БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА, држава на западном делу балканског полуострва настала распадом СФР Југославије. После грађанског рата 1992–1995. утврђено је Дејтонским споразумом да се састоји из Федерације БиХ и Републике Српске. БиХ се налази на контакту средишњег динарског простора са јужним делом Панонске низије на северу (перипанонски обод) и прелазним средоземним делом на југу. На северу и западу БиХ се граничи са Хрватском, на истоку и југу са Србијом и Црном Гором, док обалом, дужине 21,2 км, излази на Јадранско море у Малом Стонском каналу код Неума и Клека (10,5 км широк прилаз), југоисточно од ушћа Неретве. Херцеговину чини највећи део слива Неретве, а Босну већи део територије између река Дрине, Саве, планина Пљешевице, Динаре и главне вододелнице слива Саве и Неретве. БиХ има површину од 51.127 км², 4.377.033 становника (1991) са средњом густином насељености од 85,6 ст./км². У најбољој природно-комуникационој вези је на северу са Хрватском и североистоку са Србијом. Долином Босне, преко Иван-седла (970 м), остварује се саобраћајно-комуникациона веза меридијанског правца са долином Неретве и Јадранским приморјем на југу. Природне везе с осталим суседним географским областима су слабе (уске речне долине, планински превоји, посебно на југозападу и југоистоку БиХ). Економско-географски центар ове територије је Сарајевско-зеничка котлина у којој је главни град Сарајево, проистиче из радијално усмерених природних долина које су утицале да тај простор постане центар политичко-територијалног организовања. Кроз новију историју, развој БиХ је био у знаку периферности у односу на веће државе под чијим политичким, културним и економским утицајем се налазила: Угарске, Венеције, Турске, Аустрије. Под турском влашћу БиХ развија транзитну и трговинску функцију. У току сукоба Турске и Аустрије и експанзије Венеције, имала је геостратешки значај. Укључивањем у границе Аустроугарске монархије, њена улога слаби и постаје периферија, јер су саобраћајни правци усмерени кроз Хрватску. У СФРЈ, БиХ је имала централни географски положај (обухватала је око 20% територије), али је и даље главни саобраћајни правци мимоилазе. Са развојем железнице од Београда до Сарајева, у долинама Босне и Неретве и изградњом савремене друмске мреже до Загреба, Београда, западне Србије, Дубровника и Сплита, БиХ постаје подручје интеррегионалних веза између Подунавља (север) и Јадранског приморја (југ). Саобраћајна мрежа је најгушћа у Сарајевско-зеничкој котлини и Посавини, а најређа у Високој Босни и југозападном делу. Међународно признање БиХ 6. IV 1992, упркос противљењу Срба, једног од три конститутивна народа, довело је до међунационалних сукоба и грађанског рата, који је трајао до 1995. Према Дејтонском споразуму од 14. XII 1995. БиХ обухвата две конститутивне јединице: Федерацију БиХ (чини 51% територије) и Републику Српску (49%). На челу државе је трочлано Председништво (представници Бошњака, Срба и Хрвата). Република има дводомну скупштину: Представнички дом и Дом народа. Град Брчко се налази под управом државе БиХ (засебан дистрикт). Федерација представља савез федералних јединица, тј. кантона: Западно-херцеговачког, Средњобосанског, Унско-санског, Босанско-подрињског, Херцеговачко-неретванског, Зеничко-добојског, Тузланског, Посавског, Херцег-босанског и Сарајевског (главни град Сарајево). Република Српска настала је 27. III 1992 (парламентарна република са једнодомном скупштином), а главни град је Бањалука.

Географске регије. На основу морфо-физиономских одлика у БиХ издвајају се четири веће географске макрорегије: Северна Босна, Средња Босна, Босанскохерцеговачки високи крш и Ниска Херцеговина.

Северна Босна обухвата перипанонски обод и део планинског простора на југу до Грмеча (1.604 м), Срнетице (1.341 м), Чемернице (1.338 м), Влашића (1.943 м), Мањаче (1.239 м), Коњуха (1.328 м) и Јавора (1.406 м). Има површину 20.700 км² (40% територије и више од 50% становништва БиХ). Широко отворена макрорегија према Панонској низији и значајним европским коридорима (Посавина). Рељеф чине јужни руб Панонске низије, широка зона побрђа јужно од обода и део планинске зоне: Козара (978 м), Мотајица (652 м), Мајевица (915 м), изграђене од метаморфних шкриљаца, серпентина и еруптивних стена, испод слоја флиша. Ниске, степенасте површи рашчлањене су тектонско-флувијалним долинама у којима су велике котлине: Спречка, Приједорска и Бањалучка. Макрорегија је морфолошки нагнута од југа према северу и отворена према панонском климатском утицају. Количина падавина (800–1.000 мм/год.) опада од запада ка истоку, због утицаја западних ветрова. Северну Босну пресецају долине неколико највећих босанских река: Босне, Сане, Уне, Дрине и Врбаса. Располаже бројним термоминералним изворима: Бихаћ, Лакташи, Слатина, Горњи шехер (Бањалука), Кулаши (Прњавор), Теслић, Тешањ, Губер код Сребренице, Кисељак код Тузле. Орохидрографски и педолошки услови учинили су Северну Босну најпродуктивнијим пољопривредним рејоном БиХ. Главни рудни и минерални ресурси су: манган (Босанска Крупа), олово-цинкана руда (Благај, Сребреница и Љубија), азбест (Тузла), барит (Велика Кладуша), магнезит (Бањалука, Прњавор, Теслић и Коњух), кварцни песак (Тузла и Бихаћ), ватростално-керамичке глине (Приједор и Братунац). Ова макрорегија је имиграциона област, унутар које се као гравитационе зоне издвајају већи градови: Бањалука и Тузла, рударски и индустријски центри: Бановићи, Живинице, Лукавац и Модрича. У Северној Босни се издвајају три субрегије: Унска крајина, Бањалучко-добојска регија и Североисточна Босна.

Унска крајина обухвата алувијалне равни око Уне, Сане и Гомернице и ниске планине Козару и Грмеч, укупне површине 5.875 км². Низијски део (Бихаћка котлина, Приједорско поље, Кнешпоље) пружа услове за ратарство, а на планинама се развија шумарство (сеча и прерада дрвета), екстензивно сточарство и рударство. Љубијски басен код Приједора располаже лежиштем гвоздене руде и мангана, у средњем Поуњу има боксита (Суваја, Солаја, Гускарица, Крављак, Оштрељ, Притока, Тихотина и Скочај), код Велике Кладуше има барита (Црквина, Поникве и Лукића брдо), код Босанске Крупе, Кулен-Вакуфа, Мартин-Брода и Горње Санице гипса, код Бихаћа кварца (Турија) и грађевинског камена (Маскара и Ружица), код Отоке, Бихаћа и Велике Кладуше кречњака, код Новог Града, Омарске, Кључа и Цазина глине. Унска крајина има енергетских ресурса: мрки угаљ у региону Каменграда, Омарског поља, Новог Града (Добрљин) и Цазина (Пјанићи, Црнаја); хидроенергетски потенцијал (ХЕ „Слапови" на Уни). Важнији саобраћајно-комуникациони правци воде долином Уне и Сане, од којих се одвајају правци секундарног значаја према Цазину и Великој Кладуши, Босанској Дубици и Кључу. Поред значајних саобраћајница и на раскрсницама путева развила су се главна градска насеља: Бихаћ, Босанска Крупа, Нови Град (раније Босански Нови), Сански Мост, Кључ, Приједор, Босанска Дубица, Цазин и Велика Кладуша.

Бањалучко-добојску регију чини територија око доњих токова Врбаса, Босне и њихових притока (проширене долине са пространим и равним дном), површине 7.700 км². Јужни део ове регије ограничавају планинска била: Мањаче, Чемернице, Борја (1.078 м) и Узломца (1.002 м). У долинским проширењима и на терцијарним брежуљцима развијено је ратарство, а по планинском ободу шумарство и рударство. Шуме има највише у општинама Теслић и Котор Варош. Минерални и рудни ресурси су: мрки угаљ у долини Врбање (Масловаре), код Теслића и Бањалуке (Рамићи), лигнит између Укрине, Усоре и Босне, манган на Козари, жива (цинабарит) код Прњавора, магнезит (Укрина, Шњеготина, Љубић и Теслић), барит на Козари (Церићи), грађевински камен код Шњеготине и Челинца, кречњак код Добоја и глина на Мотајици, код Бањалуке, Босанске Градишке и Добоја. Главне саобраћајнице трасиране су у долини Босне и Врбаса (железничка пруга и путеви), а у Добоју и Бањалуци се укрштају са попречним правцима. Највећи градски центри су у долинама две највеће реке, Бањалука у долини Врбаса и Добој у долини Босне (највећи саобраћајни пунктови). Остали већи градови су: Котор Варош, Босанска Градишка, Босански Брод, Дервента и Маглај.

Североисточна Босна обухвата Тузланску котлину, део Подриња (Зворнички крај и Бирач), Семберију и део Босанске Посавине, површине 7.144 км². На северу су низије Посавина и Семберија, а на југу брдско-планински простор. У Посавини и Семберији развијено је ратарство (поврће, воће), а на ободу планина на југу, традиционална експлоатација шума и сточарство. Енергетски ресурс регије је угаљ у Бановићима, мајевичком и тузланском басену (ТЕ „Тузла I–IV", 779 МW, ТЕ „Угљевик", 300 МW). Северно од Мајевице и у Тузланској котлини има камене соли (дебљина 255 м и дубина 150–500 м). Код Власенице има боксита, олово-цинка (галенит, сфалерит) код Сребренице (Сасе), каолина и мрамора код Братунца и Шековића. Североисточна Босна је саобраћајно отворена према савском путу, где је железничка пруга Бијељина–Шид; значајне су деонице пруга Тузла–Добој и Бановићи–Брчко–Винковци. Прометни путеви трасирани су у долини Спрече Добој–Тузла–Бијељина и меридијанским правцем Орашје–Тузла–Кладањ. Најзначајнији градски центар је Тузла, битни индустријско-рударски градови су Лукавац, Бановићи и Живинице, а на истоку Зворник и Сребреница. Остали градови су Братунац, Власеница, Кладањ, Брчко, Бијељина, Босански Шамац, Градачац, Модрича и Угљевик.

