је умереноконтинентална и мало се разликује од стања у ширем окружењу. Средња годишња температура ваздуха у периоду 1975–1984. има вредност 10,4 oC. Амплитуда средњих месечних температура, између најхладнијег јануара и најтоплијег јула износи 20,2 oC. Јесен (11 oC) је топлија од пролећа (10,8 oC). У наведеном периоду највиша апсолутно максимална температура измерена је 3. VIII 1981. (35,5 oC), док је најнижа апсолутно минимална температура забележена 21. I 1978. (–24,5 oC). Температурна амплитуда ових екстремних вредности износи 60 oC, што указује на континентални карактер климе.
Честине ветрова су доста равномерно распоређене. Свих осам смерова у ружи ветрова имају честину преко 100%. Најчешћи ветар који дува на овом подручју јесте северни (156%), а са свега неколико промила мање следе: северозападни (153%), западни (151%), источни (148%), те североисточни (135%), јужни (125%), југоисточни (105%) и најмање чест је југозападни (104%). Заступљеност тишине је свега 2%. Ветрови се одликују малим јачинама и ретко прелазе 2 бофора. У току године излучи се око 600 мм падавина. Већи део се излучи у току летњих месеци, просечно 204 мм, и то обично у виду пљускова. Најзначајније су пролећне кише које снабдевају влагом биљне културе. Јесење кише су дуготрајније, тихе и ромињаве. Први снег се појављује око 25. XI, а последњи крајем марта.
Воде. Најзначајнији хидролошки објекти на простору Б. су граничне реке Драва и Дунав, мала река Карашица и многобројна речна језера и баре. Дунав је на овом делу типична равничарска река. Због малог пада терена отицање је споро, па река меандрира и мења правац отицања. Ток је на овом сектору дуг 49 км. Споредним речним рукавцима вода спорије отиче и због тога је интензивно таложење песка и муља, које често изазива прекиде веза са главним коритом и формирање језера. Велик број таквих језера је уз Дунав и Драву. Северније од ушћа Драве у Дунав је Копачевски рит. Име је добио по селу Копачево, које је у непосредној близини. Овај део инундационе равни није брањен насипима, па се сви природни процеси на њему одвијају слободно. То су простране забарене површине, многобројна речна језера и рукавци. Највеће је Копачевско језеро које при високом водостају има површину од 230 ха. Спојено је са Дунавом Хуловским каналом. Највиши водостаји на Дунаву су почетком лета, а настају као последица високих водостаја притока које долазе из алпских предела, као и киша које се излучују у том периоду. Високе воде су пробијале насипе и изазивале велике поплаве 1926, 1954, 1965. и 1972. Сличне карактеристике има Драва, која поред Б. протиче у дужини од 64 км. Има већи пад него Дунав, а често се излива и мења корито. Високе водостаје Драве понекад условљава и висок ниво Дунава који јој успорава отицање. Најниже водостаје има у јануару, што је последица излучивања падавина у виду снега у њеном изворишном делу. Највиши водостаји су у јулу, услед максималних количина падавина. Трећа река је Карашица. Извире у Мађарској на планини Мечек. У хрватском делу Б. тече северним ободом Банског брда дужином од 30,5 км и у Дунав се улива код Батине. То је бујични ток са честим поплавама, те је ова река још 1800. регулисана и каналисана. Дубине фреатске издани су различите у зависности од висине терена. Најплиће су на инундационим равнима. Њен ниво највише осцилира уз реке сагласно с водостајем. Велике површине су мелиорисане, ископано је преко 1.000 км каналске мреже и изграђено око 150 км насипа. На осталим, незаштићеним деловима реке се слободно изливају. Мелиоративни радови у Б. започети су још почетком XVIII в.
Педолошки састав. Основни фактори формирања педолошког слоја били су геолошки састав површинских слојева и хидролошке прилике. На најнижем и најпространијем геоморфолошком члану, алувијалним равнима Дунава и Драве, формирани су варијетети алувијалних песковитих земљишта добрих производних својстава погодних за узгој многих повртарских култура. Велик део ових површина изложен је редовним поплавама и од малог је значаја за пољопривредну производњу. Квалитетнија аграрна земљишта, черноземи и ливадске црнице формирани су на вишим геоморфолошким члановима, на лесним површинама.
