БАЈЛОНИ

БАЈЛОНИ, породица српских индустријалаца. Родоначелник породице Игњат Бајлони (1811–1875) рођен је у Литомишлу (Чешка), у који су се његови родитељи доселили из Ломбардије, a бавио се кожарским занатом. У Србију се доселио 1855. и са женом и четири сина населио на Топчидерском брду. Гостионицу ,,Бајлони", која му је омогућила да постане један од имућнијих Београђана, отворио је 1858. Основао је фирму ,,Игњат Бајлони и синови", која је успешно пословала у више грана. Напуштену државну воденицу у Малом Црнићу купио је 1869. и поверио је на управу сину Антонију (1841–1900). Воденица је до 1875. прерасла у велики турбински, а потом турбинско-парни млин. Млин је непрестано модернизован, па је уочи I светског рата поседовао парне локомобиле и индустријским колосеком био повезан са железничком станицом Мало Црниће. Имао је запослена 93 лица, снабдевао је српску војску, а за време окупације није радио. После рата млин је наставио с радом, али је до темеља изгорео 1921. Породица Б. га је поново саградила 1923, а крај млина је подигла и, вероватно, први силос у Србији. Овај млин је по величини и техничкој опремљености спадао међу најбоље на Балкану. Фирма ,,Игњат Бајлони и синови" је 1876. закупила 110 ха за вађење лигнита за млин, који је проширен већ 1878. Потом је 1880. од браће Албахари откупила бивши кнежев млин у Београду, па је он убрзо модернизован и прилагођен за разноврснију мељаву и већу производњу.

Други син, Јаков (1839–1902), који је као пинтер једно време израђивао бачве за пиво, приступио је групи београдских трговаца који су 1871. основали Прво српско пиварско друштво. У саставу друштва налазила се и ,,Мала пивара" на углу Скадарске и Цетињске улице у Београду, коју је фирма ,,Игњат Бајлони и синови" откупила 1880. и временом проширила, набавивши модерну пиварску опрему из Немачке и Чешке, те користећи електричне моторе. Породица Б. је откупила и ваљевску пивару, а потом је модернизацијом више него удесетостручила производњу. На првом збору акционара Народне банке, одржаном 1884, Јаков је изабран за члана Управног одбора. Био је један од оснивача и председник Српског бродарског друштва, члан Уређивачког одбора Управе државних монопола, Индустријске коморе и добротвор Београдске трговачке омладине. Јаковљев син Игњат, најпознатији члан породице, и унуци Фрања и Јаков наставили су породичне послове. Михајло В. Бајлони (1888–1935) пословао је самостално у односу на фирму ,,Бајлони и синови" почев од 1926. Обновио је млин у Малом Црнићу, основао Млинарску задругу и фабрику мотора ,,Волос" и био председник Управног одбора Прве југословенске фабрике за телефонију, оптику и прецизну механику ,,Телеоптик". Последњи представници породице, Гордана и Градимир Бајлони, напустили су земљу након Априлског рата 1941. и остали у емиграцији. После II светског рата нова власт је конфисковала целокупну имовину породице Б.

ЛИТЕРАТУРА: Историја Београда, III, Бг 1974; Н. Вучо, Развој индустрије у Србији у XIX веку, Бг 1981; М. Терзић, „Мисија породице Бајлони 1941. године", Историја 20. века, 2000, 2; Д. Петровић, Историја индустрије Београда, I–II, Бг 2006; Ј. Живковић, Округ пожаревачки у привреди српске буржоаске државе, Пожаревац 2007.

Далибор Денда; Драган Р. Петровић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)