БЕОГРАД

БЕОГРАД, главни град Републике Србије, који се налази на ушћу Саве у Дунав, на додиру Панонске низије и перипанонског побрђа Балканског полуострва и на раскрсници важних природних путева. Вредности оваквог положаја мењале су се сагласно историјским условима. Положај на граници Панонске низије са перипaнонским планинским појасoм има значај контакта два различита привредна рејона са комплементарним производњама, што подразумева формирање тржишта и насеља вишег ранга. Сличне положаје имају и највећи градови у ширем региону, као што су Беч, Будимпешта, Темишвар и Загреб.

Пресудан значај за развој Б. имао је положај на споју природних путева који по средини пресецају Балканско полуострво долинама Мораве, Вардара, Нишаве и Марице, а најбоља су копнена веза средње Европе с источним Средоземљем и југозападном Азијом. Природни излаз ових путева у Панонску низију је код Смедерева, али је због путних праваца у низији он померен ка западу, до Б. На другој страни Саве и Дунава овде се стичу путеви из правца Темишвара и доње Трансилваније и Молдавије, са северне периферије Панонске низије од Будимпеште и Беча, те са западне периферије и Загреба, одакле се настављају путеви ка удаљеним деловима Европе. То је утицало да се ту формира једна од најзначајнијих раскрсница путева у југоисточној Европи.

Положај на две велике реке, на ушћу Саве у Дунав, повећао је саобраћајни и стратешки значај Б. То је посебно долазило до изражаја у временима када је речни саобраћај био ефикаснији од копненог за превоз већих количина роба. Када се овим рекама протезала државна граница, стратешки значај добијао је посебну важност, а то је, с краћим прекидима, трајало од античких времена до прве половине XVI в. и од прве половине XVIII в. до 1918. Прелаз преко Дунава и Саве није без природних сметњи. Њега су отежавале широке и водоплавне равни у Срему и Банату, које су биле природне баријере за прилаз рекама. Комуницирање са другим обалама дуго је било ефикасније лађама, које су саобраћале између Б. и Панчева и Б. и Земуна. Те природне баријере су такве да су први гвоздени мостови изграђени тек за потребе железнице, преко Саве 1884. и преко Дунава 1935. Овај други мост, Панчевачки, завршен је 1931, а његово пуштање у саобраћај подразумевало је мелиорационе радове у Панчевачком риту, који су трајали до 1935. Ка Б. и прелазима преко река усмерено је и неколико путева мањег значаја, како из правца јужног тако и са северног квадранта.

Саобраћајне везе. Најважнији пут у јужном квадранту упућен је ка долини Велике Мораве према Нишу, где се рачва ка југу према Солуну и ка југоистоку према Софији и Истанбулу. Мањи значај има пут од Б. ка југозападу, према Ужицу, где се рачва ка југу, односно ка Подгорици и Бару и према југозападу ка Вишеграду и Дубровнику. Остали путеви из тог квадранта имају ужи регионални (ка Шапцу, Крагујевцу и Смедереву) или локални значај. На северном квадранту најзначајнији је пут ка северу, Будимпешти и Бечу, на који се надовезује неколико европских магистрала. Међународни значај имају посавски пут, трасиран левом страном реке Саве до Загреба и Љубљане, који се такође наставља на путеве ка Аустрији и Италији, као и пут кроз Банат до Темишвара и даље ка Трансилванији и Молдавији. Пут ка Зрењанину има ужи регионални, а остали путеви углавном локални значај. Путеви Ниш – Београд – Загреб и Београд – Нови Сад су категорије ауто-пута.

Прва железничка пруга изграђена је у Б. 1884. и повезивала је Будимпешту и већ устаљену мрежу европских пруга са Нишом. До 1889. спојена је са бугарским пругама до Софије и Истанбула. Она је остала окосница железничког саобраћаја у Србији и од ње се одваја неколико пруга наспрамног правца. Релативно касно (1935) Б. је железничком пругом спојен са Банатом и Румунијом. Најновија магистрална пруга Београд – Бар завршена је 1979.

Слободан Ћурчић

Геолошки састав. Тло Б. и околине формирало се кроз смене дужих морских и копнених фаза и набирања. То је почело пре 170 Ma у оквиру средоземног океана Тетиса. У млађој јури настали су дубоководни седименти, вулканити и серпентинити ширег предела Беле реке и Авале. После првих набирања, крајем јуре и у доњој креди, таложени су спрудни кречњаци са коралима и шкољкама, затим лапорци и кречњаци са амонитима (Стражевица) и монотона смена кластичних стена позната под називом флиш (Бела река). Горњу креду, а делом и палеоген, представљају авалски и остружнички флиш. Нова снажна набирања прекинула су тај морски режим. Из старијег миоцена око Сланаца описани су језерски бели листасти лапорци и дебели слојеви вулканских туфова. У средњем и горњем миоцену наступило је Панонско море. На великом простору настали су тада пескови, кречњаци и жућкастобели лапорци са пуно фосила. Море се повукло у плиоцену, а у квартару (Антропогену) таложени су речни шљункови и пескови (Макиш), лесне наслаге (Земун, центар Б.) и савремени речни седименти.

Александар Грубић

Рељеф. Б. је настао на малој површини, на крајњем северу тзв. шумадијске греде, рељефне форме која припада планинском систему динарида и која се протеже начелним правцем југ–север од Космаја и Авале до Калeмегданске стене. Дуго је град заузимао само врх те греде и најужу околину уз реке Дунав и Саву, пречника непуна 2 км. Тек од средине XIX в. он се увећава, све бржим темпом заузимајући јужније делове шумадијске греде и околних терена према Дунаву и Сави. До почетка XXI в. проширио се на дужини од око 20 км инкорпорирајући у компактну агломерацију већи број околних села. Између два светска рата, када су у састав државе дошли и суседни делови Панонске низије, град почиње у своју функционалну зону да припаја и насеља у југоисточном Срему и југозападном Банату. Стварањем урбане зоне после II светског рата, она постају интегрални део Б., тако да се град проширио на две дијаметрално различите рељефне срединe. Старији део је јужно од Саве и Дунава, где доминирају рељефне форме приобалног дела последњих фаза Панонског мора. Нови делови града су северно од те две реке и на њима доминирају рељефне форме Панонске низије. Њих у геоморфолошком погледу дели тзв. панонски одсек.

Прва фаза формирања савременог рељефа на подручју Б. везана је за тектонске покрете у средњем плиоцену, односно за спуштање дна Панонског мора и стварање панонског одсека, чији трагови су очувани дуж читаве северне и источне периферије града као стрми прегиби. У фази настанка одсек је могао бити виши отприлике за висинску разлику касније насталих површи (150 м). Начелан правац одсека је запад–исток и његово формирање је значило крај фазе седиментације језерског материјала и почетак ерозивне фазе развоја рељефа, односно усецања обале. То се одвијало у четири фазе, координирано с ритмичким опадањем нивоа мора, условљеног издизањем Карпата. Трагови застоја у снижавању нивоа мора су четири површи назване по локалитетима на којима су најбоље очуване. Највиша је Рипањска површ, висока 260 м н.в. Следе пиносавска (210–215 м н.в.), теразијска (150–160 м н.в.) и булбудерска површ (110 м н.в.). Исти трагови повлачења нивоа Панонског мора постоје и у Ђердапској клисури. Најјаснији трагови највише површи су на крајњој југоисточној периферији Б., северно од Малог Мокрог Луга и источно од Вишњице. Јасан траг пиносавског нивоа је испод Великог Врачара на развођу Булбудерског и Мирјевског потока. Траг наредног нивоа је између Булбудерског и Мокролушког потока (код Цветкове механе). Најнижи ниво се протеже од Малог Калемегдана низ Дунав, али је на многим местима поремећен урвинским процесима и ерозијом реке. На њему су Ново гробље и Омладински стадион. Упоредо с повлачењем обалске линије, развијала се речна мрежа управна на панонски одсек и на правце пружања тераса. Формиране су долине које су расецале површи и трансформисале их у благо заобљена развођа између плитких и широких долина. Највећа је долина Топчидерске реке, која се налази западно од шумадијске греде, између Дедиња и Кошутњака. Топчидерска река је на неким местима дубока око 100 м, а улива се у Саву. Изразита је и долина Мокролушког потока, којом је трасиран ауто-пут Београд–Ниш. Краће су и мање изразите долине њихових притока: Булбудерског потока (траса улица Цвијићеве и Димитрија Туцовића) и Мирјевске реке (источно од Звездаре дуж Мирјевског булевара), који се уливају у Дунав. Остале долине су мање утицале на развој Б.

Савремене промене рељефа везане су највише за денудацију, односно урвинске процесе, који су најизразитији на линији панонског одсека и у зонама већих релативних висина и нагиба. Случајеви бујичне денудације су изузетна појава.

Северно од панонског одсека настале су млађе рељефне форме из времена плеистоцена и холоцена. Јужно од Саве и Дунава то су алувијалне равни на подручју Макиша, Београдског сајма, Главне железничке станице (Бара Венеција) и Београдске луке, а северно од њих тада је настала читава београдска околина у Срему и Банату. Најизразитија плеистоцена форма су Земунски лесни плато и Бежанијска коса, а знатно су нижи плеистоцена тераса и алувијална раван Саве јужно од њих.

Највиши морфолошки члан је лесни плато (зараван), који се поред Дунава протеже од Фрушке горе до Земуна, одакле се издужује ка западу. Приобални део заравни зове се Земунска лесна зараван, а део западно од ње Бежанијска коса. Настали су у плеистоцену навејавањем леса чији су складови дебели око 40 м. Површина заравни је на 100–112 м н.в. На југоисточном рту заравни подигнута је Земунска тврђава. Према југу плато се завршава стрмим одсецима или прегибима 30–40 м релативне висине. На њих се надовезује плеистоцена тераса, на којој су очувани слојеви леса дебели само неколико метара. Њена површина је на око 80 м н.в. Тераса се у зони широкој до 1 км протеже од Дунава код Земуна до краја Бежаније. Она је за око 3 м виша од алувијалне равни Саве. На источној периферији настао је Земун, а на западној село Бежанија.

Површина уз ушће Саве у Дунав, на ширини до 4 км, је алувијално земљиште. То су терени које су плавиле високе воде Дунава и Саве, као и високи нивои подземних вода. Ширење града по њима захтевало је изградњу одбрамбених насипа и обимно насипање чиме је после II светског рата ниво земљишта изједначен са плеистоценом терасом.

Део југозападне периферије Баната између река Дунав и Тамиш назива се Панчевачки рит. У геоморфолошком погледу то је једнолична територија или алувијална раван ове две реке, са свим типичним карактеристикама. Она је дуго била изложена редовним поплавама, испресецана старим коритима и с великим ујезереним и забареним површинама. Због тога је на њој насељеност дуго била мала. Приликом ширења Б. на ове површине природна средина је минимално измењена.

Воде. За Б. најзначајнији хидролошки објекти су реке Дунав и Сава, које су у великој мери условљавале настанак и развој града. Дунав је велика међународна река, друга по дужини у Европи (2.860 км). Кроз Србију, као гранична или као унутрашња река, тече дужином од 588 км. Код Б., на 1.170. км од ушћа, са десне стране прима воде реке Саве, дуге 945 км. Крај београдске агломерације Дунав протиче готово праволинијски, правцем северозапад–југоисток, дужином од 14,5 км (од северозападне периферије Земуна до краја Аде Хује). На том потезу лева обала реке је ниска и подложна поплавама. Чак су и насипи изграђени далеко од реке, на неким местима до 1.300 м, пружајући могућност за изливање. Десна обала је наспрам Земунске заравни стрма, а низводније је ниска и слична оној са друге стране реке. После ушћа Саве ширина водоплавног терена је ужа и ограничена је падинама панонског одсека. На споју две реке налазе се Ратно острво и три мале аде уз њега, а Ада Хуја је на источној периферији Б. Узводно од ушћа Саве, на банатској страни, постојало је неколико острва, али је њихове рукавце засуо Дунав, па су они сада део Панчевачког рита. Код северне периферије Земуна Дунав је при средњим водостајима широк око 700 м, наспрам центра града је око 100 м ужи, пред ушћем Саве широк је око 850 м, а наспрам Аде Хује око 1.100 м. Његов водостај је највиши у априлу, а најнижи у септембру, односно октобру. Током првог месеца (просек 1946–1990) он достиже ниво од 71,87 м н.в. код Земуна и 71,43 м н.в. у близини Панчева, а у септембру је његов ниво на 70,13 м н.в. код Земуна, а у октобру 68,77 м н.в. код Панчева. Обала је на 71,5 м н.в. Највише воде знатно надвисују ниво обалске линије и 26. III 1981. у Земуну достигле су ниво од 75,44 м н.в., а 25. и 27. марта исте године код Панчева 74,89 м н.в. Повремено оне плаве најниже делове града. Изузетно високи водостаји забележени су 1895, 1924, 1926, 1965. и 2006. Висинска разлика између најниже и највиже забележене воде у Земуну је 8,64 м, а код Панчева 8,86 м.

Друга велика београдска река је Сава. Дуга је 945 км, а у Србији је њен доњи ток од 207 км, прво као пограничне реке са Републиком Српском, а касније као унутрашње реке. Начелни правац отицања Саве крај Б. је југозапад–североисток, на дужини од око 9,5 км (од почетка Аде Циганлије, односно наспрам јужне периферије Жаркова до ушћа). Десна обала реке је различито удаљена од виших терена – панонског одсека. На првом сектору њих дели алувијална раван Макиш, на неким местима широка и до 4 км. Код Чукарице корито је у непосредној близини одсека, а затим их поново дели ниско земљиште на којем су Београдски сајам и Главна железничка станица (оно је насипано од 1867, а најинтензивније у време градње станице, па све до 1930). У непосредној близини ушћа корито је уз Калемегданску стену. Дуж читаве леве обале је алувијална раван, код Новог Београда широка до 4 км. Ниски терени крај реке су или насути до безбедних нивоа (Нови Београд) или су од високих вода заштићени насипом (Макиш). На том сектору реке налазе се две аде, Ада Циганлија (дуга 5.250 м, а широка до 700 м) и знатно мања Ада Међица. Треће острво, Мала Циганлија, спојено је са сремском обалом и сада је полуострво. Ширина реке при средњим водостајима је наспрам Аде Циганлије до 500 м, а близу ушћа се смањује за половину. Највиши водостаји Саве код Б. су у априлу, а најнижи у октобру. Средњи априлски водостај (просек 1946–1990) достиже 71,99 м н.в., а средњи октобарски 69,29 м н.в. Висина обале је на 71,5 м н.в. Највиши водостај забележен је 26. III 1981, када је достигао ниво од 75,46 м н.в. Највеће поплаве су се догодиле 1924, 1937, 1940. и 2006. Максимална разлика између ниског и високог водостаја је 8,84 м.

Остали токови у Б. су мали. Своје природне карактеристике у знатној мери је задржала Топчидерска река, али је то мали ток који Сави даје у просеку мање од једног м³ воде у секунди. Остале београдске реке и потоци су још сиромашнији и њихове воде прихвата градска канализација. У Панчевачком риту је неколико фосилних корита (Визељ, Мокри Себеш, Каловита), у које се скупљају високе подземне воде, које се пумпама пребацују у Дунав.

Слободан Ћурчић

Педолошки састав. Б. се карактерише сложеном грађом геолошког супстрата, што је заједно с рељефом, климом и вегетацијом утицало на образовање различитих систематских категорија земљишта. Основни типови земљишта образованих на подручју града Б. према постојећим педолошким картама (1:50 000) су: ареносоли (пескови; мање површине, искључиво у речним долинама у оквиру других типова земљишта), лептосоли (калкомеланосол, ранкери; на Космају, у Бубањ потоку, Ритопеку), черноземи (узане траке дуж обала Дунава и Саве), вертисоли (Смонице, на језерским терасама у Рипњу, Врчину, Бегаљици, између Умке и Моштанице и у Вранићу), камбисоли (гајњача – еутрични камбисол; доминантно земљиште јужно од Дунава и Саве), лувисоли (елувијално-илувијална, излужена земљишта; знатне површине у атарима села Дрена, Јасенка, Стублина, Мислођина и Барича), флувисоли (алувијална земљишта, заступљена поред свих река у овом подручју), планосоли (псеудоглеј, јужно од Саве и Дунава), глејсоли (глејна земљишта – ритске црнице, ливадске црнице; срећу се у широким долинама Дунава, Саве, Тамиша, Колубаре и Тамнаве и долинама мањих река и потока ), солонец (мање површине уз десну обалу Тамиша), солончак (мања површина на подручју Овче).

Владимир Хаџић; Александар Ђорђевић

Биљни и животињски свет. Подручје Б. у биогеографском погледу представља део Холарктичке биогеографске области и то: (а) срењоевропског региона низијских и брдских листопадних шума јужно од Саве и Дунава и (б) понтско-јужносибирског региона с карактеристичним екосистемима степа и шумо-степа, који је заступљен на лесним платоима и побрђу дуж Дунава. Развој града је довео до великог уништавања природних екосистема и њихове замене полуаутономним (пољопривредне површине) и неаутономним екосистемима (урбане зоне). Садашњу шумовитост ширег подручја Б. карактерише изразита дефицитарност. Од укупно 3.244 км², колико износи површина београдског региона, шуме обухватају свега 367 км², што представља само 11,3%. Иначе, оптимално процењена површина под шумом морала би на подручју Б. износити око 27% територије. Истовремено, од 367 км² под шумом, високе шуме заузимају свега 50 км², изданачке 258 км², шикаре и шибљаци 11 км², плантаже 30 км², док необрасло шумско земљиште захвата чак 18 км². Најнижи појас хигрофилних шума врба, топола и храста лужњака готово је у потпуности уништен или је редукован на најмању меру. Преостале оазе ових шума одржале су се само у уском обалном појасу Саве и Дунава, или на њиховим адама. Термофилни (брдски) појас храстових шума уништен је у још већем обиму. Истовремено, просторни распоред преосталих шума је веома неповољан јер већину чине изоловани комплекси окружени пољопривредним површинама. Преостале шуме на територији Б. имају данас претежно мелиоративни и рекреациони значај. Највећа шумовитост је присутна на територијама општина Вождовац (23%), Барајево (21%), Сопот (18%) и Лазаревац (17%). Најмања шумовитост је присутна на подручју Гроцке (1%) и Земуна (5%), док на територијама централних београдских општина (Врачар, Нови Београд, Савски Венац и Стари град) природна шумовитост данас практично не постоји. Највеће површине на подручју Б. припадају данас агроекосистемима (ораницама) које се простиру на око 57% његове укупне површине. Поред тога, воћарско-виноградарски екосистеми заузимају 6% укупне територије Б., ливадско-пашњачки екосистеми захватају 6% територије, рибњаци, тршћаци и баре 1%, водени екосистеми 1%, док се урбанo-антропогени екосистеми простиру на око 19% укупне територије Б. На неким стаништима природних шумских екосистема Б. човек је делимично садио шумске културе. Најчешће су сађене брзорастуће врсте као што су бели и црни бор, евроамеричка топола, багрем, липа, дивљи кестен и др. Поред 90 самониклих врста дрвећа, на подручју Б. данас живи и око 150 донетих из различитих крајева света. На подручју Б. налази се 71 парк, при чему их је највише на Савском венцу (17), Земуну (11), Старом граду и Палилули (по 8), Новом Београду (7), а најмање у Раковици (1). Од 17 парк-шума, најпознатије и највеће су оне на Звездари, у Јајинцима и Шумицама.

Традиција истраживања биљног света Б. и његове околине траје још од Панчићевог времена. У једном од својих капиталних дела Флора у околини Београдској (Бг 1865) Јосиф Панчић наводи, за оно време, присуство 1.156 врста васкуларних биљака. Данас поуздано знамо да на територији Б. живи укупно 2.010 аутохтоних и алохтоних врста или подврста васкуларних биљака, од којих се чак 1.927 развија изван парковских површина. За више од 180 врста, које Панчић бележи крајем XIX в., поуздано је утврђено да су ишчезле са подручја Б., док се у последњих 70 година појавило више од 130 новопридошлих, случајно или намерно унетих биљака које се спонтано шире. Међу њима су посебно опасне инвазивне врсте као што су: пајасен, кисело дрво, багремац и амброзија. Значајно је да флора маховина ширег градског подручја броји више од 170 различитих врста, што је важно с обзиром на то да су маховине поуздани биоиндикатори квалитета ваздуха.

Животињски свет Б. је, такође, веома разноврстан, иако много мање истражен, посебно фауна бескичмењака. Ипак је познато да су од 218 изабраних и детаљније проучених врста инсеката ширег подручја Б. најбројније групе дневних лептира (106 врста), правокрилаца (67 врста) и социјалних оса и пчела (укупно 30 врста). О урбаној и субурбаној фауни кичмењака Б. много се више зна. У Дунаву, Сави и Савском језеру живи 56 врста риба. Неке су ендемити Дунава или су угрожене и заштићене, али има и инвазивних, страних врста које се неконтролисано шире. На ширем подручју Б. констатовано је укупно 15 врста водоземаца и 18 врста гмизаваца, што представља више од 2/3 фауне Србије (85% фауне водоземаца, 62% фауне гмизаваца). Фауна птица броји укупно 175 врста, што представља близу 1/2 врста Србије, док су сисари заступљени са укупно 62 врсте (2/3 фауне Србије), међу којима се посебно истиче угрожена и заштићена група слепих мишева са 18 врста.

Очувани делови природе Б., као и неке вештачки подигнуте зелене површине посебних вредности, уживају статус заштићених природних добара у различитим категоријама: Предео изузетних одлика (Велико Ратно острво, Космај и Авала); Резерват природе (шума сребрне липе и шума храста лужњака и граба код Хајдучке чесме у Кошутњаку); Споменик природе (Ботаничка башта Јевремовац, Бањичка шума, Миљаковачка шума, Арборетум Шумарског факултета, Пионирски и Академски парк). Укупна површина заштићених природних добара на подручју Б. обухвата 47 км^2^. Од 111 појединачних стабала лишћара и четинара, која су од 1949. заштићена као споменици природе, данас је витално око 70 примерака у оквиру 28 врста, од којих су најчешћи различити храстови, платан, гинко, буква, кедар, оморика и тиса.

Слободан Јовановић

Клима. Б. се налази у области умереноконтиненталног климата Балканског полуострва. Ова област је већи део године под доминантним утицајем два акциона центра атмосферске циркулације: исландског циклона и азорског антициклона. У зимском периоду повремено долази под утицај сибирског антициклона. Отвореност рељефа према северу (Панонска низија) олакшава продоре хладног поларног ваздуха, док релативна близина Медитерана условљава повремене продоре топлог ваздуха суптропских ширина. Последица тога је велико годишње апсолутно колебање температуре ваздуха од 69,8 °С.

Метеоролошка станица у Карађорђевом парку у Б. поседује најдужи континуирани низ података мерења у Србији, од августа 1887. На основу осматрања у периоду 1887–2007. може се закључити да средња годишња температура износи 11,8 °С. Апсолутни минимум температуре од -26,2 °С забележен је 10. I 1893, док је апсолутни максимум од 43,6 °С забележен 24. VII 2007. У посматраном периоду Б. је од паланке прерастао у метрополу, а број становника се увећао за преко 20 пута. Трансформација непосредног окружења метеоролошке станице од шумско-ливадског предела до релативно густо изграђене урбане целине, као и емисија полутаната, условили су стварање и развој урбаног острва топлоте.

Климатолошке станице на територији града поседују податке за различите периоде, а и налазе се на различитим надморским висинама, тако да је тешко проценити интензитет урбаног острва топлоте. Извесно је да је његово присуство израженије код минималних него код максималних температура, због чега је дневна амплитуда у граду мања за 1–3 °С. За процену динамике раста урбаног острва топлоте Б. коришћени су интерполисани подаци за неурбану метеоролошку станицу Римски Шанчеви код Новог Сада, по декадама од 1891. Показало се да је разлика у декадној температури до последње декаде XX в. порасла за 1 °С, а то представља просечни декадни интензитет актуелног топлотног острва града Б.

Имајући у виду констатовани раст урбаног острва топлоте, а поштујући препоруке Светске метеоролошке организације о дужини стандардних метеоролошких периода, за приказ карактеристика климе Б. коришћени су подаци из периода 1971–2000. У поменутом периоду средња годишња температура износила је 12,1 °С. Најхладнији месец је јануар са средњом температуром 1,3 °С, док је најтоплији јул са 22,1 °С, што значи да годишња амплитуда температуре износи 20,8 °С. Б. годишње просечно има 93,2 летња дана с максималном температуром вишом од 25 °С, а 29,7 тропских дана с максималном температуром преко 30 °С. Тропских ноћи има просечно 11,2 годишње.

Б. има просечну годишњу количину падавина од 688,1 мм, с минимумом у фебруару (38,4 мм) и максимумом у јуну (95,4 мм). Процењује се да је под утицајем града дошло до повећања количине падавина за око 17%. Посматрано по сезонама, најмање падавина излучи се зими (19,5%), а највише лети (32,2%), тако да годишњи режим падавина има типичне одлике континенталног типа умерених ширина.

Дужина сијања сунца износи просечно 2.059 сати годишње, при чему је она лети око четири пута већа него зими. Годишње је 54% неба покривено облацима, с минимумом у августу (37%) и максимумом у јануару (68%). Сезонски ток облачности супротан је падавинском, а има минимум лети и максимум зими.

У Б. има годишње 30,7 дана са грмљавином, с максимумом у јуну, када је и највећа учесталост града. Просечна годишња релативна влажност ваздуха је под утицајем урбанизације смањена за 7,5% и износи 68,5%. Годишње у Б. има 43% дана са тишинама, док од ветрова доминира кошава са 15,7%.

Владан Дуцић

Становништво. Сигурнији подаци о броју становника Б. потичу тек од средине прве половине XIX в. Ранији подаци су резултат процена. Први поузданији попис обављен је 1834, од када се они обављају доста редовно. Њихови резултати нису апсолутно упоредиви јер су се мењале границе статистичког круга и методологија пописивања. И поред тога, они сведоче о неоспорном порасту популације, све до најновијих времена.