Милка Бубало-Живковић
Биљни и животињски свет. Као низијско подручје између Драве и Дунава, Б. се одликује алувијалним шумама врбе, топола, усколисног јасена и храста лужњака, као и сталним барама и мочварама. По саставу флоре и фауне веома је слична плавном подручју Бачке уз Дунав од Апатина до Бачког Моноштора са којим чини јединствену биогеографску целину. Копачевски рит код Белог Манастира је Парк природе и Рамсарско подручје и једна од највећих мочвара у Панонској низији. Заштићено подручје обухвата површину од 17.770 хектара. Васкуларна флора је веома богата врстама водених и мочварних станишта од којих су неке природне реткости као што су: траволисна водена боквица, ребратица, линдернија, блатница, водена папрат марсилија, Лаксманов и мали рогоз итд. Карактерише се и веома богатом орнитофауном кoja броји око 260 врста. Посебно се истичу велике гнездилишне колоније чапљи и корморана. Овде се гнезде неколико врста патака, дивља гуска, орао белорепан, црна рода и др. Важна је станица миграторних врста птица за време пролећне и јесење сеобе. Копачевски рит је и најважније мрестилиште риба у овом делу Панонске низије у којем је нађено 40 врста кошљориба. Од сисара нарочито се истичу велике популације европског јелена, дивље свиње и срне. Од месождера на овом подручју живе дивља мачка, лисица, јазавац, куна белица и златица, али и ретка видра.
Владимир Стевановић
Низијске шуме Б. биљногеографски припадају појасу лужњаково–грабових шума. Рашчлањује се на два потпојаса: а) нижи – с карактеристичном асоцијацијом лужњака и обичног граба, при чему je утицај поплавних вода Дунава и притока изражен поплавним шумама лужњака, пољског јасена, црне јохе, врба и топола; б) виши (изнад 120 м) – дефинисан асоцијацијом китњака и обичног граба, као и шумама лужњака и обичног граба. Мешовита шума лужњака и обичног граба развија се на тзв. гредама и влажним гредама (ребраста узвишења у равницама која дају изглед благо таласастог терена), које су изван поплавног подручја. Наведене заједнице се међусобно разликују по флористичком саставу и структури. У спрату дрвећа доминира лужњак, а у подспрату обични граб. Мање су примешани сребрнолисна липа, пољски јасен, низијски брест и понегде клен, а на влажним гредама има местимично ситнолисне липе, и то обично у подспрату. Лужњак, у комбинацији с грабом, расте врло добро, развијајући права и висока стабла. Поред ове заједнице, на подручју Б. присутне су и: шуме лужњака, обичног граба и букве; лужњака, обичног граба с лелујавим шашем; лужњаково-грабове шуме с пољским јасеном; пољског јасена с црном јовом; беле и бадемасте врбе; као и шуме беле и црне тополе и врбе и тополе.
Василије В. Исајев; Мирјана Голубовић
Становништво. Први подаци о становништву Б. су из прве половине XI в., а касније се дуго помиње као, за тадашње прилике, густо насељена област. Мимоишле су је и негативне последице најезде Татара у XIII в., које су у другим деловима Угарске изазвале пустош. Крајем XV в. било је око 12.500 становника. После Мохачке битке (1526) и турске доминације популација је смањена и средином XVI в. било је око 6.200, а крајем века око 6.400 становника. На честе осцилације утицале су и повремене епидемије. Услед ратних сукоба, који су овде били чести и дуготрајни, крајем XVII и почетком XVIII в., број становника опао је на око 3.000 лица. Значајнији пораст броја становника уследио је од XVIII в., успостављањем аустријске власти и организовањем колонизација. У Б. је 1787. било 25.242, а 1830. 34.123 становника.
У периоду 1869–2001. број становника је варирао. На таква кретања утицали су како друштвени тако и природни фактори. Крајем XIX и почетком XX в. природни прираштај је био неравномеран и често је условљавао велике промене, било у позитивном, било у негативном смислу. Касније се он усталио, али са константном тенденцијом регресије. Те варијације су условиле неравномеран пораст популације до I светског рата. Прва депопулација настала је у време I светског рата и основни фактор био је природни прираштај, односно нагло смањивање темпа рађања и повећање смртности. Поред ратних жртава, томе су допринели одлагање ступања у брак, раздвојеност супружника и опште погоршањe услова живота. Великим променама допринела су и пресељавања становништва у новоформиране матичне земље. О последицама II светског рата на развој барањске полулације не постоје комплетни подаци. Процене се могу вршити на основу података о 455 жртава рата (158 бораца и 297 цивилних жртава мађарске окупационе власти), погинулих Барањаца у мађарској војсци, протеривању међуратних колониста у логоре у којима је већина оставила животе. На њихово место дошли су колонисти и Мађари из Буковине, али су се они на крају рата иселили. Крајем рата исељава се и око 9.000 Немаца, а на њихово место досељено је око 8.500 колониста, махом Хрватa из Загорја, Баније, Далматинске Загоре и Међумурја. Сви ти догађаји одвијали су се у пописном периоду од 1931. до 1948, а за многе не постоје регистрације учесника. Осим тога, рат је пратило неминовно смањивање наталитета, као и повећавање морталитета. Највероватније је све то изазвало депопулацију већу него у време I светског рата. Окончањем послератне колонизације настао је снажан покрет реемиграције домаћинстава, која се нису навикла на нове услове живота и уследио је нови период депопулације. Њега су сменили нови трендови, односно масовна досељавања аграрног становништва из планинских делова земље, највише из Босне, која су допринела порасту популације. Она су трајала до средине 60-их година, односно до бржег развоја урбаних процеса, који су захватили целу Југославију. Миграционе струје се све више усмеравају ка градовима и иностранству и не привлаче их аграрна подручја каква је Б. И њено аграрно становништво све је више учествовало у миграцијама село–град, што је довело до дугог периода депопулације, која је на крају мимоишла само град Бели Манастир и неколико приградских села. Укупан број становника смањивао се две деценије.