Средња Босна обухвата централне делове БиХ између перипанонске Босне (север) и високог крша (југ). На северу је ограничена Димитром, Мањачом, Чемерницом, Влашићем, Коњухом и Јавором, на југу Зеленгором, Трескавицом, Бјелашницом, Радушом (1.807 м), Виторогом (1.906 м) и Лисинама, на западу горњим током Сане, на истоку тромеђом БиХ, Црне Горе и Србије. Средња Босна има површину 14.000 км2. Највише планине су: Враница (2.112 м), Коњух (1.328 м), Борја (1.078 м), Узломац (1.002 м), Требевић (1.629 м), Јахорина (1.913 м), Игман (1.248 м), Влашић (1.943 м), Лелија (2.032 м), Лебршник (1.985 м), Волујак (2.294 м), Маглић (2.386 м – највиши врх БиХ). Крашки рељеф развијен је на површима: Гвозно (Трескавица), Гласинац (Романија), у Грбавичком пољу (југозападно од Јајца) и на планинама: Бјелашници, Трескавици, Маглићу и Волујку, где су изражени и неки глацијални облици (циркови, ледничке долине и језера). У долинама великих река се смењују проширени котлински делови са клисурама. Веће котлине су: Сарајевско-зеничка, Фочанска, Горажданска, Вишеградска и Рогатичка. Средња Босна је богата шумом, пашњацима и водом (извире Врбас испод Вранице, Босна испод Игмана у Сарајевском пољу и др.). Горњи ток Дрине између Шћепан-поља и Звијезде (северно од Вишеграда) припада Северној Босни. Познатије термоминералне воде су: Илиџа код Сарајева, Кисељак, Фојница, Вишеград. Има развијену пољопривреду, а после II светског рата рударство и индустрију (јаки индустријски центри су: Сарајево, Фоча, Вишеград, Травник, Јајце). Угља има у Сарајевско-зеничкој котлини (рудник у Зеници из 1881. је најстарији у БиХ), гвоздене руде у Варешу (Пржићи, Дрошковац, Брезик и Смрека од 1886. за потребе железаре у Зеници), боксита има око Јајца и Мркоњић Града, олова и цинка око Вареша и Олова, хрома код Дубоштице, бакра код Боровице и Вареша, пирита код Фојнице и живе у Дражевићима. Од неметала, барита има у околини Јајца, магнезита у Подрињу код Рудог, лапорца у долини Босне код Какња, гипса код Доњег и Горњег Вакуфа, у Воларима код Јајца, кварцног песка код Крешева и Бусоваче, мрамора у Јајцу, Мркоњић Граду, код Травника, Бугојна, Доњег Вакуфа, Фоче и др. У Средњој Босни се издвајају три субрегије: Сарајевско-зеничка котлина, Горњи Врбас и Горње Подриње.

Сарајевско-зеничка котлина заузима централно место у Средњој Босни, има велики саобраћајно-географски и економско-географски значај, располаже разноврсним природним ресурсима (шуме, пашњаци, руде, воде, угаљ). Црна металургија развијена је у Зеници, Варешу, Илијашу, прерађивачка индустрија у Сарајеву (метална, дрвна, прехрамбена). Најважнији привредни центар је Сарајево, а други по важности Зеница. Рударска насеља Бреза и Какањ настала су уз руднике мрког угља (ТЕ „Какањ I–IV", 568 МW). Остали градови су Фојница, Високо, Олово и Травник.

Горњи Врбас је субрегија у долини Врбаса. Има развијену земљорадњу (Скопаљска котлина). Рударско-енергетске сировине су: боксит код Јајца, гипс код Шипова и Доњег Вакуфа, угаљ код Бугојна и гвоздена руда код Горњег Вакуфа (Радован). Врбас, Плива и Угар имају хидроенергетски потенцијал (ХЕ „Јајце I–II", ХЕ „Бочац"). Већи градови су: Јајце, Мркоњић Град, Доњи Вакуф, Бугојно, Горњи Вакуф.

Горње Подриње је планинска субрегија кроз коју се усекла Дрина са притокама Сутјеском, Ћехотином, Прачом, Лимом и Рзавом. Развијена је пољопривреда, риболов (Дрина), очувани шумски комплекси на великим површинама (шумарство). Дуж старог караванског пута у долинским проширењима Дрине формирано је неколико градова: Фоча, Горажде и Вишеград.

Босанскохерцеговачки високи крш простире се од Грмеча на северозападу до границе ове републике и Црне Горе на југоисточном ободу Гатачког поља. Од перипанонске и средње Босне одвојена је планинама: Грмеч, Срнетица, Виторог, Радуша, Бјелашница, Трескавица, Зеленгора и Волујак, а од ниске Херцеговине планинама: Вележ, Прењ и Чврсница. Има површину од 10.507 км². У регији Високог крша издвајају се две субрегије Западна Босна и Висока Херцеговина.

Западна Босна је субрегија била и поља (површина 6.262 км²), од горњег тока Уне на западу до средњег тока Неретве на истоку и од горњег тока Сане и Врбаса на северу до Бутишнице, притоке Крке и била Динаре на југу. Најизразитије планине су: Грмеч, Срнетица, Клековача, Јадовник (1.656 м), Шатор, Виторог, Цинцар, Голија, Радуша, Љубуша (1.797 м) и Динара. Између планинских венаца су крашка поља и увале са карактеристичном хидрографском мрежом; понорнице су подземно спојене од виших поља на северу до нижих на југозападу. Највећа поља су: Босанско-петровачко (47,5 км²), Ливањско (56,7 км²), Дувањско (121,6 км²), Гламочко (129 км²) и Купрешко (94,8 км²). Најдужа понорница је Шујица (44,3 км) у Дувањском пољу и краће: Стурба, Пловуча, Ричина и Бистрица у Ливањском, Мртвица и Милаћ у Купрешком пољу. Сва поља Западне Босне одводњавају се подземно у правцу врела Уне, Унца, Сане, Пливе, Раме, Цетине, Крке, Зрмање. Унац (65,5 км) једина је река овог подручја која извире као Млински поток из Шаторског језера (1.488 м) на Шатор-планини. До ушћа у Уну, код Марлин Брода, тече површински, уском долином која се на два места проширује код Мокронога и Дрвара. На планинама Западне Босне доминира букова и мешовита шума букве и јеле и др. (дивљач, ловишта и резервати). У демографском погледу субрегија стагнира или се јавља депопулација у планинским насељима. Сточарство је најразвијеније у Купрешком пољу, док се у нижим пољима, где је клима умерена, гаје кукуруз и кромпир. Енергетску основу чине угаљ и хидроенергија. Ливањско поље има и резерве цементног лапорца и грађевинског камена. Ливно је главни привредни и друштвени центар Западне Босне, следе Дрвар на реци Унац (на раскрсници путева за Босански Петровац, Ливно и Книн), Дувно, Гламоч и Грахово.

Висока Херцеговина обухвата североисточни, мањи део регије Високог крша, а то су горње и средње подручје Неретве и висока поља Невесињско и Гатачко. Издужена је динарским правцем и обухвата два низа планина које дели долина Неретве. Има површину од 4.245 км². Важни саобраћајно-комуникациони правци су пут и пруга Мостар–Сарајево у долини Неретве, преко Иван-седла, пут Јабланица – Прозор – долина Врбаса преко Макљена (1.123 м) и Дубровник–Гацко–Фоча преко превоја Чемерно (1.293 м). Висока Херцеговина је по многим морфо-физиономским карактеристикама слична високом красу западне Босне. У правцу северозапад–југоисток нижу се високе и средње планине: Чврсница, Прењ, Вележ, Бјелашница западно од Гатачког поља, Лебршник, Зеленгора, Лелија, Волујак и Височица. Неретва је усекла клисуру дугу 80 км и дубоку 800 м између Улога и Коњица, а од Неретвице до Бијелог поља кањонску долину дугу 49 км и дубоку 1.200 м. Кањонске долине имају и њене притоке: Дива Грабовица и Дрежанка. У рељефу се истичу два велика поља Невесињско и Гатачко. Део Високе Херцеговине источно од Вележа и јужно од Црвња, Зеленгоре и Лебршника до врела Требишњице код Билеће и Дабарског поља познат је под називом Рудине. Насеља су распоређена по ободу крашких поља и увала, а становништво се бави сточарством (узгој оваца). Хидрографска мрежа није у складу с обилним падавинама, а појављује се више понорница. Неретва има притоке Ракитницу, Љуту и Неретвицу (ХЕ „Јабланица", ХЕ „Салаковац", ХЕ „Грабовица", ХЕ „Мостар"). Лигнита има у Гатачком пољу (ТЕ „Гацко", 300 МW). Нема великих градова, а највећи су Коњиц у долини Неретве, око ушћа њене притоке Трешанице, на месту погодног прелаза преко реке и на правцу који повезује Панонску низију и Средњу Босну са приморјем (преко Иван-планине), Јабланица, Невесиње и Гацко. Калиновик у источном и Прозор у западном делу субрегије су градски центри на регионалним саобраћајницама.

Ниска Херцеговина је најјужнија област БиХ, најближа Јадранском мору. Пружа се правцем северозапад–југоисток од Дувна до планине Орјен (граница са Црном Гором на југоистоку) и подељена је на више микрорегија, као што су Бијело и Мостарско поље (Бишће), Мостарско блато, Бекија (југоисточни наставак Имотског поља), Хумине (између Љубушког и Љубиња), Попово поље и део око доњег тока Неретве. Ниска Херцеговина излази на јадранску обалу између Неума и Клека и има површину 5.946 км². Попречним правцем област пресеца долина Неретве, са најважнијим саобраћајницама, а источном периферијом пружа се пут Дубровник–Гацко–Фоча. У рељефу доминирају крашка поља, увале, ниске заравни и хумови, а највеће алувијалне равни су у Мостарском и Поповом пољу. Дно Мостарске котлине је покривено дебелим наслагама флувио-глацијалних наноса у којима је Неретва усекла своје корито. Највећа крашка поља су: Попово (185 км²), Мостарско (35 км²), Мостарско блато (35,7 км²) и Бијело поље (13 км²). Клима је измењено средоземна, са топлим и сувим летима и нешто хладнијим зимама него у приморју. Требишњица је понорница, која извире из јаких крашких врела код Билеће, Дабарског и Фатничког поља. Око доњег тока Неретве има речних језера и плављених поља: Свитавско поље (65,8 км²) и Хутово блато (резерват птица мочварица, површинe 7.000 ха). Хидромелиорационим радовима добијене су нове обрадиве површине, као и уређени рибњаци и резерват за птице мочварице. Енергетски ресурс чини хидропотенцијал Неретве и Требишњице, као и резерве мрког угља у Мостарском пољу. Боксита има код Посушја, Лиштице, Читлука, Стоца, Мостара, Љубушког. Највише плодних површина има око доњег тока Неретве (Чапљина, Габела) и у Поповом пољу, а по воћарству (трешње, вишње, шљиве, крушке, кајсије, брескве, јабуке и др.) и повртарству се истичу три општине: Мостар, Чапљина и Столац. Позната су херцеговачка вина (виноградарски рејон) и дуван. Мостар је привредни и административно-управни центар Херцеговачко-неретванског кантона, а затим следе: Чапљина, Столац, Требиње, Љубушки, Билећа, Читлук, Лиштица, Посушје и Неум.

