БЕЛОТИЋ – БЕЛА ЦРКВА

БЕЛОТИЋ – БЕЛА ЦРКВА, културна група раног бронзаног доба, развијена у западној Србији. Названа према двама главним налазиштима Бандери–Церику у Белој Цркви код Крупња и Шумару у Белотићу код Осечине, која су истраживали Милутин и Драга Гарашанин. Оба локалитета садрже групе хумки са гробовима спаљених покојника без урни и скелетних гробова у згрченом или испруженом положају. Од покретног материјала јавља се керамика, углавном неукрашена, чији су главни облици трбушасти судови са цилиндричним вратом и једном или две дршке које не прелазе обод, зделе са задебљалим ободом и плитке шоље са развученим ободом. Међу ретким металним налазима, из Беле Цркве потиче мањи троугаони бронзани бодеж. По својим карактеристикама група је блиска са истовременим појавама у суседству на подручју Драгачева (Негришори, Марковица), као и у источној Босни на левој обали Дрине (Пађине, Рочевић), док показује сличности и са појавама у панонско-подунавској области. Један број гробова из хумки у Белотићу и Белој Цркви, спаљених и инхумираних, датирају у средње бронзано доба. По карактеристикама материјала – керамички судови оштре профилације с наглашеним трбухом и две дршке са дугметастим или волутастим задебљањима, украшени урезима, затим бронзани накит, међу којим се посебно истичу велике игле са плочастом главом, преко 1 м дужине, које су могле имати статусну или ритуалну улогу – ови гробови су блиски ватинској култури и припадају њеној тзв. западносрпској варијанти.

ЛИТЕРАТУРА: М. Гарашанин, „Група Белотић – Бела Црква", „Западносрпска варијанта ватинске групе", у: А. Бенац (ур.), Праисторија југословенских земаља, IV, Сар. 1983.

Растко Васић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)