Крајем XX в. дошло је и до новог периода доминације атипичних фактора у развоју становништва, који су претходили распаду Југославије. Наиме, након периода депопулације, који је, трајући од 1961. до 1981, смањио популацију за 2.679 лица, попис из 1991. доноси неочекиване податке о порасту барањске популације за 751 лице. Више сумње изазива податак да је у то време нагло порастао број Хрвата, који је до тада смањиван (за 3.449 лица или равно индексу 118,0). Нове власти Српске области, касније дела Републике Српске Крајине, провером су констатовале кривотворење резултата пописа, слично оном које су мађарске окупационе власти извршиле 1941. Попис из 1992. уследио је након исељавања Хрвата и констатовао је наглу депопулацију, а онај из 2002. обављен је након повратка Хрвата и протеривања Срба. Оба та пописа констатују најмање становника током целог посматраног периода.
Политичке и демографске промене праћене су променама у етничкој структури становништва. У време Аустроугарске, најзаступљенији живаљ били су Мађари и Немци. Такво стање задржано је и у међуратном периоду, а највећа промена је била нагло повећавање броја Хрвата. Наиме, од тада се Шокци (у време Аустроугарске изјашњавали су се као Шокци и били сврставани у групу „остали") декларишу као Хрвати. Веће промене донео је II светски рат, исељавањем Немаца и доласком колониста. Од тада су Хрвати доминантна етничка група, а за њима следе Мађари и Срби, док Немци постају минорна скупина. Праћењу развоја ових етничких група у великој мери смета изјашњавање све већег броја становника као Југословена, чији се удео до 1981. повећао на 16,6%. Промене на крају XX в. су у знаку присилних исељавања прво Хрвата па затим Срба. У неким селима доминантне скупине чинили су припадници мањих етничких група. Доминантно је било становништво римокатоличке вероисповести (66,3%), док је православаца 20,8%, а протестаната 5,7% (подаци за 1991). Доминира женски део популације са 52,1% у односу на мушку 47,9%. Највише је средњедобног становништва (54,1%). Више је старог становништва (23,4%) него младог (22,2%). Највећи број активног становништва је запослен у терцијарним делатностима (61,3%), следе запослени у прерађивачкој индустрији, (20,8 %) и запослени у пољопривреди, лову и шумарству (7,5%).
Милка Бубало-Живковић
Говор. Према релативно богатом корпусу скупљеном у периоду 1958–1979. у Белом Манастиру, Болману, Брањини, Дарди, Јагодњаку, Кнежевим Виноградима и Поповцу, Срби у Б. су говорили херцеговачко-крајишким дијалектом, док је у говор младих продирала екавица из српског књижевног језика. Након ратних збивања преостали Срби изложени су снажном утицају хрватског језика.
Говор Срба у Б. има четвороакценатски систем (м(тица, к#јна, дј6вōјка, имамо) с релативно добро очуваним послеакценатским дужинама, нарочито иза узлазних акцената (дј6вōјка, :рāч, >дē, д:шō; п;тāње, л7пōв, голуб7вā). Дужина иза дугосилазног доследно се изгубила (р)ди, п+там, п#тници), а иза краткосилазног је почела да се скраћује (вишљи, д%вар, ск%пимо, поред вишљū, ж(лōст, бј!жāла, р(звјенчāла). Преношење акцената на проклитику је често (% поље, % грāд; н0 њиву, н0 лēђи, у то) иако у појединим позицијама оно изостаје (у к%ћи, и т(мо, за %жину). Замена јата је ијекавска (цвијет, диј6те, пј!сма) са познатим икавизмима (гриј:та, вијат, ж;вит, видила) и екавизмима (ц!ста, з!ница, т"ло). Глас л на крају речи прешао је у о (казō, д(о, пијетō), али се он сачувао у речима страног порекла (0стал, к0нāл) и у медијалној позицији (к7лца, с"лски). Хијат се уклања сажимањем (>мō, к0бō, кbсō, п&чō; дванēст, али и: зв(о, т&пао; в!сео, %зео; м6тнуо), уметањем сонаната (д&нијо, ав>јōн) или девокализацијом (п6тнāјст, (втобус). Групе шт и жд од *skj, *stj и *zdj, *zgj су очуване (пр+шт, г%штер; зв;ждат). Глас х је изгубљен (р)нимо, вр, мј!ур; к%ват, стр!ја). Сонанти л и н испред и не умекшавају се (м:лит, укл:нит). Делимично је спроведена сибиларизација (дј6вōјци, у руци, на н:зи; војн;ци; на руки, на пруги; бубреги) и најновије јотовање сугласника д и т (ђе, сј6ђет, ћ!рат, ћ!о; али и: дј!ца, дј!д, тј!ме).