Дејан Шабић

Геолошки састав. На територији БиХ налазе се средњи део Динарида и југозападни, посавски делови Панонског басена. Тај геолошки простор састављен је од шест крупних тектоностратиграфских јединица које леже једна преко друге. Оне су раздвојене површинама навлачења а међусобно се разликују нарочито по геолошким стубовимa и структурним особинама. На њих су наметнуте млађе, неогене творевине у ширем подручју Посавине и у виду седимената заосталих од многобројних интермонтаних језерских басена. Навлака високог крша налази се на југозападу и представља најкрупнију јединицу. Откривени део геолошког стуба почиње доњотријаским кластитима, који леже преко палеозојске подлоге. Затим следе средњо и горњотријаски кречњаци са шкољкама и амонитима. Јура је изграђена од кречњака, доле од литиотских, у средини од оолитских и алгалних, а горе од различитих са кладокоропсисима, клипеинама и елипсактинијама. У доњој креди преовлађују алгални карбонати а у горњој кречњаци са рудистима и доломити. Палеоцен је од кречњака са фораминиферима. У структури ове јединице истичу се линеарни набори, многобројне краљушти и мање навлаке са југозападним вергенцама. Овај ентитет је настао у алпијском структурном плану од простране динарске карбонатне платформе. Навлаку босанског флиша чини уска зона флишних творевина, које на југозападу леже преко високог крша а на североистоку подилазе под дурмиторску навлаку. У теренима Игмана и Бјелашнице откривене су и у тектонском прозору испод дурмиторског ентитета. Јединица је изграђена од два различита флиша кредне старости. Доњокредни је теригени флиш у којем значајну улогу има преталожен материјал из Орфиолотске навлаке. У горњокредном делу стуба преовлађује карбонатни флиш. Унутрашња структура јединице је слабо проучена. У алпијском структурном плану формирана је од седимената насталих у басену отвореном између динарске карбонатне платформе и дурмиторског ентитета.

Дурмиторска навлака. Видљива основа изграђена је од силурских и девонских кречњака са конодонтима и карбонског флиша. Преко тих убраних творевина прво леже пермски белерофонски кречњаци, затим верфенски кластити и кабонати па анизијски кречњаци са булошком фауном, ладинска порфирит-рожначка формација и кречњаци с рожнацима. Горњи тријас је изграђен од кречњака с мегалодонима и од доломита. Из доње и средње јуре познати су оолитски кречњаци и лапорци с аптихусима, а из горње кречњаци са кладокоропсисима и елипсактинијама. У структурном погледу истиче се низ великих и неправилних брахинабора са карактеристичном оријентацијом северозапад–југоисток. Ова јединица је настала услед њеног незавршеног рифтовског одвајања од североисточних делова динарско-карбонатне платформе током најгорње јуре и креде.

Офиолитска навлака саржи неколико седиментних и магматских формација. Истичу се дијабаз-рожначка формација и крупна тела ултрамафита. Јурску дијабаз-рожначку формацију чини у великој мери офиолитски меланж. Његов матрикс је од ушкриљених алевролита, у којима су хаотично размештени фрагменти граувака, офиолита, рожнаца, кречњака и кречњака с рожнацима. Уз ову формацију иде и тријаско-јурска узломачка радиоларитска формација. Ултрамафитски масиви су од серпентинисаних перидотита, габрова, дијабаза, долерита и базалта. Најмлађа у овој јединици је покровна погарска серија горњокредне старости у којој се налазе преталожени материјали из наведених творевина, затим кластити и кречњаци са глоботрунканама. Цела Офиолитска јединица има веома сложену структуру. Интензивно је набрана али су делови тих структура, због транспозиције, сачувани само местимично. Многобројне су краљушти и навучени масиви серпентинисаних перидотита. Ова јединица, према подацима из ширег подручја, почела је да се формира отварањем басена с океанским дном почев од најгорњег тријаса. Свој максимум у ширењу је достигла за време средње јуре, када је почело њено затварање обдукцијом према југозападу преко дурмиторске навлаке. Тај процес је завршен у титону.

У голијској навлаци најстарији су ордовички зелени шкриљци откривени у рејону Дрине. Затим, долазе девонски филити и карбонски флиш. Преко тих херцински убраних творевина следе анизијски кречњаци, ладински кречњаци с рожнацима и кречњаци с мегалодонима из горњег тријаса. У јури су развијени кречњаци с амонитима, а у креди, преко власинских боксита, следе средњо и горњокредни кречњаци богати фосилима. У структурном склопу јединице истичу се мањи алпски набори са дужим осама правца северозапад–југоисток. У целини она је навучена преко Офиолитске навлаке а на североистоку се подвлачи под Савску навлаку. Ова јединица је индивидуалисана од североисточног и источног обода динарско-карбонатне платформе отварањем Офиолитског басена у јури.

Савска навлака је последња видљива унутрашња јединица Динарида. У њеном саставу се налазе: кредно-палеогени флиш, офиолитски меланж и сјајни шкриљци, синкинематски гранитоиди и посторогени вулканити. Кредно-палеогени флиш развијен је на Мајевици, Мотајици и Козари. То је теригени флиш чија старост је доказана богатим спектрима палиноморфа. Слично је и са сјајним шкриљцима Просаре и Мотајице. Значајно је да се у офиолитским блоковима у меланжу (старим око 111 Ма, тј. милиона година) налазе лавама заливени седименти из доњег кампана са глоботрунканама. То сведочи и о горњокредно-палеогеној старости меланжа, који садржи још и блокове јурских кречњака с амонитима. У сјајне шкриљце утиснули су се гранитоиди стари 48–38 Ма у виду већих тела (Мотајица) или као ушкриљени силови. Покровни седименти ентитета су средњоеоценски кречњаци с нумулитима и горњоеоценске моласе. Унутрашњу структуру карактеришу интензивна набраност, краљушти и мање навлаке. Ова јединица је настала у реликтном басену с океанским дном који је у креди и палеогену заостао од западне гране вардарског океана. Затворен је обдукцијом његовог садржаја према југу преко Голијске и Офиолитске навлаке. Посторогени вулканити (андезити, дацити, латити и базалти) срећу се у околини Сребренице, на Мајевици и код Маглаја.

Перипанонски регион и интермонтани басени. После завршених главних фаза тектонског обликовања Динарида, током неогена, у савској јединици, односно на маргини Панонског басена, дошло је до снажних релаксационих спуштања и пратеће седиментације. Прво су успостављени језерски услови, затим у бадену морски па бракични у сармату, каспибракични у понту и, на крају, опет језерски у плиоцену. Тада су настале дебеле серије кластита, лапораца и кречњака са честим појавама и лежиштима меких мрких угљева. У осталим деловима БиХ, преко формираног орогена у неогену настали су језерски басени разних димензија. Највећи и најзначајнији по свом садржају су Сарајевско-зенички и Тузлански басен. Међу важнијима су и: Угљевик, Каменград, Бугојно, Ливно, Дувно, Гацко, Бихаћ–Цазин, Дрвар, Миљевина и др.

Александар Грубић

Рељеф. БиХ је изразито планинска земља, претежно са средњопланинским и делом високопланинским тереном (највиши и најшири део планинске Динарске области). Простори изнад 500 м н.в. захватају 62% територије БиХ. Највеће површине са нижим тереном су на северу БиХ, тј. на јужном ободу Панонске низије, уз десну обалу Саве (Босанска Посавина; тектонски ров Саве), као и у долини Неретве. Према југу низијски рељеф прелази у 40–60 км широко побрђе, које се уздиже са 200–600 м н.в. и преко речних долина правца север–југ прелази у централну планинску област. Јужно од перипанонског дела БиХ доминира планински рељеф, који се састоји од била и крашких поља на западу, Хумина и Рудина, површи и брда на југу и југозападу, Старовлашко-рашке висоравни на југоистоку и истоку, те рудних и флишних планина на североистоку, северозападу, северу и средишњем делу Босне. Главни венци динарског планинског система пружају се правцем северозапад–југоисток на дужини од 400 км, од Велике Кладуше до Суторине. Планине на југу, најчешће падају стрмо и терасасто, посебно у јужном делу Босне. Према северу планински рељеф се благо спушта и прелази у низију са ниским планинама: Просара (363 м), Мотајица (652 м), Вучјак (365 м), Требовац (651 м), Козара (978 м), Мајевица (915 м), између којих су широке речне долине. Неке од њих имају изглед уравњених поља: Приједорско, Спречко, Бањалучко (испуњена неогеним седиментним стенама). Централна планинска област, која је највећим делом изграђена од јурских и кредних кречњака, у којој су Сарајевско-зеничка и Тузланска котлина, већим делом је под шумом (храст, граб, цер, буква и др.) и планинским пашњацима. Богата је рудама, па се назива област рудних планина. Највише планине између Уне и Сане су: Грмеч (1.604 м), Срнетица (1.341 м) и Клековача (1.961 м); између Сане и Врбаса: Димитор (1.483 м), Мањача (1.239 м) и Лисина (1.467 м); између Врбаса и Босне: Чемерница (1.338 м), Влашић (1.943 м) и Враница (2.112 м), а између Босне и Дрине: Звијезда (1.350 м), Коњух (1.328 м), Јавор (1.406 м), Деветак (1.417 м), Озрен (1.532 м), Романија (1.629 м), Требевић (1.629 м). На југоистоку централне планинске области су: Иван-планина (1.502 м), Игман (1.248 м), Бјелашница (2.067 м), Јахорина (1.913 м), Височица (1.974 м), Трескавица (2.088 м), Лелија (2.032 м), Зеленгора (2.015 м), Волујак (2.294 м) и Маглић (2.386 м) – највиши врх у БиХ. Планинска област југоисточно од Сарајева назива се Високом Босном. Јужно од црноморско-јадранске вододелнице развијен је крашки рељеф (површински и подземни крашки облици). Виши део – Рудине чине динарски планински низови, између којих су пространа крашка поља: Невесињско (180 км²), Гатачко (57 км²) и Дабарско (30 км²). Крашка поља се налазе на 700–800 м н.в. и имају правац пружања планина и већином су издуженог облика са стрмим странама, уравњеним и пространим дном. У нижем делу Херцеговине – Хумине (300 м н.в.) јављају се заравни са крашким пољима: Попово (185 км²), Љубушко, Вељачко и Витинско поље и Мостарско блато. Нека крашка поља настала су у флишним стенама (Дабарско и Фатничко поље), а само неколико у кречњачко-доломитским (Попово поље). Најизразитији и најбројнији крашки облици су вртаче и шкрапе, којих има на заравнима и висоравнима, а затим увале (дужина 3–5 км). Највише планине у БиХ простиру се око вододелнице Црноморског и Јадранског слива; између Уне и Неретве: Вијенац (1.650 м), Шатор (1.872 м), Динара (1.913 м), Голија (1.892 м), Цинцар (2.006 м), Вран (2.074 м) и Чврсница (2.228 м), а између Неретве и Црне Горе, у правцу север–југ терасасто падају планине: Прењ (2.155 м), Црвањ (1.921 м), Вележ (1.969 м), Бјелашница (1.867 м), Снијежница (1.262 м), Ситница (1.419 м) и Видуша (1.328 м). Једина низија на југу БиХ се налази у доњем току Неретве (225 км, од тога 203 км кроз БиХ), која се испод Габеле шири у плодну делту (дужина 30 км), са парком природе „Хутово блато" (резерват птица мочварица, површинe 7.000 ха). На планинама изнад 1.500 м н.в. развијен je глацијални рељеф настао за време плеистоцене глацијације.

Дејан Шабић

Клима. Условљена је, пре свега, географском ширином и атмосферском циркулацијом. Већи део године на климу делују два акциона центра атмосфере: азорски антициклон, који условљава стабилно, а лети и топло време и исландски циклон, који доноси падавине. Зими се повремено региструје и утицај сибирског антициклона, који је праћен хладним и углавном сувим временом. На климу БиХ делују и регионални климатски модификатори као што су разлике у надморској висини и експозицији рељефа, а посебно је значајан утицај суседног Јадранског мора. Оно има изразитији утицај на температуру у Херцеговини у току зиме, а његов утицај на падавине уочава се и у западној Босни. У централном, брдском делу БиХ средње годишње температуре углавном се крећу између 9 и 10 °С, у северном делу републике од 10 до 11 °С, у ниској Херцеговини 11–12 °С, а у долини Неретве и преко 14 °С. У високим планинама изнад 1.500 м средње годишње температуре су ниже од 4 °С.