Подаци о ланчаном индексу пораста (од пописа до пописа) региструју случајеве увећања популације и за више од два пута, што је сигуран знак да је реч о масовним досељавањима или проширивањима статистичког круга. То је било највише изражено после II светског рата, када су београдској популацији прибројани и делови града који се налазе у Срему и Банату, чиме су прикривене ратне жртве код становништва. Послератни период довео је до још једне фазе развоја. Од 1961. евидентно је стално смањивање темпа пораста, да би он у последњој деценији прешао у депопулацију (податак ланчаног индекса од 95,8 није реалан, а када се коригује због промене методологије пописа, он износи 98,8 индексних поена). За то има неколико узрока. Један од њих је формирање урбане зоне, која се проширила на широк круг околних села. У многим од њих број становника и даље расте брзим темпом, док централни делови града губе становништво. На Врачару, Савском венцу и Старом граду тај процес је почео после 1961, на Палилули после 1981, а на Звездари и Новом Београду после 1991. У тим деловима града земљишна рента је веома висока и пословне функције истискују стамбене према периферијама. То се види по подацима да када градско језгро између 1991. и 2002. губи становништво, оно се у околним насељима повећава. На пример, у општини Земун становништво се увећавало у Угриновцима за 179,1, Сурчину 119,4, Бечмену за 116,7; у општини Гроцка у Болечу за 127,5, Калуђерици 127,7, Лештанима 127,2; у општини Барајево у Барајеву за 136,6, Баћевцу 138,1, Гунцатима 127,1, Мељаку за 145,8 индексних поена.

Београдско административно подручје је пространо и поред градских општина (Вождовац, Врачар, Звездара, Земун, Нови Београд, Палилула, Раковица, Савски венац, Стари град и Чукарица) обухвата и околне општине Барајево, Гроцка, Лазаревац, Младеновац, Обреновац и Сопот. То је територија површине 3.222 км² са 157 насеља у којима је 2002. живело 1.576.124 становника или 20,5% становништва Србије (без Косова и Метохије). Између 1991. и 2002. број становника је порастао са 1.552.151 на 1.576.124 или по индексу 101,5, али је то хетерогено подручје, па је поред Б. још 84 насеља доживело депопулацију.

Природни прираштај је раније био значајан фактор увећања београдске популације и до почетка 80-их година XX в. доносио је више становништва од миграција. Од 90-их година он опада, како на ужем градском подручју тако и у приградским општинама, а од тада пораст броја становника зависи искључиво од усељавања.

Важан фактор развоја београдске популације увек су биле миграције. Године 2002. на ужем градском подручју живело је 529.371 лице (47,3% популације) које је ту рођено. Тај је удео знатно мањи него у централној Србији (54,6%) и Војводини (53,1%). Већи део београдске популације чини досељено становништво. Највише њих досељено је из других насеља у централној Србији (43,9%). Темпо досељавања није био равномеран. Он је углавном у складу с порастом популације, па су и поред знатне временске дистанце и 2002. веома бројни били имигранти из периода 1946–1960 (21,2 %) и 1961–1970 (20,8%), док су каснији периоди доносили мање скупине; 1971–1980 (16,5%) и 1981–1990 (11,7% укупног броја). Разумљиво је да је досељавања било највише у периоду 1991–2002. са 22,7% јер је тај проценат становништва минимално смањен поновним пресељавањем или морталитетом. Досељавања у остала (сеоска) насеља београдке групе општина имао је други темпо и одражавао је сукцесивно формирање урбане зоне. Попис становништва из 2002. показао је у београдским селима следећи темпо досељавања: 1946–1960. досељено је 7,9%, 1961–1970. 8,3%, 1971–1980. 19,3%, 1981–1990. 21,2% и 1991–2002. 38% укупног броја имиграната. Сукцесивни раст досељавања одразио се и на проценту аутохтоног становништва у селима у близини Б. Код села значајних по брзом увећању популације између 1991. и 2002. удео аутохтоног становништва био је далеко мањи него у Б.: Угриновци 30%, Сурчин 39,1%, Бечмен 32,9%, Болеч 31,3%, Калуђерица 27,4%, Лештане 29,4%, Барајево 35,8%, Баћевац 39,8%, Гунцати 36,3%, Мељак 34,5%. Велика већина досељеника у околна села оријентисана је на рад у Б. То илуструју и подаци о дневним миграцијама. Унутар града дневних миграната је 2002. међу радницима било 14.293 или 3,6% активног становништва. У селима београдског подручја било их је 71.273 или 68,7% активног становништва.

Године 2002. београдску популацију чинило је 522.451 или 46,7% мушкараца и 597.191 или 53,3% жена. То је несразмера већа од државног просека (48,6% према 51,4%). Просечна старост градског становништва је 41 година, што по демографским критеријумима чини ову популацију старом. Нижи је и државни просек (40,2 године) и просек у околним селима (39,4). У свим срединама женски део популације старији је од мушког. У граду је та несразмера 42,3 према 39,5. Разликује се и старост становништва појединих делова града. Најстарије су популације Врачара (44,5) и Старог града (43,9), а најмлађе су на Чукарици (39,4), у Земуну (39,7), Раковици (40,2) и на Звездари (40,5). У граду је младо становништво (0–19) чинило 20,1%, средовечно (20–59) 57,3% и старо (60 и више година) 22,6 % популације.

У Б., према подацима из 2002, привређује 500.978 лица или 44,7%, нека лична примања ван рада има 283.332 или 25,3%, а издржавано је 331.960 лица или 29,7% популације (3.372 лица или 0,3% је на раду у иностранству у трајању до једне године). Од републичког просека, ова популација се разликује по томе што је у њој мање активног и издржаваног становништва, а више је лица с личним приходима. Активно становништво највећим бројем било је запослено у трговини и услужном занатству (76.825 лица или 19,4%), прерађивачкој индустрији (65.179 лица или 16,5%), здравству (37.694 лица или 9,5%), саобраћају (36.645 лица или 9,3%), „пословним активностима" (34.259 лица или 8,7%), државној управи (33.698 лица или 8,5%) и образовању (24.803 лица или 6,3%). У околним селима у „градским" занимањима радио је велики део активног становништва, а у неким од њих удео запослених био је већи него у граду (прерађивачка индустрија и грађевинарство), али су то углавном дневни мигранти. У наведеним занимањима запосленост у Б. у наведеном периоду била је већа од републичког просека. Изузетак је прерађивачка индустрија.

Београдска популација је по етничком саставу веома хомогена. Њу су 2002. чинили 989.324 или 88,4% Срба, 20.036 или 1,8% лица која су се изјаснила као „Југословени" и 18.250 или око 1,6% Црногораца. Ниједна друга група није достигла удео од једног процента.

Административна подела.

Ширење насеља. Према најстаријим траговима о насељености подручја данашњег Б., насеља која су му претходила била су на крајњем северозападном делу Калемегданске косе, са две стране заштићенe рекама. Ту је, на површини од око 2 км², био смештен Б. до средине XIX в. Доминантан положај имала је тврђава, а цивилно насеље имало је форму подграђа. У време аустријске окупације (1717–1739) цивилни део града био је опасан шанцем, односно насипом широким око 6 м и ровом дубоким 4 м, који су му дуго ограничавали ширење. Шанац се протезао од обале Саве правцем Великог степеништа до улице Косанчићев венац, затим трасом те улице до Варош-капије, улицама Топличин и Обилићев венац до Стамбол-капије (Трг републике), правцем Скадарске улице до Улице цара Душана где је била Видин-капија, а одатле ка северу до Дунава код старе ботаничке баште, од које се Дунавском улицом протезао до тврђаве. Та површина је подељена теразијском гредом правца северозапад--југоисток, чије теме је на око 115 м н.в. Од ње се према југозападу спушта стрма савска падина, а према североистоку је блажа и пространија падина према Дунаву (Дорћол). То су били терени погоднији за градњу и најнасељенији део старог Б. До краја турске владавине становништво се диференцирало тако да је дунавску страну греде насељавало муслиманско, а савску српско становништво. На северу Дорћола постојала је једна јеврејска махала.

По морфолошким карактеристикама то је била оријентална варош с мрежастим распоредом улица и малом густином градње. Неки трагови старе морфологије су очувани. То су, пре свега, правци улица условљени рељефом (трасирани по темену калемегданске косе и у њеном подножју) или пружени по правцу шанца, затим улица главне чаршије и неке слободне површине (пре свега Студентски трг који је прво био турско гробље, па Велика пијаца, а претпоставља се да је на том месту био и римски форум). Темељнија регулација вароши, започета 1869. по плану Емилијана Јоксимовића, избрисала је највећи број трагова оријенталне вароши створивши насеље с решеткастим распоредом улица, у којем има доста деформација. Трагови старе морфологије су уске улице, од којих су неке и кривудаве.

Прва приградска насеља ван палисада настала су у првој половини XVIII в. Једно од њих било је мало Циганско село уз обалу Саве код баре Венеције (сада Главне железничке станице), али је оно касније расељено. Друго насеље, које су по плану градили Аустријанци, била је Доња Српска варош, на савској падини источно од Железничке станице. Турци су је после поновног заузимања Б. порушили, а на том месту настао је оријентални заселак Сава мала. Она је у време Првог српског устанка расељена, а на њеном месту настало је српско насеље. Треће насеље била је Палилула источно од каменолома Ташмајдан.

Такво стање очувано је до средине XIX в. када се број становника нагло увећао досељавањем Срба. Настао је део предграђа Теразије, који повезује Варош са Савом малом и Палилулом. Сава мала је проширена ка југу до долине Мокролушког потока (данас Мостар), а Палилула до Вуковог споменика. Између њих се уметнуо нови део Врачар, који се проширио до Славије. У то време (1841) Б. је постао главни град Србије, у њему је изграђено неколико управних зграда, касарни и двор, чији је највећи број у околини данашње Немањине улице, где су се до данас одржале. Ангажовани су и први мерници и инжењери (Атанасије Николић, Франц Јанке и др.) за регулацију и планирање даљег ширења.

До почетка XX в. Б. се није много проширио. Граница на савској падини није се померала, а површина на којој је сада Клинички центар Србије била је „Војничко поље". Јужна граница се померила од Славије на Врачар, до цркве Св. Саве, а на Смедеревском путу остала је у близини Вуковог споменика. Источна граница града остала је на левој страни долине Булбудерског потока, а на другој страни је само Ново гробље. У међувремену, затрпан је Шанац, 1862. порушене су варошке капије, чиме је Варош спојена с предграђима.

Од средине XIX в. до I светског рата дошло је до малих промена у територијалном ширењу Б. Највеће су биле на источној периферији града где се Б. дуж Смедеревског пута проширио до Црвеног крста, као и на десној страни Булбудерског потока код Новог гробља и северно од Ботаничке баште. Настављено је насипање баре Венеција и проширена је Железничка станица.

Током међуратног периода промене су биле веће. Тридесетих година XX в. Б. на југозападу прелази долину Мокролушког потока. На Топчидерском брду и савској падини настаје велико и компактно насеље Сењак. Тиме Б. долази до долине Топчидерске реке. Насеље Сењак је само малим фронтом на северу спојено са старијим делом града. На другој страни те долине, на Бановом брду, почело је формирање Чукарице. Долину Мокролушког потока прелазе и два мања издвојена насеља, једно је источно од пиваре, а друго јужније од њега (североисточно од Белог двора) у близини села Бањица. Источно од њих, на Вождовцу, формирана је још једна издужена периферија Б. и други зачетак његовог радијалног облика. Северно од њега проширен је и компактни део града на подручју Душановца до Пашиног брда (Шумице). Основа града издужена је и дуж Смедеревског пута, где је он дошао близу села Мали Мокри Луг. То проширење је било широко и допирало је до Новог гробља. Источно од Новог гробља град је проширен до брда Звездара.

Тада се зачела тенденција ширења града дуж путева, што се задржало до данашњег времена. Први пример био је код Сењака и прелазак на леву страну Мокролушког потока дуж Обреновачког пута. Тим правцем настали су Сењак и Чукарица, а каснијим ширењем с њима су на југозападу спојена стара села Жарково и Железник, а на југу, у правцу пута за Чачак (Ибарска магистрала), села Раковица, Кнежевац и Ресник. На том правцу настало је и неколико нових приградских насеља. Правцем „шумадијске греде" и пута ка Младеновцу, између долина Кумодрашког потока на истоку и Бањичког на западу, издужио се део града Вождовац. Он је спојио Б. са селима Бањица, Кумодраж, Раковица и Јајинци. Ширење дуж Смедеревског пута повезало је град с Малим и Великим Мокрим Лугом, а уз обалу Дунава са селима Мирјево и Вишњица. На тај начин основа града добила је радијалан облик.

Ширење компактне агломерације ка северу спречавали су Дунав и Сава, њихове широке и подводне алувијалне равни, а и чињеница да су Срем и Банат до 1918. били у другој држави. Припајањем северне околине Б. Југославији створени су услови за ширење града и на ту страну. За то је било потребно да градске функције ојачају и да се смогне финансијска снага како би се ти терени припремили за градњу. То се догодило убрзо после II светског рата. На сремској страни ширење се од тада одвија у већој мери под контролом, а изграђен је део града Нови Београд, који је инкорпорирао оближњи град Земун и село Бежанију. У Банату су оближња села трансформисана у приградска насеља, нагло су увећана, а у њима су грађени пространи стамбени комплекси с кућама за колективно становање. Села Крњача, Борча и Ковилово постала су јединствена агломерација.

Многа околна села, ван тог круга, претрпела су знатне функционалне и физиономске трансформације. За њих су карактеристична знатна усељавања, пораст броја становника и масовно напуштање пољопривредних занимања. Досељеници се по правилу запошљавају у Б., тако да је удео аграрног становништва смањен на ниво карактеристичан за градове. Најтипичнија приградска насеља западно од града су Остружница, Умка и Пећани, југозападно Велика Моштаница, Сремчица и Мељак, јужно Рушањ, Пиносава, Бели Поток и Рипањ, а југозападно Калуђерица, Болеч, Врчин и Лештане. Трансформација је код неких села достигла такав степен да су та места стекла правни статус града (Бели Поток, Пиносава, Гроцка, Добановци, Сурчин, Борча, Овча и др.). Сличне промене доживела су и нека села ван круга београдских општина, а у Срему је најтипичнији пример Нових Бановаца.

Морфолошке карактеристике. Изглед основе Б. је са северне и западне стране одређен обалама или плављеним теренима Дунава и Саве, али је на јужној и источној страни ширење било углавном слободно. До почетка XX в. град се ширио према југу, са источне стране ограничен долином Булбудерског потока. И у том правцу он дуго није прешао на леву страну долине Мокролушког потока. Све време његова основа је имала овалан облик. Те две баријере савладао је почетком XX в. од када формира радијалан облик.

Рељеф је условио још неке морфолошке карактеристике. Суток две реке ограничио је територију у облик троугла, у његовом темену је нуклеус насеља и савремени центар, а шумадијска греда је доспела до њега и читаву територију поделила на два дела. Тим правцем формиране су две најмаркантније улице. Једна од њих полази од тврђаве, протеже се према југу--југоистоку (улице Краља Милана и Булевар ослобођења) до периферије града и Авале. На њу се надовезује пут према Младеновцу, Крагујевцу и централним деловима Шумадије. Други важан правац протезао се источном ивицом шумадијске греде (изнад долине Булбудерског потока) ка Смедереву, што је правац старог цариградског пута. Њиме је формиран Булевар краља Александра. Трећи путни правац није оставио толико јасан траг на морфологији града, а протезао се савском падином ка Обреновцу. Тај путни правац није имао посебан значај док те улице није преузео пут ка југозападу (Ибарска магистрала). Радијалан карактер основне мреже улица дало је још неколико улица сличног правца, али се на њих не надовезују важни друмови и функције су им углавном ограничене на повезивање периферија са центром.

И на локалном плану је очигледан утицај рељефа на правце пружања улица. На теренима са већим стрминама бирани су најрационалнији правци, изохипси и линеарни распоред улица. То је најтипичније у долинама потока (читава траса долине Булбудерског потока, Мокролушког потока и др.) и на косама (Вождовац, са обе стране Смедеревског пута, дуж читаве савске падине, на североисточној страни Великог Вождовца и др.). На распоред улица великог трага оставило је и наслеђено стање, тако да су само на малим површинама остварене решеткасте форме. То је посебно карактеристично за области крајње периферије, где су наслеђене морфологије старих села. Једини део града који се развијао без старог урбаног наслеђа је Нови Београд, па је у њему доследно спроведен решеткаст распоред улица и простране слободне површине око зграда.

Слободан Ћурчић

Привреда. Градска привреда прилагођавала се историјским приликама (ратни сукоби, разарања, катастрофе, епидемије и болести, ослобођење, социјалистичка економија, капитализам, транзиција и др.). После стицања независности Србије Б. је израстао у економско најразвијенији део Републике (30% БДП и 30% запослених Републике), железнички и друмски пункт (коридор 10), међународно речно пристаниште (коридор 7), ваздушни центар Југоисточне Европе, комуникацијски центар фиксне и мобилне телефоније и медија, град са индустријским (метална, металопрерађивачка, електронска и др.) и пољопривредним капацитетима, трговинским и банкарским сектором. До почетка XXI в. израстао је у модеран град са урбаним садржајима и привредом која је својствена квалитету биолошке и економске егзистенције људи у развијеним државама Европе и света. Привредни потенцијал Б. у 2007. чине 36.537 регистрованих привредних друштава (38,3% Србије) и 40.688 предузетника (19,7% Србије). У структури привреде, према важнијим економским индикаторима (укупан приход, добит), доминантно је учешће индустрије, трговине, финансијских и других услуга, саобраћаја, телекомуникација и грађевинарства. Са учешћем у друштвеном производу и у броју запослених Б. има одлучујући утицај на привредни живот Србије.

До краја I светског рата и привреда Б. зависила је од интереса страних сила, а град је био под влашћу и утицајем феудалног и привредно неразвијеног Османског царства, затим Аустрије, Аустроугарске и Немачке, који су користили природне ресурсе београдског региона: шуме, жита, јефтину радну снагу и др. Традиционална трговина и занатство развијали су се у Б., а предузећа прерађивачке индустрије била су у приватном власништву малобројних предузетника који су запошљавали мали број радника. У приградским насељима доминирала су мала пољопривредна газдинства, на којима се развило скромно сточарство и сваштарска биљна производња за сопствене потребе и с ниским приносима. На имањима велепоседника радили су сиромашни радници за ниске наднице. У II светском рату Б. је више пута бомбардован. Поднео је велике људске жртве (само у бомбардовањима 1941. и 1944. погинуло је преко 7.000 људи) и материјалну штету: порушено је и оштећено 13.000 кућа и око 30.000 станова, хиљаде занатских, трговинских, угоститељских и индустријских објеката, уништени су воћњаци и виногради, десеткован је сточни фонд у приградској зони, дезорганизован саобраћај.

У социјалистичком периоду развоја дошло је до демографског, културног и привредног јачања Б., што је пратило његов морфофизиономски и функционални раст. У периоду обнове (1945‒1947) реконструисана je саобраћајна мрежа у Б. и тадашњој Југославији, чиме је обезбеђен промет људи, сировина и робе, обновљена индустрија, извршена аграрна реформа и национализација имовине. У периоду изградње 1947‒1950. подигнути су већи индустријски капацитети и унапређене образовне, културне и здравствене установе. Током 60-их и 70-их година дошло је до економског раста: превазиђена је аграрно-индустријска и техничка заосталост, а дошло је до развоја агроиндустрије у периферним зонама (уз пажљив избор продуктивних сорти биљних култура и стоке, те више приносе у пољопривреди). Затварање у републичке границе довело је до економске кризе у СФР Југославији крајем 80-их, а почетком 90-их и до појаве национализама и распада заједничке државе. Од тада се Б., као главни град СР Југославије, затим Државне заједнице Србије и Црне Горе и Републике Србије, развија у новим политичким и економским условима.

Током 90-их Б. се налазио под санкцијама међународне заједнице, као и цела СРЈ (хиперинфлација је уништила привреду). С политичким променама у СРЈ 5. X 2000. и укидањем међународних санкција, привреда се опоравља и Б. израста у мултифункционални центар између житородне Војводине на северу, саобраћајно-комуникативног Великог Поморавља на југоистоку и воћарско-сточарске Шумадије на југу. Он је израстао у значајан трговачки центар – посредник у размени робе и услуга, саобраћајно-комуникационо чвориште (модерни путеви и пруге међународног значаја, пловне реке, раскрсница ваздушних путева, телекомуникациони и медијски центар) и метропола Србије.

У Б. је 1980. било запослено 571.970 лица, 1990. – 598.061, 2000. – 400.533, 2009. – 613.803 лица, од тога у привредним друштвима, предузећима, установама, задругама и организацијама 473.535 и као самостални предузетници 140.268: пољопривреда, шумарство и водопривреда 6.450 лица, рибарство 53, вађење руда и камена 8.724, прерађивачка индустрија 67.440, производња електричне енергије, гаса и воде 12.017, грађевинарство 32.604, трговина на велико и мало 85.576, хотели и ресторани 10.278, саобраћај, складиштење и везе 44.670, финансијско посредовање 22.786, послови с некретнинама 51.773, државна управа и социјално осигурање 24.233, образовање 34.719, здравствени и социјални рад 46.866, друге комуналне, друштвене и личне услуге 25.352.

Пољопривреда се у Београдском региону интензивније развија после II светског рата, када је 1945. основан Пољопривредни комбинат „Београд". До 70-их јача друштвени сектор, сарадња индивидуалног и друштвеног сектора, што укључује снабдевање квалитетним семеном, садницама, вештачким ђубривом, концентратима, набавку механизације, организовање, кредитирање, откуп. До 1970. оснивају се земљорадничке задруге у приградским зонама (са тржишно оријентисаном производњом: пшенице, јечма, кукуруза, овса, поврћа, воћа). Носиоци пољопривреде јесу мала приватна газдинства (уситњене парцеле) и велики агроиндустријски субјекти (приватни и мешовити; власничка трансформација у многим предузећима није завршена): ПКБ „Воћарске плантаже" и „Хладњача" – Болеч, ЗЗ „7. јули" и П. Д. „Душан Вукасовић" – Сурчин, „ПКБ" у Панчевачком риту (издвојен „Фриком") и земљорадничке задруге у Гроцкој, Обреновцу и др. У 2009. пољопривредно земљиште захватало је 218.064 ха, од чега оранице и баште 173.571 ха, воћњаци 16.568 ха, виногради 2.790 ха, ливаде 12.878 ха и пашњаци 9.094 ха. Принос пшенице у 2009. износио је 106.655 т (3.692 кг/ха), кукуруза 272.342 т (5.027 кг/ха), од индустријског биља: шећерна репа 90.568 т (47.393 кг/ха), сунцокрет 3.567 т (2.345 кг/ха), поврће: кромпир 59.639 т (11.293 кг/ха), пасуљ 3.042 т (1.279 кг/ха), воће: јабуке 19.493 т (15 кг по стаблу), шљиве 30.778 т (19,8 кг по стаблу), грожђе 17.180 т (1,9 кг по чокоту) и др.

Енергетика. Прва електрична централа у Београду пуштена je у рад 1893 (улична расвета: 1894), а прва електрична сијалица упаљена је 1880. у кафани „Хамбург", на углу улица Кнеза Милоша и Масарикове. Електрификација појединих делова Б. одвија се у различито време: Земун 1901, Макиш, Жарково и Бањица 1926, Кнежевац и Кијево 1928, Јајинци, Бежанија и Сурчин 1929, Вишњица и Крњача 1934, Нови Београд 1935, Железник 1938, Миријево, Мали Мокри Луг и Ресник 1946, Барајево, Лештане, Велики Мокри Луг и Кумодраж 1953, Сремчица 1957, Петлово брдо и Котеж 1969. У атару Великих Црљена, где се налази ТЕ „Колубара" (710 радника, пет агрегата инсталиране снаге 271 MW, са дневном потрошњом око 9.000 т угља), експлоатисан je угаљ из јама „Колубара" (1938‒1965) и „Космај" (1956‒1968); до 2020. планирано је отварање површинског копа „Велики Црљени". Захваљујући резервама угља ТЕ „Никола Тесла" (погони А и Б), Обреновац има улогу енергетског центра у рецентном и перспективном економском систему Србије.

Иако је околина Б. у прошлости била под густом шумом (отуда назив „Шумадија"), данас је шумарство слабо развијено (мања газдинства се баве заштитом, унапређењем и експлоатацијом шума). На територији града има 15 ловишта (10 у надлежности Ловачког савеза Србије): „Панчевачки рит" (39.390 ха, Палилула и Звездара), „Авала" (14.849 ха, Вождовац), „Топчидерска река" (Чукарица и Раковица), „Барајевска река" (20.250 хa, Барајево), „Гаврански поток" (28.674 хa, Гроцка), „Варовница" (33.844 хa, Младеновац), „Посавина" (40.995 хa, Обреновац), „Космај" (26.962 хa, Сопот), „Доњи Срем" (45.902 хa, Земун и Нови Београд) и „Колубара" (33.646 хa, Лазаревац). Четири ловишта су у надлежности ЈП „Србијашуме": „Рит" (8.263 хa, Палилула), „Липовичка шума" (1.253 хa, Барајево и Чукарица), „Трешња" (117 хa, Сопот) и „Црни луг" (973 хa, Земун). Ловиштем „Добановачки забран" (1.125 хa, Земун) управља Војска Србије (крупна дивљач: срна, дивља свиња, јелен лопатар и муфлон; ситна дивљач: зец, фазан, пољска јаребица, дивља гуска, дивља патка, препелица, грлица, гугутка, дивљи голуб гривњаш).

Зачеци развоја индустрије датирају из периода пре II светског рата, али се у београдском региону индустрија интензивније развија 60-их, упоредо са индустријализацијом и деаграризацијом СФРЈ. Већа индустријска предузећа су: „Хидротехника", „Клас", Фабрика кугличних лежајева, „Метал", „Електродистрибуција – Београд", „Електроисток", „Индустрија прецизне механике", „Солид", Електронска индустрија „Никола Тесла", „Галеника" – фармацеутски и хемијски производи, „Телеоптик" – прецизни инструменти и аутоматски уређаји, „Змај" – производња пољопривредних машина, „ИМР" – пионир авионске, моторне и тракторске индустрије у Србији (1927), Фабрика расхладних уређаја „Југострој" – расхладни уређаји, пумпе за воду, хидрофори, пумпе (1928), Фабрика гумених производа „Рекорд", Фабрика камиона (производњу заснива на лиценци чешке фабрике „Прага"), Фабрика мотора „21. мај" (1948), Предузеће за производњу и промет заштитне опреме „Напредак" (1956), Индустрија котрљајућих лежаја – ИКЛ, Рафинерија „Београд", Фабрика боја и лакова „Дуга", Прва српска фабрика шећера „Димитрије Туцовић" (1900; више не послује), „Лола корпорација", „Бродотехника", Лука „Београд", „Савско пристаниште". Приватизована предузећа запошљавају око 18.000 радника (2003). Нерешен својински статус, вишак запослених бивших великих система и јавних предузећа јесте извор социјалних, синдикалних и политичких притисака. Уз високо фискално оптерећење привреде, ниску куповну моћ становништва и неликвидност смањују се развојне активности Б.

