Прескочи до главног садржаја

БОНДРУЧАРА

БОНДРУЧАРА, кућа подигнута помоћу видљивог дрвеног скелетног система, унутар којег се налази испуна. Бондручни или канатни систем градње карактеристичан је за период средњег века, али се задржао и касније, све до данас, нарочито у градској архитектури западне и северне Европе. Термин бондрук се у првобитном значењу односи на зидну конструкцију са костуром од дрвених греда на зиданом постољу око 50 цм изнад земље. Састоји се из доње и горње хоризонталне греде, стубова, косника и кратких попречних греда између стубова изнад прозорских парапета и изнад отвора за прозоре и врата. Поља костура се озиђују опеком или ћерпичем, или се опшивају талпама, даскама или плочама од неког лаког изолационог материјала. Савремене бондручне скелетне конструкције (челичне, армирано бетонске) се знатно разликују од класичног дрвеног бондрука. Бондручна или канатна конструкција је у архитектури конструктивни систем код којег дрвени скелет врши статичку функцију носача грађевине. Носивост конструкције се заснива на одређеном распореду вертикалних стубова носача, као и доњих и горњих хоризонталних греда. Стабилност система се ослања на дијагонална укрућења, смештена првенствено у угаона поља конструкције. Греде се међусобно спајају различитим тесарским везама (на преклоп, утор, чеп, проширени прехват). Преграде скелета накнадно се испуњавају набојем, опеком, ређе ломљеним каменом и брвнима, или се облажу дрвеном оплатом од шиндре, летвица или дасака. Дрвена бондручна конструкција је довољно стабилна и чврста да омогућује изградњу конзолно истакнутих спратова и крова.

001_Bondrucara_kuca-moravka,-seklo-Potocac.jpg

Бондручне грађевине потичу из првобитне примитивне једнопросторне настамбе која се састојала од четири угаона дрвена колца и зидова изграђених од испреплетеног прућа облепљеног иловачом. С потребама за вишепросторним становањем, овакве куће се развијају и усавршавају, нарочито у доба готике. Почев од ренесансе и барока, спољњи изглед куће често опонаша канате. У новије време поново се појављују мање породичне куће и виле у канатној конструкцији, посебно у горским подручјима средње и северне Европе, те у Северној Америци.

У Србији, б. је архитектонска творевина карактеристична за сеоска подручја, а најзначајнији пример је тзв. моравска кућа. У Поморављу се гради двоћелијска б. Једну просторију куће чини дневни боравак са огњиштем и софром са троношцима. Ова просторија има улазна врата и врата која воде у собу за спавање у којој се налази и пећ. Развијенији облик има три просторије и трем са декоративно обрађеним луковима. Кров је од шиндре и понекад виши од зидова. У Шумадији се гради тзв. шумадијска кућа, двоћелијска кућа са сличном диспозицијом, ентеријером и намештајем као и у Поморављу. Она се најчешће поставља на падини, а има и задња врата за излаз у случају опасности. Сличан тип архитектонског објекта је тзв. осаћанка, која је добила име по мајсторима из босанског краја Осата.

ЛИТЕРАТУРА: H. Koepf, Bildwörterbuch der Architektur, Stuttgart 1968; J. Fleming, H. Honour, N. Pevsner, The Penguin Dictionary of Architecture, Harmondsworth 1980; J. S. Curl, A Dictionary of Architecture, Oxford 1994; М. Р. Перовић, Српска архитектура у XX веку, од историцизма до другог модернизма, Бг 2003; С. Малдини, Енциклопедија архитектуре, Бг 2004.

Бранка Ланцош Малдини

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)