Најхладнији месец је јануар, а на високим планинама фебруар. У северном и централном делу БиХ средња јануарска температура се креће између -1 и 0 °С, на југоистоку Херцеговине око 3 °С, а у долини Неретве је виша од 4 °С. Најтоплији месец је јул, а на високим планинама август. Средња јулска температура се у северном делу креће углавном између 19 и 21 °С, у централном делу 18–19 °С, на југоистоку око 22 °С, док у долини Неретве достиже скоро 25 °С. У току године најмања количина падавина излучи се на крајњем североистоку БиХ (испод 750 мм), док је највлажнији југоисток (око 2.000 мм). Над осталим, већим делом земље, излучи се 850–1.500 мм. У перипанонском ободу, падавине релативно правилно опадају од запада ка истоку, док је у ниској Херцеговини углавном обрнуто.

Највећи део северне БиХ има континентални режим падавина са максимумом у летњим и минимумом у зимским месецима. У ниској Херцеговини влада типични маритимно медитерански режим са максимумом у зимским и минимумом у летњим месецима. У централним деловима доминира јесењи максимум, док минимум није изразито просторно диференциран.

На територији БиХ могуће је издвојити четири основна типа климата и то идући од севера ка југу: умереноконтинентални, планински, измењено средоземни и средоземни. Умереноконтинентални тип захвата северни део БиХ, који је отворен климатским утицајима из Панонске низије. Карактеришу је топла лета и умерено хладне зиме, са знатним годишњим колебањима температура. Количине падавина опадају од запада ка истоку. Доминирају ветрови из правца севера и северозапада. Овај климатски тип има две варијанте: умереноконтиненталну перипанонског обода и брдско-планинску варијанту умереноконтиненталне климе. Планински климатски тип заступљен је у централним и источним деловима БиХ и везан је за високе планине. Карактеришу га свежа и кратка лета и дуге, хладне зиме и мале годишње температурне амплитуде. Количине падавина су преко 1.000 мм, а знатан део се излучи у виду снега. На највишим планинама присутне су карактеристике алпске климе. Јужна периферија БиХ има средоземну климу. То је углавном зона ниске Херцеговине. У њој су знатни и утицаји планинског климата са севера, а продори средоземне климе дубље ка северу дешавају се у долини Неретве. За ово подручје карактеристични су сува и веома топла лета и благе зиме, тако да су годишње температурне амплитуде мале. Знатне су количине падавина, а највећи део се излучи у јесен и зиму. Најјачи ветрови су бура и југо, који дувају зими. Северно од ове зоне, где су надморске висине веће и знатнији утицаји са севера, формира се измењеносредоземна клима.

Владан Дуцић

Воде. Са потамолошког аспекта реке у БиХ припадају сливовима Црног и Јадранског мора. Највећа је гранична река са Хрватском и Србијом Сава (945 км), пловна на том делу целом дужином; затим Уна (213 км), Врбас (240 км), Босна (271 км) и Дрина (346 км), које теку правцем југ–север и уливају се у Саву, а на југу је Неретва, једина директна притока Јадранског мора у БиХ. Остале реке, које припадају Јадранском сливу су понорнице, чији се доњи токови појављују као сублакустријски извори – вруље или поред обале. Реке се водом хране од падавина и отопљеног снега. Максимуми водостаја су у пролеће и јесен, а минимум лети и зими. Рекама су најсиромашнији југозападни делови БиХ, од линије Босанска Крупа – Купрес – Улог. Северно и источно од ње речна мрежа је гушћа и богата водом. Горњи и средњи речни токови имају претежно планински карактер са дубоко усеченим обалама, клисурама и кањонима. У централном делу БиХ, где је густ биљни покривач, отицање воде је успорено, чиме је смањена ерозија земљишта. Крашка поља на југу БиХ су безводна и поред знатних количина падавина. У крашком рељефу површинска вода се брзо губи и понире у кречњачким пукотинама на заравнима и у крашким пољима или нагло отиче и интензивно спира тло.

Црноморски слив. Сава прима најдуже и водом најбогатије реке у БиХ: Уну са Саном, Врбас, Босну и Дрину, под чијим утицајем настаје њен нивално-плувијални режим, са максимумом воде у априлу (када се топи снег), што ремети подударност између количине падавина и протицаја на рекама. Најнижи водостаји на Сави и њеним притокама у БиХ су у августу и септембру, у време малих количина падавина и максималног испаравања. Плувиометријски режим је условио поделу хидролошке године на дужи, влажни период, који на Сави и њеним притокама траје седам месеци (октобар–мај) и краћи, сушни (мај–септембар). Површина слива Саве је 96.328 км². Најразвијенији хидрографски систем у сливу Саве има Дрина, са сливом површине 19.570 км², од тога БиХ припада 7.200 км² или 36,8%. Она настаје на саставу Пиве (78 км) и Таре (141 км), а њене најдуже притоке су Сутјеска (35 км), Бистрица, Осаница, Прача (61 км), Жепа, Дрињача (15,5 км), Сапна, Локањска ријека и Јања (53 км) са леве стране и Ћехотина (125 км), Лим (220 км), Рзав (72 км) и Јадар (79 км) са десне. Босна читавом површином слива од 10.460 км² припада БиХ. Извире у селу Врутци испод Игмана на 500 м н.в. на месту званом Врело Босне. Тече централним делом БиХ, а код Босанског Шамца се улива у Саву. У римско доба звала се Basana (по њој је настала реч Босна). У горњем току до Зенице тече кроз Сарајевско, Височко, Какањско и Зеничко поље; у средњем току пробија се кроз клисуре Врандук–Немила и Маглај–Добој, а у доњем току од Добоја до ушћа, акумулира песак и шљунак, ствара плићаке и гради алувијалну раван са више рукаваца. Низводно од Маглаја је могуће сплаварење за време вишег водостаја. Главне притоке су: Жељезница (26,9 км), Миљацка (35,9 км), Криваја (101 км), Спреча (137,5 км) и Ставња (30,4 км) са десне стране, а Фојничка река (46 км), Лашва (49,4 км) и Усора (82 км) са леве. На Жељезници је изграђена хидроелектрана (6,5 МW). У долини Босне су градови: Сарајево, Високо, Какањ, Зеница, Завидовићи, Жепче, Маглај, Добој, Модрича и Босански Шамац. Краћа притока Саве је Укрина (119,3 км). Поред изворишних става, Велике и Мале Укрине, главне притоке су: Манастирка, Беровица, Каменица, Мрка и Јелова река. Тече побрђима између доњих токова Босне и Врбаса, а улива се у Саву 10 км југозападно од Брода. Врбас настаје из крашких врела на падинама Вранице (2.112 м). Има композитну долину. У доњем току гради макроплавину Лијевче поље, а ушће у Саву је код Српца. Највеће притоке су: Врбања (85,3 км), Плива (33 км), Угар и др. Уна, десна притока Саве, извире испод Стражбенице у Лици, а ушће је код Јасеновца. Има композитну долину, а најдужа притока је Сана (146 км). Композитност и геолошка грађа речних долина омогућавају изградњу вештачких језера, која отклањају неповољност речних режима, користе се за потребе привреде, риболов, туризам и имају хидроенергетски потенцијал (ХЕ „Вишеград", ХЕ „Бајина Башта", ХЕ „Зворник" и др.).

Јадрански слив одликује кречњачки терен, који је условио велики број малих река, које нису успеле да формирају дуге и простране долине, осим Неретве, са сливом површине око 9.800 км². Има снажан ток, који је успео да се пробије кроз кречњачки терен до мора (пловна 20 км узводно од Метковића). Извире на 1.095 м испод Зеленгоре (2.015 м) и Лебршника (1.985 м), а улива се у Јадранско море у близини Роготина и Плоча. Неретва има нивално-плувијални речни режим, а веће притоке су: Неретвица, Ракитница, Брегава, Рама и Требижат (ХЕ „Јабланица", ХЕ „Салаковац", ХЕ „Грабовица", ХЕ „Мостар"). У крашким пољима на југозападу и југу БиХ има понорница. Површински токови су им краћи од подземних. Извиру из јаких врела, кратко теку површински и изненада нестају у понорима. Најдуже површинске токове имају Требишњица (93,8 км), Шујица (44,3 км), Заломска река (42,6 км) и Мушница (37,7 км). Неке понорнице се више пута појављују као површински токови под различитим називима. Сталну воду има Грачаница у Гатачком пољу (57 км²), док остале понорнице лети делом или потпуно пресуше (максимални водостај у пролеће). Воде из овог поља припадају систему Требишњице, а подземно дотицање се врши на врелима у Билећи, Дабарском и Фатничком пољу. Требишњица се под називом Омбла или Ријека Дубровачка улива у Јадранско море. Има хидроенергетски потенцијал: ХЕ „Требиње I", ХЕ „Требиње II", ХЕ „Дубровник" и ХЕ „Чапљина" и вештачко Билећко и Горичко језеро. У Дабарском пољу су реке Опачице и Вријене, у Фатничком Фатничка, у Мостарском Лиштица и Устипрача, у Љубушком пољу систем Тихаљина–Младе–Требижат и др. Већи део крашког простора западне Босне припада јадранском сливу (слив Цетине; 3.700 км²). У Купрешком пољу су реке Доња и Горња Мртвица и Миоче, у Вуковском Воденице, у Гламочком: Јаруга, Крива Јаруга, Рибњак, Врба, Бусија, Храст, у Ливањском Јаруга, у Дувањском Шујица и Ричина и др.

Језера су мала по површини (0,11% површине БиХ). Највећа природна језера су: Бушко у Ливањском пољу (56,7 км²), Велико и Мало на Пливи (западно од Јајца – травертинска), Борачко (на Прењу код Коњица; 2.155 м) и др. На Чврсници (2 228 м), Трескавици (2.088 м), Зеленгори (2.015 м), Волујку (2.294 м) постоје глацијална језера (највеће Блидиње, 2,5 км²; 1.185 м). Највећа вештачка језера су Јабланичко (настало изградњом бране на Неретви 1953; 14 км²) и Зворничко (8,1 км²) на Дрини и др.

БиХ има велики број пукотинских и контактних извора. У красу се јављају врела која образују: Босну, Требишњицу, Пливу, Брегаву (31 км). Минералних вода има у средишњем простору БиХ: Попратница (Какањ), Љубина (Средње), Кула (Горњи Вакуф), Фојница (Кисељак), Сланац (Доњи Вакуф), Бусовача, Горње врело (Жепче), Кисељак (Сарајево) и др. Термални извори су: Какањ, Фојница, Олово, Илиџа, Градачац, Теслић, Бањалука, Тузла (најтоплији је сумпоровити извор Илиџа код Сарајева; 58 ºС).

Мочвара има у низијском делу поред Саве и уз доње токове њених већих притока. Нека крашка поља у пролеће и јесен су плављена и постају права језера у доба највећих падавина. Ливањско поље поплављено је у неким деловима два-три месеца, а Гламочко до шест месеци годишње. У доњој Неретви, 7 км од Чапљине, налази се мочвара Хутово блато (орнитолошки резерват, птице мочварице), које обухвата Деранско или Горње и Свитавско или Доње блато, површине 65,8 км² (депресија; на 1–7 м н.в.). Воде из Хутовог блата отичу реком Крупом у Неретву.