Град располаже већим бројем предузећа у области грађевинарства, водопривреде и комуналних услуга (11 јавних комуналних предузећа), ГП „Дом", ГП „Монтинвест", ГП „Стандард", ГП „Водотерма", „Ибар – Лепенац", „Телефонија", Београдски водовод и канализација (градски водовод изграђен 1837, a први водозахвати лоцирани на Сави и Белим водама 1892; комунална служба бавила се сакупљањем отпадака и уређењем улица – калдрмисање; поплочавање тротоара од 1844, а изградња канализационе мреже и асфалтних улица започиње 1905), „Сигурност – Врачар", ГП „Рад" „Комграп", „Унион инжењеринг".

Б. има развијену трговинску мрежу: „Србокоп", „Делта", „Јабука", „Југоауто", „Папиротехна", „Техно-промет", „Фамилија". У Б. су после 2000. отворени тржни центри, чија је изградња финансирана од стране домаћих и страних инвеститора: „Мeркатор", „Idea", „Delta City", „Tуш", „Ушће", „Imo-center", „Мeтрo", „Meркур", „Рода", „Веро", „Певец". У туризму и угоститељству послују хотели, ресторани, мотели, апартмани и хостели. Хотели са пет звездица су: „Александар Палас", „Континентал Хотел Београд", „Hyatt Regency Belgrade" и „Златник"; са четири звездице: „Балкан", „Москва", „Славија лукс" (подигнут 1962, апартмани 1989, првобитнo изграђен 1888), „Admiral Club", „Best Western Hotel M", „Best Western Hotel Šumadija", „In Hotel Beograd", „Holiday Inn Beograd", „Мажестик", „Палас", „Hotel Prestige" и „Townhouse 27"; са три звездице: „Aсторијa", „Hotel Elegance", „Парк", „Hotel Nacional", „Србија" и др.

На територији Б. у Обреновцу се налази Обреновачка бања, лоцирана у централној градској зони (купатило, хотел, ресторани). Откривена је 1899, када je бушењем артешког бунара на 176 м дубине пронађена алкално-сумпоровита вода (21,5 °С, натријум-бикарбонат). Бања обавља туристичко-лечилишне функције, а вода се користи за лечење хроничних реуматичних и гинеколошких обољења. Ада Циганлија је значајна туристичка дестинација, некадашње острво на Сави и највећи београдски спортско-рекреативни комплекс. Након повезивања са обалом направљено је језеро („београдско море"), окружено ресторанима и кафанама. Има око 7 км дугу плажу и објекте за разне спортове (голф, рагби, фудбал, кошарка, одбојка, бејзбол, тенис, скијање на води), а обављају се спортско-рекреативно-туристичке функције. Културно-историјски споменици Б. и ноћни живот привлачни су туристима из земље и света. Скадарлија је стари, боемски део Б., познат по ресторанима, галеријама, продавницама антиквитета и сувенира. Калемегдан и Београдска тврђава, споменици културе и друга непокретна културна добра, археолошка налазишта сведоче о развијеној цивилизацији и култури од праисторије до данас.

Године 2007. било је 6.814 лица запослених у туризму и угоститељству у 257 пословних јединица, 45 хотела са 11.096 лежаја. Године 1970. у Београду је остварено 1.333.492 ноћења (домаћи туристи 734.093, страни туристи 599.399), 1980. – 2.048.063 ноћења (домаћи 1.343.396, страни 704.667), 1990. – 2.167.665 ноћења (домаћи 1.463.539, страни 704.126), 2000. – 1.418.188 ноћења (домаћи 1.204.302, страни 213.886), 2007. – 1.563.526 ноћења (домаћи 701.405, страни 862.121). Највећи број страних држављана долази из Црне Горе, Словеније, Русије, БиХ, Италије, Хрватске, Велике Британије, Немачке, САД, Француске и Грчке (2007).

Саобраћај. Б. има саобраћајни значај и јаку саобраћајну функцију на локалном, регионалном и државном нивоу. На нивоу града, Градско саобраћајно предузеће обавља функцију превозника са 112 дневних и 22 ноћне линије (1.579 аутобуса у 2007). Постоји 12 трамвајских линија (укупно има 230 трамваја) и осам тролејбуских (139 тролејбуса у 2007). Град је повезан аутобуским линијама са свим већим градовима у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији, Федерацији БиХ (током туристичких сезона уводе се посебне линије). Међународне линије воде до градова у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Француској, Хрватској, Грчкој, Бугарској. Савременим аутопутем Б. је повезан са Новим Садом на северу, Нишом на југу и Шидом на западу. С обзиром на то да тај аутопут пролази кроз градско језгро и да узрокује гужве у граду, у току је изградња полупрстена око града с јужне стране, како би се омогућило преусмеравање транзитних возила изван града. Приградски превоз организује више аутопревозника (највеће саобраћајно предузеће „Ласта" са више од 300 линија и 2.500 дневних полазака, који повезују град са предграђем). У граду постоји осам мостова (седам преко Саве и један преко Дунава). Б. има услова за развој речног саобраћаја (лука, марине у близини зона одмора и рекреације, Аде Циганлије и Међице, повезане мањим линијама са Новим Београдом). Главна железничка станица налази се у ужем језгру (планирано измештање). Поред главне постоји још пет железничких станица: Београд центар (Прокоп), Нови Београд, Земун, Раковица и Дунав. Приградски железнички систем „Беовоз" у власништву је Железница Србије (рок завршетка је 2012). Међународни аеродром „Никола Тесла" налази се у Сурчину, 12 км западно од града, с којим је повезан аутопутем. Војни аеродром у Батајници удаљен је 20 км од града. У граду је 2007. било 419.056 путничких аутомобила, 47.219 аутобуса, теретних и радних возила и 6.975 мотоцикала.

Дејан Шабић

Историја. Подручје Б. било је насељено од најранијих раздобља праисторије, о чему сведоче бројни археолошки остаци са шире територије града, који су до сада само делимично истражени. Најстарији налаз, из старијег каменог доба, представља људска лобања откривена заједно са зубом мамута крајем XIX в., приликом копања темеља за Бајлонијеву пивару у Цетињској улици. Из млађег каменог доба потичу трагови неколико насеља. На горњоградској заравни у оквиру садашње Тврђаве откривени су остаци насеобине из неолита, односно позне фазе винчанске културе, док су трагови насеља исте епохе, а делом и нешто старијих, откривени на Чукарици, Бањици, у Жаркову и посебно у Винчи. Нешто млађи налази из раздобља енеолита (костолачка култура) сведоче о трајању насеобине на Горњем граду, која се није континуирано развијала. Тај простор повремено је био насељен и у касно бронзано доба, о чему сведочи и новије откриће остатака некрополе са урнама, са угла Париске и Цинцар Јанкове улице, а има и налаза из старијег гвозденог доба. Трагове насељености показује и подручје дуж обале Дунава, на Карабурми и Роспи Ћуприји. Поред остатака из енеолита и позног бронзаног доба овде су посебно значајни налази из млађег гвозденог доба, који сведоче о постојању значајне келтске насеобине, чије се трајање може пратити од III в. п.н.е. па све до времена римских освајања. У питању је насеље по којем је антички Сингидунум, претеча савременог Б., добио име.

Римски Сингидунум. После покоравања Келта и успостављања римске границе на Дунаву, дошао је до пуног изражаја војностратешки значај овог подручја. Након освајања ту су повремено боравиле римске легије, али је тек од почетка II в. у Сингидунуму стално стационирана legio IV Flavia, што је представљало значајан подстицај за насељавање цивилног становништва и настанак античког града. Већ у време Хадријанове владавине (117‒138) Сингидунум постаје муниципијум, а век касније добија статус колоније римских грађана. То је време просперитета античког града, које се наставља и током прве половине IV в., када Сингидунум постаје и седиште епископа.

Први привремени легијски логор са земљаним бедемима и палисадима налазио се на простору данашњег Студентског трга до Кнез Михаилове улице. Око тог подручја откривени су и најстарији римски гробови (I – поч. II в.). Крајем II в. гради се стални легијски логор, површине око 20 ха, на простору Горњег града и парка Калемегдан. Уз логор сe развило цивилно насеље дуж главне комуникације (via cardo) на правцу данашње Кнез Михаилове улице са форумом на месту зграде Народне банке у улици Краља Петра. Насеље се пружало до Трга Републике и према Дунавској и Савској падини где је било окружено пространим некрополама. Главна некропола налазила се дуж пута према Виминацијуму на правцу данашњег Булевара краља Александра. Са овог подручја постоје бројни налази гробова, надгробних стела и жртвеника. Остаци римских бедема откривени су на више места на Калемегдану и под познијим фортификацијама тврђаве. Трагови солидније зиданих здања нађени су на Косанчићевом Венцу, у Студентском парку и на више других локација у ужем центру града.

Прво велико рушење антички Сингидунум доживео је 378. приликом напада Гота, након чега је град само делимично био обновљен. Коначно је разорен у току инвазије Хуна 441. заједно са другим градовима на дунавској граници Царства.

У првој половини VI в., за време Јустинијанове владавине, Сингидунум је обновљен као важно гранично упориште, али само у оквиру бедема некадашњег легијског логора. Током друге половине VI в. град је био изложен нападима Авара и Словена, који су га повремено и заузимали. У првим годинама владавине цара Ираклија (610‒641) коначно су разорена рановизантијска упоришта дуж границе на Дунаву. Аварско освајање Сингидунума вероватно је претходило паду Ниша око 614. и нешто каснијој опсади Солуна.

Средњи век. О настанку средњовековног Б. на рушевинама античког града веома се мало зна. Од краја VI па све до друге половине IX в. у историјским изворима нема помена о насељу на ушћу Саве у Дунав. Тек из једног писма које је 16. IV 878. папа Јован VIII упутио бугарском кнезу Борису, сазнаје се да је у Б., који се тада први пут помиње под својим словенским именом, било седиште епископа (episcopatus Belogradensis). Овај основни словенски назив касније се јављао у разним варијантама у зависности од токова историје града (Alba Graeca, Alba Bulgarica, Velegradon, Nándor-Fejérvár, Griechisch Weißenburg, Belgrad), али је остао сачуван у свом изворном облику све до данас. Захваљујући изузетно значајном геостратешком положају, средњовековни Б. се, као и у ранијим епохама, развијао превасходно као гранично утврђено упориште, а само у појединим ретким раздобљима његов урбани значај односио је превагу.

Током IX и већим делом X в. Б. се налазио под бугарском влашћу. Када су 885. ученици Ћирила и Методија прешли Дунав на путу из Моравске, дочекао их је у Б. бугарски заповедник пограничног града. За приспеле прогнанике био је то „најславнији град на Дунаву". После слома бугарског царства 971, Б. је привремено дошао под власт Византије, да би га тек цар Василије II 1018. запосео за дуже време и укључио у систем одбране северне границе Византије, као значајно упориште у сукобима с Мађарима. У то време епископија Б. била је подређена Охридском архиепископу. Као значајно византијско војно упориште Б. је био изложен нападима са севера. Мађари су успели да га привремено запоседну 1071/72, а потом поново крајем треће деценије XII в. када су градски бедеми у великој мери били разорени. Град је поново утврдио цар Манојло Комнин 1151. градећи сасвим нови кастел на западном делу горњоградске заравни. Утврђени Б. Мађари су поново успели привремено да освоје 1182, а потом поново неколико година касније када га је Византија коначно изгубила. Крајем XI и током XII в. кроз Б. су у више наврата пролазиле крсташке војске на путу ка Светој земљи. Први крсташки одреди Петра Пустињака, а потом и Готфрида Бујонског, прошли су 1096. уз сукобе са становницима града. Истим путем 1147. наступао је на челу крсташке војске краљ Луј VII, а неколико деценија касније (1189) и немачки цар Фридрих Барбароса.

После слома византијске власти, крајем XII в., мења се положај Б. у односу на суседне државе. За превласт над градом борили су се Мађари и обновљена Бугарска, која је успела привремено да га освоји, али га је већ 1232. коначно изгубила. Од средине XIII в. Б. се налазио у саставу Мачванске бановине, коју су Мађари образовали у северозападној Србији. Под српску власт први пут је дошао 1284. када га је краљ Драгутин, после повлачења са српског трона, заједно с Мачвом добио од Угарске. Покушај краља Милутина да после смрти свога брата (1316) задржи Б. трајно у српском поседу није успео. Током четврте деценије XIV в. град се краће време налазио у поседу краља Стефана Душана, када је изградњом нових бедема знатно ојачана градска одбрана. Град је поново дошао под српску власт после битке код Ангоре (1402) када га је, на основу уговора са угарским краљем Жигмундом, добио деспот Стефан Лазаревић. Поновно укључивање у оквире српске државе било је од пресудног значаја за даљу судбину Б., његов развој и прерастање у утврђени средњовековни град у пуном смислу те речи. Имајући у виду велики стратешки значај града за опстанак Србије, угрожене с југа растућом турском моћи, деспот Стефан га је претворио у престоницу државе намењујући му, поред функције важног одбрамбеног упоришта, улогу економског и културног средишта земље. Подигнута су нова пространа утврђења, Горњи и Доњи град, тако да је главни део градског насеља био опасан бедемима. Испред града образовано је пространо предграђе, а изграђена су и пристаништа на Сави и Дунаву. Дограђени византијски кастел претворен је у замак са двором владара, а обновљена је и велика црква Успења Богородице, седиште београдског митрополита, егзарха свих српских земаља. Подизани су и нови храмови, међу којима црква Св. Николе са гостепријемницом и црква Св. Три Јерарха намењена за гробни храм београдских архијереја. У Горњем граду грађене су палате властеле. Једна међу њима припадала је деспотовој сестри Оливери. Касније је ту свој двор имао и гроф Улрих Цељски. У тежњи да ојача економску моћ града, деспот Стефан је настојао да га насели и привуче што већи број трговаца. У том циљу, посебном повељом становници Б. били су ослобођени плаћања царина и других дажбина. За свега 23 године, колико се налазио под влашћу деспота Стефана, Б. је од пограничног утврђења постао значајан град и престоница Србије. То своје значење средишта српске земље задржао је и у потоњим временима, без обзира на то под чијом се влашћу налазио.

После деспотове смрти 1427. Б. је према претходно склопљеном уговору поново дошао у посед Угарске, где је постао главно упориште у систему одбране њених јужних граница. На челу града налазио се капетан, а делови утврђења имали су своје посебне кастелане. Од средине XV в. Б. са околином управљао је бан. Стратешки значај београдских утврђења посебно је дошао до изражаја после турског освајања Србије. Током XV в. она су била бедем хришћанства (antеmurale christianitatis), који је спречавао даља турска освајања према Средњој Европи. Први напад на град предузео је султан Мурат II априла 1440, али се после неуспеле шестомесечне опсаде морао повући. Нови поход на Б. покренуо је султан Мехмед II, јула 1456. Град је био опкољен са копна и запречен турским бродовима са Дунава, а потом више дана бомбардован из великих топова. Ова оруђа велике разорне моћи, због своје тежине ливена су на опсадним положајима и представљала су највеће достигнуће оновремене ратне технике. После вишенедељне опсаде и жестоких борби, у којима је био рањен и сам султан, браниоци су успели да победе Турке. У одбрани града прославили су се угарски заповедници Михаило Силађи и Јанош Хуњади, као и фрањевац Јован Капистран, који је предводио „крсташе" из Угарске, Немачке и Пољске. Ова победа хришћанског оружја у Европи имала је великог одјека. Са друге стране, и Турци су из свог пораза извукли сасвим тачан закључак сажет у реченици: „Докле год српски Б. Угри буду држали, дотле нећемо моћи над њима победу одржати", која се приписује султану Мехмеду II. На остварење тога циља чекало се више од пола столећа. До преокрета је дошло након ступања на престо младог и ратоборног султана Сулејмана, који је желео да започне своју владавину освајањем Б., недостижног циља његових предака. Опсада града, који уопште није био припремљен за одбрану, започета је крајем јула 1521. Браниоци су пружали жесток отпор у очекивању помоћи из Угарске, али она није стигла. У међувремену, Турци су запосели Доњи град и опколили браниоце у Замку. Без помоћи са стране, даљи отпор био је узалудан, па је преживела посада била принуђена на предају. Турци су град запосели 28. августа, а следећег дана у Б. је ушао и султан лично. Све хришћанско становништво исељено је из Б. Срби су са својим светињама, чудотворном иконом Богородице и моштима Св. Петке, присилно пресељени у Цариград, а градске цркве претворене су у џамије.

Под турском влашћу (1521–1717). Турско освајање 1521. значило је велику прекретницу у даљем развоју Б. Први пут после више столећа град губи своју примарну војностратешку улогу важног граничног утврђења. Ускоро по запоседању града тежиште ратних сукоба било је пренето далеко на север. У измењеним условима мирног развоја Б. добија нове функције – постаје база за прикупљање и снабдевање турске војске која је одавде упућивана према удаљеним ратиштима. Услед тога затечена утврђења изгубила су некадашњи значај и за дуже време више нису дограђивана. Истовремено са опадањем одбрамбених функција, у том раздобљу стално је јачала економска улога града. То је дало велики подстрек за наглу изградњу и просторно ширење насеља, тако да је оно већ средином XVI в. знатно премашило ареал средњовековног града, претварајући се у један од најзначајнијих шехера европског дела Османског царства. У војном и административном погледу, одмах после освајања, Б. је припојен Смедеревском санџаку и тако поново повезан са природним залеђем. С обзиром на значај освојеног града, овде је из Смедерева пренето и седиште санџака. Утврђење је добило нову посаду на чијем се челу налазио диздар, који је стално боравио у некадашњем замку Нарину. У прво време за посаду је био резервисан Горњи град и део доњоградског утврђења Болма Хисар, али се већ током XVI в. и ту насељава муслиманско становништво. О изгледу града и његовим становницима током XVI и XVII в. постоје бројна сведочанства европских и турских путника који су забележили своја често веома различита виђења Б. Драгоцена изворна грађа постоји и у турским архивима, а од изузетног су значаја и најстарији планови града с краја XVII в. У првим деценијама турске власти београдска варош се попуњавала досељеним становништвом и ширила на просторе данашњег Дорћола и дунавске падине, где су ницале нове махале. Са друге стране према Сави засноване су три махале новодосељеног српског хришћанског становништва, које је имало дужност да чува царске амбаре. Ове махале, груписане око нове мале цркве Архангела Михаила, која се налазила на месту данашње Саборне цркве, представљале су језгро око којег ће се у каснијим раздобљима образовати „српска варош". Између дунавског и савског дела насеља, на данашњем простору од Калемегдана до Трга Републике, налазили су се мусала (отворени молитвени простор) и велико средишње гробље. У време највећег просторног ширења турског шехера нове махале с некада знаменитом Батал-џамијом доспеле су до Врачарског поља (простор од данашњег Дома Народне скупштине и Ташмајдана, даље према југу), које је пресецао пут према Цариграду. На том пољу, на рубу турског Б. где су иначе вршене егзекуције, највероватније су спаљене мошти Св. Саве 1594.

Велике заслуге за развој новога шехера имао је Мехмед-паша Јахјапашић, дугогодишњи санџакбег смедеревски. Он је пре 1548. подигао у Б. своје велике задужбине – џамију са медресом, велики караван-сарај и имарет-хан – око којих је образована нова махала. Нешто касније, и велики везир Мехмед-паша Соколовић изградио је овде своја задужбинска здања – караван-сарај са безистаном, пространи Јени-хамам и чесму у Горњем граду, крај новоподигнуте султан Сулејманове џамије. Према сведочењу савременика С. Герлаха, та здања су зидана грађом од порушених старих београдских цркава. За потребе снабдевања хамама и чесми до краја XVI в. била су изграђена два водовода. Од посебног значаја за развој трговине било је уређење старог дунавског пристаништа у чијем се оквиру налазила зграда царинарнице, а недалеко од ње трг с јавном вагом. Значајан је податак да је у Б. једно време радила и ковница царског новца, која се налазила у Доњем граду. На основу расположивих података, у Б. је до 1582. било основано 26 муслиманских махала, а постојало је 12 хришћанских, две циганске и једна јеврејска. У свим тим махалама било је више од 800 кућа. У јесен 1579. владала је велика епидемија куге, која је утицала на знатно смањење броја становника. Последице тог помора сигурно су се дуго осећале. Сматра се да је пред крај XVI в. Б. имао око 5.000 становника, али процене из познијих раздобља током XVII в. указују на вишеструко већи број. Најгушће насељени део вароши са бројним махалама било је данашње подручје Дорћола. У том раздобљу већ су били створени сви основи урбане организације шехера. Његову структуру сачињавали су издвојени трговачки и занатски базари, специјализовани по производима. Основну урбану јединицу чинила је махала са џамијом у средишту, као и објектима јавне намене – хановима, амамима, медресама, мејтебима. Све је то било окружено стамбеним зградама са баштама, које су посебно запажали и истицали путописци. Етнички састав становништва током прва два века турске владавине у Б. био је веома шаролик. Турско становништво чинило је бројно људство војноадминистративног апарата, затим насељеници, превасходно трговци и занатлије из различитих области Османског царства, као и исламизирано становништво из околних области. Значајан број хришћанског становништва чинили су Срби који су се постепено досељавали током XVI и XVII в. Уз њих, ту је било још и Грка, Цинцара и Јермена, који су уз релативно бројне Јевреје чинили трговачки сталеж. Постојала је и значајна дубровачка колонија, која је уживала посебне привилегије. Поседовали су једно време и штампарију у којој је 1554. штампано познато Београдско четворојеванђеље, а средином XVII в. имали су и своју цркву.

После више од века и по мирног развоја као трговачког средишта северних крајева Османског царства, Б. је поново постао ратно поприште. После турског пораза под Бечом, удружене хришћанске снаге брзо су напредовале ка југу и већ 1688. стигле до Б. У лето исте године око 50.000 војника под командом принца Емануела Баварског опсело је град и заузело га (6. IX 1688) после жестоке једномесечне опсаде. Том приликом Б. је тешко пострадао. Спаљен је велики део вароши, док је тврђава добрим делом била разрушена током вишедневних бомбардовања. Освајање је било праћено пљачком, страдањем и расељавањем цивилног становништва. За време краткотрајне аустријске владавине утврђење је делимично обновљено, али за веће радове није било времена. У разрушени град у пролеће 1690. привремено се склонио збег српских избеглица под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића. Убрзо потом, октобра исте године, Турци су град повратили после опсаде која је трајала свега седам дана и била окончана великом експлозијом барута, која је до темеља уништила стари средњовековни замак у средишту тврђаве.

Ови догађаји су поново у први план истакли изузетан геостратешки положај Б. За Турску, која је губитком Будима и пространих северних области била доведена у ситуацију нужне одбране преосталих европских поседа, Б. је сада представљао кључно утврђење за заустављање аустријских продора према истоку и базу за покушаје да се изгубљене северне територије поново запоседну. За Аустрију Б. ће значити главно упориште за одбрану новоосвојених области и полазиште за даља освајања на југу. Сукоб двеју великих сила на географским просторима у чијем се средишту налазио Б. предодредио је даљу судбину града. Б. је поново добио примарну војностратешку функцију важног пограничног утврђења, коју ће задржати кроз цео XVIII, па и XIX в. У зависности од те улоге, обе велике силе улагале су огромне напоре ради његовог што бољег утврђивања.

Током последње деценије XVII в. Турци су посебну пажњу посветили изградњи нових фортификација Београдске тврђаве. Сама варош се споро обнављала, док су занати и трговина оживели само у оној мери колико су то захтевале војне потребе. Део преживелог и расељеног становништва се вратио, али је све то била само бледа слика некадашњег шехера. Од раније бројне дубровачке колоније остало је само неколико осиромашених трговаца. Према попису из 1711. у Б. је било 250 занатлија српског порекла, од којих су најбројније биле ћурчије.

Под аустријском влашћу (1717–1739). У току новог аустро-турског рата војска под заповедништвом принца Еугена Савојског средином августа 1717. заузела је Б., а потом и целу северну Србију која је, према одредбама мировног уговора закљученог у Пожаревцу годину дана касније, остала у поседу Аустрије. У новонасталој ситуацији Б. је постао „главна гранична тврђава" што му је давало посебан значај. За Хабзбуршку монархију, као и тадашњу хришћанску Европу, Б. је био кључно одбрамбено упориште према Турцима и база за даље продоре у турске европске поседе. Град је такође требало да постане снажно културно, политичко и економско средиште за ширење католичанства и немачку колонизацију према истоку. Ти циљеви условили су даљи развој града и укључили га, истина за кратко, у развојне токове модерних градова тадашње Европе. Затечена оријентална варош са тврђавом, која је у то време представљала застарело утврђење, у потпуности је била супротна новој функцији града, као и урбанистичким и фортификационим концепцијама епохе барока у Европи. Зато се наметала потреба целовите реконструкције Б. с циљем да се он преобрази у европски, барокни утврђени град. То је подразумевало реконструкцију тврђаве као искључиво војног објекта, затим изградњу вароши са ортогоналном мрежом улица, брањену бастионом фортификацијом, као и изградњу спољних утврђења у оквиру јединственог система одбране.

