БИОЛОШКА БОРБА

БИОЛОШКА БОРБА, традиционално схваћена као метода, приступ, концепт или начин контроле и заштите од штетних организама. Дефинише се као коришћењe антагониста (паразита, паразитоида, предатора и патогена) или компетитора за регулисање (смањење) густина популација штетних организама у екосистемима и смањење штета до којих они доводе. Б. б. обезбеђује еколошки сигуран, енергетски ефикасан и исплатив начин сузбијања штетних организама. Има дугу традицију (примена природних непријатеља забележена је у Кини пре око 2.500 година) и као јединствен концепт карактеришу је: одржавање хомеостазиса међу популацијама; коришћење симбиотских односа; самоодрживост односно међусобно адаптивне интеракције које доводе до перманентне контроле; сагледавање проблема штетних организама као дела целине (холистички приступ) и коришћење високоразвијене научне технологије. Остварује се различитим приступима (стратегијама), чија класификација често није јасна и усаглашена, а може се свести на следеће: (1) класична б. б. која подразумева заштиту од интродукованих штетних организама алохтоним агенсима, односно организмима из подручја порекла штетног организма; често се дефинише и као инокулациона б. б. јер се остварује једнократним уношењем природног непријатеља у екосистем, који се даље сам аклиматизује и умножава; (2) аугментациона б. б. која подразумева масовну пропагацију и периодично испуштање егзотичних или аутохтоних природних непријатеља; често се дефинише и као инундациона због масовног вишекратног понављања; (3) конзервациона б. б. која подразумева да се у агроекосистемима различитим мерама максимално појачава и одржава ефекат нативних (аутохтоних) природних непријатеља, а остварује се прилагођавањем станишта корисним организмима, селективном апликацијом хербицида и земљишних инсектицида, техникама апликације којима се снижавају дозе, еколошком селективношћу пестицида, односно њиховом применом у време кад природни непријатељи нису активни, остављањем природних заклона као рефугијума за корисне организме итд. Истраживањима на овом пољу у Србији су се у највећој мери бавили и данас се баве у Институту за заштиту биља и животну средину у Београду, Институту за пестициде и заштиту животне средине, Шумарском и Пољопривредном факултету у Београду и Пољопривредном факултету у Новом Саду. Највећи број публикација из ове области објавили су: П. Вукасовић, Ћ. Сидор, Љ. Васиљевић, М. Тадић, К. Васић, М. Лекић, М. Максимовић, П. Бјеговић, М. Богавац, Н. Митић Мужина, М. Ињац, Б. Манојловић, И. Сивчев, Д. Стојановић, С. Крњајић, Љ. Михајловић, П. Перић, П. Сисојевић, Б. Хергула, И. Тошевски, З. Клокочар Шмит, М. Арсеновић, Д. Симова Тошић, М. Вуковић, Р. Петановић, А. Обрадовић, М. Митровић и др. У домену класичне биолошке контроле у прошлом веку је било покушаја гајења и примене паразитоида за примену против интродукованих штеточина дудовца, кромпирове златице, крваве ваши итд. Србија је, међутим, као и већина других европских земаља, ресурс агенаса биолошке контроле штетних организама увезених на друге континенте. За потребе аугментационе б. б., највише је истраживања било усмерено на микробиолошке организме, паразитоиде и неке групе предатора, за примену у различитим природним и агроекосистемима.

ЛИТЕРАТУРА: J. R. Cate, „Biological control of pests and diseases: integrating a diverse heritage", у: R. R. Bakker, P. W. Dunn (ур.), New Directions in Biological Control: Alternatives for Suppressing Agricultural Pests and Diseases, New York 1990; M. Begon, J. L. Harper, C. R. Townsend, Ecology. Individuals, Populations and Communities, Oxford–London 1996; D. Dent, Insect Pest Management, Wallingford--Cambridge 2000; C. J. Krebs, Ecology: the experimental analysis of distribution and abundance, San Francisco 2001; T. Collier, R. van Steenwyk, „A critical evaluation of augmentative biological control", Biological Control, 2004, 31, 2.

Радмила Петановић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)