Дејан Шабић

Педолошки састав. Основни фактори формирања земљишта су геолошка подлога и климатске прилике. Како су они на овој територији веома разнородни, формиран је широк спектар типова и варијетета земљишта. Разноликости су допринели и педогени чиниоци секундарног значаја, тако да су овде карактеристични, пре свега на кречњацима, мали ареали на којима су формирана поједина земљишта. Сва она се могу поделити у две основне групе: аутоморфна, у чијој генези, поред осталих чинилаца, учествују само атмосферске воде, и хидроморфна која се поред деловања атмосферских вода формирају и снажним утицајем поплавних и подземних вода (алувијална земљишта, псеудоглеј, мочварно-глејно земљиште). По преовлађујућим типовима земљишта БиХ се може поделити на пет карактеристичних рејона, који се простиру начелним правцима северозапад–југоисток.

Низијски рејон, који заузима најсеверније делове државе уз реку Саву и доње токове њених притока. У њему доминирају хидроморфна земљишта (алувијална земљишта, глеј, псеудоглеј).

Рејон брдовитог терена простире се јужније од низијског рејона и карактеришу га на западу ерозивно-денундациона средњогорја од карбонатних формација, док на истоку доминирају серпентинске стене покривене еолским материјалима, где су формирана двослојна земљишта.

Рејон брдског терена простире се јужније и карактеришу га перидотитско-серпентинске стене и брдовити терени. Он је најшири на истоку и исклињује се до Бањалуке, а у њему су најзаступљенија лесивирана земљишта средње плодности, смеђа земљишта, рендзине и смонице.

Средишњи планински рејон карактеришу карбонатне и силикатне стене на којима је успорено разлагање органске материје, а местимично и распадање глинастих честица. Најчешћа земљишта су рендзине, регосоли и слабо развијена глинаста земљишта.

Рејон вањских динарида (медитерански рејон) захвата југозападну периферију БиХ где су доминантна земљишта рендзине, регосоли, алувијална земљишта у речним долинама и глејна земљишта у крашким пољима.

У БиХ су најзаступљенија аутоморфна хумусно акумулативна земљишта (лептосоли), која покривају 43,5% површина, а међу њима најзаступљенија су црнице на кречњаку и доломиту, киселосмеђа и елувијално-илувијална земљишта. Хидроморфна земљишта заузимају само 4,8% површина. Већи део површина БиХ (50,3%) користи се као пољопривредно земљиште, док је 48,3% површина под шумама. Производне вредности земљишта одређују се према висинама, стабилности и квалитету произведене биљне масе. Најплоднија су колувијална илимеризована земљишта на силикатима, као и дубља дистрична смеђа земљишта. Њима се могу прикључити и дубљи псеудоглејеви, односно акрични варијетети илимеризованих земљишта на кречњацима уколико се на њима примењују одговарајући мелиорациони захвати. Ниску плодност имају неразвијена и хумусно акумулативна земљишта. Услед неадекватног и нерационалног коришћења земљишта на неким површинама долази до различитих видова деградације. Губитак пољопривредног земљишта узрокован је брзом урбанизацијом и индустријализацијом, што је посебно изражено у великим градовима и рударско-индустријским подручјима. До деградације доводи и неадекватна обрада. Деградације земљишта могу се сврстати у групе инфекције, контаминације, деградација изазваних неадекватном обрадом и деструкција које доводе до потпуног и трајног губитка земљишта.

Чедомир Бурлица; Радисав Тошић

Биљни и животињски свет. Територија БиХ налази се у западном делу Балканског полуострва (Б.п.) што у највећој мери одређује њену биогеографску припадност и карактеризацију. У том погледу највећи део територије припада средњоевропском биогеографском региону (б.р.). Њега карактеришу шуме храста китњака и граба у нижим брдским, и шуме букве у планинским појасевима динарских планина. Шуме храста лужњака и пратеће низијске ливаде и важна станишта у Посавини и Семберији, као и низијским деловима река Уне, Врбаса и Босне такође припадају средњоевропском б.р., као и екосистеми брдских ливада у зонама китњака и букве. Медитерански б.р. је ограничен на приобални појас код Неума и њега одликују тврдолисна макија и њени деградациони ступњеви. Међутим, највећи део Херцеговине припада субмедитеранском б. подрегиону, који се пружа долином Неретве све до Коњица и клисуром Уне до Бихаћа. Представљен је шумама и шикарама белограбића, храста медунца и црног граба, као и посебним субмедитеранским варијантама шума храста сладуна. У источном делу БиХ, у брдском појасу, налазе се шуме сладуна и цера, а изнад њих појас балканске букве. На високим планинама континенталног дела БиХ, у зонама изнад илирских букових шума, пружа се појас четинарских шума смрче и јеле са представницима бореалне флоре и фауне. Горњу шумску границу на овим планинама чине субалпијске шуме европске букве. Изнад овог појаса налази се зона бора кривуља који је добро очуван на многим планинама БиХ. На планинама које су под утицајем средоземне климе, као што су Прењ, Вележ, Чврсница, Чабуља и Орјен, горњу шумску границу чини бор муника. Алпијски појас изнад горње шумске границе изграђен је од флористичко-фаунистички комплексних екосистема са бројним алпским и динарским ендемичним врстама. Територија БиХ се одликује великим биодиверзитетом, карактеристичним за Динарске планине. Флора и фауна богата је врстама, укључујући бројне ендемите и реликте у високопланинским регионима, клисурама и кањонима. Васкуларна флора БиХ процењена је на преко 3.500 врста и подврста од којих је преко 200 ендемично. Од ендемичних врста биљака које се налазе само на територији БиХ треба поменути: Alyssum moelendorfianum, Viola beckiana, V. prenja, Munartia handelii, Symphiandra hoffmanii, Heliopsperma retzdorfianum, Dianthus freynii, Edraianthus herzegovinus, E. sutjeskae, Centaurea bosniaca, Barbarea bosniaca, Knautia travnicensis, Euphorbia gregersenii, Acinos orontius итд.

Од интересантних еколошких и биогеографских феномена треба издвојити живи свет крашких поља (Гатачко, Ливањско и Имотско), мешовите борове шуме на доломитима и серпентинитима, офиолитску флору северне Босне, састојине Панчићеве оморике у источној Босни, прашуме Перућица, Лом на Клековачи и Јањ код Шипова, фауну глацијалних планинских језера на Враници, Волујку, Зеленгори и Маглићу, фауну пећина Вјетреница, Орловача итд. Фауна БиХ је веома разноврсна. На узаном медитеранском и широком субмедитеранском појасу залеђа налазимо типичне представнике средоземне фауне бескичмењака и кичмењака. Континентални и планински крајеви одликују се типичном шумском средњоевропском фауном. Од крупнијих сисара у БиХ се налазе најбројније популације мрког медведа у Европи. У четинарским шумама живе ретки представници бореалне фауне (тропрсти детлић, тетреб, крстокљун, лештарка, итд.), док зоне изнад горње шумске границе до највиших врхова настањују алпски и ендемични представници фауне, нпр. лептири из рода Erebia. Од крупнијих сисара овде су нарочито бројне дивокозе, док на већини високих планина и у околним кањонима живи ретка ендемо-реликтна волухарица Dinaromys bodanovii. У БиХ постоје два Национална парка (НП) – „Козара" и „Сутјеска". Први се налази на планини Козари, а посебну природну вредност чине очуване панонске шуме јеле, букве, храста китњака, китњака и лужњака итд. НП „Сутјеска" обухвата планине Зеленгору, Волујак и Маглић, као и кањон реке Сутјеске. Поред бројних ендемичних врста кањонске и високопланинске флоре и фауне, посебну вредност овог НП чини једна од ретких преосталих европских прашума букве и букве јеле и смрче Перућица, између планина Маглића и Волујка, на око 1.400 ха. У БиХ се налазе и два Рамсарска подручја – Бардача и мочваре и ритови доњег дела реке Неретве (Хутово блато).

Владимир Стевановић

Насеља. Настанак мреже насеља у БиХ одвијао се под утицајима различитих друштвених (историјских, социоекономских) и природних услова. Историјске и социоекономске прилике биле су променљиве, што је доводило до промена у континуираном морфо-физиономском и просторно-функционалном развоју насеља. Савремена мрежа насеља формирана је за време турске владавине, али су једним делом очуване везе са насељима из ранијих српских феудалних држава. Формирање градских насеља везује се за развој трговине и увођење робно-новчаног система у БиХ. У почетку, постојали су тргови, вароши и рударски тргови, смештени уз трговачке путеве. Та насеља имала су функције центара малих области, а уз економску значајна је била и њихова стратешка функција (специфичан положај на узвишењу). Са престанком важности тих функција, многе вароши су деградиране у сеоска насеља (Почитељ, Бочац) или су ишчезла. Највећи број савремених градских насеља континуирано се развијао после турских освајања. То су углавном били градови са исламско-оријенталним обележјима (морфо-физиономија; занатска, трговачка, културна, религиозна и административно-управна функција). Тада се развија највећи број данашњих градова у БиХ са тргом (базар), чаршијом (занатско-трговинска четврт, јавне зграде) и махалама (стамбене зоне), а издвајају се два основна типа градских насеља – касаба (градић и варошица) и шехер (град). У XVI в. интензивнији урбани развој бележе: Сарајево, Бањалука, Фоча, Мостар, Травник, Јајце, Зеница, Зворник, Ливно, који, уз прометне саобраћајнице, добијају значајне управне функције. Развој градских насеља пратио је еволуцију државе и одражавао је све њене успоне и кризе. Крај турске владавине 1878. обележен је стагнацијом и назадовањем градова, а аустроугарска окупација довела је до утицаја индустријски развијених европских земаља на градски начин живота. Тада је почео јачи развој рударстава, индустрије, изградња железнице и путева. У току аустроугарске управе настају нови градски центри: Бреза, Какањ, Угљевик, Крека, Завидовићи, Дрвар, Теслић, Лукавац, Јабланица, Чапљина, Калиновик, Хан Пијесак, Грахово. Стари градови се укључују у нове трендове развоја. После II светског рата јача рударство и индустрија, па настају градови: Бановићи, Витковићи и Нови Травник. Многа градска насеља се полифункционално развијају, а нека села трансформишу у градове. Грађански рат 1992–1995. прекинуо је просторно-функционални развој градских насеља. Сарајево (434.000 становника) главни је град, највећи урбани, културни, економски и саобраћајни центар БиХ и седиште Сарајевског кантона, а налази се на Миљацки (35,9 км) у Сарајевској котлини (на 530 м н.в.). У близини града је врело Босне (271 км), а у околини су планине: Јахорина (1.916 м), Бјелашница (2.067 м), Игман (1.248 м), Трескавица (2.088 м) и Требевић (1.629 м). Има стари оријентално-турски део града и Ново Сарајево на Грбавици. После исељавања Срба, већину чине Бошњаци. Културно-просветни (универзитет, високе школе, бројни сакрални објекти: џамије, католичке и православне цркве, синагога) и уметнички (музеји, позоришта, фестивали) центар БиХ. Има индустрију дувана, аутомобила и комуникационе опреме (туризам: оријентални део – Башчаршија, конаци, ханови, безистани; занатски производи и др.). Године 1984. град је био домаћин XIV зимских олимпијских игара. Бањалука (179.000 становника), главни и највећи град Републике Српске и други по величини у БиХ, политички, економски, културни и саобраћајни центар Западне Босне и Босанске крајине, а налази се на контакту Перипанонске и планинске области, у долини Врбаса, на 163 м н.в. Први пут се помиње 1494. Више пута страдао у ратовима, епидемијама куге (1813–1816) и земљотресима (1969). Град са бројним културно-историјским објектима (тврђава Кастел, културни центар Бански двор, Уметничка галерија, православна Црква Христа Спаситеља, Народно позориште, Музеј, Народна и Универзитетска библиотека, Архив и др.), уређеним центром (Трг Крајине), универзитетом, средњим и високим школама, академијом наука; познат као град зеленила.