Цивилна управа за новозапоседнута подручја са Б., односно за „Краљевину Србију", организована је у оквиру Српске администрације (7. IX 1720), на чије чело је постављен принц Карл Александар Виртембершки. Новој управи били су поверени сви послови око реконструкције и насељавања освојеног града. Тај посао одвијао се у оквиру две основне етапе. У првој, до 1723, обављани су припремни радови, грађене неке фортификације и припремани пројекти. Друга етапа, која је трајала све до 1739, започела је реализацијом усвојеног пројекта пуковника Николе Доксата де Мореза. Овај пројекат, који је представљао потпуну негацију затечене оријенталне урбане структуре, остварен је у значајној мери тако да је скоро у потпуности реализована основна концепција средњоевропске утврђене барокне вароши. Београдска тврђава је у целости реконструисана, а била је окончана и изградња основне бастионе трасе око вароши, али без спољних утврђења. Већим делом успостављена је ортогонална мрежа улица, али је до прекида радова 1739. део затечене старије урбане структуре ипак опстао. У вароши је био подигнут читав низ нових приватних и јавних здања. Највећа међу њима је била велика „Александрова" касарна, на месту данашњег Народног музеја, у којој се налазила и резиденција принца Виртембершког. Више нових јавних грађевина подигнуто је на подручју Дорћола, међу којима пивара, складиште соли и др. Ту се налазио и нови Језуитски самостан у којем је отворена гимназија. Били су основани и манастири других католичких редова, којима су додељене главне градске џамије претворене у цркве. За католички катедрални храм била је преуређена Бајракли џамија. У „српској вароши" на месту старе подигнута је 1728. нова црква Архангела Михаила и крај ње двор београдског митрополита. Остваривањем барокне реконструкције Б. је први пут после римског Сингидунума био урбанистички третиран и изграђиван по унапред заснованим плановима. И мада Аустријанци нису успели да до краја изведу све своје замисли, њихове интервенције биле су замашне и оставиле су трагове који ће се сачувати и до наших дана.

У доба аустријске владавине део градског насеља у шанцу, односно простор обу-хваћен бастионом фортификацијом, био је подељен на две општине које су имале своје посебне управе. Дунавски део, који је обухватао Дорћол са околним простором, чинио је „немачку варош", где су на место исељеног турског становништва веома брзо почели да пристижу колонисти из разних области Царства. Међу њима је, поред Немаца, било Мађара, Чеха, Италијана, Француза и других. Одмах по запоседању града населило се око 350 породица, да би деценију касније тај број нарастао на преко 1.000, што је представљало половину од ондашњих 12.000 становника Б. На супротној, савској страни, око тадашњег саборног храма, налазила се просторно знатно мања „српска варош", где су се поред старинаца досељавали Срби из околине, али и други хришћани – Грци, Јермени и Цинцари. Сматра се да је крајем аустријске владавине у Б. живело око 5.000 Срба. Због мале површине и великог досељавања током треће деценије XVIII в., изван утврђеног дела града заснована је нова „доња српска варош" која је обухватала простор између улица Немањине, Сарајевске и Кнеза Милоша. Имала је ортогоналну мрежу улица са тргом у средишту, где је била подигнута нова црква Св. Јована Претече.

Обнова турске власти 1740–1804. После краткотрајног аустро-турског рата 1737‒1739. Аустрија је била принуђена да према одлукама Београдског мира врати град Турској, уз обавезу да се све новоподигнуте фортификације поруше и евакуише новодосељено становништво. Нова граница успостављена је на Сави и Дунаву, па је тако Б. поново постао гранични град, што ће остати све до 1918. До јуна 1740. порушена су сва барокна утврђења од којих су остали само земљани насипи и ровови, а неоштећене су предате старије затечене фортификације, као и све зграде у тврђави и вароши. Турци су повратком у Б. настојали да поново успоставе све оно што су пре више од две деценије оставили, односно да врате раније обичаје и начин живота. Постепено су обнављали своје институције тако да су граду полако враћали онај облик и садржај који ће га поново карактерисати као оријенталну варош. Обнављане су џамије и нека од преосталих старих јавних здања, али су солиднији нови објекти ретко грађени. Све је то било праћено рушењем бројних аустријских барокних здања која нису одговарала турским потребама и укусу. Међу првима порушена је и велика Александрова касарна. Главна брига турских власти била је обнова порушених бастионих фортификација тврђаве која је, након радова који су трајали читаве две деценије, у том раздобљу добила свој коначни облик. Утврђења око вароши нису обнављана, него су на месту порушених бастионих траса подигнуте палисадне ограде, у оквиру којих су саграђене четири капије од којих је само главна, Стамбол капија, представљала солидније здање.

Уласком турске војске у град почело је да стиже раније расељено муслиманско становништво и друге избеглице. Већ до средине 1741. у Б. се вратило преко 2.000 турских породица. На место одсељених Срба, који су добрим делом прешли у Земун, поново је пристизало хришћанско становништво из околине. Насељавали су се углавном око свог саборног храма, који је опстао и након турских репресалија. Међутим, привреда града споро се опорављала. Нестабилно становништво, највећим делом дошљаци, и прелазак еснафа у руке јаничара, којима је то била споредна делатност и допуна прихода, нису омогућавали економски напредак. У том смислу, могла би се једино истаћи улога београдске скеле, преко које је обављана трговина са Аустријом и којом су се бавили не само домаћи хришћани него и сеоски трговци из северне Србије. Крајем XVIII в. Б. је изгледао као оријентална варош коју је одликовала запуштеност и сиромаштво. У то време град је имао око 3.000 кућа са око 25.000 становника. Постојало је 14 џамија и само једна црква.

Ратне операције и опсада Б. 1789, којом је командовао маршал Лаудон, довели су до поновног страдања становништва и рушења. Када је аустријска војска ушла у београдску варош (7. X 1789), на све стране затекла је рушевине. У тадашњој главној улици, Дугој чаршији (сада Ул. цара Душана), од варошке Видин-капије до Тврђаве ни једна зграда није била употребљива за становање. Током краткотрајне аустријске владавине, која је окончана непуне две године касније закључењем Свиштовског мира, стање у граду није било битно промењено.

У освит XIX в. Б. је био поприште догађаја који ће битно утицати на даљу судбину српског народа. Царску власт угрожавали су побуњени јаничари који су покушавали да створе своје упориште у овом граничном граду. То им је коначно пошло за руком 7. XII 1801. када су тајним каналом успели да продру у тврђаву и задаве султановог намесника Мустафа-пашу. Безвлашће и насиље који су тада завладали наговестили су да су сазрели услови за започињање ослободилачке борбе српског народа.

Марко Поповић

У ослобођеној Србији. Први српски устанак 1804. наговестио је ново раздобље у историји града. Устаничка намера да ослободе Б. остварена је 1806. У јесен исте године, после опсаде која је започела у мају, устаници су извршили напад на београдску варош са 25.000 људи и 40 топова и запосели је 30. новембра, а 27. децембра (по старом календару) Турци су били принуђени да предају и тврђаву. Ослобођени град постао је средиште устаничке Србије, њен управни, војни и културни центар. Ту је деловао Правитељствујушчи совјет, а од 1811. и прва устаничка министарства. Неке од устаничких војвода преселиле су се у Б., где је повремено боравио и вожд Карађорђе. У граду су деловали политички и војни представници страних сила. Своју свестрану активност ту су развили сви они Срби који су са разних страна дошли да помогну устанак. По одлуци Правитељствујушчег совјета, а највише заслугама Доситеја Обрадовића, у Б. 1808. оснива се Велика школа, претеча универзитета, а две године касније и Богословија, чији је први управитељ био Вићентије Ракић.

После слома устанка, у јесен 1813. Турци су без борбе запосели Б. претварајући га поново у своје снажно упориште и сурово се светећи пораженим устаницима, али се ситуација у граду убрзо променила. После успешно окончаног Другог устанка 1815, кнез Милош је у преговорима са Марашли Али-пашом успео да се у Б. поред турских успоставе и српске власти. Био је то почетак стварања и постепеног јачања институција аутономне Кнежевине, што ће довести до коначног протеривања Турака из Србије. У Б. је основана Народна канцеларија 1816, која је у почетку била једини орган српске власти у Београдском пашалуку. Десет година касније основан је Београдски суд, а наредне године установљена је и полицијска служба. Од 1822. бирана су четири кмета, задужена да се старају о општинским пословима. После добијања хатишерифа о аутономији Кнежевине Србије 1830, у Б. су почеле да делују и друге државне институције, међу којима је од посебног значаја била Ђумрукана (царинарница) на Сави. Од средине 30-их година XIX в. ту су се отварала и прва дипломатска представништва – конзулати великих сила.

За време прве владе кнеза Милоша Б. је био најзначајније градско средиште у Србији. На то су утицали његов географски положај на граници са Хабзбуршком монархијом, саобраћајне везе са средњом Европом и Истоком, те војнополитички значај тврђаве. Међутим, због присуства турске управе и војног гарнизона кнез Милош је избегавао да борави у Б. и за престоницу Србије изабрао је ради веће безбедности Крагујевац. Тек у мају 1841, када је утицај турских власти у Србији знатно опао, средиште државе пренето је у Б.

Од завршетка Другог устанка, а нарочито од стицања аутономије (1830), број становника Б. брзо је растао. Године 1820. у њему је живело око 4.500 становника, а средином века око 15.000. Поред Срба у Б. су живели и припадници других нација – Турци, Грци, Цинцари, Јевреји, Јермени, Роми, Немци, Чеси. Механички прилив становништва био је знатно већи од природног прираштаја. Највећи број досељеника био је српске националности. Већина њих била је пореклом из Хабзбуршке монархије, потом из крајева под османском влашћу и из унутрашњости Београдског пашалука. Досељеници из Аустрије и Турске углавном су били занатлије и трговци, становници пристигли из унутрашњости Србије претежно су били земљорадници, а по доласку у Б. и они су почињали да се баве занатством и трговином. Међу досељеницима из Аустрије било је и доста чиновника, који су младој српској држави дали први чиновнички и професорски кадар. Турци и Јевреји живели су на Дорћолу, док су Срби углавном насељавали Савску падину. За разлику од турског дела вароши, који је постепено пропадао, српски део Б. се убрзано изграђивао и развијао. Током 20-их и 30-их година у њему су подигнуте зграде у којима су били смештени органи српске световне и црквене власти – Народна канцеларија и Митрополија, Господарски (Милошев) конак и Конак кнегиње Љубице, а на обали Саве Ђумрукана. На месту старе цркве саграђена је нова – Саборна црква (1837‒1845). У њеној непосредној близини отворена је прва књижара (1827), пет година касније отпочело је формирање фундуса будуће Народне библиотеке, а 1844. основан је Народни музеј. Године 1835. у Б. је из Крагујевца пренета државна штампарија, а почело је и издавање првих новина у Србији – Новина србских. Прва апотека у ослобођеној Србији у Б. отворена је 1828, а од 1836. радила је војна болница. Прва основна школа по ослобођењу града почела је с радом 1807. До 1830. радиле су три основне школе на српском језику са по три разреда. Поред њих у то време су у Б. постојале и јеврејска, грчка, турска и немачка школа. Богословија је почела с радом 1836. Прва основна школа за женску децу основана је 1842, а прва гимназија отворена је 1839. Велика школа, основана 1808, обновила је рад по добијању аутономије 1830. После краткотрајног измештања у Крагујевац, где је преименована у Лицеј, с радом у Б. наставила је 1841. Исте године у Б. је основано Друштво српске словесности, претеча данашње САНУ, а с радом је почело и прво јавно позориште у Србији – Театар на Ђумруку.

Током прве половине XIX в. Турци и Јевреји били су економски најјачи слој у Б. Важну улогу у привредном животу града имали су и Грци и Цинцари, који су у првим деценијама истог столећа држали целокупну трговину. Због склапања брачних веза са Србима, чему је погодовала и припадност истој вери, током века утопили су се у етнички доминантно српско становништво. Развој српског дела вароши на Савској падини довео је до градње нове, Абаџијске чаршије (данашња Улица краљице Наталије). Стару и нову варош повезивале су Теразије, које од средине 40-их година постају центар трговине и друштвеног живота Б. Ширење града било је праћено изградњом нових улица, као и калдрмисањем постојећих. Средином 40-их година отпочела је изградња кућа дуж Топчидерског друма (данашња Улица кнеза Милоша). За робни промет највећи значај имао је речни саобраћај. Чамци и пароброди који су свакодневно саобраћали Дунавом и Савом превозили су не само робу, него и путнике који су путовали на релацији Београд – Земун – Нови Сад – Пешта – Беч. Поштански саобраћај са иностранством одвијао се преко аустријске поште, која је 1836. отворила своју испоставу у Б., а 1843. успостављена је и домаћа поштанска веза с местима у унутрашњости Србије.

У четвртој и петој деценији XIX в. у новој српској вароши, ван домета турских топова са тврђаве, на простору око данашњих улица Кнеза Милоша и Немањине почиње да се образује управно средиште државе. Ту је кнез Милош, при крају своје прве владавине, подигао касарну (1836) и започео грађење новог конака (1837), у који је касније смештено Министарство финансија. Ту се налазила и зграда Совјета (1837), недалеко од ње саграђено је пространо здање Војне академије (1850). Ближе вароши у дограђеном здању браће Симић 1844. уређен је двор за новог кнеза Александра Карађорђевића, окружен пространом баштом (сада Пионирски парк).

Истовремено са организовањем државних институција успостављане су и градске службе. Када је 1839. донет први Закон о општинама, основана је Управа вароши. Београдска општина, која је имала свог председника, била је подељена на два одељења – судско-административно и полицијско. Општина је именовала и одбор од 32 члана, који је решавао сва питања од важности за живот у Б. Током наредних деценија општинска управа се даље развијала и гранала. Б. је 1860. први пут подељен на шест квартова – Варошки, Дорћолски, Палилулски, Теразијски, Савамалски и Врачарски.

Средином XIX в. Б. се, као политичко, привредно и културно средиште Србије, све брже развијао. Међутим, на том путу прогреса све већу сметњу представљало је присуство турских власти и војске, што је био повод повременим сукобима. Инцидент на Чукур-чесми у јуну 1862, у којем је турски војник ранио српског дечака, прерастао је у озбиљнији сукоб турских војника и српских жандара, након чега је уследило турско бомбардовање београдске вароши. Ти догађаји били су повод да се покрене питање турских гарнизона и цивилног становништва у Б. и осталим српским градовима. Резултат дипломатских преговора било је исељавање турских војника и цивила из Србије. Порта је 1867. српском кнезу предала на чување све утврђене градове у Србији. Турска власт у Б. и Кнежевини од тада до Берлинског конгреса 1878. била је само формална.

Нестанком турске власти остварени су сви предуслови за даљи развој Б. и његов преображај у модеран европски град. Већ 1867. Емилијан Јосимовић израдио је пројекат детаљне урбанистичке регулације града, а тада успостављена урбана матрица централне градске зоне задржала се до данас. До тада Б. је био подељен на тврђаву и варош ограђену шанцем. Новим урбанистичким планом те разлике су избрисане. Шанац је срушен, а Кнез Михаилова улица (до 1870. Делијска), која је просечена до Теразија, постала је нови друштвени и трговински центар Б., који је повезивао некадашњи турски и српски део вароши. На месту срушене Стамбол-капије формиран је трг (данашњи Трг Републике) на којем је подигнута зграда Народног позоришта (1868). Истовремено је почело преуређење Калемегдана и његово претварање у парк. Током наредних деценија град се ширио у правцу Врачара и Палилуле. Старо гробље на Ташмајдану замењено је Новим гробљем, које је отворено 1886. Трансформацију града током друге половине XIX и почетком XX в. поред бројних приватних здања грађених у духу оновремене европске архитектуре обележио је и читав низ нових јавних здања. Још пре коначног одласка Турака подигнута је Општинска болница на Палилули и Капетан Мишино здање (1863) на ондашњој Великој пијаци, затим Краљевски двор (1882) и палата Народне банке (1889). У последњој деценији XIX в. код старе Кнез Милошеве касарне подигнуто је ново здање Министарства војног, Официрски дом, затим касарна VII пука, а недалеко од ње и нова Војна академија. Саграђено је ново Министарство правде, убрзо потом и просвете, а 1907. започето је грађење Дома Народне скупштине, које ће бити окончано тек три деценије касније.

Средином 60-их година у Б. је радило по шест мушких и женских основних школа. Године 1863. извршена је реформа школства, која је требало да поспеши развој образовања. Поред гимназије основане су и две полугимназије и реалка. Лицеј је израстао у Велику школу, која је била подељена на три факултета – Филозофски, Правни и Технички, а потом у Универзитет (1905), који је поред постојећих добио и Медицински факултет (1919), а потом Богословски факултет (1920) и друге факултете. Оснивањем Више женске школе (1864) и женској деци је омогућено стицање вишег образовања. Радило се и на унапређивању војног образовања, па је Артиљеријска школа, отворена 1850, три деценије касније прерасла у Војну академију. За разлику од школских установа, здравствене установе су се спорије развијале. Захваљујући добровољним прилозима Београђана, 1865. саграђена је Општинска болница, уз коју је нешто касније установљена и амбуланта и у којој су сви становници Б. могли да добију лекарску помоћ. Највећи број Београђана бавио се занатством, трговином или је радио у државној служби, а становници на периферији града бавили су се и пољопривредом. Иако су радници (шегрти, калфе, слуге и сл.) и занатлије били најбројнији становници Б., пресудан утицај на његов развој имали су трговци и чиновници. Трговци су били најимућнији друштвени слој и носиоци привредног развоја. Најбогатији међу њима су капитал стечен трговином почели да улажу у оснивање фабрика и новчаних завода утирући на тај начин пут индустријализацији Б. и Србије. Од средине 30-их година у граду се отварају прве радионице с фабричким начином производње, међу којима су најбројније биле пиваре, млинови, кожаре, радионице за производњу текстила, ливнице итд. Због недостатка капитала индустријски развој је, ипак, био спор. Истакнути трговци имали су важну улогу и у друштвеном животу града давши велики допринос подизању школа, болница и других јавних установа. Неки од њих су, попут Мише Анастасијевића и Илије Милосављевића Коларца, део свог богатства завештали народу: у Капетан Мишином здању данас је смештен Ректорат Београдског универзитета, а Коларчева задужбина је један од културних центара Б. Модернизацији и европеизацији живота у Б. значајан допринос дали су чиновници. Многи од њих били су пореклом из Аустрије, а доласком у српску престоницу доносили су и средњоевропске стандарде у начину становања, облачења, исхране и понашања. На ширење модерних идеја утицао је и све већи број српских младића који су ради образовања одлазили у иностранство и у српску престоницу се враћали са дипломама престижних европских универзитета. У Б. тога времена одржаване су позоришне представе, концерти и јавна предавања. Посете многобројним кафанама (којих је средином 60-их година било око 300) и све чешћим игранкама и баловима представљали су најважнију страну друштвеног живота Београђана. Развој Б. имао је и своју тамну страну – стопа криминала била је у сталном порасту, а картање, пијанчење и блудничење били су међу најраспрострањенијим пороцима у српској престоници. Последње деценије XIX в. биле су обележене брзим развојем саобраћаја и комуналне инфраструктуре. Увођење телефоније отпочело је 1883, а у јавни саобраћај телефон је пуштен шест година касније. Прва железничка пруга у Србији, Београд‒Ниш, изграђена је 1884; увођење железничког саобраћаја олакшало је проток људи и робе и допринело бржем повезивању Б. и Србије са другим европским земљама. Уместо таљигама и фијакерима, Београђани су крајем XIX в. почели да се возе трамвајима. Први трамвај с коњском запрегом, који је саобраћао од Калемегдана до Славије, прорадио је у јесен 1892. Наредне године Б. је добио електрично осветљење. И док су средином XIX в. у престоници постојала само два општинска фењера, на крају века било их је три стотине. Годину дана по увођењу електричне енергије Београђани су почели да се возе електричним трамвајима. Први аутомобил на београдским улицама појавио се 1903. Београђани су се водом снабдевали са 20 јавних чесми све док 1892. није изграђен водовод, а канализациона мрежа постављена је у првој деценији XX в. И док је на почетку XIX в. Б. био седиште пограничног турског пашалука са неколико хиљада житеља, претежно Турака, на крају столећа у престоници Краљевине Србије живело је око 70.000 становника, да би пред I светски рат тај број порастао на око 90.000.

Александра Вулетић

У XX и XXI веку. Средиште државног, политичког, друштвеног, културног и економског живота српског, а током неколико деценија и других југословенских народа, Б. је у XX в. проживео судбину непознату престоницама европских држава. До 1918. главни град Краљевине Србије био је од тада престоница Краљевства СХС (1918–1919), Краљевине СХС (1920–1929), Краљевине Југославије (1929–1945), ДФЈ (1945), ФНРЈ (1945–1963), СФРЈ (1963–1992), СРЈ (1992–2003), Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003–2006) и Републике Србије (од 2006). Честе промене имена српске и југословенске државе с једне, а ширење и смањивање државне територије с друге стране, као последице бројних криза у национално-политичкој мисли и драматичних историјских збивања, за Б. су значиле дуги низ тешких искушења и изазова, неколико ратова, међу којима оба светска, три окупације и пет бомбардовања.

Прва аустроугарска окупација Б. трајала је од 19. XI до 2. XII 1914, друга од 26. IX 1915. до 19. X 1918, а немачка од 12. IV 1941. до 20. X 1944.

Први пут у XX в. Б. је бомбардован 16. VII 1914, само дан након што је Аустроугарска објавила рат Србији, као први од свих градова у Европи. У другом бомбардовању, започетом 22. IX 1915. у великом немачко-аустроугарском нападу на Србију, на Б. је испаљено преко 30.000 граната. Тешка оштећена, поред бројних других, претрпеле су зграде Универзитета, Народног музеја, Краљевог двора, а цела Тврђава је била засута рушевинама. Немачки напад на Југославију 1941. почео је бомбардовањем њеног главног града у жестоком налету у којем је учествовало 234 бомбардера и 250 ловаца. Током два дана бачено је 440 т бомби, чији је учинак био трагичан: погинуло је неколико хиљада грађана (потпуна евиденција никада није завршена), срушене су 682 зграде, а тешко оштећено око 1.600, уништене су водоводне, електричне, телефонске и канализационе мреже. У згради запаљене Народне библиотеке нестало је непроцењиво културно благо – око 350.000 књига, 7.500 комплета новина и часописа, 3.500 рукописа настајалих од XII до XIX в., збирка од 1.500 карата и планова. Три године касније, у више налета изведених од 16. IV до 18. IX 1944, Б. су, нападајући немачка упоришта, бомбардовали англоамерички савезници. Број страдалих још увек је неутврђен, а у разарањима су погођени породилиште у Крунској улици и делови централне градске зоне, посебно Пашино Брдо. Последњи пут престоница је изложена бомбама у пролеће 1999, када су је током два месеца бомбардовале снаге Северноатлантског пакта. Страдала је периферија, као и здања државних институција у улицама Кнеза Милоша и Немањиној, војни објекти на Бањици, Звездари и Земуну, зграда Радио-телевизије Србије, зграда Кинеске амбасаде, поједине болнице, школе и стамбене зграде.

У I светском рату Б. је био једина европска престоница на чијим су улицама вођене битке са снагама Централних сила, а у II светском једина у којој су, вољом окупатора, основана чак два концентрациона логора – Бањица и Сајмиште.

У периодима између ратних страдања Б. се развијао по угледу на велике западне престонице. Почетком века доведени су француски архитекти да његовим улицама дају европски изглед. Тих година постајао је „жижа живота једног народа" и, поврх тога, стециште окупљања јужнословенске омладине, писаца, публициста, уметника, лекара, педагога. Године 1905. основан је Београдски универзитет као највиша школска установа, на којој су предавали професори школовани у земљи и на европским универзитетима. Ту је била и Српска краљевска академија, Народно позориште, Народна библиотека, двадесетак других мањих библиотека, шест болница, око 180 професионалних и хуманитарних организација, шест православних цркава, три синагоге, две римокатоличке цркве и две џамије. Б. је имао и преко 140 разних гостионица, ресторана и пивница, међу којима и око 30 хотела. Почетком века прорадио је електрични трамвај, који је заменио дотадашњи с коњском запрегом. Године 1906. отворен је први биоскоп, а наредне постављен камен темељац за нову зграду Народне скупштине. Неколико година доцније, 1911, основан је и Олимпијски комитет. Исте године двојица спортиста послати су на Олимпијске игре у Стокхолм, а Б. је видео и први лет авиона. Од 1905. до 1911. трајала је изградња канализационе мреже. Београдски хиподром на Царевој ћуприји отворен је у мају 1914.

Б. је убрзано растао и по броју грађана. На самом почетку века имао је 70.000, а десет година касније 90.000 становника. Већина њих, око 48.000, била је рођена у самом граду; 19.000 се доселило из других јужнословенских крајева, а око 3.000 из неколико европских земаља.

После I светског рата Б. је 18 (31) XII 1918. проглашен за престоницу нове државе, нашавши се, после скоро два века, не више на граници него у унутрашњости. Полуразрушен, а с новим, увећаним потребама и са све већим приливом становништва, наставио је убрзану изградњу. Поред неколико хиљада нових зграда, обновљене су и проширене електрична, водоводна и канализациона мрежа, уведене нове градске саобраћајне линије. Аеродром „Београд" на Бежанији отворен је 1927, а мост Витешког краља Александра Ујединитеља, којим су премоштене обале Саве, 1934. Две године доцније, 1936, завршена је зграда Народне скупштине. Исте године почео је да ради Зоолошки врт, а годину касније Београдски међународни сајам, на којем је наредне године први пут приказан рад телевизијских уређаја. Б. се потом могао подичити Првом међународном ваздухопловном изложбом (1938), првом те врсте на Балкану. Експериментални радио-програм заживео је већ 1924, али је Радио-Београд званично почео да ради 1929.

Београдски универзитет обогаћен је оснивањем Медицинског (1919), Богословског (1920), Пољопривредно-шумарског (1921) и Ветеринарског факултета (1936). У априлу 1927. одржан је II међународни конгрес византолога, први научни конгрес одржан у југословенској држави, на којем су учествовали најпознатији светски византолози и историчари. Универзитетска библиотека отворена је 1926, а уметнички павиљон „Цвијета Зузорић" на Калемегдану 1928.

Колико се Б. између два светска рата развијао по угледу на велике европске метрополе, следећи западноевропске узоре у политичким идејама и неговању духовних вредности грађанског друштва, толико се послератни Б. често окретао другим друштвеним моделима. И једно и друго послератно време обележавале су, међутим, многе истоветне појаве. Крај ратова град је дочекивао полуразрушен, са уништеном инфраструктуром, коју је требало што пре изградити, а наглом приливу становништва из унутрашњости, као и оном које се већ налазило у граду, обезбедити довољно стамбеног простора. У те сврхе после II светског рата обновљен је већ постојећи план из 1937. о изградњи новог насеља на левој обали Саве. Подизање насеља започето је 1948, али је Нови Београд прави део града постао тек више деценија касније. Истих деценија, отварајући се према свету, а развијајући се урбанистички и економски, Б. је постао једна од важнијих европских престоница. У главном граду промовисане су најзначајније политичке промене, али се и низали различити догађаји – грађевински успеси, културна дешавања, спортске манифестације.

