Прескочи до главног садржаја

БОЉАРИ

БОЉАРИ, средњовековни назив за властелу. Реч је старобугарског порекла, а народна етимологија њен корен доводи у везу са речи „бољи". Преко старословенског језика реч је из Бугарске доспела у Србију, одакле се проширила у Румунију и Русију, где се усталила као назив за властелу. Код нас се није уобичајила. Назив се среће првенствено у старијим књижевним споменицима у делима Саве Немањића, Стефана Немањића, Доментијана и Данила. У Законоправилу Св. Саве, заједно са речима „властел" и „кнез", служи за превођење грчког израза „архонт". Из књижевних списа реч је продрла и у законске споменике. Њима се називају племићи краљева Радослава и Владислава. И дубровачка властела, која се клела краљу Владиславу приликом утврђивања мира, названа је б. Тако се назива и дубровачки кнез са којим је мир утврдио босански бан Матеја Нинослав. У исто време њима је названа и властела која је пратила босанског бана. У Светостефанској и Дечанској хрисовуљи говори се о б. као некој засебној групи црквених људи. У хрисовуљи краља Душана Хиландару из 1340. наводе се б. потчињени српском краљу. У попису имања и граница Хтетовског манастира властела и б. се одвајају од сељака. У старијим преписима Душановог законика б. се не помињу срећу се само у познијим преписима.

ЛИТЕРАТУРА: С. Новаковић, „Баштина и бољар у југословенској терминологији средњег века", Глас СКА, 1913, 92; Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави: I део: Историја државног права, Бг 1931; Н. Радојчић, „Властела у законику градском Номоканона св. Саве", Глас САН, 1949, 193; П. Ивић, М. Грковић, Дечанске хрисовуље, Н. Сад 1976.

Срђан Рудић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)