Основни типови и размештај сеоских насеља у БиХ настали су зависно од орографских и привредних фактора. Многа села су очувала стари тип и физиономију, јер се традиционална сеоска привреда дуго времена одржала (екстензивно сточарство у планинским и ратарство у равничарским регијама БиХ). Издвајају се два основна типа села: разбијена са појединачним, међусобно удаљеним кућама и групама кућа на крчевинама у планинском делу и збијена са груписаним кућама у низији, по жупама и перипанонском ободу. Исламизација је крајем XV в. довела до стварања муслиманских сеоских насеља збијеног типа, а насељавање сточара са југа земље у средишње и северне делове, као и прелазак на земљорадњу до стварања села на крчевинама. Индустријализација у време аустроугарске власти подстиче развој робно-новчане привреде, која је извршила притисак на село; изградња путева и отварање рудника ангажују радну снагу која напушта пољопривреду. Деоба великих домаћинстава изискивала је изградњу нових кућа и тако разбијена насеља постају збијенија и мењају своју физиономију. Оријентација на тржишну производњу и запошљавање дела становништва у градовима утиче на сукцесивно измештање према главним комуникацијама. Аграрна реформа 1919. убрзала је поделу великих породичних домаћинстава и довела до имовинске деобе. Ти процеси утицали су на уситњавање поседа и довели до промена у изградњи кућа (стварају се сродничке групе кућа и формира неколико варијетета села разбијеног типа). Процеси индустријализације, деаграризације и урбанизације после II светског рата убрзавају просторно-физиономске и функционалне промене у старим сеоским насељима или доводе до њихове трансформације у насеља мешовитог типа и у градове. Планинска села су у фази депопулације са тенденцијом старења становништва (бројна старачка домаћинства у планинским селима централне БиХ).

Становништво. Праћење развоја популације БиХ могуће је у релативно кратком периоду с обзиром на то да први подаци о броју становника датирају тек од средине XIX в. На основу пописа мушког становништва и евиденције кућа из 1851. може се проценити да је тада било 1.021.772 становника. Према доста непоузданим подацима турске статистике, 1876. било је 1.051.485 становника. Веродостојнији су подаци каснијих аустроугарских и југословенских пописа становништва, али се они разликују по методологији и нису апсолутно упоредиви.

Током периода 1876–1991. број становника БиХ порастао је за око четири пута. Темпо пораста је у почетку посматраног периода био брз захваљујући пре свега високим стопама природног прираштаја. Главни разлог био је висок наталитет. Упоредо са његовим смањивањем, смањиван је и темпо раста популације. Природни развој био је праћен и неконвенционалним факторима, као што су страдања становништва у време два светска рата. Презентовани подаци не осликавају верно утицаје рата на развој популације јер међупописни периоди обухватају и већи број мирнодопских година, када је он текао нормално. То је посебно карактеристично за II светски рат. Према процени у време I светског рата страдало је око 320.000, а у време II светског рата 687.854 становника. На крају I светског рата иселио се знатан број страних држављана, које је овамо населила Аустрија, што је још више допринело депопулацији. Пописи становништва региструју само бледу слику тих ефеката. Успоравању демографског развоја после II светског рата допринело је и организовано пресељавање дела становништва (колонизација) из ратом опустошених крајева, највећим бројем у Војводину. У покрајини је до закључења колонизације 1948. констатовано 83.091 колониста из БиХ. Спонтана исељавања ка развијенијим деловима Југославије настављена су и после те године. Последњи попис констатовао је 4.377.033 становника. После њега догодио се масован егзодус становника у време грађанског рата 1992–1995. После 1991. није обављен ниједан попис становништва, а према процени за 2004. било је око 4,6 милиона становника, 1,2 милиона у Републици Српској и 3,4 милиона у Федерацији БиХ. Сва страдања становништва и исељавања била су компензована високим наталитетом, тако да нису изазивале озбиљну депопулацију. Још после II светског рата стопа наталитета варирала је између 35 и 40%. Она се константно смањивала и у деветој деценији XX в. смањена је на испод 15%. У исто време смањене су и стопе морталитета. После II светског рата она је била већа од 10% што је давало природни прираштај до око 25%. Побољшање услова живота и здравствене заштите довели су до константног смањивања степена умирања и оно је до девете деценије износило око 5%. Смањивање стопа рађања било је брже и природни прираштај је смањен на око 10%, што је знак једне још увек виталне популације. Већи пораст популације БиХ спречавају миграције. Током читавог послератног периода миграциони салдо је негативан, а највећа исељавања су усмерена ка Србији, Војводини, Хрватској и Словенији.

У БиХ је 1991. било 2.183.795 (49,9%) мушког и 2.193.238 (50,1%) женског становништва. Ово је још увек млада популација али није избегла неминован процес старења. Број младог становништва (0–19 год.) је смањен, па је 1948. износио 54% а 1991. 31,7%. У исто време удео најстаријег становништва (60 и више година) повећан је са 4,8% на 13,4%. У групи активног становништва 1991. било је 1.687.975 лица (40,9%), у групи издржаваног становништва 2.052.123 лица (49,7%), а у групи лица са личним приходима (пензионери и др.) 389.480 лица или 9,4% популације. Начелна тенденција промена у послератном периоду била је благо смањивање удела активног становништва због продужења школовања код младог становништва, масовног преласка сеоског становништва у градове (где женско становништво средње доби добрим делом остаје незапослено), повећања удела пензионера и сл. Код активног становништва је карактеристичан пад удела пољопривредних занимања за више од три пута, а повећање удела запослених у секундарној (рударство, индустрија, производно занатство) и услужним делатностима. Промене у професионалној оријентацији становништва довеле су до масовних сеоба из села у градове и до потенцирања неравномерне насељености републичке територије. Један од проблема развоја БиХ биле су лоше образовне структуре становништва, наслеђене још из турског периода. Још у време аустроугарске окупације неписмено је било 87,8% становника, а тај удео је код Муслимана достизао 94,7%. Још 1991. удео неписмених код становништва старијег од 10 година био је 9,9%, а у Југославији већи је био само на Косову и Метохији. Просечна величина домаћинстава била је четири члана.

Динамичне су биле промене етничке структуре становништва. За турски период постоје само процене становништва према вероисповести, а ређе подаци пописа, који су спровођени са много мањкавости. Резултати су различити, али се слажу у доминацији православног и муслиманског становништва, за којима по уделу далеко заостају католици и припадници других вероисповести.

Доласком аустроугарске управе спроводе се пописи становништва са много поузданијим подацима. У том периоду долази до константног смањења удела муслиманског становништва, а брзог пораста удела католика и припадника осталих конфесија. Смањивање удела Муслимана било је резултат исељавања у Турску.

Промене етничког састава становништва БиХ тога периода тешко је пратити због великих промена у изјашњавању становништва, што је посебно карактеристично за тада новоформирану групу „Муслимани". Томе смета и све већи број становника који се национално не изјашњавају. Стање у послератном периоду слично је оном ранијем. Постоје три доминантне групе (Муслимани, Срби и Хрвати) и врло мали број припадника осталих народа. Број и удео Муслимана константно расте, док су Срби и Хрвати у регресији.

Привреда. Развој привреде у БиХ до 1918, све до њеног ослобођења зависио је од интереса страних сила. Налазила се под влашћу и утицајем феудалног и привредно неразвијеног Османског царства, а касније и Аустроугарске монархије, која је експлоатисала природне ресурсе: шуме, угаљ, житарице, руде и јефтину радну снагу (изградила железничке пруге уског колосека и мања индустријска предузећа). Од 1918. до 1941. БиХ je била аграрно неразвијен део Краљевине Југославије (аутархична привреда). Традиционална трговина и занатство развијали су се у градским срединама, а предузећа прерађивачке индустрије била су у приватном власништву малобројних домаћих предузетника (Сарајево, Бањалука, Зеница, Мостар, Тузла, Бијељина, Брчко и др.). Пољопривредом се бавило око 80% становништва, са ситним газдинствима на којима je доминирала сваштарска биљна производња за сопствене потребе и са ниским приносима. На имањима велепоседника радили су сиромашни грађани (беземљаши) за ниске наднице, а многи међу њима узимали су хипотекарне кредите. У току II светског рата, БиХ је поднела људске жртве (погинуо велики број младог и радно продуктивног становништва) и материјалну штету (порушено и оштећено много кућа и станова, уништени воћњаци и виногради, десеткован сточни фонд, дезорганизован саобраћај: порушени путеви, пруге, мостови, разорени и оштећени рудници). У првој фази социјалистичког развоја БиХ у СФРЈ (тзв. период обнове 1945–1947) реконструисана je саобраћајна мрежа (обезбеђен промет људи, сировина и робе), обновљени рудници, индустрија, извршена аграрна реформа и национализација имовине велепоседника. У другој фази социјалистичког развоја, тзв. период изградње (1947–1950) подигнути су објекти црне и обојене металургије, електроиндустрије, машинске индустрије и др. Унапређене су образовне (подигнуте стручне школе, обновљен рад универзитета), културне и здравствене установе (Сарајево, Бањалука, Зеница). Током 60-их и 70-их дошло је до економског напретка (превазиђена аграрно-индустријска и агротехничка заосталост; развој агроиндустрије, ревитализација земљорадничких задруга, избор продуктивних сорти биљних култура и стоке, виши приноси у пољопривреди, развој металургије, машинске, базне хемијске индустрије). Устав СФРЈ из 1974. дао је већа овлашћења општинама и републикама; затварање у републичке оквире доводи до економске кризе и појаве национализама у БиХ и Хрватској, који кулминирају грађанским ратом и распадом СФРЈ. Грађански рат (1992–1995) уништио је привреду БиХ и свео је на самоснабдевање и „црну економију". Многи региони били су током рата економски зависни од међународне хуманитарне помоћи. У рату је уништено 80% енергетских капацитета и електричне мреже, 45% индустрије, 30% здравствених институција, 50% школа, 35% путева, 40% мостова, железничке и телекомуникационе мреже. Ратна штета се процењује на око 80 милијарди долара USD. Период послератне економске транзиције БиХ прати финансијска помоћ међународне заједнице (Европска унија, САД, Турска, арапске земље и др.), обнова постојећих и изградња малих привредних капацитета. Темпо економског развоја био је спор, због корупције и политичке нестабилности. Примарни задаци, оба ентитета Федерације БиХ и Републике Српске, после завршетка грађанског рата (1995) били су реконструкција саобраћајне инфраструктуре, снабдевање електричном енергијом, природним гасом и водом, уређење школа и здравствених установа, оживљавање пољопривреде и индустрије (мала и средња предузећа). Од 22. VI 1998. као средство плаћања уведена је конвертибилна марка, која је од 1. I 2002. везана за евро. Од 2003. до 2008. БДП расте око 5% годишње (5,6% – 2008; 6,8% – 2007; 6,7% – 2006). Од 2001. иностране банке контролишу банкарски сектор (финансирају се тзв. мали и средњи развојни пројекти). Приватни сектор расте бржим темпом од директних страних инвестиција, а државна управа троши 40% БДП-а. Висока незапосленост (2007. 29%) и велики трговински дефицит јесу макроекономски проблеми БиХ. Међународна заједница (Европска унија, САД и др.), уз сагласност ентитета, договорила је обнову привреде (1997. је усвојен средњорочни програм обнове, планирана 5,1 милијарда долара за повратак избеглих и расељених лица и ревитализацију села и аграра). БиХ је прихватила начела слободног тржишта и потписала многе билатералне и мултилатералне уговоре са суседима и државама Европске уније. Развојни период 1996–2001. био је окренут реконструкцији малих и средњих фарми, набавци савремене механизације, квалитетног семена биљних култура и сточних сорти, минералних ђубрива, а 2001–2005. промене на нивоу општина које подржавају пољопривреднике, доношење закона и формирање институција на нивоу државе и др. Економско-финансијски помаци у БиХ били су отварање Централне банке (1997), Сарајевске и Бањалучке берзе (2002).