Југословенска кинотека и Позориште на Теразијама основани су 1949, а Државни архив ФНРЈ, будући Архив Југославије, 1950. Позориште Атеље 212 почело је да ради 1956, исте године када је отворен први Међународни сајам књига и пуштен у промет обновљени мост преко Саве. Наредне године подигнут је Београдски сајам, а годину дана касније, отварањем првог телевизијског студија почело је редовно емитовање програма, унапређеног потом подизањем телевизијског торња на Авали, 1965. Први међународни салон аутомобила отворен је 1962, када је почео да ради и аеродром „Београд" у Сурчину. Б. је био домаћин XII првенства Европе у кошарци (1961) и VII европског првенства у атлетици (1962). Шездесетих година отворени су Музеј револуције народа и народности Југославије (1961) и Историјски музеј Србије (1963) и заживеле важне културне манифестације -- Београдски интернационални театарски фестивал (БИТЕФ, 1967) и међународна дечија смотра „Радост Европе" (1969). У деценији која је следила отворени су мост „Газела" (1970), нова зграда Народне библиотеке (1973) и конгресни центар „Сава" (1976), а годину дана раније завршена је пруга Београд--Бар. У Б. је 1970. одржан шаховски „меч века" између репрезентација Совјетског Савеза и „Остатка света", а годину дана касније први Београдски филмски фестивал (ФЕСТ, 1971). Б. је био домаћин и великих спортских такмичења -- Првог светског шампионата у пливању и ватерполу (1973), финала Купа европских шампиона у фудбалу (1973), XIX европског првенства у кошарци (1975), IX европског првенства у одбојци (1975), V европског купа нација у фудбалу (1976). Осамдесете године наслутиле су будући државни слом, али и донеле понеки лепши догађај. На Врачару је 1985. почела градња Храма Св. Саве.

Током целог XX в. Б. је био место доношења важних политичких одлука. Ту су проглашени сви српски и југословенски устави и уставни документи: устави Краљевине Србије из 1901. и 1903, Видовдански Краљевине СХС 1921, Октроисани Краљевине Југославије 1931, Устав ФНРЈ 1946, „Повеља самоуправљања" 1963, Устав СФРЈ 1974, Устав СРЈ 1992, Уставна повеља Заједнице Србије и Црне Горе 2003. и Устав Републике Србије 2006. Поред тога, Б. је био место одржавања важних политичких скупова, домаћин многим међународним државницима, политичарима и војним командантима, организатор значајних међудржавних скупова. У октобру 1961, I конференцији покрета несврстаних присуствовали су представници 24 земље, са 750 милиона становника. Поводом смрти Јосипа Броза (1980) ту се нашло 209 делегација из 127 држава, а на IX конференцији несврстаних земаља, одржаној 1989, 102 делегације земаља чланица. Опредељујући се за све напредне идеје, Б. је демонстрирао против безакоња, недемократских режима, фашизма, партијског терора и једноумља, остајући центар независне политичке мисли у Југославији и простор окупљања политичких незадо-вољника. Ту су избиле велике студентске демонстрације (1968) и ту се упутили први протестни походи Срба и Црногораца са Косова (1986). Усред бомбардовања Србије, у Б. је у априлу 1999. одржан XII београдски маратон, а на самом крају XX в. оборен један недемократски режим, чиме је Србија исказала жељу за враћање демократским традицијама.

За само један век, и поред свих страдања и губитка становништва, Б. се увећао двадесет пута. Од 1921. до 1941. нарастао је за око 180.000 становника, достижући број од готово 314.000 житеља. Шездесет година касније у самом граду живело је 1.200.000, а на целој административној територији 1.600.000 становника. Другачији угао посматрања његових демографских промена показује и слојевитије слике померања Србије ка Београду. На почетку треће деценије (1931) у њему је живело мање од 2% грађана тадашње Краљевине Југославије, а крајем XX в. око 20% становника Србије, скоро сваки пети држављанин. Носећи ова и друга оптерећења, Б. је у XXI в. ушао као град богате прошлости и дугог памћења, у много чему непрепознатљив у односу на варош с почетка столећа, али у духу и политичким опредељењима веран искушаним начелима и провереним вредностима.

Мира Радојевић

Религија. Храмова у Б., као места за вршење религиозних култова, било је увек како је која религија у њега стизала, стварала своју организацију и стицала чланове. Хришћанских храмова свакако је било још од времена када је хришћанство у њега стигло с римским легијама и трговцима, који су били главни мисионари. Извори ништа не саопштавају о храмовима, али ископане стеле и гробни натписи са крстовима и хришћанским натписима сведоче о постојању хришћана, а за обављање култа неопходни су храмови. У IV в. Б. је био један од јаких центара аријанских јеретика, у којем су се одржавали помесни сабори, који су усвојили аријанско исповедање вере. Као седиште епископа сингидунумског морао је постојати катедрални храм епархије, али о његовој локацији, храмовном посвећењу, архитектури и уметничком домету ништа није познато. Исти је случај са катедралним храмом episcopus belogradensis из IX в. Све до поделе цркава на Источну и Западну (1054) постојала је само једна хришћанска организација, а после тога Б. је био под јурисдикцијом новоосноване Охридске архиепископије.

Пролазећи кроз Б. 1096. крсташи Валтера од Сен-Севера (познат као Валтер без Земље) почели су да пљачкају београдско становништво, али су их мештани сузбили и почели да убијају. Покушај да се спасу бекством у једну цркву изван градских зидина није им помогао, јер су мештани запалили цркву у којој изгорело 60 крсташа. Посвећење цркве није познато.

Српски храмови у Б. помињу се први пут у време краља Драгутина, чијој је држави град припадао и у којем је било седиште мачванског епископа. Папа Никола IV помиње 1290. православног епископа у Б., који подиже цркве и доводи свештенике. Архиепископ Данило II, описујући посету краљице Симониде јетрви Каталини у Б. (1315), помиње „велику саборну цркву митрополитску". С обзиром на то да тада у Српској цркви није постојао митрополитански систем (уведен је тек после прогласа патријаршије), епархија није имала ранг митрополије, али је њен епископ могао да има титулу митрополита због личног угледа и заслуга за цркву (почасни или титуларни митрополити). С друге стране, титулу митрополита могао је да добије и зато што је Б. био највећи град, јак привредни, културни и верски центар Драгутинове државе.

Изграђујући Б., деспот Стефан Лазаревић га је посветио Пресветој Богородици и подигао у њему више храмова, о чему сведочи Константин Филозоф. Велика црква Богородичиног успења, у источном делу Доњег града, „где се силази слично као на Кедронском потоку ка Гетсиманији ... имађаше около општежиће украшено сваким насадима, с многим наследством, селима и другим обитељима, која је била престо митрополита београдског, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била најбогатија од других у дане овога благочестивога". По натпису на левој половини надвратника од белог мермера, пронађеног 1966, утврђено је да је деспот у времену 1403‒1415. обновио старији храм, којем је призидао певнице. Међу богатим даровима митрополитском храму налази се и рудник Рудиште недалеко од Б. и приходи од рудничке царине, која је 1423. износила 40 л сребра. Рудник им је 1453. одузео Јанко Хуњади. У једном документу из 1434. црква је названа „велика митрополија београдска". Постојала је и почетком XVI в., а у писму митрополита Теофана 1508. помиње се да су у њој мошти царице Теофане и чудотворна икона Мајке Божије, коју је по предању радио апостол Лука.

Храм Св. Три Јерарха „за сахрањивање архијереја" деспот је саградио изван градских зидина, на простору данашње Скадарлије. Храм Св. Николе, са прихватилиштем за странце и болницом, саградио је „на најслађој води, и насади садове свакога изабранога плода, и приложи села и наследство много, у којој болне и стране храњаше и олакшање њима даваше", а научници га лоцирају на терену данашњег Новог Гробља и у његовој непосредној околини. Није познато храмовно посвећење мање црквице уз двор или капеле у двору, у Горњем граду, у којој деспот Стефан, добивши писмо од брата Вука, којим овај тражи половину земље да сам управља, „плакаше и пред образ Спаситељев бацивши себе, говораше молитве из дубине срца". Храм Св. Петке у Доњем граду, сазидан је пре 1417, а намењен је за полагање њених моштију.

У време угарске власти Срби нису имали храмове у Горњем граду. Изван градских зидова постојала је црква Марије Магдалене, коју су Турци опљачкали 1456. и искористили за смештај барута и муниције, али су је при повлачењу спалили. Угарска власт није дозволила изградњу једне српске цркве у Доњем граду, а у барутану је претворена и црква Ружица.

Није позната судбина поменутих цркава после пада Б. под турску власт (1521). Попис из 1560. помиње „Попову махалу", затим „махалу Црква", па је вероватно да су имале по један храм. У првој половини XVI в. помиње се „махала Средња црква" на простору данашње Патријаршије, што би значило да су тада осим ње постојале бар још две, Горња и Доња или Велика и Мала, зависно од значења назива „Средња". Марк-Антонио Пигафета и Стефан Герлах саопштавају да је Мехмед-паша Соколовић „сравнио са земљом три цркве рашких хришћана" под изговором да гради своју задужбину, али вероватније да се у њима не би вршили обреди. Године 1578. постојала је само једна црква, али се претпоставља да су се све до краја XVII в. вероватно одржала три или четири српска храма у Б.

Aустријскa окупацијa северне Србије (1718‒1739) затекла је само цркву Рођења Св. Јована Претече у Доњој вароши (Савамала), коју су Срби дозволом бечког цара обновили. Зна се да је била базиликалне основе, покривена шиндром, скромне фасаде и без куполе. Завршена је тек 1735, а њене иконе које је сликао Георгије Стојановић, зограф из Б., налазе се у Галерији Матице српске у Новом Саду. Једна црква непознатог посвећења с лонгитудиналном основом и полукружном апсидом уцртана је на цртежима Б. из тог времена. У барокном стилу саграђена је нова митрополијска црква. Било је још цркава јер су 1739. Турци порушили више православних и римокатоличких цркава. После Београдског мира (1739) у Б. дуго није радила ниједна црква. Храм Рођења Св. Јована претворен је у Иваз Мехмед-пашину џамију, Саборну цркву и митрополију су порушили, а тек 1742. дозволили обнову.

Изградња православних храмова оживела је у XIX в., после ослобођења од Турака. Тада су изграђене црква у Топчидеру (новцем који је ту закопао Карађорђе пре одласка у Срем), црква на Ташмајдану из легата Лазара Нанче, Вазнесенска и Саборна црква. Вероватно да у Б. није постојала римокатоличка црква јер су у Саборној цркви венчавани и у њене протоколе уписивани римокатолици и протестанти. Такође су крштавана и уписивана деца римокатолика и протестаната. У XX в. изградња је настављена изградњом цркве Богородичиног покрова (задужбине патријарха Димитрија), Св. Марка и др. У време када је једина партија у земљи била СКЈ обустављена је сакрална изградња, а започети Храм Св. Саве одузет је и претворен у гаражу. Тек је слом такве једнопартијске државе крајем XX в. донео наставак сакралног градитељства.

Римокатолици су имали у Б. епископску цркву из ранијих времена. Погођена је топовским ђулетом у турском нападу 1456. и то за време службе у њој. У време угарске власти после 1427. у Б. је повећан број римокатоличких храмова. Један је постојао у Горњем граду, а у њему су били на служби угарски краљ и гроф Цељски. Дубровачки трговци имали су своју цркву изван градских зидова, у којој је 1433. Бертрандон де ла Брокијер слушао службу на словенском језику. У Доњем граду постојао је фрањевачки самостан, са чије су куле Турци 1521. топом тукли Горњи град пре но што су га заузели. За време турског ропства фрањевци су имали капелу у једној згради.

У време аустријске окупације северне Србије православље је било „трпљена", а римокатолици „владајућа" вероисповест (religio dominans). Разни монашки редови добили су плацеве и новац за изградњу самостана. Минорити (фрањевци) су преузели једну џамију, претворили је у римокатолички храм и уз њу подигли нове зграде. Тринитари су уз помоћ Дворске коморе сазидали свој манастир. Језуити су у Дугој улици подигли нов самостан, а то су учинили и капуцини. Капуцинска црква имала је куполу с високим тамбуром и основом елиптичног облика, блиско рококо стилу. Уништена је 1739. дејством турске артиљерије. Фрањевци су саградили нов самостан са црквом, нешто ниже од данашњег Студентског парка. Близу ње била је катедрална црква београдског бискупа, настала од велике џамије, са основом базилике, полукружном апсидом, барокним звоником и високим прозорима који подсећају на неоготски стил XIX в. Данас римокатолици имају више богомоља у Б.

Исламске богомоље јављају се после турског освајања Б. 1521. С растом турског становништва њихов број се брзо увећавао. Попис из 1560. у 16 турских махала бележи 14 месџида и четири џамије, које су имале имена по својим оснивачима. Најстарија је Велика џамија у Доњем граду, коју је султан Сулејман подигао одмах по освајању Б., дозидавши минаре митрополитској цркви Богородичиног успења. Исти султан је пре 1566. у Горњем граду подигао монументалну џамију са витким минаретом, на који се успињало уз помоћ 105 степеника. У истом времену саграђене су џамије Мехмед-паше Јахјапашића на Дорћолу и Бајрам-бегова код данашњег Народног позоришта. Фрањевачки манастир у дунавском подграђу Београдске тврђаве такође је претворен у џамију. Око 1582. саграђена је Ибрахим-бегова џамија на месту данашњег Хотела „Москва", а за њом се помињу Шехитлук џамија, Ејне-хан бегова (Батал) џамија, Гробље џамија, Чокаџи-џамија (касније названа Бајракли) и др. Укупно је тада било 26 џамија и месџида. Даљим развојем града у свакој махали је постојала исламска богомоља са пратећим објектима, а Хаџи Калфа помиње у XVII в. стотине џамија у Б. Велике џамије биле су покривене оловом, а мале ћерамидом. Неке су ушле у историју по догађајима за које су везане. У Б. је 1683. погубљен велики везир Кара Мустафа-паша због пораза под Бечом, глава је послата султану у Једрене, а обезглављено тело сахрањено у Хабил-ефендијиној џамији, због чега су њени службеници добили повећање плате. Данас постоји само једна џамија, Бајракли, за коју неки мисле да је задужбина султана Сулејмана Законодавца, а други да је то бивша Чохаџи-џамија.

Јевреји су у Б. имали синагогу из времена Турака, али је 1566. њу срушио Мехмед-паша Соколовић да би саградио безистан и остале своје задужбине. Протестанти су своје богомоље у Б. саградили тек у XIX и XX в.

Бурна историјска прошлост Б. оставила је неизбрисив траг на религиозну припадност његових становника. С друге стране, на конфесионално шаренило утицала је отвореност Б. и спремност да прихвати све досељенике, који траже посао и амбијент погодан за живот. Тако су емигранти из постоктобарске Русије, углавном Калмици будистичке вероисповести, формирали свој храм на Звездари.

Православни верници Б. припадају Београдско-карловачкој митрополији Српске православне цркве, која је данас на ужем подучју Б., тј. без села у јужном залеђу и делова на левој обали Саве и Дунава, организована у три архијерејска намесништва. Деценијама се у Б. није могао изградити ниједан храм. Данас је сакрално грађевинарство оживело. Тренутно у Б. постоји 21 храм, 10 капела, 70 парохија, 125 свештеника и ђакона и само један манастир (Ваведење) са 15 монахиња.

Римокатолички верници припадају београдском деканату (паралела архијерејском намесништву у Српској цркви) Београдске надбискупије. Имају шест храмова од којих сваки има по једну жупу (парохија), али му изван Б. припадају и жупе у Смедереву, Ваљеву и Шапцу. Од мушких монашких редова у Б. постоје исусовци, фрањевци, лазаристи, асумпционисти и салезијанци. Од женских монашких редова постоје: кћери хришћанске љубави (усмиљенке), сестре Св. Фрање, мале сестре од Исуса, Маријине часне сестре, часне сестре од Св. Крста и милосрднице Св. Винка.

Исламски верници организовани су у једну од две верске организације: Исламску верску заједницу Србије, чије је седиште у Б., и Исламску верску заједницу у Србији, чије је седиште у Новом Пазару, а која покушава да Рашку област (Санџак) подведе под јурисдикцију ИЗ БиХ. У Б. имају џамију – Бајракли.

Јевреји и припадници јеврејске религије организовани су у Јеврејску општину Б., као део Савеза Јеврејских општина Србије. Имају једног рабина за Б. и једну активну синагогу, у којој се редовно служи. Београдски рабин је истовремено рабин за целу Србију због чега по потреби одлази у друга места ради вршења верских обреда.

Верски плурализам Б. показују резултати два пописа становништва, један из 1991, тј. пре ратова током распада Југославије, и други из 2002, тј. после тих ратова. Осетан пораст православних у последњем попису резултат је досељавања Срба протераних или избеглих из Хрватске и БиХ у рату током распада Југославије, као и долазак Срба са Косова и Метохије, избеглих од шиптарског терора и агресије НАТО снага. С друге стране, реалније и слободније изјашњавање грађана смањило је број атеиста јер су се многи, у новим друштвеним околностима насталим нестанком једнопартијског комунистичког система, осећали слободни да признају своју веру или да се врате Цркви коју су напустили.

Радомир Милошевић

Књижевност. У усменој традицији Б. се помиње под различитим историјским (Сингидунум, Alba Bulgarica, Nandor Alba, Alba Graeca, Tuna Belgradi, Дарол Џихад) и епским именима (Бијоград, Билиград, Биоград, Стојни Бијели, Стојни). У епици се јавља увек као град, с богатом додатном атрибуцијом (бели, стојни, лијепи, тврди, проклети итд.). Иако се у епским песмама за њега често везује атрибут стојни (зато што је био престоница у време деспота Стефана Лазаревића), не треба га мешати са угарским Стојним Београдом (мађ. Székesfehérvár, нем. Stuhlweißenburg, лат. Alba Regia), градом у коjем су се крунисали угарски краљеви и који се налази југоисточно од Будимпеште. Као епски држатељи Б. помињу се браћа Јакшићи (Дмитар и Стефан), мада они према историјским подацима нису имали ништа заједничко са овим градом: синови војводе Јакше, поданика Ђурђа Бранковића, прешли су у службу краља Матије Корвина и у Угарској добили посед Нађлак.

Б. се помиње врло често и то у обе врсте епских сижеа – историјским и неисторијским. Међу историјским, јавља се уз легендарни поход принца Еугена Савојског 1717 (нпр. ЕР, 91; Вук VIII, 32 и др.), а у Пјеванија 15 помиње се и Лаудоново освајање Б. 1788. Ове песме о њему певају искључиво као о турском граду. Из њега, нпр., Турци у опседнутом Темишвару 1716. очекују индат (Вук VIII, 32), освајање Б. је нужна етапа на путу генерала Пилипа (Вукасовића) ка освојењу Зворника (KХ I, 16), узимање Б. је неостварена жеља „од Мљетока краља" (KХ II, 73) и сл. Велика отпорност Б. приписује се у епици његовој јакој тврђави која га је код свих опсађивача изнела на лош глас: Би Биоград за недељу дана, / А проклет је, – да га Бог убије (КХ II, 73).

Мирјана Детелић

Б. први пут постаје средиште српске књижевности првих деценија XV в., за деспота Стефана Лазаревића (1402–1427), који, и сам књижевник (Слово љубве), окупља око себе људе од пера (Константин Филозоф и др.). Потом jе под турском влашћу један од центара исламске културе и књижевности на Балкану, појављујући се и као мјесто штампања једног Четворојеванђеља (1552). У аустро-турским ратовима (XVII и XVIII в.), посебно за вријеме Велике сеобе Срба (1690), појављује се у књижевним и мемоарским дјелима као мјесто страдања, прелаза и освајања. У околини Б. настаје Ерлангенски рукопис (око 1720), знаменита збирка записа народних пјесама. Пад града у аустријске руке (1789) опјеван је у дјелима Ј. Рајића (Бој змаја са орлови, 1791) и Д. Обрадовића. За вријеме Првог српског устанка, по доласку Д. Обрадовића (1807) и оснивању Велике школе (1808), Б. јача као ново средиште српске књижевности и културе: устаничка збивања одражавају се у дјелима Д. Обрадовића, Г. Ковачевића, В. Ракића, С. Милутиновића Сарајлије, а доцније у збиркама народних пјесама Вука Караџића (Почетак буне против дахија). С пропашћу Устанка београдски књижевници одлазе у избјеглиштво (Будим, Беч, Бесарабија, Русија) и настављају да обрађују теме везане за Устанак (С. Милутиновић Сарајлија, В. Караџић, С. Живковић Телемах).

По оснивању Народне библиотеке (1832), државне штампарије (1833), издавању службених новина (Сербске новине, 1834, 1835‒1914, често с књижевним додацима), Доситејевих дјела и књижевне периодике (алманаси: Забавник, Уранија, Голубица, Лицејка; листови: Подунавка, 1843‒1848, Новине читалишта београдског, 1847‒1849*, Шумадинка* Љ. П. Ненадовића, први либерални и хумористичко-сатирични лист у Србији, 1850‒1857) Б. постаје једно од средишта српске књижевности и културе. Оснивањем гимназије (1839) и Лицеја (1841) у њему се стичу угледни књижевници као професори (Ј. С. Поповић, А. Николић), док Театар на Ђумруку (од 1842) подстиче развој домаће драме (Ј. С. Поповић и др.). Лицејски ђаци организују „Дружину младежи србске", активно учествују у покрету војвођанских Срба (1848–1849), шире либералне идеје и излазе у јавност с алманахом Невен-Слоге (1849). Доцније ће као Лицејска омладина и Омладина Велике школе издавати алманах Лицејка (1862‒1865). У оквирима идеја и дјеловања Уједињене омладине српске покренуће се више периодичних публикација (Вила С. Новаковића, омладински календари), а са Великом школом (1863) универзитетска омладина дјелује у својим дружинама, односно преко часописа/листова и алманаха. У исто вријеме (60-их и 70-их година XIX в.) поред либералне утемељује се социјалистичка штампа (покрет С. Марковића), оснивају сатирични и књижевни листови (Враголан, Врзино коло, Преодница), који активно посредују у прелазу од романтизма ка реализму. Са Отаџбином (1875‒1892) В. Ђорђевића, Б. од такмаца Новом Саду прераста у средиште књижевног рада међу Србима. У развоју књижевнонаучне, филолошке и културноисторијске дјелатности важну улогу има оснивање Друштва српске словесности (1841), које прераста у Српско учено друштво (1864‒1892), оно у Краљевско-српску академију (1886‒1945), затим постаје Српска академија наука (1945), па Српска академија наука и уметности (1947) с редовним публикацијама из хуманистичких и природнонаучних дисциплина. Уз Отаџбину покреће се више других књижевних гласила, међу којима се издваја Коло Д. Живаљевића, Звезда Ј. Веселиновића, посебно Дело (1894‒1899; 1902‒1915), које је замијенило обустављену Отаџбину и међу својим сарадницима окупило истакнуте књижевнике и научнике супротне политичке оријентације. Љубомир Недић (издавач и уредник Српског прегледа, 1895) постаје кључна личност модернизације српске књижевне критике. Потом млађа генерација интелектуалаца, махом с Велике школе/Универзитета, школована на Западу, оснива Српски књижевни гласник (1901‒1914), у историји српске књижевно-научне штампе без премца по утицају, значају и квалитету уређивања. У то вријеме се рађа појам „београдски стил", обиљежавајући једну врсту стандардног књижевног језика на вуковској основи, којим се служе београдски писци.

Б. постаје књижевна тема у списима о пропасти устанка, у дјелима С. Милутиновића Сарајлије (Сербијанка, 1826), потом као мјесто сукоба старог и новог (Ј. С. Поповића комедија Београд некад и сад). Од 60-их година XIX в. београдски живот улази у приповијетку, роман, драму, лирску поезију (Ј. Илић, Љ. Каравелов, Ђ. Јакшић, Ј. Јовановић Змај, М. П. Шапчанин, Л. Лазаревић, С. Матавуљ, Б. Нушић, Д. Илић, В. Илић), мемоарско-аутобиографску прозу (П. Тодоровић, Ј. Ристић, К. Н. Христић, В. Ђорђевић), која се најчешће тицала живота у старијим периодима, око бомбардовања (1862), српско-турских ратова, политичких прилика и династија (посебно Обреновићи). У путописно-мемоарској литератури на другим језицима остало је много записа о Б. (Е. Челебија, З. Капер, Ф. Каниц). Изу-зетна привлачност (бео)градског живота испољава се у стварању посебних жанровских скупина као што су „београдске приповијетке" (од Ј. Илића, Љ. Каравелова, Л. Лазаревића, преко С. Матавуља и С. Сремца до савремених прозаика као што је М. Павић), „београдски роман" (Л. Комарчић, Ј. Веселиновић, Д. Илић, М. Ускоковић, Б. Ћосић, Р. Петровић, И. Андрић, О. Давичо, А. Вучо, М. Капор и др.). У поезији Б. је тема од аустро-турских ратова (1789), српских устанака (С. Милутиновић Сарајлија), романтичара (Ђ. Јакшић, Ј. Ј. Змај, Л. Костић), до модерниста, авангардиста и савременика (В. Илић, М. Црњански, В. Попа и др.). Нагао развој штампе погодује фељтонистици с мотивима из београдског живота (П. Тодоровић, Б. Нушић) и неком врстом особеног (бео)градског хумора, док све богатији и разноврснији културно-умјетнички живот устаљује облике неконвенционалног понашања (боемија), који обухватају водеће књижевнике, умјетнике, глумце и друге професије. Истовремено Б. у овом кругу постаје главна тема или мјесто сатиричке имагинације, као сједиште политичких и државних институција (Р. Домановић).