Хипокористици типа Ј7во мењају се по а-промени Ј7вē, Ј7ви, што подразумева да ће присвојни придев гласити Ј7вин. У инст. и лок. мн. именица м. и ср. р. могу се срести и стари падежни наставци (пред св(тови, с к&ли, з0 лēђи; по с!ли, н0 коли). Не чува се именичка промена придевских заменица и придева. Инфинитив најчешће има краћу форму (радит, ж;вит; д7ћ^и^, трест^и^; >зāћ, >стрēст). Глаголи 3. Белићеве врсте у инфинитивној основи имају инфикс -ни- (кренит, дигнит, али и: окренут, стиснут). Имперфекат се не употребљава, а од аориста углавном 3. л. јд. и мн. (п&једе, :доше, али и ск:чисмо). Глаголски прилог прошли је изгубљен, а садашњи се ретко употребљава. Трпни глаголски придев чешћи је с формантом т (с(шит, с(вит). Користе се предлози брез/без, нуз/уз, через.
Уз негиране глаголе јавља се акузатив (Н6 слуша с6стру). Не срећу се падежна конструкција Скини шешира, обична у говору Хрвата у Б. Инструментал оруђа чешћи је с предлогом (œн к&па с м:тиком). Личне заменице замењују повратну (Ј) сам купио м6ни к0пут), а присвојне посесивну за сва лица (Ј) сам н0шō м:ју с6стру). Предлози се јављају између негације и заменице (ни за кога, нb ш чим).
У лексици се среће знатан број германизама, турцизама и мађаризама.
Жарко Бошњаковић
Привреда. Б. је пространа низија у којој су на великим површинама добри услови за пољопривредну производњу. Она је дуго била и основна привредна грана. Остваривала је највећи део народног дохотка. У општини Бели Манастир, која је 1988. обухватала највећи део површине Б., то је било 42,1%, док је на другом месту била индустрија са 36%. Највећим делом ради се о пољопривредно-прерађивачкој индустрији. Око три четвртине пољопривредне производње остварено је у друштвеном сектору. Раније је носилац производње био Агроиндустријски комбинат (АИК) „Беље", чији су зачеци у феудалним властелинствима из 1698. Он од 2005. послује као концерн „Агрокор". Основни ратарски производи су: пшеница, кукуруз, сунцокрет, шећерна репа и крмно биље. У комбинату је развијено и савремено сточарство. За пољопривреду Б. карактеристични су виноградарство и производња квалитетних вина, 2% површина, махом на Банском брду, су под виноградима. Највећи број фабрика је у Белом Манастиру (млекара и фабрика млечних производа, млинско-пекарска индустрија, радионица за одржавање пољопривредних машина). У Дарди је фабрика сточне хране, у Мецама месна индустрија, винарија је у Кнежевим Виноградима.
Насеља. Територија Б. је неравномерно насељена. Од 52 административна насеља на пространим алувијалним равнима су само три места, село Тројанци и два приградска села код Осијека (Тврђавица и Подравље), а само је неколико села на периферији Банског брда. Остала насеља су на лесној заравни и на терасама. То су по правилу мала насеља, са просечно 820 становника и град Бели Манастир са 10.986 становника (2001), док је међу осталим селима њих 36 имало 1991. мање од 1.000 становника. У морфолошким карактеристикама насеља доминирају трагови стихијске градње и прилагођавања топографским приликама. Најчешћа су насеља радијалних или линеарних форми основе и распореда улица.
Милка Бубало-Живковић
Историја. Словенско становништво било је насељено у Б. још од Сеоба народа, а као српско – „рашанско" исказује се од краја XV и почетка XVI в., после пада Србије и Босне под турску власт. Оно се везује за деспота Стефана Штиљановића из Захумља код Паштровића, рођака деспота Јована Бранковића. Штиљановић је 1508. од угарског краља Владислава добио град Шиклош у Б., који је држао до 1515, и трајно остао у успомени народа који га је канонизовао као свог националног светитеља. Кад су у лето 1543. Турци заузели Шиклош и Сечуј, њихова власт се учврстила у Б., а међу турским посадама, поред различитих родова војске, налазили су се и Срби као мартолози, којих је 1577. у Сигету било 100, у Шиклошу 600, а у Печују 450. Велике масе других Срба, све до Ђура, биле су у положају раје господарећих Турака. Духовно средиште барањских Срба било је у манастиру Грабовац, који су 1585. основали калуђери из далматинског манастира Драговић. Имали су и свог епископа, којег је постављао пећки патријарх. У току Великог бечког рата Турци су 1687, недалеко од Шиклоша, катастрофално потучени и заувек су напустили Б. У то време православни Срби су, несумњиво, били скоро искључиво становништво у Б., што није одговарало католичким круговима у Хабзбуршкој монархији, који су већ цео век настојали да Србе у Вараждинском и Карловачком генералату преведу на унију, а преко ње на католичанство.