Пољопривреда. За земљорадњу у БиХ значајне су низије (до 200 м н.в.) и брежуљкасто земљиште (до 600 м н.в.) на северу и у широким речним долинама, те у крашким пољима у Херцеговини, а на таквим местима (уз читав мозаик педолошких типова и варијетета) обавља се разноврсна ратарска производња. Изнад 600 м н.в. је мање обрадивих површина (шуме; ерозија тла; мали приноси). Изнад 1.000 м н.в. у већем брдско-планинском делу БиХ су ливаде и пашњаци (екстензивно сточарство у централној Босни). Клима омогућава развој разноврсних континенталних и медитеранских пољопривредних култура. Високе воде на многим рекама у време поводња угрожавају земљорадњу (у горњим токовима бујице; уређују се корита, граде насипи). Примена агротехничких мера и развој стручних служби повећавају пољопривредну производњу. БиХ располаже са 857.000 ха ораница, воћњака и винограда; 1,2 мил. ха ливада и пашњака. Већина пољопривредног земљишта (94%) налази се у власништву индивидуалних пољопривредника, а по величини доминирају мали и средњи поседи. Обрадиве површине на квалитетном земљишту простиру се у низијама и брежуљцима (Посавина), на исушеним терасама речних долина (Херцеговина, долина Неретве 225 км, од тога 203 км кроз БиХ) и у крашким пољима (Невесињско 180 км², Гатачко 57 км² , Дабарско 30 км², Попово 185 км², Љубушко, Вељачко, Витинско поље, Мостарско блато). Земљорадња је намењена домаћим потребама: жита – пшеница, јечам; кукуруз, кромпир и поврће. Воћарство и виноградарство је развијено на северу, у речним долинама (највише шљива). Воћарско-виноградарско подручје се налази у ниским дeловима Херцеговине, где се гаје бресквe, трешње, кајсијe, мандарине и грожђе (квалитетна херцеговачка вина). БиХ има око 84.000 ха воћњака и 5.000 ха винограда. Од индустријских биљака важан је дуван (Ниска Херцеговинa). Главна пољопривредна грана је сточарство (овчарство и говедарство) у брежуљкастим и крашким пределима, а у низији и побрђу на северу узгој свиња. Живинарство је развијено у приградским зонама у оквиру индивидуалних газдинстава (тржишна оријентација производње живинског меса). Пчеларство је развијено на нижим планинама на северу БиХ (пораст броја кошница и производња меда). Лов се везује за планинске венце и обод, баре и трстике око Саве и њених притока (јелен, дивокоза, зец, лисица, вук, медвед, фазан, јаребица и др.). Риболов је развијен на природним и вештачким језерима и рекама, мање у делу Јадранског мора, који припада БиХ.

Шумарство. БиХ има око 2 мил. ха под шумом (81% у државном власништву) у брдско-планинском делу на истоку, западу и у централном делу (најшумовитије општине: Теслић, Котор Варош). Шуме су квалитетне (потенцијал за шумарство, туризам, рекреацију и заштиту тла од ерозије). Економска вредност дрвне масе је велика (значајна сировина; пилане уз мање реке, дрвна индустрија за производњу полуфабриката и готових производа). У деловима централне Босне примарна обрада дрвета се врши на примитиван начин у сеоским стругарама.

Рударство и енергетика. После II светског рата рударство је било основа индустријализације, а после 1980. његов значај се због исцрпљености ресурса смањује. Током рата (1992–1995) рударска производња је обустављена, а за потребе електропривреде обновљена је производња у басенима мрког угља (Бановићи, Угљевик, Ђурђевик, Зеница, Какањ, Бреза) и лигнита (Лукавац, Добриња, Букиње, Липница код Тузле, Гацко). Код Љубије и у Варешу налазе се рудници гвоздене руде. Боксита има код Читлука, Посушја, Листића, Мостара, камене соли код Тузле и Тушња, барита код Велике Кладуше и Крешева. На многим локацијама у брдско-планинском делу БиХ има обиља квалитетног камена, где се експлоатише, продаје, дистрибуира обрађени камен, цигла, цреп и цемент. БиХ располаже хидроенергетским и термоенергетским потенцијалом, али је у рату делом уништена енергетска инфраструктура. Први ХЕ објекат подигнут у БиХ била је ХЕ „Богатићи" (7 MW) на Жељезници, притоци Босне. Прва подземна ХЕ у СФРЈ подигнута је у сливу Праче, код Рогатице – ХЕ „Месићи" (3 MW). БиХ је 2002. имала 3.950 МW инсталиране снаге (54% у ТЕ и 46% у ХЕ). Веће ХЕ су „Јајце I" (45 MW; деривациона ХЕ) и „Јајце II" (30 MW; проточна) на Пливи (измењен ток), Јабланица (144 MW; вештачко језеро дуго 26 км; 288 мил. м3 воде), Салаковац, Грабовица и Мостар на Неретви, Гранчарево, Требиње и Чапљина (420 МW; ХЕ „Требиње I", ХЕ „Требиње II", ХЕ „Дубровник", ХЕ „Чапљина") на Требишњици, „Рама" на Рами, „Боћац" на Врбасу и др.Највеће ТЕ су „Тузла I–IV" (779 МW), „Какањ I–IV" (568 МW; Ћатићи), „Гацко" (300 МW) и „Угљевик" (300 МW). Производња електричне енергије у 2006. износила је 12,84 мил. kWh.

Индустрија. У периоду 1945–1991. БиХ од аграрне постаје индустријска земља (базна индустрија и индустрија оружја на основу домаћих сировина и извора енергије). Индустријска подручја су Сарајевско-зеничка котлина, Тузла и Бањалука. У грађанском рату индустрија је обустављена, а обнова је отежана због уништених индустријских капацитета и уређаја (делом застарела опрема; 1997. радило је 6–7% предратних капацитета). Руда гвожђа се прерађује у Зеници, Варешу и Илијашу. У обојеној металургији значајна је била фабрика глинице у Зворнику и алуминијума у Мостару. Пре рата значајне су биле машиноградња и индустрија метала (грађевинске машине, челичне конструкције за грађевинарство, лежајеви, железнички вагони, оружје). Индустријски центри су Сарајево, Зеница и Бањалука. У Сарајеву је радила фабрика аутомобила, хемијска индустрија у Тузли, Лукавцу (коксара и фабрика соде) и Креки (сировинска база – камена со), Јајцу, Сарајеву, Горажду и Бањалуци, дрвна у свим градским центрима због висококвалитетних шумских комплекса на Грмечу, Мањачи, Чемерници, Влашићу, Враници, Игману, Јахорини, Борју, Романији, Звијезди, Јавору, Коњуху (Приједор, Бањалука, Маглај, Травник, Србиње и др.). Текстилна индустрија је била развијена у Високом, Травнику, Сарајеву, Мостару. Од других грана, кожарска индустрија била је у Високом, Бугојну и Грачаници, прехрамбена и дуванска у Бањалуци, Мостару и Сарајеву (основана 1880; једна од четири прва индустријска предузећа у БиХ) и електротехничка у Бањалуци и Сарајеву. Раст индустријске производње БиХ износио је 6,3% у 2008.

Саобраћај и комуникације. Друмска и железничка мрежа у рату су оштећене. До избијања рата 1992. са развојем железнице од Београда до Сарајева и изградњом друмске мреже до Загреба, Београда, западне Србије и других делова СФРЈ, БиХ је била центар интеррегионалних веза Подунавља и Јадранског приморја. Саобраћајна мрежа је најгушћа у Сарајевско-зеничкој котлини и у Посавини, а најређа у Високој Босни и југозападном делу. Уз финансијску помоћ међународне заједнице, после потписивања Дејтонског споразума 1995. оспособљена је већина путева и покренут железнички саобраћај на главним пругама. Друмски саобраћај је развијен на 21.846 км путева (54% асфалтираних; 75 км ауто-путева; 2006). Главни магистрални путеви су: Босански Шамац – Добој – Сарајево – Мостар – Метковић, Босанска Градишка – Бањалука – Јајце – Бугојно – Јабланица и Личко Петрово Село – Бихаћ – Јајце – Травник – Сарајево. Железнички саобраћај је под управом Железница Федерације БиХ из Сарајева и Железница Републике Српске из Бањалуке. БиХ располаже са 1.021 км железничких пруга, од тога 795 км електрификованих. Ваздушни саобраћај је развијен, међународни аеродроми су у Сарајеву и Бањалуци, а мањи у Мостару (25 аеродрома и пет хелиодрома у БиХ). Водени саобраћај везује се за Саву, где су пристаништа Босанска Градишка, Босански Брод, Брчко, Орашје, мање за Јадранско приморје (Неум). Речна флота је мала и застарела, а пристаништа малог капацитета и слабо модернизована. Језерски саобраћаj je неразвијен (локални значај). ПТТ саобраћај се после рата брзо опоравио. БиХ има око 1,06 мил. стационарних телефонских прикључака, око 2,45 мил. корисника мобилне телефоније и око 1,05 мил. интернет корисника (2007). Има јавни систем са три јединице: главне националне радијске и телевизијске куће „РТВ БиХ" („БХТВ 1„ и „БХ Радио 1") и по једног ентитетског емитера Федералне телевизије у Федерацији БиХ и Телевизије Републике Српске у РС. Медијску слику употпуњују приватне телевизије („ОБН", „НТВ Хајат", „Пинк"), које покривају БиХ и регионалне телевизије. Радио има своје поклонике (БиХ је једна од земаља са најгушћом мрежом државних, ентитетских, кантоналних, регионалних и градских радио-станица). У БиХ излазе три дневна листа, два у Сарајеву (Дневни аваз и Ослобођење) и два у Бањалуци (Глас Српске и Независне новине).