Послије I свјетског рата као главни град државе југословенских народа мијења и обогаћује своју културну физиономију: у њему раде припадници младе генерације из Србије (Р. Петровић, М. Настасијевић и др.), долазе књижевници из других крајева, учествујући у књижевним покретима и сарађујући у гласилима (Т. Ујевић, Љ. Мицић, Н. Бартуловић, Г. Крклец и др., посебно И. Андрић и М. Црњански). Поред нових часописа (Мисао, 1919–1937), обнављају се предратне институције (нова серија Српског књижевног гласника, 1920‒1941; СКЗ), привлачећи као сараднике најистакнутије савременике (И. Андрић, М. Црњански, Р. Петровић). Такође настају нова књижевно-умјетничка удружења (Група уметника, 1919‒1920, Друштво пријатеља уметности „Цвијета Зузорић", 1922‒1941, „Алфа", 1925), бујају књижевни покрети у оквирима авангарде, везани за експресионизам (С. Винавер, М. Црњански, Р. Драинац), зенитизам (Љ. Мицић), надреализам (М. Ристић). У периодици се богатом ликовном опремом и интернационалном сарадњом издваја Зенит (1921–1926, покренут у Загребу, наставио да излази у Б.), док Путеви (1922–1924) и Сведочанства (1924–1925) воде до алманаха Немогуће (1930), органа покрета надреалиста, који је послије Париза у Б. добио ново средиште. Распад надреалистичког покрета (1932) произилази из све оштрије политизације, уз јачање комунистичке и социјалистичке оријентације и уз отпоре конзервативних и десничарских струја. Међу актерима књижевног живота издваја се дјеловање М. Богдановића, који је афирмисао модернисте, и В. Глигорића као уредника више часописа (између 1920. и 1927). Крајем те деценије покрећу се часописи социјалне/лијеве оријентације, дијелом уз интернационалну редакцију и сарадњу, посебно у оквиру издавачке куће „Нолит" П. Бихалија и Нове литературе (1928‒1930). Сличан смјер имају Стожер (1930‒1935) и Данас (М. Крлежа и М. Богдановић, 1934). На линији Народног фронта издваја се Наша стварност (1936‒1939), окупивши велик број релевантних сарадника-политичара, научника, књижевника, сликара. Раздобље између два свјетска рата обиљежила је „Библиотека српских писаца" у издању „Народне просвете", једно од најрепрезентативнијих издања сабраних дјела аутора XIX и XX в. (изишле су 63 књиге). СКЗ је одржала висок ниво својим редовним колима и библиотеком „Савременик", а незаобилазну улогу у афирмисању савремене књижевности имали су, између осталих, издавачи Г. Кон и С. Б. Цвијановић. У области (књижевно)научне периодике најистакнутије мјесто имали су Прилози за књижевност, језик, историју и фоклор Павла Поповића (1921‒1940; од 1954).

У обе окупације (I и II свјетски рат) књижевни живот се свео на колаборационистичка гласила и сарадњу људи који су се мирили с окупационим поретком или су га силом прилика прихватали. Сјећања на те дане (Б. Станковић: Под окупацијом) говоре о тамној страни народа који за вријеме аустроугарске окупације „није био ни витез ни светац" (И. Секулић: Како је управо било). За вријеме те oкупације излазиле су Београдске новине (латиницом), од краја 1915. до средине 1918. За II свјетског рата, под њемачком окупацијом, књижевна дјелатност сведена је на прилоге у новинама (Ново време, Обнова, Српски народ, Наша борба) и у часопису Просветни гласник (1942‒1944). Активна је такође била издавачка кућа „Југоисток", док покушај обнове СКЗ (С. Стефановић) није успио.

По ослобођењу (1944) извјесно вријеме дјелују предратне издавачке куће, С. Б. Цвијановића, Г. Кона и др., обнавља се СКЗ, настају нова издавачка предузећа („Просвета", „Ново поколење", касније „Нолит", „Рад" и др.), излазе романи Иве Андрића, покрећу се нови књижевни листови и часописи, органи издавачких кућа или удружења (Књижевност, Књижевне новине). Испрва подређена програму КПЈ, ова гласила након сукоба са Информбироом и КПСС (1948) све се више ослобађају од званичне идеологије. У конфронтацијама између модерниста и традиционалиста главну улогу имају часописи Дело и Савременик, 50-их година XX в. Период 70-их и 80-их година обиљежава покретање и дјеловање Књижевне речи као органа Књижевне омладине Србије (1973–1994), уз старија гласила која се такође оријентишу на демократизацију књижевности и друштвене мисли. За проучавање књижевности, осим Универзитета (Филозофски, тј. Филолошки факултет, основан 1962) и САНУ, важну улогу имаће Институт за књижевност и уметност (од 1962), преко чијих је пројеката, зборника радова и серија других публикација обухваћена историја српске и југословенских књижевности од старог до новог доба, посебно књижевна критика, књижевна периодика, народна књижевност и теорија књижевности. На динамизацију и модернизацију књижевнонаучне мисли оријентисаће се часописи Књижевна историја (од 1969) и Књижевна критика (1970‒1990, 1995‒1998).

Од 60-их година Б. постаје једно од свјетских средишта преводилаштва, отворено, усљед несврстане спољне политике, за сва књижевна и књижевнонаучна струјања на Западу и на Истоку. Велике библиотеке-серије у „Нолиту" („Сазвежђа", „Књижевност и цивилизација"), „Просвети", „БИГЗ", „СКЗ", „Раду" и код других издавача одржавале су контакт са модерном хуманистиком. Интензитет ове праксе ослабиће по распаду СФРЈ (1991), увођењу санкција и грађанском рату у оквирима бивше државе, али ће знатне резултате постићи у оквиру нових јавних и приватних предузећа, међу којима се издвајају Завод за уџбенике, „Народна књига", „Плато", „Стубови културе", „Службени гласник", „Лагуна" и др., уза све посусталију дјелатност „Просвете", „Нолита", „Рада", „БИГЗ-а" и др., који пролазе кроз процесе приватизације. Међу јавним издавачким предузећима снажну дјелатност остварио је Завод за уџбенике. Радикално мијењање основа књижевног рада повезано је с транзицијом социјалистичког у капиталистички друштвени и државни поредак: сужавање тржишта, конкуренција нових медија (интернет), капитализација, криза вриједности и приватизација издавачке дјелатности врло неповољно дјелују на књижевност, сужавајући домен и значај њеног утицаја. У идеолошким разграничењима с Удружењем књижевника Србије настаје Српско књижевно друштво (орган му је Књижевни магазин), док се из Књижевних новина издваја и осамостаљује Књижевни лист. Скупштина града преко својих органа утиче на дистрибуцију књига редовним откупом преко Библиотеке града Београда.

Поред дјеловања ђачких, односно студентских дружина и њихове периодике од средине XIX в. појављују се отворене трибине, међу којима се издвајају Касина, потом Коларчев универзитет, „Цвијета Зузорић", а послије II свjeтског рата мноштво трибина у оквирима библиотека, народних универзитета, домова културе, факултета, Удружења књижевника Србије (чувена је по афирмисању демократских идеја трибина у Француској 7), Дома омладине, Студентског града. Њихов рад наставља се и у наше вријеме.

С развојем штампе београдски званични, партијски и независни листови или новине доносе редовно или повремено књижевне прилоге, међу њима најзначајнијих српских писаца, критичара и преводилаца. Премда је омиљена врста новинских прилога роман у наставцима (најчешће преводни), значајнији је настанак и развој фељтона, којему прве значајне прилоге дају Ђ. Јакшић, потом посебно П. Тодоровић (политички фељтон), а Б. Нушић му даје жанровску самосталност и нов профил у Политици и другим листовима. Књижевна критика је такође област која је у новинама нашла одговарајући медиј, већ у прилозима Ј. С. Поповића, потом П. Тодоровића, С. Јовановића, П. Поповића, Ј. Скерлића, М. Богдановића, В. Глигорића, Б. Михајловића Михиза, З. Мишића, П. Палавестре, М. Бандића, А. Петрова, М. Пантића и др., све до наших дана.

Душан Иванић

Архитектура. Развој архитектуре током XIX в. текао је паралелно с процесом стварања модерне српске државе која се, у замаху ослободилачких ратова и националних, културних и политичких превирања, формирала од Кнежевине до значајне балканске Краљевине. Главни инвеститор средином XIX в. био је кнез Милош Обреновић који је, у настојању да сустигне европске развојне токове, захтевао да се у објекте балканске профане архитектуре унесу елементи неокласицизма и неоакадемизма по укусу тадашње младе српске буржоазије. Грађевине у овим стиловима су Конак кнегиње Љубице (1829–1831) и Конак кнеза Милоша (1831–1834) Хаџи Николе Живковића, док необарокна Саборна црква (1837–1841) Франца Јанкеа и неокласицистичка Реалка (1836–1838) Цветка Рајовића указују на директне европске узоре. Упоредо с јачањем државе и буђењем националне свести, у другој половини века се у духу општих светских токова у архитектури запажају романтичарске замисли на Капетан Мишином здању (1863) Јана Неволеа и Варошкој болници (1868) у улици Џорџа Вашингтона.

Крајeм XIX в. опсежнијa градитељскa делатност прелази у руке домаћих архитеката школованих у класичним школама Беча. Константин Јовановић, Александар Бугарски и Светозар Ивачковић у Србију доносе одмерени академизам којим одишу Стари двор (1882) А. Бугарског, као и палата Николе Спасића (1889) и зграда Народне банке (1889) К. Јовановића. На размеђу XIX и XX в. приметне су бројне стилске тенденције од академизма преко Арт Нувоа до српско-византијског стила и сецесије. Академизам долази до изражаја на Трећој београдској гимназији (1906) Драгутина Ђорђевића и Душана Живановића, док се на Војној болници (1904--1909) Данила Владисављевића запажа неоромантичарски набој. Српско-византијски стил у спрези са сецесијском линијом негује Бранко Таназевић на згради Телефонске централе (1908, дограђена спратом 1922) или адаптацији фасаде и доградње крила Министарства просвете, касније Вуковој задржбини (1912). Сецесију у њеном декоративном облику прихватају Милан Антоновић на Дому за улепшавање Врачара (1901) и Милорад Рувидић на згради Смедеревске банке (1919). Свакако најзначајнији градитељски тим овог доба, Никола Несторовић и Андра Стевановић, пројектује и подиже објекте који представљају одлучан искорак од владајућег академизма ка савременим тенденцијама сецесије. Њихова палата Управе фондова (1903), Београдска задруга (1905–1907) и зграда трговца Стаменковића (1907) оставиле су неизбрисив печат у градитељству Б. почетком XX в.

Архитектуру Б. у међуратном периоду (1918–1941) одликује изградња већих објекта за потребе новонастале југословенске државе, и то претежно у еклектичним неостиловима или у модернистичком маниру. Са оснивањем Групе архитеката модерног правца (ГАМП, 1928–1934), коју су чинили Душан Бабић, Јан Дубови, Бранислав Којић и Милан Злоковић, модерна архитектура Б. започиње свој развој. Паралелно са ова два најважнија правца, присутан је и српски романтизам са тежњом ка стварању националног стила који се надахњивао српско-византијском средњовековном уметношћу и народном моравском архитектуром. Наистакнутији представници еклектичних стилова и академских образаца били су Н. Несторовић и Б. Таназевић (Технички факултет, 1925–1931), Ђ. Коваљевски (Студентски дом краља Александра I, 1931), М. Борисављевић, С. Јовановић и Д. М. Леко. Као протагонисти руског академизма, нарочито су се истакли Н. Краснов, који пројектује здања за потребе министарстава и војске тадашње Краљевине (1925–1928), и В. Ф. Баумгартен са зградама Генералштаба (1928) и Руским домом (1933). Својеврсну мешавину академских стилова у споју са сецесијом представља зграда САНУ Д. Ђорђевића и А. Стевановића (1913–1924). Најрепрезентативнији пример класичне академске архитектуре јесте здање Народне скупштине (1907–1936), коју је по основној замисли К. А. Јовановића пројектовао Ј. Илкић, а завршио П. Илкић. Примери српског романтичног стила су Министарство поште (1926–1930) М. Коруновића и Црква Св. Марка П. и Б. Крстића (1930–1938). Експериментисањем са фолклорном архитектуром бавио се Б. Којић на пројектима вила и мањих објеката, као што је стамбена кућа у Задарској улици (1926–1927). Већ 30-их и 40-их година подижу се значајна дела београдске модерне, па тако М. Злоковић 1927. гради сопствену вилу у Улици интернационалних бригада, на којој је видан утицај Адолфа Лоса и раумплана. Један од првих великих модернистички постављених комплекса, Астрономску опсерваторију на Звездари (1929–1931), пројектовао је Ј. Дубови. Други већи комплекс представља Старо београдско сајмиште (1937) М. Тричковића, Р. Татића и Ђ. Лукића. Највиши домет архитектуре модерног правца су Дечја болница у Тиршовој (1936–1940) и зграда за Фијат (1939) М. Злоковића, као и зграда Државне штампарије (1933–1940) Д. Брашована. Међу архитекте који су такође остварили запажена дела убрајају се М. Белобрк, Б. Којић и М. Прљевић. Ј. Плечник је 1936. пројектовао Цркву Св. Антуна у комбинацији модернизма, сецесије, експресионизма и историцизма. Значајне грађевине из међуратног периода су и палата Албанија, Игуманова палата, зграда Радио Београда, Богословски факултет, Правни факултет и низ других стамбених зграда које су оставиле видљив траг у архитектонском ткиву Б.

После II светског рата долази до интензивне изградње и огромних промена у урбанизму и архитектури Б. Све до 1950. преовлађује тзв. соцреалистичко схватање како у политици и култури тако и у архитектури. Након 1950. наставља се прекинут континуитет развоја модерне архитектуре мада у измењеном облику и под утицајем интернационалних токова и идеја Ле Корбизјеа. Већ после 1960. интернационални стил овладава масовном изградњом, да би у следећем раздобљу српске архитекте почеле да прате модерне светске токове као што су брутализам, структурализам, вернакуларна архитектура и аутохтона интерпретација модернизма са примесом романтизма. Тада профилисана Београдска школа модерне архитектуре као широк појам обухвата сва поменута усмерења изражена у оквиру сензибилитета и могућности београдске средине. Пратећи универзалне токове, током 70-их и 80-их долази до развоја постмодернистичких схватања који се преливају у токове тзв. Друге модерне. Соцреализам се огледа на Дому синдиката (1947–1955) Б. Петричића и И. Поповића и на Палати федерације М. Јанковића, где су приметни и утицаји Ле Корбизјеа. Својеврстан раскид са соцреализмом у архитектури обележили су Војна штампарија (1956), стамбена зграда у Крунској (1953–1955) и стамбена зграда у Краља Петра (1956–1957) М. Мацуре. Изражена секундарна пластика, брисолеји, прилазне рампе, скулптурално обликовани стубови и пета фасада карактеристични су елементи интернационалне архитектуре. А. Бркић уноси боју и арабеску у пластично, структурално обликовање форми („Хемпро" на Теразијама, 1957; зграда Социјалног осигурања у Немањиној улици, 1962). Хале Београдског сајма смеле су конструкције великих распона од танких љускастих бетонских опни М. Пантовића са Б. Жежељом и М. Крстићем (1957). Комплекс зграда Министарства одбране и Генералштаба војске Југославије (1963) Н. Добровића представља ремек-дело модерне архитектуре и од регионалог је значаја. Важан импулс у развоју и изградњи Б. имала је градња Новог Београда по идејама Ле Корбизјевог сунчаног града и интернационалне архитектуре. За концепције урбанизма новог дела града везују се имена Н. Добровића, М. Сомборског, М. Главичког, У. Мартиновића и многих других, чијом заслугом је изграђен регулациони план (1962), који је служио као основ за даљу изградњу Новог Београда. Својеврсна прекретница у поимању архитектуре, као и остварење домета светског градитељства представља зграда Музеја савремене уметности (1965) И. Антића и И. Распоповића, објекат сведених форми са наглашеном конструкцијом и израженом структуром облика. Значајни домети у симболичном и конструктивном смислу остварени су на Авалском торњу (1966) и згради Политике (1967) У. Богуновића и С. Јањића са М. Крстићем. Са стамбеним насељем Јулино брдо (1970) од префабрикованих елемената и у духу брутализма (М. Лојаница, Б. Јовановић, П. Цагић) отвара се ново поглавље изградње великих стамбених насеља и градитељства у Б. У духу постмодерне надахнуте регионалним карактеристикама исти градитељски тим пројектује насеље Блок 19 на Новом Београду (1981). Од значаја су и насеља Бањица (1975) Б. Јанковића, Б. Караџића и А. Стјепановића реализована у комбинацији армираног бетона и опеке, израженог структурализма, као и насеље Церак Виногради (1987) М. и Д. Марушић, које представља покушај тражења индивидуалности и враћања урбанитету улице и мањих градских модула као хуманијих елемената суседства. Б. Јовин пројектује Урбанистички завод (1970) у изразито бруталистичком духу, док У. Мартиновић следи интернационални дух на комплексу објекта Центар Палилуле (1975). Истакнути архитекта изразито романтичарског става је М. Митровић који изражава и метаболичне елементе (Западна капија Београда, 1980). Изложбом Групни портрет, нова београдска архитектура 1981. представила се нова генерација архитеката, која претежно ради у постмодернистичком духу. Њени главни представници су Б. Митровић и В. Милуновић са палатом Цептер, пројектованом у оквиру постмодернистичких схватања са примесом хај-тека (1997), М. Мирковић, са палатом Прогрес (1994), док са мањим стамбеним објектима, ентеријерима и спортским клубом у Јужном булевару М. Мусић утиче на постмодерна кретања у Б. У последњој деценији XX в. мање се гради и махом оријентише ка реконструкцији старог језгра града, у којој учествују архитекте свих генерација. Смену векова обележиле су драматичне политичке промене, економска криза, бомбардовање (1999) и уништавање ремек-дела српске архитектуре (зграда Државног секретаријата народне одбране Н. Добровића). Све ово доводи до смањене изградње, нарастања приватне иницијативе и мањих градитељских захвата.

Прва деценија XXI в. препознатљива је по значајнијој изградњи на Новом Београду, у којој учествују и стране архитекте. Бројни тржни центри, пословне зграде и читави стамбени комплекси сведоци су новог градитељског доба и духа у којима је ауторска архитектура устукнула пред законитостима тржишта, профита, брзе и јефтине градње. Ипак, и у овом периоду подигнута су вредна архитектонска здања, каква су реконструкција и надоградња Југословенског драмског позоришта (1997–2003) Зорана Радојичића и Дејана Миљковића, вишенаменски објекат Београдска Арена (1990–2003) Владе Славице, палата Зора (1994–2005) Спасоја Крунића, стамбено-пословни објекат на Новом Београду (2002–2004) Косане Рошуљ, интерполације у старом градском језгру Миодрага Марковића, Ружице и Јована Сарића и Бранислава Митровића, реконструкције хотела и многе друге.

Дијана Милашиновић Марић

Уметност. За разлику од скромних налаза из палеолита, бројна артефакта потврђују да је подручје око ушћа Саве у Дунав у млађем каменом и бакарном добу било носилац културног развоја не само ове него и суседних области. Прва неолитска керамика и камена оруђа припадају старчевачкој култури названој по истоименом налазишту недалеко од Панчева, где су истраживања вршена између два светска рата, да би у поратном периоду била настављена на локалитетима у Винчи, код Обреновца и Добановаца. Керамичке посуде од беле или бојене глине из VI миленијума п.н.е. украшаване су мрежастим и спиралним шарама или тачкастим убодима. Друга важна неолитска култура, винчанска, добила је име по налазишту на обали Дунава у близини Б. и постала светски позната. Велики број предмета као што су жртвеници, aмулети, керамички поклопци у oблику људског лица или женски идоли са птичјим главама из V и IV миленијума п.н.е. нађен је на Бањици и код села Јакова. Даљи процес индоевропеизације подунавско-балканске културне зоне одвијао се кроз баденску, костолачку и вучедолску културу, чије су урне са пепелом покојника нађене на локалитетима Винча, у близини Добановаца, између Земуна и Батајнице и у Шупљој стени под Авалом. То је и период када женске фигурине добијају наглашене атрибуте плодности, а једна од најлепше обликованих и украшених је она из III миленијума п.н.е., пронађена у Винчи, код Белог Брда. Период бронзаног и старијег гвозденог доба траје током II и I миленијума п.н.е. (винковачка, ватинска, белегишка и босутска култура), из које потичу појединачни или групни метални предмети као делови коњске опреме. Занимљиве трагове свог боравка на овом тлу оставили су Скити у виду бронзаних украса из V–IV в. п.н.е. Реч је о предметима нађеним у једном од коњаничких гробова у Ритопеку у облику веома стилизованих фантастичних животиња, међу којима је и грифон. Трагови боравка Келта, посебно племена Скордиска, прате се преко њихових насеља на целој територији данашњег Б., нарочито преко две изузетно богате некрополе на Карабурми и Роспи-Ћуприји из III–I в. п.н.е. са гробовима како спаљених тако и сахрањених покојника.

У оквиру римског насеља на подручју Доњег града Београдске тврђаве из I в. уз војни логор се налазила радионица за израду оружја, у којој је затечено око 500 мачева. На простору Саборне цркве и Богословије откривен је велики број жртвеника, статуа и архитектонских објеката, што указује на то да је овај простор у III в. био или сакрални или управни центар града. Римске терме откривене су на простору Студентског трга, на платоу испред Филозофског факултета и на Косанчићевом венцу. На ширем простору Б. између II и IV в. постојале су најмање три римске некрополе, а на самом рубу градског подручја, источно од Гроцке, пронађено је више рустичних вила. Археолошки налази са подручја Сингидунума из II и III в. потврђују распрострањеност оријенталних и синкретистичких култова Митре (светилиште у стени у Доњем граду, испод „Победника"), Кибеле, Хекате и Трачког или Подунавског коњаника који је на заветним оловним плочицама и мермерним иконицама приказан као локални херој-заштитник на коњу, са залепршаним огртачем и фригијском капом. Најстарији фрагменти фреско и секо сликарства с краја II или из прве половине III в. у Сингидунуму пронађени су на углу данашњих улица Тадеуша Кошћушка и Господар Јованове. Делови зидне декорације са биљним, животињским и геометријским мотивима били су део ентеријера неке приватне куће, јавне или сакралне грађевине. Из приближно истог периода је и део подног мозаика из једне раскошне римске куће нађене на Косанчићевом венцу. У Болечу недалеко од Б. откопана је бронзана биста цара Макрина (217–218), чија мајсторска израда припада самом врху римске портретне уметности. Из IV в. потиче старохришћански саркофаг са старозаветном причом о Јони, израђен у плитком рељефу (Музеј града Београда).

Из доба византијске управе над Б. сачуван је део мермерног парапета пронађеног на месту данашњег здања Српске патријаршије с почетка XI в. – вероватно део некадашње катедралне цркве посвећене Пресветој Богородици. На мермерном архитраву са Митрополијске цркве у Доњем граду (око 1410) налази се натпис ктитора деспота Стефана Лазаревића исписан калиграфским словима у три реда. С подручја града потиче и мноштво сребрних новчића у оптицају између 1389. и 1427, на чијем је аверсу натпис ДЕСПОТ између кракова грчког крста, а на реверсу Христов лик у мандорли, који десном руком благосиља а у левој држи јеванђеље. Као нова престоница у доба деспота, Б. постаје културно средиште у којем се око дворске библиотеке окупљају учени људи који пишу, преводе и преписују књиге (Панегирик патријарха Никона, Типик, минеји и панегирици војводе Радослава). Поредећи Б. са Јерусалимом, а Дунав са једном од четири рајске реке, Константин Филозоф у биографији деспота Стефана помиње и иконе на хартији или дрворезне отиске који су у Б. уз помоћ католичке пропаганде из западне Европе почеле да пристижу око 1427. У другој половини XV в. Катарина Кантакузина, жена грофа Улриха II Цељског, израђује митру на тамноплавој свили, украшавајући је зрнима бисера и везом у облику лозице. Из натписа се чита да ју је ћерка деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца извезла и даривала београдској митрополијској цркви Успења Богородице. Све до пада Б. под Турке, у граду је постојала и занатска радионица за израду трпезне керамике, чији облици и орнаментика показују, осим византијског, и особени српски средњовековни стил.

Одмах пошто је освојио Б., турски султан Сулејман II почиње да га претвара у оријенталну варош, са чаршијом као главним средиштем трговинског и занатског живота. Поставши временом и главно турско упориште према средњој Европи, Б. се шири и изграђује, добијајући бројне сараје и караван-сараје, ханове, безистане, текије, медресе и џамије, који се испочетка граде од грађевинског материјала узетог са развалина православних храмова. Уз велику џамију султана Сулејмана недалеко од цркве Успења Богородице, Мехмед-паша Соколовић подиже чесму (1578) у Горњем граду са натписом који позива да се управо на том месту напаја рајском Водом живота. На врхунцу свога развоја у турско доба, Б. је у XVII в. имао више десетина џамија, пијацу робља, барутану, ковницу новца, казамате и друге јавне објекте, међу којима је много амама, шедрвана, резервоара за воду, ледница, јавних чесми и два водовода – мокролушки и булбудерски. Здања су се у турско доба градила претежно од камена и опеке, била надсвођена куполама препокривеним оловним кровом, а сва су готово по правилу имала и лепо уређена унутрашња дворишта са тремовима. Приватне куће подизане су у низу, најчешће су биле покривене ћерамидом, имале су баште и вртове са порта-капијама, доксате, високе киоске и оџаке, а прозоре махом окренуте према рекама. Од верских објеката и надгробних споменика исламске архитектуре у Б. се до данас очувала само Бајракли-џамија у Господар Јевремовој улици, задужбина султана Сулејмана II (1690), Дамад-Али пашино турбе на Калемегдану (прва половина XVIII в.) и Шеих-Мустафино турбе (1783–1784) на Дорћолу. Муслиманско, хришћанско и јеврејско становништво, као и Срби и Дубровчани, живели су одвојено, групишући се по махалама које су добијале називе по њиховој етничкој припадности. Појединачни и групни интереси повремено су умели да превазиђу националне и верске поделе, благотворно утичући не само на трговину и привредни развој него и на уметничко занатство. Преко оближњих вароши Панчева и Земуна све чешће се успостављају везе са Хабзбуршком монархијом и средњом Европом, а Балканa с Подунављем. Будући да турским властима није било по вољи када је један зидарски мајстор из Земуна обновио београдску Саборну цркву и поправио цркву манастира Раковице, слични послови су у будуће били спречавани.