Главне личности у том погледу биле су: примас Угарске, кардинал Леополд Колонић са печујским бискупом Матијом Радановићем (Раданај), језуитима Јованом Пренталером, Фрањом Равасом и Гаврилом Хевенешијем, као и коморским комесаром Тулијем Милиом и генералом Гаврилом Векијем, који су се дали у потрагу за српским првацима који би прихватили унију. Убрзо су их нашли у лику архимандрита манастира Ораховица Јова Рајића, игумана манастира Грабовац Јефтимија Његомировића, више попова из Б., Толне, Столног Београда и Славоније, као и представника појединих општина, који су 18. I 1690. у Печују, на свечан начин, потписали изјаву о прихватању уније. Два месеца касније, Јов Рајић и његов брат Лонгин добили су царски декрет као унијатски бискупи.
Међутим, пре него што се унија укоренила у Б. и другде у Угарској, дошло је до сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, до царских привилегија Србима и енергичне борбе патријарха против уније коју су дотад поунијаћени масовно напуштали и враћали се православљу, које је од 1694. до 1703. у Б. заступао од патријарха постављени епископ Јеврем Јанковић. После њега све до 1710. „Печујско–мохачко–сигетварска", односно барањска епископска столица била је упражњена, што је оставило лоше последице по тамошњи српски народ. Несрећа за српски народ у Б. била је у томе што је Печуј био бискупски град у којем је, као господар и спахија, столовао бискуп Раданај, који је истовремено био и велики жупан Б., односно „врховни административни управник свега града и његовог подручја". Раданај је 1692. издејствовао да католичка градска управа донесе, а 1693. да и цар потврди, одлуку о измештању православних из центра вароши у њено „Будимско предграђе".
Потиснути из Печуја, Срби су се концентрисали око Сечуја, који је патријарх добио у посед с пролећа 1697, а у којем је тада било 150 „окућених" Срба, као апсолутна већина у њему. Двор је патријарху потврдио „вечито право" на Сечуј и вашаре, обећао му заштиту, али је ћутке прешао преко захтева за манастиром, гимназијом и другим верско-политичким стварима. Сечуј је постао патријархова резиденција, јер се он почео дуже задржавати у њему, па је фебруара 1699. у њему примио и руског преговарача на мировном конгресу у Карловцима, Прокопија Богдановича Возњицина, а 1700. Данила I Његоша, којег је, у присуству епископа, црквених и народних старешина, посветио за цетињског епископа. Међутим, патријархова власт над Сечујем није дуго потрајала, јер је мађарска племићка породица Безереди успела да докаже своје историјско право на Сечуј и да у току 1702. патријарха истисне из њега. Тиме је нестала и могућност да Б. постане средиште српског народа у Угарској. У то време, према попису извршеном 1696. у Барањској, Толнанској и Шомоћској жупанији, с обзиром на већи број душа у српским породицама, могло је бити 70.000–100.000 Срба, махом у врло рђавом економском стању.
Последњих година XVII в. поседи у Б. били су подељени племству страног италијанског, немачког, француског, шпанског, па и мађарског порекла. Међу њима су били: Капрара, Ветерани, Баћањи, Бројнери, печујски бискупи и принц Еуген Савојски, који је постао господар спахилука Беље. Тиме је био отворен пут и колонизацији несрба у Б., у првом реду Немаца и Мађара, а аустро–мађарским католичким властима дате су још веће могућности за искорењивање „шизматичких" Срба. Недуго после тога, априла 1703, поводом уређења управе у Печују објављена је царева одлука да у њу могу бити бирани само Немци и Мађари, а да грађани, поред њих, могу бити и Хрвати и Срби унијати, а никако Срби православне вере, који су се још увек задржали у печујском предграђу. Због свега тога долазило је до значајног исељавања Срба из Б. у Славонију и одметања у хајдучију.
Према тврдњама српских историчара, барањски Срби су 1703. већ били у устанку кад их је почетком јануара 1704. на своју страну позвао вођа мађарских устаника – куруца, Ференц II Ракоци. Међу Србима је било склоности да се прикључе Мађарима, али је због недовољно јасних околности ипак дошло до њиховог споразума с Двором против Мађара и трагичних жртава Срба широм Угарске, а посебно у Б. и Толни. На челу српског устанка у Б. били су људи из народа: Игња из Ланчуга, Симо из Доброкеса, Симо Кулашев из Суљоша, капетан Божо из Сигета, Вук из Миндсента код Печуја, као и неки свештеници, међу којима нарочито онај у Бати. Они су ослободили скоро целу Б., па су почели нападати и пештанску жупанију, а намеравали су да се прикључе Ракоцију који је већ био заузео Српски Ковин и поразио царског генерала Кројца, на чијој страни се налазио подвојвода Јован Монастирлија, који се потом склонио у Бају да би штитио Бачку од куруца. Српске устаничке вође су почетком 1704. склопиле споразум с Ракоцијевим генералом Карољијем и обећали му помоћ од 5.000 људи, али су куруци, ненамерно или можда и свесно, напали њихову делегацију и побили је, спустили се до Печуја који су заузели издајом и у њему побили велик део становништва, и то највише Срба, што је вође српског устанка огорчило против куруца и гурнуло их на царску страну. Позван од њих, командант Посавске војне границе пуковник Ернест фон Херберштајн прешао је Драву, а његов командант, шаренградски капетан Мојсије Рашковић, заузео је Шиклош и Печуј, а потом Шимоторњу, Сексард, Ватосек и Капошвар, које су његови и барањски Срби попалили и опустошили. Нарочито су немилосрдни били у Печују у којем су побили језуите, фрањевце и мноштво католичких грађана, сматрајући их за своје непомирљиве непријатеље и верске прогонитеље.
