БУГАРСКА ЕГЗАРХИЈА

БУГАРСКА ЕГЗАРХИЈА, бугарска црквена организација у Османском царству, од 1870. до 1912. Њено оснивање је резултат борбе Бугара, која је почела средином XIX в., да у оквиру царства добију своју црквену организацију, независну од Цариградске патријаршије којом су доминирали Грци, а тиме и да стекну признање националне посебности. Порта, којој је одговарао грчко-бугарски сукоб, признала је постојање бугарске цркве под именом Б. е. султановим ферманом од 1870, а Патријаршија је Егзархију прогласила шизматичком. Егзархија је, према одредбама фермана, обухватала простор између Дунава и планине Балкан, Тракију без Једренског вилајета, делове Старе Србије и североисточну Македонију (на западу епископије Видинску, Нишку, Нишавску, Ћустендилску и Велешку) да би после изјашњавања становништва новим ферманом 1874. у њене оквире ушле Скопска (укључивала Врање) и Охридска епископија. Долазак бугарског клера пратило је оснивање црквених општина и школа (до 1912. више од 1.100, 11 гимназија) које су пропагирале идеју о бугарском етничком пореклу становништва на целокупној територији под егзархијском јурисдикцијом. Оснивање егзархије не само да је продубило грчко-турски сукоб, него је заоштрило српско-бугарске супротности и сукоб око етничке припадности становништва Македоније, посебно после Велике источне кризе 1875--1878. и оснивања Кнежевине Бугарске. Егзархијска црквена организација нестаје у Нишу, Пироту и Врању после њиховог уласка у састав Србије 1878, али се, уз подршку руске дипломатије, задржава на простору Источне Румелије, те делова Тракије и Македоније. После пораза турске војске у Првом балканском рату 1912, на територијама које су припале Србији и Грчкој затворене су бугарске црквене општине и школе, а егзархијска црквена организација је укинута.

М. Самарџић

Укидањем Пећке патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767) сви словенски народи у Турској дошли су под јурисдикцију Цариграда. Смењени су епископи Срби и Бугари, а постављени Грци с циљем да грцизирају словенско становништво. Иако је стварање грчке државе после устанка Хетерије појачало грцизирање, добијање црквене аутономије у Србији (1830) пробудило је националну свест Бугара и Срба у Македонији и жељу да се ослободе Грка. Бугарски храм у Цариграду, који је основао бугарски монах Неофит Хиландарац, постао је центар свих словенских тежњи за слободном црквом на Балкану. Непопустљивост Грка и упорност Бугара и Срба искористио је папа да 1861. оснује посебну унијатску архиепископију за Балкан. Амерички методисти оснивају своје станице у Цариграду, Пловдиву, Самокову, Битољу и др. Многи Бугари и македонски Срби пристали су на унију због богослужења на словенском језику. Цариград тада пристаје да постави по неког српског и бугарског епископа, али су Бугари и Срби, уживајући подршку Руса и београдског митрополита Михаила, затражили посебну црквену организацију. Када цариградски патријарх није прихватио захтев за постављање словенских епископа, султан је 1870. основао егзархију као самоуправну црквену област са седиштем у Цариграду. Уместо да буде црква Срба, Бугара и свих словенских народа у турској царевини, она је убрзо постала искључиво бугарска, као што је Цариградска патријаршија била искључиво грчка. Бугари су добили право да организују своју цркву на чисто бугарским епархијама, а изван тога само тамо где се 2/3 православних изјасне за њу. У јакој пропаганди коју су развили, Бугари су понудили чак и сарајевском митрополиту да приђе егзархији.

Решење овог проблема отежавао је Санстефански мир који је Бугарској дао целу Македонију, као и карта словенских народа руског генерала Комарова, по којој су као бугарске земље означени Македонија, добар део Старе Србије и Пиротски округ. Отежавао је и турски став да се просвета везује за цркву. Захваљујући својим црквеним организацијама Бугари и Грци су имали своје школе, а Срби који су пристали уз Б. е. морали су децу да шаљу у бугарске, као што су Срби који су остали уз Цариградску патријаршију морали децу да шаљу у грчке школе. Српска влада је тек 1887. при Министарству просвете основала одељење за „српске школе и цркве ван Србије", а две године касније пребацила га Министарству иностраних дела. Иако је углед егзарха опао, по Македонији долази до невиђене кампање, а бугарске школе отварају се и тамо где нема Бугара. После српско-бугарског рата 1885. Бугари преко егзархије припремају припајање јужне Србије и Македоније, због чега је потчињавају министру спољних послова. Б. е. поставља и плаћа председнике црквено-школских општина, који постају бугарски агенти за гушење српске националне свести. Србима забрањују да славе крсно име, забрањују службе српским свецима, из храмова избацују и спаљују српске књиге. Срби тада напуштају Б. е. и прилазе Цариградској патријаршији која је у овим условима постала попустљива и дозволила словенско богослужење у Македонији и Косовском вилајету. Покушај да се обнови Пећка патријаршија Турци су спречили јер су Срби после изгубљеног рата с Бугарима остали без угледа и утицаја. Тек када су Руси схватили да се Бугари отимају њиховом утицају, одлучили су да помогну Србима. У сукобу Цариградске патријаршије и Порте око патријаршијских повластица (1891) Руси су помогли Патријаршију јер је обећала да ће у Скопљу и Охриду поставити српске епископе иако је ту већ било бугарских. Ову обавезу патријаршија је на све могуће начине избегавала да испуни, а када је то морала да уради, поставила је у Скопљу епископа Грка који је слабо познавао српски. На протест Руса и Београда поставила му је за помоћника Србина архимандрита, а питање српског епископа у Охриду је заташкано. Новим дипломатским напорима Русије, Србије и Црне Горе цариградски патријарх је поставио српске епископе у Призрену (1896), Скопљу (1897) и Велесу и Дебру (1910). Српски епископи отварају српске школе и друге просветне институције па се читави крајеви одвајају од Б. е. и прилазе српским епископима. Бугари с пропагандне прелазе на криминалне радње. Од 1902. разбојничке бугарске чете убиле су многе српске прваке по Македонији и Јужној Србији, нарочито свештенике и учитеље. Чим је дошао у Охрид, егзархијски епископ Синесије подстакао је да се из заседе убије поп Стојан Крстић, вођа српског живља у целој охридској области. У циљу одбране Срби стварају комитске чете у које улазе родољуби из разних српских крајева. Балкански и I светски рат учинили су крај Б. е. на простору Јужне Србије и Македоније јер су епархије Рашко-призренска, Скопска, Злетовско-струмичка, Битољска и Охридска ушле у састав Српске патријаршије.

Р. Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: С. Грујић, Како је постала Бугарска Егзархија. Посвећено српско-бугарском споразуму, Бг 1897; П. Балкански, Српски народ у Скопљанској епархији и његове школе у 1896--1897. години, Бг 1899; И. Иванић, Из црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку, Бг -- Н. Сад 1902; А. Јовановић, Постанак Егзархије и Турска, Русија и Србија, Скопље 1936; В. Божинов, Българската просвета в Македония и Одринска Тракия 1878--1913, София 1982; В. Стојанчевић, Србија и Бугари 1804--1878, Бг 1988; З. Маркова, Българската екзархия 1870--1879, София 1989; С. Јовановић, Влада Александра Обреновића I, Бг 1990; Р. Грујић, Азбучник Српске православне цркве, Бг 1993.