Прескочи до главног садржаја

БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА 1862.

БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА 1862, напад турске артиљерије на београдску варош. Овај догађај имао је крупне политичке последице. Главни задатак спољне политике кнеза Михаила у време његове друге владе (18601868) био је да помоћу савеза балканских држава и националних устанака у областима под турском влашћу створи велику јужнословенску државу у којој би Србија имала значајну улогу. Најважнија личност његове спољне политике био је председник владе Илија Гарашанин. Први корак у остваривању кнежеве спољне политике било је питање исељавања турског становништва из Србије. У вези с тим питањем Гарашанин је, почев од пролећа 1861, провео у Цариграду неколико месеци, али без успеха. Због тога су се српско-турски односи, посебно после Преображенске скупштине (август 1861), почели погоршавати. Турцима је засметало доношење уставног закона којим је побијена основа Устава из 1838, а нарочито Закон о војсци. Због тога је Турска уложила протест, али је Србија наставила с војним припремама и наоружавањем. Турци су постајали све подозривији, што је довело до погоршања односа између турског и српског становништва у Србији. У таквој затегнутој ситуацији дошло је у Београду 15. VI 1862. до крвопролића. Турски војници убили су код Чукур-чесме једног српског дечака, после чега је дошло до борбе између Срба и варошких Турака, потпомогнутих турском војском из града. Интервенцијом страних конзула и Гарашанина уследило је кратко примирје, али су Турци изненада 17. јуна почели да бомбардују варош топовима са Београдске тврђаве. Бомбардовање је настављено и током ноћи између 17. и 18. јуна. Запрепашћени, изненађени и успаничени грађани напустили су своје куће, од којих су неке биле захваћене пожаром, и разбежали се по суседним селима. Укупно је оштећено око 397 кућа, највише на Теразијама (82), Дорћолу (69) и Сави (41), а најмање на Палилули (20).

Бомбардовање је српској влади послужило као повод да затражи исељавање Турака из Србије, и то како цивилног становништва, тако и градских посада. На улицама вароши подигнуте су барикаде, а народна војска увећавана је добровољачким одредима. Да би стале на пут даљој конфронтацији двеју супротстављених страна, гарантне силе одлучиле су да сазову конференцију и на њој реше питања изазвана бомбардовањем. Конференција је започела с радом крајем јула 1862. у цариградском предграђу Канлиџи. Француска и Русија заузимале су се за српске инетересе, а Енглеска и Аустрија подржавале су Порту. Кад је аустро-енглеска струја надвладала, пре свега захваљујући Енглезима, одлуке Канличке конференције дале су Србији много мање од онога што је она очекивала и тражила. Одлучено је да се поруше тврђаве Соко и Ужице, али да остану оне у Шапцу, Београду, Смедереву и Фетисламу (Кладову). Њихово снабдевање могло се обављати искључиво речним путем. Одлуку о исељавању муслимана настањених изван тврђава српска страна није сматрала као добит него као потврду повластице добијене много година раније (Хатишерифом из 1830). Србији је гарантовано да више неће бити бомбардована. Кнез Михаило и његова влада овим одлукама нису били задовољни, па су наставили да раде на томе да се ослободе турских посада из градова дуж Саве и Дунава.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Ристић, Србија и Порта после бомбардовања Београда 18621867, Успомене, Бг 1881; Бомбардовање Београда 18621867, Бг 1882; Ј. Дајковић, „Београд и случај на Чукур чесми", ГГБ, 1957, 4; Д. Тодоровић, „Шта је утицало на Србију да се после бомбардовања Београда 1862. не одлучи на рат против Турске", Архивски алманах, 1962, 4; Г. Јакшић, В. Вучковић, Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила. Први балкански савез, Бг 1963; Ж. Ђорђевић, Чукур-чесма 1862, Бг 1983.

Василије Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)