Б. је 1704. одбрањена од куруца, али проливање крви у њој није престало. У следећој години ратовања Ракоци је поново настојао да привуче барањске Србе, првенствено преко Вука из Миндсента, али се све завршило загонетним Вуковим убиством. Није успело ни поткупљивање Срба да би прешли куруцима. Те године с десне стране Дунава против куруца борило се најмаље 25.000 Срба из Б., Толне, Шомоћа и оних уз Дунав до Коморана као и граничара под царским генералима. Ипак, генералу куруца, Слепом Боћану, успело је да поткрај 1706. продре у Печуј и Пиклуш и опљачка их, а код Столног Београда ухвати српског капетана Божу из Сигета који му се потом прикључио са још неким Србима којих је већина и даље била против куруца. Они су под Балогом поново напали Печуј и његову околину, запленили доста стоке и потукли много Срба. На то се из Славоније и Срема преко Осијека пребацила нова маса Срба, па је цела 1707. постала поприште њихових борби против војске Боћана и Балога, која се држала у једном делу Б. код Шимоторње и реке Шарани. Катастрофалним поразом Ракоција код Тренчина у Словачкој у августу 1708. почело је расипање куруца. Доживљавали су поразе на свим фронтовима. Ипак, у Б. и Толни куруци су се одржали у току зиме 1710, све док их пуковник Максимилијан Петраш није потукао код Мохача и Сексарда, а Балога заробио и довео у осјечку тамницу. Биланс Ракоцијевог устанка био је кобан за Србе у целој Угарској, а понајвише у Б. и Толни; ојађени и расејани народ, спаљени опљачкани градови и села, спаљен и опљачкан манастир Грабовац, разорене цркве и гробља, поубијано и на грозан начин мучено становништво до деце у колевкама, српско становништво расељено и кугом растрвено тако да у њима „не остаде српске душе". Да стање српског народа у Б. и Толни буде горе, допринело је и то што је све од 23. IV 1710. била упражњена епископска столица на коју је тада изабран архимандрит манастира Крушедол Никанор Мелентијевич. Он је, као и његов претходник, морао да се бори против преосталих унијатских верника и да напусти Печуј, чија је црква 1720. претворена у кожарску радионицу, без обзира на заштитну диплому цара Карла VI из 1715, којом су поново потврђене српске привилегије. Прилике за Србе нису се промениле ни доласком Максима Гавриловића на чело епископије марта 1721, тим пре што је 1730. Мохачко-сигетска епископија сједињена с Будимском с епископом Василијем Димитријевићем на челу. Од тада се ни на Народно-црквеним саборима не срећу депутирци из реда свештенства и световњака Б. и Толне, него само из војничког сталежа у лику сигетског капетаната Пантелије Капошија Хаљичића.
После Ракоцијевог устанка у депопулисану Б. и Толну, отпочело је досељавање Немаца из Рајха, који су добијали изузетно повољне услове за економски и друштвени живот. У исто време, Срби су расељавани и задржавани у положају обесправљених кметова. Поред немачких колониста, од којих је највише дошло између 1777. и 1790, Б. се отворила и за Мађаре, иако они нису уживали погодности које су користили досељени Немци.
И поред свих зала која су преживели, кметских односа у којима су били, унијаћења и покатоличавања, које им је непрекидно натурано, германизације, кроатизације и мађаризације, која им је претила, барањски Срби су се задржали као народ и као православци, па их је према попису из 1721, у 2.003 дома било 14.400 душа. У Револуцији 1848–1849. били су пасивни и изван Српског народног покрета, иако је на Мајској скупштини Б. прокламована за саставни део Српске Војводине.