У Б. je под турском управом, у духу најбоље традиције српског златарства, Петар Смедеревац 1540. позлатио корице за рукописно Јеванђеље које је некада припадало деспоту, а потом владики Максиму Бранковићу (данас у Музеју СПЦ). Књига данас позната као Београдско четворојеванђеље отиснута је у доба султана Сулејмана (1552), у штампарији предузимљивог дубровачког берберина Тројана Гундулића. Могуће је да су осим ове у првој београдској штампарији отискиване и друге црквене ћириличне књиге намењене Србима, које је словослагао јеромонах Мардарије из Мркшине цркве, молећи читаоце да сами исправљају штампарске грешке. Током XVII в. у Б. се наручује велики број литургијских предмета; међу сачуванима се по лепоти и квалитету израде издвајају панагијар митрополита београдско-сремског хаџи Илариона за манастир Крушедол и ручна кадионица за манастир Нову Винчу. Два београдска златара, Нешко Пролимлековић родом из Пожаревца и Лаза из Б., у овом периоду потврђују колико су били цењени јер су, потписујући се, своја имена истргли из заборава. С краја XVII в. потичу и три ступца Београдског абагара, писана ћирилицом, са текстовима Похвале часном и животворном крсту и Велике молитве против ђавола (Музеј СПЦ). Као и Љубљански и Загребачки абагар, и београдски молитвеник-амајлија је био израђен у дрворезној „блокбух" техници, али му текстове не прате илустрације. Овакав начин штампања кратких збирки молитава апокрифног садржаја био је популаран међу православним народима на Балкану у време робовања под Турцима, од краја XVI до прве половине XVIII в. Најпознатији европски сликари и гравери али и анонимни мајстори, међу којима је највише Немаца и Италијана, између 1521. и 1791. по пуруџбини израђују бакрорезе са ведутама и картама Б. од прворазредне документарне вредности за његову културну историју. Док се у позадини бележе судбоносне промене у изгледу Београдске тврђаве, у првом плану се у духу времена приказују или одговарајуће амблематске представе или драматичне сцене битака вођене око превласти над градом.

Историју ликовне уметности у Б. у XVIII и XIX в. одликују прекиди у развоју, саображени целокупном друштвеном и политичком животу, али и постепено стицање средишњег места збивања на српској културно-уметничкој сцени. Нашавши се у периоду између 1718. и 1739. у границама Аустријске монархије, Б. је био подељен на српски и немачки део, а српски део града још на Горњу и Доњу варош. У Горњој вароши се обнавља Саборна црква и гради Нови митрополитски двор, а у Доњој вароши новоподигнуту цркву Рождества Св. Јована иконостасом украшава зограф Георгије Стојановић. У Немачком Б. се у стилу инжењерског или официрског барока подижу Капија Карла VI и Леополда I. Од других грађевина познати су остаци некадашњег турског хана (Пиринчана) који Аустријанци преуређују у резиденцију принца Евгенија Савојског, Касарна Александра Виртембершког за гувернера Србије и Зидарска касарна намењена смештају инжењерије. Поновним падом под Турке, Б. губи барокне обрисе које замењује источњачком физиономијом са многобројним кривим улицама, џамијама, хановима и чесмама. За разлику од Б., Земун 1717. постаје и у наредна два века остаје саставни део Хабзбуршке монархије. У њему се подижу Контумац (1730), Николајевска црква (1745) у барокном стилу коју осликава Д. Бачевић (1762), Караматина кућа (1764), кућа Димитрија Давидовића (пре 1789), Царинарница (1781) и Ичкова кућа (1793). Одласком Аустријанаца 1739, Б. поново постаје гранична касаба Турског царства изван главних уметничких токова у грађевинарству и црквеном сликарству, што остаје и у устаничкој Србији Карађорђевог и Милошевог доба. Живећи и даље ван Б., кнез Милош у Топчидеру гради свој конак (1831) и придворну цркву (1832) укрштајући балканске традиције са европеизованом прекосавском уметношћу. Када је Б. био проглашен за престоницу (1841), у њему су већ радили сликари придошли из Аустрије у стилу позног класицизма, бидермајера и раног романтизма: Јован Исаиловић Млађи (Кнез Милан на одру; портрети уставобранитеља), Урош Кнежевић (портрети устаника) и Јован Поповић (портрети угледних Београђана). Посебно место у уметности и култури Б. имао је први српски сликар члан Друштва србске словесности, Димитрије Аврамовић, који зидне слике и иконостас Саборног храма (1841--1845) изводи у знаку назаренске црквене уметности. Прва српска сликарка Катарина Ивановић у Б. долази 1846, где ради историјске композиције и портрете (Освајање Београда 1806, Портрет Београђанке М. Ј., Књегиња Персида Карађорђевић). Године 1876. изабрана је за почасног члана Српског ученог друштва, а своју колекцију слика завештава српској престоници. Почетком пете деценије у Б. ствара и први српски литограф и фотограф, Анастас Јовановић, школован у Бечу и Паризу (портрети и догађаји из српске прошлости). Године 1845. он слика и прву ведуту Б. у акварелу, рад домаћег мајстора. Литографије са популарним темама из националне историје израђују и сликари А. Стефановић и П. Чортановић.

Другу половину XIX в. обележавају сликари који у Б. долазе или из прекосавских крајева или из Кнежевине Србије. Први прелазник био је Стеван Тодоровић, ђак бечке и минхенске Академије. Осим што је у Б. отворио прву приватну сликарску школу (1860), заједно са Н. Марковићем израдио је нови иконостас за цркву у Топчидеру (1874), а сâм се обавезао да изврши све потребне радове за нови иконостас Вазнесењске цркве (око 1880). За Ђуру Јакшића је други београдски период уједно и његов крај (Бакљада кроз Стамбол капију, Бој Црногораца са Турцима, Караула); сликарево поштовање Рембранта огледа се у експериментисању с ноћним осветљењем које означава врхунац српског романтизма. Следећа генерација ликовних уметника у Б. припада епохи реализма (М. Тенковић, Ђ. Миловановић, Ж. Југовић). Будући први српски уметник који је на уметничкој академији у Минхену завршио студије, Ђорђе Крстић по повратку у Б. организује изложбу са сликама предела и црквених споменика из новоослобођених српских крајева (Жича, Студеница, Лесковац, Косово Поље). Учествује и на великим међународним и светским изложбама у Минхену (1883) и Паризу (1889, 1900), као и на Првој југословенској изложби (1904). Дуго посматрајући Б. са свога балкона, бечки ђак Урош Предић, осим црквеног сликарства и бројних платана (Весела браћа, Херцеговачки бегунци, На мајчином гробу), оставља на хиљаде портрета и пејзажа са којих одишу нова пленеристичка схватања природе. И Паја Јовановић напушта реалистички поступак у корист расветљених пленеристичких бојених површина (вршачки триптих Жетва, Берба, Пијаца). Славу у монденском свету донеће му фолклорне теме и портрети (Борба петлова, Кићење невесте, Мачевање). Своје најбоље стваралачке године у Б. провео је и Дубровчанин Марко Мурат – и на његовим платнима реалистички поступак минхенске школе замењују наговештаји пленеризма и импресионизма (Пролеће, Конављанка, Дубровник). Необично сензибилни Леон Коен оставио је слике испуњене топлином касног романтизма, литерарном симболиком и сецесионистичким немиром (Јосифов сан, Вечити Јуда, Пролеће, Рај). На сликама са национално-историјским темама наших аутора, изложеним на Светској изложби у Паризу (1900), постављање ликовних проблема од ноћног осветљења до дневне светлости и њихово решавање кратким потезима и светлом палетом увешће српско сликарство у предворје модерне уметности.

Историја српске модерне скулптуре почиње конкурсом за подизање споменика кнезу Михаилу Обреновићу 1873, на којем награду добија нацрт италијанског скулптора Енрика Пација. Завршивши свој посао одмах по окончању конкурса, споменик Кнезу Михаилу постављен је на Тргу Републике тек 1882. То је и време када се у Б. враћа први српски вајар Петар Убавкић. Дошавши са студија у Минхену и Риму, он своје скулптуре израђује у реалистичком и веристичком духу (Вук Караџић, Циганка, Жена са велом). Ђорђе Јовановић је цео живот везао за уметнички живот Б. На школовању у Бечу, Минхену и Паризу он стиче склоност ка прецизној форми и сентименталним и патриотским темама (Споменик Карађорђу и Милошу Обреновићу, Црногорац на стражи, Гуслар), коју касније проширује алегоријским темама и актовима са психолошким изразом (Мирис ружа, Мирис пролећа, Туга, Напуштена). Симеон Роксандић, трећи представник српског реализма у скулптури, после школовања у Загребу, Будимпешти и Минхену, у Б. живи и ради тек пред I светски рат (споменик на Чукур-чесми, Рибар на Калемегдану).

У Б. између 1815. и 1830. предмете за свакодневну употребу грађанства израђују турске занатлије, рукоделисање црквених сасуди преузимају домаћи златари, док виши друштвени слојеви потребе за луксузном робом задовољавају увозом из Беча. После ослобођења од Турака (1867) Б. почиње да добија западноевропски лик, а осим велике тражње за страном робом, у граду се за рад препоручују и домаћи мајстори који уметничко занатство уче у Бечу. Првој генерацији школованих уметника припада Анастас Јовановић који у раздобљу романтизма учествује и у пословима примењене уметности. Као дворски консултант, он између 1838. и 1858. за потребе династије Обреновића наручује разне употребне предмете из иностранства, а међу првима се у Европи занима за откриће фотографије и дагеротипије. Његови снимци најзначајнијих личности и догађаја после 1858 (краљица Јулија и кнез Михаило; одлазак Турака из Б.) изузетни су на европском пољу уметничке фотографије. Осим А. Јовановића, декоративним сликарством бавили су се и истакнути српски сликари У. Кнежевић (грбови), Д. Аврамовић и Ђ. Јакшић (барјаци, фирме), С. Тодоровић (позоришне завесе, кулисе) и Н. Петровић (собни намештај). Значајан догађај у београдском културном животу било је оснивање Уметничке школе Кирила Кутлика (1895), у којој се први пут приступа свестраном образовању сликара. Истовремено, у Б. се развија домаћа ликовна, теоријска и критичка мисао. Доласком Драгутина Инкиострија Медењака у Б. (1905), у теорију и праксу примењене уметности продире идеја о националном стилу као ослобођењу од европских утицаја.

Љиљана Н. Стошић

Период између два светска рата (1918‒1941) обележен је живом и плодоносном уметничком и градитељском активношћу, стварањем уметничких група, нових музејских институција и професионалним успостављањем уметничке критике. Данашњи Народни музеј је, због последица ратних разарања, почео са радом 1923, 1935. пресељен је у Нови двор и постао Музеј кнеза Павла, 1944. добио је назив Уметнички музеј, а 1952. коначно је, под именом Народни музеј, пресељен у зграду Државне инвестиционе банке на Тргу републике, где се и данас налази. Музеј кнеза Павла издавао је до данас једну од најугледнијих стручно-научних публикација – Уметнички преглед (главни уредник и директор био је М. Кашанин). На иницијативу Удружења пријатеља уметности „Цвијета Зузорић", а по пројекту арх. Б. Којића, 1928. основан је Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић", који је у периоду између два рата организовао велики број изложби савремене уметности. По завршетку II светског рата Павиљон је био под управом УЛУС-а. Реконструкција Павиљона (1973‒1975), иако са тежњом модернизације изложбеног простора, у многоме је нарушила изворни изглед ентеријера. У периоду између два рата у Б. су основани још: Археолошка збирка Универзитета у Б. (1929) и Поштанско-телеграфски музеј (данас Музеј ПТТ, 1923); Академија ликовних уметности настала је из Уметничке школе, а с радом је почела 1937. Велики број уметника школовао се у иностранству (Б. Поповић, Ј. Бијелић, С. Шумановић, М. Коњовић, П. Добровић, М. Милуновић, И. Табаковић и др.), а за уметнике париска уметничка сцена постала је најважнији извор едукације. На уметничкој сцени активне су групе Облик (као најважнији носилац модернистичких тежњи), Зограф и Дванаесторица. Деловање авангарди обележено је, у књижевности и визуелним уметностима, радом групе Београдских надреалиста и Зенитом. Током 30-их токови левичарски настројене друштвено ангажоване уметности јачају кроз делатност групе Живот. Овај период обележен је бриљантним успоном ликовне критике (Б. Поповић, Р. Петровић, П. Васић, М. Кашанин, М. Коларић, М. Стевановић и др.). У немачком бомбардовању Б. 6. IV 1941. потпуно је изгорела зграда Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, са 350.000 књига, од чега је око 1.800 било старих, ретких и рукописних. Неке од њих имале су изванредне минијатуре (Призренско јеванђеље из XIII в., Београдска Александрида из XIV в., Даничићево јеванђеље с краја XIV в.). Поред рукописа на босанчици и пергаменту, страдала су и прва издања књига на српском, румунском, руском, турском, латинском, грчком и другим европским језицима, историјска документа (само трогирских је било око 60), збирка најстаријих српских часописа, као и писама, карата, каталога и деловодних књига. Срушен је и оштећен велики број културних здања и јавних зграда (Правни факултет – данас зграда Филолошког факултета на Студентском тргу, Друга мушка гимназија, Дом учитељске школе, Железничка станица).

Период по завршетку рата, 1944‒1950/51, обележен је ригидном и догматском идеологијом социјалистичког реализма и директном партијском и државном арбитражом у домену културе и уметности. Долази до значајних и често драматичних политичко-идеолошких чистки у институцијама културе, смене руководећих људи из међуратног периода (М. Кашанин) или физичке егзекуције (Б. Поповић). У том периоду основани су републички уметнички савези (нпр. УЛУС, 1944), као и један федерални (СЛУЈ, 1947). Галерија Дома војске Југославије основана је 1945, Галерија УЛУС-а и Јеврејски историјски музеј 1948, а Графички колектив 1949. Како прихватљива уметничка делатност тако и изложбена активност усмерене су ка трима политички подобним носећим темама: а) призори из НОР-а; б) обнова и изградња ФНРЈ; в) визуелно конституисање лика владара Јосипа Броза Тита. Поред носилаца уметности социјалистичког реализма (нпр. Ђ. Андрејевић Кун, Б. Илић), истиче се антагонистичка делатност Задарске групе (1947/48). Након лета 1948, у годинама после Резолуције Информбироа и раскида са СССР, а нарочито око 1950/51. долази до либерализације уметничког живота и постепеног напуштања партијских интервеција у стваралаштву. Педесете године XX в. обележене су успостављањем културних веза са западноевропским земљама (пре свих, Француском) и САД, а Б. је домаћин великог броја међународних изложби модерне уметности (1952. Савремена француска уметност; 1953. Le Corbusier; 1955. Henry Moore; 1956. Савремена уметност САД; 1958. Савремено француско сликарство и др.). Све то дало је подстицај убрзаном развоју уметничке делатности, оснивању нових музејских и галеријских простора, уметничких група (Једанаесторица, Шесторица, Децембарска, Београдска група, Медиала и др.), развоју ликовне критике (А. Челебоновић, П. Васић, К. Амброзић, М. Б. Протић и др.), стручне периодике (Лик, Дело, Зборник Народног музеја, Годишњак Музеја града Београда и др.). Основани су: Музеј позоришне уметности, Музеј примењене уметности и Железнички музеј 1950; Галерија фресака и Музеј југословенске кинотеке, Музеј Николе Тесле 1952; Завичајни музеј Земуна 1953; Музеј југословенског ваздухопловства 1957; Музеј савремене уметности, иако без сталних просторија, 1958; Београдски сајам књига 1956. Период 60-их и 70-их година XX в. најпросперитетнији је у југословенској и српској послератној историји и обележен је убрзаном модернизацијом свих сфера живота, најбоље материјализованој у уметности и архитектури високог модернизма, у урбанизму, кинематографији, али и у настанку популарних и масовних културних феномена, моди, поп музици и др. Свакако да најзначајнији догађај представља отварање нове зграде Музеја савремене уметности на Ушћу (арх. И. Антић и И. Распоповић, оснивач и први директор М. Б. Протић), који преузима водећу улогу у сакупљању, чувању, излагању и промовисању југословенске и српске уметности XX в. МСУ организује прве, пионирске, ретроспективе српских уметника међуратног периода, деценијске студијске изложбе модерне уметности југословенског културног простора и велике међународне изложбе. Током тог периода отворен је већи број музеја, галерија и легата: Историјски музеј Србије (1963), Меморијални музеји Томе Росандића (1963), Јована Цвијића (1968), Паје Јовановића (1970), Иве Андрића (1975), Музеј Вука и Доситеја (1979), Музеј афричке уметности (1977) и др. Отворен је и Студентски културни центар (1968), који ће постати центар неоавангардне уметничке и критичарске сцене (први уредник ликовног програма Б. Томић). То је и период процвата нових појава на уметничкој сцени (Нова фигурација, енформел, концептуална уметност и др.), ликовне критике (Л. Трифуновић, Ђ. Кадијевић, И. Суботић, Ј. Денегри и др.).

Последње деценије XX в., од око 1980. до 2000, обележене су изразитим плурализмом уметничке сцене са наглашеним одликама постмодерне. Током и крајем 90-их година XX в., услед политичких околности, ратова на простору СФРЈ, распада земље и увођења санкција Србији, долази до гашења међународног карактера уметничке сцене и до њеног затварања у локалне оквире. Тада нараста тзв. алтернативни галеријски и уметнички систем појединачних, невладиних или иницијатива мањих група уметника и критичара (Центар за савремену уметност, Ремонт и др.). После октобарских политичких промена 2000, долази до званичног обнављања културних и уметничких веза са светом и покушаја ревитализације и реанимације како великих националних институција тако и, начелно, уметничког и галеријског система.

Лидија Мереник

Музика. Развој музичког живота европског типа почео је после ослобођења од османлијске власти 1830, а интензивирао се 1841. када је Б. постао престоница. Оснивала су се певачка друштва (најстарије Београдско певачко друштво, основано 1853, активно је и данас при Саборној цркви), а била је популарна и позоришна музика (Театар на Ђумруку 1842, Народно позориште 1868). Први значајни аутори били су Корнелије Станковић, Милан Миловук и бројни чешки музичари чије се стваралаштво кретало у предромантичарским стилским оквирима са доминацијом вокалне музике (хорови и соло песме). Крај XIX и почетак XX в. донели су суштинске, крупне помаке и прве, у европским размерама, релевантне резултате. Музичко-сценска дела изводила су се у НП (Д. Јенко), а потом и у другим позоришним и оперским кућама (Опера на Булевару Жарка Савића, 1909–1911). Уз бројне хорске ансамбле (Академско певачко друштво „Обилић", 1884) оснивали су се разноврсни оркестарски и камерни ансамбли, појављивали значајни солисти, певачи и диригенти, постављане су основе музичком школству (Српска музичка школа 1899, Музичка школа „Станковић" 1911), развијали се музичка публицистика и издаваштво. Извођене су прве оперске представе, међу њима и прва национална опера На уранку (1904) С. Биничког. Садржаји концертних приредби постајали су све разноврснији (укључивали су и оркестарско музицирање), а обогаћена је и жанровска палета извођених дела. Поред позоришног и војног оркестра (Оркестар краљеве гарде 1904) радио је и ансамбл ученика и наставника Српске музичке школе. Водећи композитори били су Стеван Мокрањац и Јосип Маринковић, али је стварала и нова композиторска генерација (Станислав Бинички, Петар Крстић, Миленко Пауновић, Владимир Ђорђевић).

После привременог застоја у периоду ратова (1912–1918) Б. је, као престоница нове јужнословенске државе, постао значајан музички центар. Основани су Београдска опера (1920, балетске представе извођене су од 1923), Београдска филхармонија (1923), Музичка академија (1937), Удружење пријатеља уметности „Цвијета Зузорић" (1922), које је 1928. подигло павиљон у којем су се одржавали и концерти Народног конзерваторијума, Академско удружење „Collegium musicum" (1925), Коларчев народни универзитет (1932). Извођаштво је било у сталном успону, а у области стваралаштва постављени су највиши професионални стандарди. Кључне композиторске личности били су Петар Коњовић, Стеван Христић и Милоје Милојевић, чије се стваралаштво кретало у позноромантичарским оквирима са елементима импресионизма и експресионизма, а деловали су и Јосип Славенски, Коста Манојловић, Петар Стојановић и Предраг Милошевић. Тридесетих година XX в. у музички живот укључила се млада, авангардно оријентисана генерација композитора позната под називом Прашка група: Миховил Логар, Драгутин Чолић, Милан Ристић, Љубица Марић, Станојло Рајичић, Војислав Вучковић, као и репрезентанти идеја националног стила Марко Тајчевић, Миленко Живковић, Михајло Вукдраговић и Светомир Настасијевић. Веома је било разгранато и музичко издаваштво.

Мада ни током II светског рата већина музичких институција Б. није прекидала свој рад, по окончању рата почео је њихов интензиван развој. За српску музику највећи значај имали су рад Београдске филхармоније под вођством Оскара Данона, Крешимира Барановића и Живојина Здравковића, Оркестра Радија и телевизије са М. Вукдраговићем, Боривојем Симићем и Младеном Јагуштом, као и Београдске опере и балета под управом О. Данона. Када су 1948. подржављене све музичке школе, почела је нова етапа у развоју музичке педагогије и у београдским специјализованим основним и средњим музичким школама. За развој музичког живота посебан значај имало је оснивање низа музичких манифестација попут БЕМУС-а (1970), Међународне трибине композитора (1992), фестивала посвећених појединим инструментима (флаути, харфи, оргуљама, челу, гитари, клавсену). Деловали су и бројни аматерски ансамбли, првенствено хорски, од којих су неки наставили предратну традицију (АКУД „Крсмановић", данас „Крсмановић-Обилић", „Абрашевић"), али су основани и нови (ОКУД „Иво Лола Рибар", 1944), који су достигли врло високе извођачке домете и освојили награде на домаћим и иностраним такмичењима. Музичка омладина је разгранала богату делатност на пропагирању музичке културе. Деловали су бројни камерни састави (Српски гудачки квартет, Академски трио, Београдски квинтет) и оркестри (Pro musica, Симфонијета, Београдски гудачки оркестар „Душан Сковран", Краљевски гудачи Св. Ђорђа), као и значајни солисти на свим инструментима. Композиторску сцену одликовала је изузетна динамичност. У музички живот су 50-их и 60-их ушли Василије Мокрањац, Александар Обрадовић, Властимир Перичић, Душан Радић, Витомир Трифуновић, Енрико Јосиф, Златан Вауда, Константин Бабић и Дејан Деспић. Заједничко неокласично полазиште ових генерација дивергирало је ка различитим оријентацијама – неоекспресионизму, необароку, неоимпресионизму и сусрету са електронском музиком и идејама модерне. Почетком 70-их нови дух европске авангарде и упознавање композиционих принципа Лигетија и пољске школе инспирисали су младу композиторску генерацију. Појавили су се Петар Бергамо, Петар Озгијан, Рајко Максимовић, Владан Радовановић, Слободан Атанацковић и Зоран Христић. На трагу отварања ка авангардним стремљењима су композитори рођени 40-их и 50-их година XX в.: Срђан Хофман, Милан Михајловић, Иван Јевтић, Властимир Трајковић, Ивана Стефановић и Зоран Ерић. На савременој музичкој сцени делују изузетно успешни и у земљи и свету већ афирмисани композитори Исидора Жебељан, Татјана Милошевић, Светлана Савић, Александра Ања Ђорђевић, Наташа Богојевић, Драгана Јовановић, Милош Заткалик, Светислав Божић и Иван Бркљачић.

Сoња Маринковић

Позориште. Државна администрација Кнежевине Србије преселила се почетком 1841. из Крагујевца у Б., па је у нову престоницу прешао и Лицеј са ђацима и професорима. Међу њима су били и Јован Стерија Поповић, драмски писац, и Атанасије Николић, професор математике и геометрије, организатор првих позоришних представа у Србији после Јоакима Вујића. У јесен исте године Николић саставља дилетантску позоришну дружину и уз Стеријину помоћ припрема репертоар за прве позоришне представе у Б. За њихово приказивање адаптиран је део великог магацина у згради Ђумрука (Царинарнице) на обали Саве. Тако је отпочео рад Театар на Ђумруку. Од 7. XI 1841. до 25. II 1842. београдски дилетанти су извели 15 премијера и 20 представа. Сматрајући позориште важном културно-просветном установом, просветне власти су крајем 1841. административно установиле стално професионално позориште, а расписан је и први конкурс за сталне глумце. Поред београдских аматера, те групе од седморо глумаца из Загреба, ранијих чланова новосадског Летећег дилетантског позоришта, Театар на Ђумруку је убрзо окупио и угледне сараднике – драмске ауторе, преводиоце и прве позоришне критичаре – и од 10. III 1842. почео да делује као прво стално професионално позориште у Србији, а уједно и код свих Јужних Словена. Прва представа била је трагедија Милош Обилић Ј. С. Поповића, а позориште је било добро вођено и организовано. Током једне сезоне од новембра 1841. до краја августа 1842. репертоар се састојао од 55 позоришних дела која су приказана на 65 представа, а сачињавале су га оригиналне драме наших писаца, као и преводи и прераде (посрбе) драмских дела европских писаца готово свих драмских врста.

Друго стално позориште у Б., Театар код Јелена, основано је пет година после гашења претходног. Њега je чинилo 12 чланова позоришног ансамбла Николе Ђурковића из Панчева. Позориште је свечано отворено 15. V 1847, а за 10 месеци трајања изведено је 85 представа. Престао је да ради због избијања мађарске буне јер су глумци, као аустријски поданици, морали да се врате у Панчево.

Априла 1849. изгорело је „Старо зданије" и у њему сала „Код Јелена", тако да је Б. остао без једине сале погодне за културно-забавни живот. Вишегодишња настојања за изградњу позоришне зграде крунисана су тек 1869. зидањем зграде на Стамбол-капији. Активношћу Омладинског дилетантског позоришта и повременим гостовањем страних трупа, те загребачких и новосадских глумаца, Б. у међувремену није остао без позоришних представа. Прва представа новооснованог Народног позоришта, Ђурађ Бранковић Кароља Оберњика, дата је 10. XI 1868. у закупљеној кући свештеника Сушића. Другу сезону НП је свечано отворило у новој згради 30. X 1869. пригодним комадом Посмртна слава кнеза Михаила у три чина Ђорђа Малетића, у режији А. Бачванског са музиком Д. Реша. Зграда је изгледала величанствено, обасјана „чаробним" гасним осветљењем, позорница је била опремљена богатим декорацијама и сценским ефектима. Гледалиште је имало 714 седишта и 60 стајања, а Б. је тада имао око 25.000 становника. То није омогућавало већи број реприза и изискивало је реализацију великог броја премијера у свакој сезони. Позориште је први пут било затворено (на девет месеци) 1873. услед финансијске кризе, а потoм и 1876. када је Србија ушла у рат против Турске. Од 1. I 1877, када Позориште поново почиње са радом, до краја века су се афирмисали многи велики глумци, а после прве генерације која је градила темеље српске професионалне глуме, дошли су глумци са истинским талентом и индивидуалношћу, који ће убрзо постати љубимци публике: Пера Добриновић, Милорад Гавриловић, Илија Станојевић Чича, Сава Тодоровић, Зорка Тодосић.

