БАЈЛОН, Мате

БАЈЛОН, Мате, архитекта, урбаниста, универзитетски професор (Каштел Камбеловац код Сплита, 3. II 1903 – Београд, 21. VI 1995). Дипломирао на Техничкој високој школи у Бечу где је 1926–1927. стицао и прва пројектантска искуства. Прве студијске радове представио је у периоду 1929–1941, када је у Сарајеву био градски архитекта и реализовао велик број пројеката, међу којима су најзначајнији: Железничка станица у Дубровнику (1928), Јавна берза рада (1929–1930), Градска штедионица (1931–1932) и Земаљска банка (1941, адаптација) у Сарајеву. У то време је настало и неколико његових вредних студија станова и кућа, међу којима се издваја идејни пројекат „Летњиковац за Далмацију" (1928), рационалне и логичне диспозиције и строге фасаде, који представља изразити пример функционализма у архитектури. Утицај модерног покрета и функционалистички приступ архитектонском пројектовању јасно се виде на пројектима сарајевских „градских вила" које представљају пионирске грађевине модерне у Сарајеву (кућа Данета Цвитковића 1932; кућа Кушан 1932–1934; кућа у Крањчевићевој улици 1933. и др.). Карактеришу их једноставност и функционалност организације стамбене јединице, варибијалност унутрашњег простора с могућношћу међусобног повезивања, усмереност ка природи и светлости, спојени прозори, равни кровови и употреба тада новог склопа материјала холццемента (дрво-цемент). Пројектујући зграде колективног становања, био је, под утицајем немачког Веркбунда, поборник приступа заснованог на стандардизацији, типизацији, економичности и кохерентности плана, усмерености на све четири стране света и просветљености свих простора. Најзначајнија остварења у овој области су: стамбена зграда Хипотекарне банке Трговачког фонда у Београду (конкурсни пројекат, 1938) и стамбене зграде Леви (1935), Камхи (1936) и Нанић (1940) у Сарајеву. Међу пројектима управних зграда истичу се: Пословно-стамбена зграда Кредитне задруге Мелаха (Сарајево 1936), зграда Београдске задруге (1937), као и конкурсни пројекат Министарства просвете (Београд 1937), који је радио заједно са Емануелом Шаманеком. Конкурсни пројекат за зграду Управе Државних монопола (Београд 1939) представља кубистички моделован објекат, док зграда Судске палате у Сплиту (конкурсни пројекат, 1939) афирмише идеју прилагођавања објекта микроурбанистичкој локацији. Посебно значајан део његовог опуса чине пројекти школских зграда, међу којима се издвајају основне школе у Сарајеву: у Немањиној (1930), на Вратнику (1936–1937) и у Новом Сарајеву (1940). Конкурсни пројекат за Државну оперу у Београду (заједно са Е. Шаманеком, 1938) представља функционално врло квалитетно решење, а конкурсни пројекат Етнографског музеја у Београду (заједно са Е. Шаманеком, 1938) предлаже сведену кубистичку архитектонску композицију. Оставио је видан траг и на пољу урбанизма: Регулациони и грађевински правилник за град Сарајево (1932), план Трга краља Петра у Сарајеву (конкурсни рад, 1934), као и Регулациони план града Новог Сада (1937, заједно са Е. Шаманеком). Њих одликују комплексно распоређивање тачака укрштања између стамбених блокова, разне форме које омогућавају добро просветљење и проветравање, те универзална, типска решења.

Од 1944. живео је у Београду и радио у Министарству грађевина (1945–1947), а 1947. изабран је за ванредног професора на Архитектонском факултету. Као члан Савета за изградњу и реконструкцију Београда интензивно се бавио проблемима обнове ратом разрушене земље. Из тог периода значајни су пројекти за изградњу Дома гарде (1946) и преуређење и доградњу Старог Двора на Дедињу (1946). Током 50-их са Браниславом Миленковићем радио је неколико значајних пројеката индивидуалних стамбених зграда у Србији (1951) и Црној Гори (1952). Њихов најзначајнији заједнички пројекат је Регулација Савске падине у Београду (1955). У послератном периоду бавио се првенствено педагошким и научно-стручним радом, којем је посебан печат дала његова заокупљеност проблемима становања. Унео је значајне новине на плану организације простора и стандардизовања његовог опремања. Његове функционалне студије представљале су основ за увођење норматива и стандарда у тадашњој архитектури, а сматрају се темељем настанка Београдске школе становања, која је развијена на Арх. ф. и Институту за архитектуру и урбанизам у Београду, а која је била подстицај за формирање последипломске наставе из области становања, чији је концептор и дугогодишњи руководилац био управо Б. Написао је више стручних књига (Стамбене зграде, Бг 1961; Школе (школске зграде), Бг 1972. и др.). За прегалаштво на пољу едукације промовисан је 1983. у почасног доктора Универзитета у Београду.

ЛИТЕРАТУРА: П. В. Милошевић, Мате Бајлон, архитекта (1903–1995), Бг 2007.

Слободан Малдини

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)