Славко Гавриловић
Иако Б. није била захваћена револуционарним збивањима, после њих, али и под њиховим утицајем, њено српско становништво започело је борбу за национална права, за своју цркву и школу. Кључно питање за већину становника ове области, без обзира на националну и верску припадност, било је питање аграра. До I светског рата скоро половина Б. била је у рукама неколико велепоседника. Највећи посед имао је надвојвода Фридрих (62.570 хa), затим кнез Шаумбург-Липе (28.248 хa), печујски бискуп (14.750 хa), римокатолички каптол из Печуја (12.600 хa), магнатске породице Бењовски (7.990 хa), Драшковић (6.349 хa) и кнез Естерхази (6.349 хa). Формално аграрно питање је решено царским патентом 21. VI 1854. Сва земља на коју је народ столетним радом стекао своје право тада му је дата у посед. Међутим, према Законском члану VII од 1840, била је дозвољена тзв. „слободна поправа" између спахилука и бивших кметова (јобађа). У највише случајева та „поправа" обављена је на штету народа, који није био упућен у законске одредбе. Највише општина склопило је уговоре са својим бившим спахијама који су, по одобрењу судбеног стола у Печују, постали правомоћни. Осим неколико општина с мађарским становништвом, сви уговори односили су се на Србе, којима је, према пописима из 1770. и десетак година касније, требало да буде осигурано право на земљу. Скоро трећина читаве Б. „слободним поправама" остала је у власништву бивших феудалаца, док су поједина села добила једва 2.000–3.000 катастарских јутара, којa су подељенa бившим кметовима. Та количина земље ни приближно није могла да задовољи потребе сељака, утолико пре што се становништво Б., после обављених пописа из 70-их и 80-их година XVIII в., утростручило, а с досељеним Немцима и учетворостручило. Због недостатка земље сточарство, које је до револуције 1848/49. било главни извор прихода, нагло је пропадало, јер су због подељених малих парцела нестали пространи пашњаци, којима су располагали само већи спахилуци.
Док су постојале кућне задруге, животни услови српског становништва били су подношљиви зато што су урбаријалне земље додељене задругама које су их користиле колективно. Али, кад су се задруге почеле убрзано распадати, земља је дељена на све мање парцеле које нису биле довољне за обезбеђивање егзистенције новонасталих породица. Због тога су многи нови домаћини, оптерећени дуговима, били принуђени да продају земљу, најчешће новодосељеним Немцима, а сами да се запошљавају као слуге и надничари на велепоседима бивших феудалаца. Српско становништво убрзано је сиромашило. У њихова села досељавали су се туђинци, па су она губила дотадашњи српски национални карактер. Распадањем задруга, које су штитиле српску народност и православну веру, отворен је пут добро осмишљеној, а често и бруталној мађаризацији, која је у Б. жњела своје плодове, не само код Срба него још више код Шокаца. Без своје посебне верске организације и посебних вероисповедних школа које су имали Срби, Шокци су били принуђени да иду у мађарске школе. Због тога су млађе генерације Шокаца губиле своје народносно осећање и убрзано су се мађаризовале.
Процес пропадања српског становништва није трајао дуго. Када је преброђена криза прелаза с феудалног на капиталистички начин производње, с новим искуствима и сазнањима о индивидуалном газдовању, Срби и Шокци су почели економски да се опорављају. Схватили су значај и вредност земље, па су почели да је купују, вредно и рационално обрађују. Исто тако, обнављали су и подизали куће, помоћне зграде, штале, свињце и амбаре, па су њихова села оживела. Кад је крајем XIX и почетком XX в. узео маха задругарски покрет, којем је био циљ да имовно и духовно подигне Србе у Аустроугарској, њиме су били захваћени и Срби Б. Готово у свим српским селима те области основане су задруге које су, уз помоћ свештеника и учитеља, подизале и учвршћивале националну свест и национална осећања. У том погледу Срби су стајали неупоредиво боље од Шокаца, код којих је национална свест знатним делом била успавана или чак угашена. Економски опорављени а национално препорођени, Срби Б. жељно и са много наде очекивали су исход I светског рата, уверени да ће се наћи у заједничкој држави са својом сабраћом источно од Дунава и јужно од Драве.
Кад је избио рат, на дан аустроугарске мобилизације, 28. VII 1914, ухапшено је и затворено у печујском затвору 40 Срба Барањаца. Неки су били затворени у Пешти, неки су интернирани а многи конфинирани за све време рата. Око 110 барањских Срба били су добровољци у српској војсци, а неки од њих погинули су у борбама против Аустроугарске. Кад се српска војска 1918. приближила Б., Мађари су почели да прогањају Србе и да их вешају. Била су обешена и два Шокца и једна Шокица. Узнемирене зато што је српска војска застала у Осијеку, што није прешла Драву, српске и шокачке општине Б. су са статистичким подацима о саставу становништва послале своје изасланике заповеднику српске војске у Осијеку с молбом да их што пре запоседне и спасе могуће мађарске освете. Српска војска је после тога, 14. XI 1918, прешла Драву, запосела Дарду, Бели Манастир, железницу Осијек–Печуј и Вилањ–Мохач, затим скелу на Дунаву у Батини, заузела Печуј и целу Б. до Сексарда и Батосека. Поред српске војне окупационе власти, у Б. је тада успостављена и цивилна власт на челу са великим жупаном који је био Србин. Од 1919. до 1921, док је трајала окупација Б., у Печују је излазио српски недељни лист Барањски гласник, а издавао га је учитељ Милан Глибоњски. Информативног карактера, партијско-политички неопредељен, лист се залагао за то да се целокупна Б. припоји Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
На Мировној конференцији у Паризу 1919. Српска секција поднела је захтев да се целокупна Б., коју је запосела српска војска, са средиштем у Печују, додели Краљевини СХС. Тај захтев није прихваћен, уз позивање на етничке принципе, па је питање Б. и њеног разграничења решено уговором о миру склопљеним 1920. у Трианону између савезничких држава и Мађарске. Краљевини СХС припао је само јужни, мањи део Б. са површином од 1.214 км2. У оквирима Југославије Б. је, најпре као жупанија, 1918–1921. била припојена Србији, 1922–1929. била је у саставу Бачке области, а 1929–1941. у оквиру Дунавске бановине.