Почетком XX в. (од 1903) НП осавремењава репертоар, враћа на сцену домаћу класику (Стерија), доводи професионалне редитеље, те бележи велики уметнички раст који прекида I светски рат. После четворогодишњег прекида рад Куће код Споменика се обнавља, поред Драме формира се Опера са Балетом, покреће Глумачко-балетска школа, доводе нови редитељи, подмлађује уметнички ансамбл, те међуратно раздобље (1918–1941), упркос бројним искушењима, представља један од светлих периода у раду НП. Б. је 1920. добио другу позоришну зграду, популарни Мањеж, а и зграда код Споменика је 1922. обновљена, тако да је рад могао бити интензивиран у сва три уметничка ансамбла. Драма је подмлађена школованим глумцима, а срж оперског и балетског ансамбла чинили су руски уметници који су се у Југославији обрели после Октобарске револуције. Репертоар добија европски профил, а чинила су га домаћа дела и драме страних аутора различитих уметничких оријентација. Од дела домаћих аутора преовлађивале су комедије Бранислава Ђ. Нушића, а посебно место су заузимале ангажоване драме Мирослава Крлеже. Највеће редитељске индивидуалности били су Михаило Исаиловић, Јуриј Ракитин, Бранко Гавела, а од млађе генерације Јосип Кулунџић и Раша Плаовић.

И у II светском рату позоришна зграда је тешко оштећена, али су је немачке власти ускоро обновиле да би створиле привид нормалног цивилног живота. У Б. су се сабрали глумци избегли из Хрватске, Босне и Македоније, те су формиране бројне позоришне трупе које су играле на импровизованим сценским просторима. Позоришни живот је тих ратних година био веома интензиван, али је репертоар био строго контролисан и цензурисан.

Другу половину века, започету обновом у рату разореног НП, карактерише интензивирање позоришног живота које резултира оснивањем Београдског драмског позоришта (1947), Југословенског драмског позоришта (1948), Позоришта на Теразијама (1949), Дечјег позоришта „Бошко Буха" (1950), Атељеа 212 (1956), Позоришта лутака „Пинокио" (1972), Позориштанца „Пуж" (1977), Малог позоришта „Душко Радовић" (1984), Звездара театра (1984), Битеф театра (1989), Дах театра (1991), Култ театра (1993), Опере и Театра Мадленијанум (1998), те позоришта „Славија" (1998). Б. је најснажнији центар позоришне уметности у Републици Србији, расадник нових позоришних и музичких уметника, те средиште и окосница нових уметничких кретања у области сценско-музичких делатности. У њему се одвијају Међународни фестивал монодраме и пантомиме (1975), Међународни позоришни фестивал БИТЕФ (1976), Фестивал позоришта за децу – Фестић (1994), Фестивал кореографских минијатура (1996), Међународни позоришни фестивал „Славија" (2002), Међународни фестивал позоришта за децу и омладину ТИБА (2003), Београдски фестивал игре (2004), Београдски летњи фестивал БЕЛЕФ (2004). Ту се, на више факултета, школују позоришни и музички уметници, а у њему је и седиште Музеја позоришне уметности Србије, Савеза драмских уметника Србије, Удружења балетских уметника Србије, Удружења оперских уметника Србије, Удружења позоришних критичара и театролога Србије, те Удружења драмских писаца Србије.

Зоран Т. Јовановић

Кинематографија. Б. је био једна од првих престоница у свету, која је, после премијере у Паризу крајем 1895, непуних шест месеци касније (6. VI 1896) имала прилику да види истоветни програм „кинематографа" браће Лимијер. Већ следеће године снимљене су и прве сцене на београдским улицама. До 1908. град је био преплављен путујућим биоскопима, а потом су имућни хотелијери и кафеџије отварали сталне дворане, којих је крајем 1912. било већ 18. Релативно рано јавили су се и покушаји домаће филмске производње. У сарадњи са француском фирмом „Pathé ", Светозар Боторић, хотелијер и власник биоскопа „Париз", произвео је 1911. неколико журнала и први српски дугометражни играни филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, који је режирао чувени глумац Чича Илија Станојевић, а снимио гост из Француске Луј де Бери. Браћа Савић (Божидар, Пера и Светолик), власници листа Мале новине и првог изграђеног „Модерног биоскопа", расписали су конкурс за сценарије и глумце, a Б. Савић је 1912. режирао други српски играни филм Јадна мајка. С великим амбицијама власник биоскопа „Касина" Ђока Богдановић организовао је продукцију документарних журнала и основао лабораторију, али је те активности прекинуо почетак I светског рата.

Продукција се током рата наставила у оквиру активности Кинематографске секције при Врховној команди српске војске на Крфу и у Солуну. На челу секције био је Михајло Михајловић. Он је наставио активности и између два рата, када су се јавили и бројни покушаји оживљавања производње филмова. То су чинили поједине установе и министарства са пропагандно-наставним филмовима, али и амбициозни појединци. Апотекар Коста Новаковић основао је 1920. „Новаковић филм" и реализовао преко 60 кратких филмова, као и два играна – Краљ чарлстона (1926) и Грешница без греха (1927) – у којима је био и аутор сценарија и редитељ. Закон о уређењу промета филмова, којим је подстицана домаћа производња, усвојен је 1931, а исте године основан је и „Југословенски просветни филм", најзначајнији произвођач образовних филмова у Србији. Поједини сниматељи оснивали су властита предузећа, а највећи успех постигао је Михајло Ал. Поповић (МАП, 1932), који је, као сниматељ и редитељ, реализовао С вером у бога (1932), најуспелији филм тог времена, са антиратном тематиком. Исте године настали су и документарни филм Београд, престоница Југославије Војина М. Ђорђевића, филмског публицисте, као и играни филм На капији оријента Милутина Игњачевића, једног од оснивача предузећа „Адрија Национал". Током II светског рата окупациона власт у Б. организовала је продукцију пропагандних филмова. Почетком 1942. приказан је први српски звучни филм под насловом Невиност без заштите, који је, као комплетни аутор (сценариста, редитељ, главни глумац и продуцент), реализовао познати акробата Драгољуб Алексић. Једина светла тачка у тој дилетантској мелодрами био је сниматељ Стеван Мишковић.

Врсни професионалци, попут њега, били су ангажовани и у обнови кинематографије после рата. Већ 1944. основана је Филмска секција при Врховном штабу НОВ и ПОЈ, чији су сниматељи регистровали узбудљива сведочанства о ослобађању Б. Шеф секције био је Радош Новаковић, а уметнички руководилац Никола Поповић. У административном периоду руковођења кинематографијом (до 1951) доминирали су совјетски естетички и идеолошки узори (Славица, 1947, у режији Вјекослава Афрића, први филм у продукцији новоформираног предузећа „Авала филм"; Бесмртна младост, 1948, режија Војислав Нановић). У адаптацији Станковићеве Нечисте крви огледа се Р. Новаковић (Софка, 1948), а у савремној тематици Владимир Погачић (Прича о фабрици, 1949). Током 50-их година јавиле су се назнаке превазилажења традиционалних форми (филмови В. Погачића Велики и мали 1956. и Суботом увече 1957), као и најаве жанрова акционог филма (остварења Жике Митровића) и комедије (филмови Соје Јовановић). Дезинтеграција „Авале филма", после обећавајућих, а затим неуспешних копродукција, као и појава алтернативних облика производње (филмске радне заједнице, Кино-клуб „Београд") у 60-им годинама допринели су увећавању производње. Уз већ афирмисану Београдску школу документарног филма (са репрезентативним редитељима као што су Миленко Штрбац, Жика Чукулић и, касније, Крсто Шканата) најављено је буђење „новог филма" и у играној продукцији. Пресудни допринос и замах ауторском филму дали су редитељи који су се већ потврдили у документарним филмовима (Александар Саша Петровић и Пуриша Ђорђевић), као и афирмисани кино-аматери (Душан Макавејев и Живојин Павловић). Њихови најзначајнији филмови (А. Петровић: Три, 1965. и Скупљачи перја, 1967; П. Ђорђевић: Сан, 1966. и Јутро, 1967; Д. Макавејев: Љубавни случај, 1967. и Невиност без заштите, 1968; Ж. Павловић: Буђење пацова, 1967. и Заседа, 1969) представљају четвороугаони камен-темељац модерног српског филма који трага за полемичким димензијама живота. Од политичке бирократије етикетирани су као „црни талас", што је касније прихваћено као естетички квалификатив. Њима се, идејама и естетиком, прикључују Кокан Ракоњац (Издајник, 1964), Ђорђе Кадијевић (Празник, 1967), Мића Поповић (Делије, 1968) и Желимир Жилник (Рани радови, 1969). Током 70-их и 80-их доминирали су редитељи који показују високи рафинман и занатску умешност: Миша Радивојевић (Бубе у глави, 1970), Срђан Карановић (Друштвена игра, 1972), Предраг Голубовић (Бомбаши, 1972), Влатко Гилић (Кичма, 1975), Горан Паскаљевић (Чувар плаже у зимском периоду, 1976), Горан Марковић (Специјално васпитање, 1977), Живко Николић (Бештије, 1977), Боро Драшковић (Усијање, 1979), Слободан Шијан (Ко то тамо пева, 1980), Дарко Бајић (Директан пренос, 1982), Драгоје Кресоја (Још овај пут, 1983), Жарко Драгојевић (Кућа поред пруге, 1988). Турбулентне деведесете припадају млађим ауторима који преиспитују ратне трауме: Горчин Стојановић (Убиство с предумишљајем, 1995), Срђан Драгојевић (Лепа села лепо горе, 1996) и Срђан Кољевић (Сиви камион црвене боје, 2005). Са сличним опсесијама прикључује им се и Живојин Павловић (Дезертер, 1992), Боро Драшковић (Вуковар – једна прича, 1994) и Емир Кустурица (Подземље, 1995). Са савременим урбаним темама успешно се носе Миша Радивојевић (Ни на небу, ни на земљи, 1994), Љубиша Самарџић (Небеска удица, 1999) и Срдан Голубовић (Клопка, 2007). Веома је плодна и продукција документарних филмова, која обухвата ствараоце окупљене, углавном, око Дунав филма (уз раније поменуте ту су и П. Ђорђевић, Александар Илић, В. Гилић, Живко Николић и др.). Деловало је и више аматерских кино-клубова, међу којима су најистакнутији Кино-клуб „Београд", Кино-клуб Дома омладине и Академски филмски центар при Дому културе Студентски град. Од 1960. Б. је сваке године домаћин Фестивала југословенског документарног и краткометражног филма, који је од 2004. прерастао у међународну такмичарску смотру. Основан на иницијативу филмског критичара Милутина Чолића, у Б. се од 1971. одржава и ФЕСТ, међународна, нетакмичарска смотра репрезентативних играних филмова.

Никола Стојановић

Образовање, здравство, медији, спорт, култура. Поред периода затишја у току балканских ратова, I и II светског рата, у Б. се континуирано више од 150 година развијају образовање, спорт, здравство и култура. У граду се налази 195 основних школа (162 редовне, 14 специјалних, 15 уметничких и четири школе за основно образовање одраслих) и 85 средњих школа (51 стручна, 21 гимназија, 8 уметничких и пет специјалних), приватни и државни универзитети (Универзитет у Б., Уметничка академија у Б.), научни и истраживачки институти, спортско-рекреативни центри, здравствено-медицинске установе, музеји, библиотеке, позоришта, биоскопи и др. Научно-истраживачки институти су: „Михаило Пупин", Институт за социјалну политику, Институт заштите на раду, Институт за примену нуклеарне енергије у пољопривреди, ветеринарству и шумарству, Институт за кукуруз, Институт за сточарство, Институт за механизацију пољопривреде, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије, Институт за српски језик, Институт за књижевности и уметност, Метеоролошка опсерваторија „Београд", Астрономска опсерваторија на Калемегдану и др.

У Б. делује 64 спортска савеза са више од 150.000 спортиста у више од 1.000 клубова (око 60% целокупног српског спорта), а спортски живот се одвија у више од 1.000 спортских објеката. Многи од њих задовољавају стандарде међународних спортских федерација за организовање великих такмичења. Најзначајнији спортски објекти су стадиони: ФК Црвена звезда, ФК Партизан, ФК Обилић, Омладински стадион на Карабурми, ФК Рад, ФК Раднички; спортски центри: Градски центар за физичку културу, СРЦ Ташмајдан, СРЦ Пионирски град, СРЦ „Милан Гале Мушкатировић", КЦС „Пинки" у Земуну, СРЦ Врачар, СЦ Вождовац на Бањици, ЦКС Шумице, СРЦ Звездара, СРЦ Кошутњак, СРЦ „11. април", БГСЦ Ковилово, СРЦ Колубара, СКЦ Обреновац и СРЦ Младеновац; базени: Олимп, Ташмајдан, „Милан Гале Мушкатировић", Кошутњак, „11. април" и Бањица; спортске дворане: Београдска арена, Пионир, Ледена дворана, Хала спортова, Слодес, Спортска хала Сопот, Визура; остали спортски објекти: Хиподром „Београд" и ЈП Ада Циганлија, на којој поред веслачко кајакашке регатне стазе постоје терени за голф, фудбал, бејзбол, терени за мале спортове, трим стазе итд. Прво велико такмичење „Велика награда Београда" у шампионату света ранга Формуле 1 одржано је у Б. 1939. Међу најзначајнијим такмичењима су и XII првенство Европе у кошарци (1961) и VII европско првенство у атлетици (1962). У Б. је 1970. одржан шаховски „меч века" између репрезентација Совјетског Савеза и „Остатка света", I светско првенство у пливању, ватерполу и скоковима у воду (1973), финале Купа европских шампиона у фудбалу (1973), XIX европско првенство у кошарци (1975), IX европско првенство у одбојци (1975), V европски куп нација у фудбалу (1976), претеча европског фудбалског првенства, Светско првенство у боксу (1978), Европско првенство у кошарци 2005, Европско првенство у одбојци 2005, Европски олимпијски фестивал младих 2007, Европско првенство у ватерполу 2008, и највеће мултиспортско такмичење после летњих олимпијских игара Светске универзитетске спортске игре (универзијада) 2009. Б. је био кандидат за организацију летњих олимпијских игара 1992. и 1996.

Б. је 2007. имао следеће јавне здравствено-медицинске установе: 13 домова здравља, три специјалне болнице, пет клиника, четири клиничко-болничка центра, два завода за заштиту здравља и 24 специјална завода и института. Посебно су значајни: Клиничко-болнички центар, Градски завод за плућне болести, Прва и Друга хируршка клиника, Гинеколошко-акушерска клиника, Дечја клиника, Онколошка клиника, Очна клиника, Ортопедска клиника, Болнички комплекс „Др Драгиша Мишовић", Железничка болница, Дечја болница за плућне болести, Клинички центар „Свети Сава", Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње", Завод за рехабилитацију, Институт за онкологију, Неуролошка клиника, Завод за ортопедску протетику, Завод за церебралну парализу, Завод за психофизичке поремећаје, Институт за реуматологију, Завод за превремено рођену децу, Завод за болести зависности, Уролошка клиника и др.

Б. је значајан медијски центар Србије и Југоисточне Европе. Ту се налази РТС, јавни медијски сервис Србије, који има два ТВ и пет радио-програма; музичко-издавачка кућа ПГП РТС; комерцијалне телевизије: РТВ Пинк, РТВ Б92, Прва српска телевизија, Happy TV, ТВ Авала, Студиo Б, Ентер ТВ; специјализованe каналe: СОС (Све о спорту), Метрополис, Арт ТВ, Синеманија. Познате су радио станице: Београд 202, Б92, Индекс, Новости, Носталгија, Пингвин, Топ ФМ, С, Студио Б и др. Дневне новине са седиштем у Београду су: Политика, Вечерње новости, Блиц, Спорт, Спортски журнал, Борба, Прес, Данас и Курир. Недељни листови су: НИН, Време, Стандард, Европа, Печат и др. У Б. раде новинске агенције: Танјуг, ФоНет, Бета.

У области културе, издвајају се позоришта (Народно позориште, Београдско драмско позориште, Југословенско драмско позориште, Атеље 212, Звездара театар, Летња позорница на Гардошу, „Бошко Буха", Позориште на Теразијама и др.) и биоскопи („Балкан", „Академија 28", „Арт биоскоп Museum", Дом синдиката, Дом омладине, Дворана Културног центра, Дом културе „Студентски град", Дворана културног центра, „Звезда", „Кинотека", „Колосеј", „Мала Козара", „Roda Intermezzo Cineplex", „Авала", „Tuckwood Cineplex", „Мали Одеон", „20. октобар"). У Б. је 2007. одржано 3.485 позоришних представа које је гледало 900.648 лица и 27.719 биоскопских пројекција са 1.006.939 лица.

Б. као фестивалски град има: Београдске музичке свечаности – БЕМУС, Београдски интернационални театарски фестивал – БИТЕФ, Фестивал студентског филма, Фестивал документарног и краткометражног филма, ФЕСТ, Cinemania, Фестивал ауторског филма, Фестивал подводног филма. Музеји су: Народни музеј, Војни музеј, Музеј југословенског ваздухопловства, Етнографски музеј, Музеј савремене уметности, Музеј Николе Тесле, Музеј Вука и Доситеја, Музеј афричке уметности, Природњачки музеј и др.

Дејан Шабић

ИЗВОРИ: Г. Витковић, „Извештај Максима Радковића ексарха београдског митрополита из 1733", ГСУД, 1884, 56; Д. Руварац, „Митрополија београдска око 1735. године", Споменик СКА, 1905, 42, други разред 37; Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, I, 1, Катастарски пописи Београда и околине 1476‒1566, Бг 1964; Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских, Бг 1988; Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, Бг 1989; Живети у Београду. Документа Управе града Београда, I–V, Бг 2003‒2007.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Панчић, Флора у околини београдској, Бг 1865; И. Руварац, „О светињама београдске цркве г. 1521", ГСУД, 1881, 49; М. Валтровић, „Старохришћански саркофаг нађен у Београду", Старинар, 1886, III; Г. Витковић, „Прошлост, установа и споменици угарских краљева Шајкаша", ГСУД, 1887, 67; Р. Т. Николић, „Околина Београда. Антропогеографска испитивања", у: Насеља српских земаља, II, Бг 1903; Ј. Скерлић, Омладина и њена књижевност, Бг 1906; В. Марковић, Православно монаштво и манастири, Ср. Карловци 1920; Ж. М. Јевремовић, Историјске знаменитости Београда и Земуна, Бг 1935; Д. Ј. Поповић, Београд пре 200 година, Бг 1935; М. Грол, Из предратне Србије, Бг 1939; Д. Медаковић, Београд на старим гравирама, Бг 1950; Београд кроз векове, Бг 1954; Б. Гавела, „Протоисторијски и антички Сингидунум", ГМГБ, 1955, II; Б. Миловановић, „Геолошка историја Београдског тла", ГМГБ, 1957, IV; Љ. Никић, „Џамије у Београду", ГГБ, 1958, V; Г. А. Шкриванић, Именик географских назива средњовековне Зете, Тг 1959; Љ. Никић, „Прилози историји београдских џамија", ГГБ, 1960, VII; Ж. Јовичић, „Рељеф београдског Подунавља и слива Топчидерске реке", М. Зеремски, „Рељеф београдске и земунске Посавине", В. Радовановић, „Географски положај и територијални развитак Београда", ЗРГИ, 1960, VII; Ј. Илић, Љ. Сретеновић, „Саобраћајна функција и повезаност Београда са околином", С. Николић, М*.* Радовановић, „Становништво Београда и околине", М. Костић „Насеља у околини Београда", ЗРГЗ, 1962, IX; Б. Букуров, „Мостови на великим рекама Југославије и њихов привредно-саобраћајни значај", ЗРПНМС, 1964, 27; Ж. Шкаламера, „Старо језгро Земуна I: Историјски развој", „Старо језгро Земуна II: Архитектонско наслеђе", Саопштења, 1966, 1967, 5, 7; Д. Ђурић Замоло, „Сачувани лик Београда на фотографијама А. Јовановића, И. Громана и М. Јовановића", ГГБ, 1967, XIV; Ј. Калић Мијушковић, Београд у средњем веку, Бг 1967; Београд у XIX веку. Из дела страних писаца, Бг 1967; Р. Веселиновић, „Бг 1683‒1717", ГГБ, 1968, XV; Д. Медаковић, „Прилози историји културе Београда", ЗФФ, 1968, Х–1; Београдска тврђава кроз историју, Бг 1969; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бг 1969; Б. Вујовић, Споменици културе и културне установе Београда, Бг 1970; М. Б. Протић, Српско сликарство 20. века, I–II, Бг 1970; С. Ђурић Клајн, Историјски развој музичке културе у Србији, Бг 1971; З. Маневић, „Новија српска архитектура", у: Српска архитектура 1900--1970, Бг 1972; Б. Вујовић, Црквени споменици на подручју града Београда, Бг 1973; Р. Тричковић, „Београдска тврђава и варош", ГГБ, 1973, XX; Р. Веселиновић, „Београд под влашћу Аустрије од 1717. до 1739. године: Уметност", П. Васић, „Барок у Београду 1718–1739. године", П. Стевановић, „Геолошка прошлост Београда и околине", у: Историја Београда 1, Бг 1974; М. Јовановић, „Уметност у Београду до XX века", В. Хан, „Примењена уметност у XIX веку", Д. Вученов, „Књижевни живот у Београду од првог српског устанка до ослобођења градова (1867)", „Књижевни живот у Београду од ослобођења градова (1867) до првог светског рата (1914)", у: Историја Београда, II, Бг 1974; Б. Новаковић, „Књижевни живот у Београду од првог до другог светског рата (1914‒1941)", у: Историја Београда, III, Бг 1974; Г. Томовић, Морфологија ћириличних натписа на Балкану, Бг 1974; М. Митровић, Новија архитектура Београда, Бг 1975; Д. Ђурић Замоло, Београд као оријентална варош под Турцима 1521–1867, Бг 1977; М. Ал. Пурковић, Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Бг 1978; Ж. Шкаламера, М. Поповић „Урбани развој Дорћола", ГГБ, 1978, XXV; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта, Бг 1979; Е. Челеби, Путопис. Одломци о југословенским земљама, Сар. 1979; Југословенско сликарство шесте деценије, Бг 1980; М. Поповић, Београдска тврђава, Бг 1982; Историја српског народа, VI/1, Бг 1983; А. Митровић, Србија у Првом светском рату, Бг 1984; М. Васовић, Београд, Социјалистичка република Србија, Бг 1985, 3; Д. Ђорђевић, „Српско друштво 1903–1914", ММ, 1985, 4; Ф. Каниц, Србија – земља и становништво од римског доба до краја XIX века I, Бг 1985; Б. Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, I–III, Бг 1988; П. Волк, Историја југословенског филма, Бг 1986; И. Тартаља, Београд XXI века: Из старих утопија и антиутопија, Бг 1989; К. Христић, Записи старог Београђанина, Бг 1989; Т. Богавац, Становништво Београда 1918–1991, Бг 1991; Р. Пејовић, Српско музичко извођаштво романтичарског доба, Бг 1991; П. Ј. Марковић, Београд и Европа 1918–1941, Бг 1992; Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату 1939–1945, Бг 1992; М. Костић, Успон Београда, I–II, Бг 1994, 2000; М. Ункашевић, Клима Београда, Бг 1994; Ј. Марковић, М. Павловић, Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора), Бг 1995; Н. Тасић, „Праисторијске културе на подручју Београда"; Љ. Зотовић, „Антички Сингидунум"; Р. Тричковић, „Београд под турском влашћу", у: Историја Београда, Бг 1995; Љ. Ћоровић, Београд од деспота Стефана до Доситеја, Бг 1995; П. Ј. Марковић, Београд између Истока и Запада 1948–1965, Бг 1996; М. Поповић, „Антички Сингидунум: досадашња открића и могућност даљих истраживања", Сингидунум, 1997, 1; Воде Срема, Н. Сад 1999; Ђ. Станковић, Студенти и Универзитет 1914–1954, Бг 2000; П. Волк, Београдско глумиште, Бг 2001; В. Дуцић, Г. Анђелковић, „Прилог проучавању настанка и развоја урбаног острва топлоте у Београду", у: Планска и нормативна заштита простора и животне средине, Бг 2001; Б. Ђорђевић, Летопис културног живота Србије под окупацијом 1941‒1944, Бг 2001; Р. Вучетић Младеновић, „Књижевни живот међуратног Београда: књижевна секција удружења пријатеља уметности Цвијета Зузорић", КИ, 2002, 118; Д. Милашиновић Марић, Водич кроз модерну архитектуру Београда, Бг 2002; Б. Вујовић, Београд: културна ризница, Бг 2003; Београд у прошлости и садашњости, Бг 2003; М. Д. Живковић, А. Р. Ђорђевић, Педологија, 1, Генеза, састав и особине земљишта, Бг 2003; M. Kрасојевић, Каталог планова и карата, Бг 2004; Модерна српска држава 1804–2004. Хронологија, Бг 2004; Ж. Богдановић, С. Б. Марковић, Воде Баната, Н. Сад 2005; С. Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX–XX века, I–III, Бг 2005; В. Дуцић, М. Радовановић, Клима Србије, Бг 2005; А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX–XX век), Бг 2005; Soil Atlas of Europe, Luxembourg 2005; Музеј града Београда, Бг 2005; Концертни живот у Београду (1919–1941), Бг 2005; Љ. Стошић, Српска уметност 1690–1740, Бг 2006; К. Митровић, Топчидер: Двор кнеза Милоша Обреновића, Бг 2008; Д. Ћирић, Б. Станић, В. Томић, Време улице. Политика на јавним просторима Београда у XX веку, Бг 2008; Група аутора, Картирање и вредновање биотопа Београда, 1, Бг 2008 (електронско издање – CD).

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)