Априла 1941. била је окупирана од Мађара, а у оквиру НОП-а Југославије у саставу НОП-а Војводине. За Б. су крајем 1944. и почетком 1945. вођене Батинска и Болманска битка, уз учешће Црвене армије. После ослобођења 1945, на основу закључка једне комисије КПЈ, којом је руководио Милован Ђилас, додељена је Хрватској. На поседе избеглих Немаца Влада Хрватске населила је Б. претежно Хрватима, с намером да измени етничку структуру становништва.
Василије Ђ. Крестић
После сецесије Републике Хрватске Б. је, као део САО, с Источном Славонијом и Западним Сремом, 19. XII 1991. ушла у састав Републике Српске Крајине с намером да се поново прикључи Србији. У време постојања РСК из Б. је избегло око 10.000 Хрвата, Мађара и Срба, а по успостављању хрватске власти Б. је напустило око 10.000 Срба и особа из мешовитих бракова. Данас је наша Б. у саставу Осјечко-барањске жупаније Републике Хрватске. Барањске српске општине уживају известан степен аутономије у оквиру Заједнице српских општина Источне Славоније, Б. и Западног Срема. Наша Б. од 1991. у црквеном погледу припада Осјечко-пољској и барањској епархији СПЦ, са привременим седиштем у Даљу.
Драго Његован
ИЗВОРИ: Archivum Rakocianum I–XIV; С. Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, I–V, Бг 1987–2005; М. Глибоњски, Барања 1918-1923, Архив САНУ у Београду; Д. Његован (прир.), Дневник проте Стевана Михаљџића, Н. Сад – Бг 2000.
ЛИТЕРАТУРА: F. Várady, Baranya múltja és jelene, I–II, Pécs 1896–1897; S. Mihaldjitsh, La Baranya, Paris 1919; Ј. Радонић, „Барања", Браство, 1921, 15; В. Пандуровић, Из прошлости барањских Срба, Осијек 1923; С. Михалџић, Барања : од најстаријих времена до данас, Н. Сад 1937; С. Секереш, „Говор барањских Срба", ЗМСФЛ, 1960, III; „Антропонимија и топонимија јужне Барање", Хрватски дијалектолошки зборник, 1966, 2; Ј. Плеше, „Барања", Гласник СГД, 1966, 2, 46; „Барања", Гласник СГД, 1967, 2, 47; А Богнар, „Становништво Барање", Географски гласник, Зг 1972, 33-34; С. Секереш, „Текстови из говора барањских Срба", ЗМСФЛ, 1975, XVIII/2; А. Шкорић, Тла Славоније и Барање, Зг 1977; С. Секереш, „Говор Срба у јужној Барањи", ЗМСФЛ, 1980, XXIII/2; Ђ. Рагуш, Н. Шегуља, Ј. Топић, „Вегетација бара и мочвара у шумама југозападног Сријема", ЗМСПН, 1980, 51; И. Хорват, Шумске заједнице Југославије, Зг 1980; Т. Борзан, Религиозност у Славонији и Барањи 1975. и 1984. године, Осијек 1985; A. Богнар, Геоморфологија Барање: знанствена монографија, Зг 1990; С. Михалџић, Барања. Од најстаријих времена до данас, Бг 1991; С. Ћурчић, С. Кицошев, Развој популације Барање, Бг – Бели Манастир – Н. Сад 1992; Барања. Српска земља, Бели Манастир 1995; П. Матић, Н. Живковић, Историја Срба у Барањи, Бели Манастир 1995; А Кутле (ур.), Преглед стања биолошке и крајобразне разноликости Хрватске са стратегијом и акцијским плановима заштите, Зг 1999; З. Томић, Шумарска фитоценологија, Бг 2004; П. Шешлин, Становништво Барање: обиљежја и процеси, Самобор 2005 Á. Hornyák, Pécs szerb megszállása egy szerb újsagíró szemével. Milan Glibonjski visszaemlékezései, Pécs 2006; Д. Његован, Двадесет знаменитих Срба из Барање, Н. Сад 2008.
*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)