Трговина. Кроз историју градови су били центри трговине и занатства у БиХ. На њиховим трговима одржавала се размена робе и услуга. Социјалистички развој и интензивирање процеса индустријализације довели су до нестанка неких традиционалних заната и развоја нових видова трговине. Сарајево, на месту укрштања саобраћајница, опслуживало је путнике и било трговински пункт у Османлијском царству, у периоду аустроугарске власти и у новијој историји. После ратних сукоба 1990-их, у структури привреде Сарајева најзначајније место има трговина (20% запослених лица), затим индустрија која запошљава 19% активног становништва, следе саобраћај и везе, туризам и угоститељство, финансије. Рат је прекинуо спољнотрговинске везе (изгубљена стара тржишта), због чега БиХ има дефицит у трговинском билансу. Највише мала и средња предузећа извозе производе дрвне индустрије, папир, а увозе робу широке потрошње, храну, пиће, машине, хемијске производе, моторна возила и опрему, радио-телевизијске и друге комуникационе апарате. Главни извозни партнери су: Хрватска, Србија, Словенија, Италија, Немачка, Аустрија, а увозни: Хрватска, Србија, Словенија, Немачка, Италија, Аустрија, Турска.

Туризам је у периоду поледњег рата замро. Туристима су привлачни градови са мешавином оријенталних и западних културних утицаја (Сарајево, Травник, Јајце, Мостар). Период опоравка од рата прати нове видове туризма. Услови за развој туризма сагледавају се кроз географски положај БиХ и саобраћајну везу с окружењем, положај туристичких места и њихову функционалност, а његов успех зависи од саобраћајница, конкурентности окружења, политичких и привредних кретања у БиХ и региону. Прожимање равничарског, брежуљкастог и брдско-планинског рељефа чини БиХ туристички интересантном дестинацијом, а природа укључује складан сликовит рељеф са висовима, видиковцима, изворима, врелима, естетском композицијом пејзажа, плодним земљиштем, комплексима листопадних и четинарских шума, разноврсним климатом, богатом историјом. Културно наслеђе је, делом, просторно подударно са рекреативним и туристичким зонама, које садрже комплементарне туристичке вредности. БиХ располаже изворима минералних вода (бањска места) у средишњем делу: Попратница (Какањ), Љубина (Средње), Кула (Горњи Вакуф), Фојница (Кисељак), Сланац (Доњи Вакуф), Бусовача, Кисељак (Сарајево), као и термалним изворима: Какањ, Фојница, Илиџа, Градачац, Теслић, Бањалука, Тузла (најтоплија Илиџа код Сарајева, 58ºС). Мала глацијална језера су куриозитетне туристичке вредности (највеће Блидиње, 2,5 км², на 1.185 м н.в.). БиХ излази на Јадранско море у Малом Стонском каналу код Неума и Клека (21,2 км), где се налазе мањи туристички капацитети. Антропогене туристичке вредности (праисторијски археолошки локалитети, средњовековни културно-историјски споменици, споменици из новијег периода) лоциране су углавном по градовима и њиховој околини, а најзначајнија туристичка дестинација јесте Сарајево. Бањалука је други по величини и туристичком значају град у БиХ са културно-историјским објектима. Спортски туризам је развијен на скијашким теренима на Бјелашници, Игману, Јахорини и Трескавици. Музика има дугу историју (мешавина разних балканских утицаја, у којој се сусрећу различити мотиви – севдалинка, песма карактеристичног израза и сентименталне музикалности). Традиционална музика и фолклор обојен етно мотивима балканске и оријенталне музике чине музику БиХ разноврсном. Библиотеке, музеји, галерије, филмски и музички фестивали, сајмови и конгреси су туристички мотиви који све више привлаче домаће и стране туристе.

Дејан Шабић

Језик. У БиХ данас постоје три службена језика: у Федерацији БиХ – бошњачки и хрватски, а у Републици Српској службени језици су, према уставу РС „језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа". Службено писмо у Федерацији је латиница, а у РС службена писма су ћирилица и латиница. Између савременог књижевног српског језика, бошњачког и хрватског језика не постоје структурне разлике, док су разлике у лексичком саставу сразмерно малобројне. Ниједан од та три језика структурно се не разликује од српскохрватског језика који им је претходио као књижевни језик у БиХ. Савремени српски, бошњачки и хрватски језички стандард показује висок степен узајамних сличности. Српски језик у БиХ стандардизује се на исти начин као српски језик у Србији, а хрватски језик у БиХ на исти начин као хрватски језик у Хрватској, док се у процесу стандардизације бошњачког језика чине покушаји да се у њему путем уношења већег или мањег броја оријeнтализама, архаизама и дијалектизама увећа број лексичких разлика у односу на српски и хрватски.

Предраг Пипер

Дијалекти. Највећи део Босне и целу Херцеговину покривају два новоштокавска дијалекта, чије је жариште на терену некадашње немањићке државе, „где се развијала најтипичнија новоштокавштина" (П. Ивић). Главнину простора заузима херцеговачко-крајишки, иначе најраспрострањенији, а најмање компактан српски дијалекат, којим говоре готово сви православни Срби у БиХ. Величина и облик његове територије последица су великих миграционих покрета изазваних турским освајањима. Његово компактно подручје у оквирима БиХ обухвата Херцеговину источно од средњег и доњег тока Неретве, југоисточну Босну и босанско Подриње до Саве. Говори овога дијалекта деле се на две велике скупине: југоисточну и северозападну. На југоистоку се издваја северозападна Црна Гора, којој се прикључују мањи предели Херцеговине и србијанског Подриња. Од југоисточног поддијалекта највише се разликују западни ивични говори Далмације, Лике, Кордуна, Горског Котара и западног дела Босанске Крајине, чији су носиоци из матичне области предака пошли у време када још није била завршена новоштокавска кристализација дијалекта. На југозападу рефлекс дугог јата је често једносложан (бјело према југоисточном бијело), јекавско јотовање је узело ужег маха, честа је редукција послеакценатских вокала, нарочити и (велки, урадли), хипокористици типа Јово мењају се по моделу: Јово-Јове-Јови-Јову, прид. Јовин (према: Јово-Јова-Јову-Јова, Јовово на југоистоку), на северозападу је приметно делимично чување старих, односно испреплетеност старих и новијих наставака у инструменталу и локативу (понегде и у дативу: крмком) именичких парадигми (са сватовије, у бунарије, по брдије; на ногами, у аљина, по школа, [с] вилами), имперфекат је практично ишчезао. Између југоисточног и северозападног крила херцеговачко-крајишког дијалекта простире се прелазни поддијалекат, повезан неким особинама са једним од двају суседа, а другим одликама са другим.

Срби углавном не баштине три преостала дијалекатска типа. Млађи икавски дијалекат захвата западну Херцеговину, јужне области Босне између Ливна и Лашве, као и велики део централне Босне, до Јајца и Жепча. Млађим икавским дијалектом говори главнина Бошњака и Хрвата западне Босне. Сматра се да аутохтоних Срба икаваца нема, а да их, накнадно поикављених, има у селима окруженим хрватским или бошњачким живљем. Миграције изазване турским освајањима знатно су смањиле територију компактног подручја овога дијалекта у корист јекаваца, махом Срба. Најновија истраживања значајно увећавају територију Срба икаваца шћакаваца. Срби су накнадно поикављени не само у купрешком и дувањско-ливањском крају него и у области Бугојна, Доњег Вакуфа, код Травника и Јајца.

Преостали део Босне заузимају два архаичнија дијалекатска типа. Ужу околину Орашја покрива посавски икавски дијалекат, којим говоре искључиво Хрвати и који, између осталог, карактерише жива употреба акута.

Релативно компактно подручје источнобосанског (јекавскошћакавског) дијалекта простире се „источно од реке Босне од Сарајева до Саве, али захвата и сливове Фојнице и Усоре, левих притока Босне, као и нешто земљишта западно од ушћа те реке. На истоку ово подручје обухвата кладањски и тузлански крај; граница избија на Саву код Брчког" (П. Ивић). Дијалекат којим говоре Бошњаци и Хрвати развио се на тлу средњовековне босанске државе. Доминира ијекавски рефлекс јата уз местимичне потврде екавско-јекавског (дете : дјеца), ијекавско-екавског (дијете : деца) и екавско-икавског (дете : дица) развоја. Акцентуацију начелно старију од новоштокавске у већини говора карактерише непренесеност дугих акцената. Највише потврда метатонијског акута регистровано је у говору кладањских Бошњака, на српско-хрватском дијалекатском подручју јединих носилаца шесточланог прозодијског система. Тамо се сачувала разлика између старог кратког силазног (*b&gа, *v&du) и старог кратког узлазног акцента (*vr0na, *š>mа), уз новоштокавско преношење старог кратког силазног (н0род, ж6на).

Међу изворним носиоцима источнобосанског ијекавскошћакавског дијалекта, по свему судећи, нема Срба, а шћакавизам у њиховом говору нанос је из суседних бошњачких или хрватских идиома. Из старе постојбине Срби су од почетка XV до дубоко у XIX столеће у многе крајеве широм Босне, па и Херцеговине, стизали као изворни штокавци (и)јекавци, а у новом окружењу временом су постајали шћакавци ијекавци, шћакавци икавци, односно штокавци икавци. Најновија истраживања говора житеља чији су се преци у источну, делимично и централну Босну доселили из матичне области херцеговачко-крајишког дијалекта (пре свега, из северозападне Црне Горе и Херцеговине до доњег и средњег тока Неретве) показују да ни разлика у вери није тако снажна брана утицају иноверних говора, како се досад мислило. Та брана попуштала је понекад и у домену маркационих карактеристика, особина које обично имају статус чувара верског и националног идентитета (икавизам; шћакавизам [шћап, звижђи]; свођење два пара африката на један [маћка, ођа]; зам. облици њија, ин(а); гл. облици типа дојде, доје, избјегајем, унић, униђе; посебан сложени облик типа ја би реци; специфичне падежне конструкције [Шта чине с оне ђеце]; посесивне конструкције у + генитив личне заменице [Мене зове буразер: Доће ти у-мене зет] и сл.. Структурални моменти (инвентар консонантских фонема и дистрибуција постојећих прозодема) објашњавају изостанак интерференције код сугласника х и непренесених дугосилазних акцената.

Слободан Реметић

Босанчица. У Босни се у средњем веку користила западна варијанта брзописа. Крајем XIX в. она се почиње називати и „босанчицом", под чиме се понекад подразумевао посебан тип писма (Ћ. Трухелка). Данас је ова хипотеза у потпуности оповргнута. У морфолошком погледу реч је о варијанти брзописа који се појавио у канцеларијама српских владара и потом се ширио у све крајеве где се писало ћирилицом, тј. српској дипломатичкој минускули која је у модификованој форми живела и у Босни. П. Ђорђић је назива „западном варијантом првобитно рашкога брзописа". До даље модификације западне варијанте брзописа долази у периоду од XVI до XVIII в., у штампаним млетачким издањима М. Дивковића почев од 1611. године.

Јелена Грковић Мејџор

Религија. После победе хришћанства целокупно становништво са простора данашње БиХ било је христијанизовано. О њиховом верском опредељењу сведочи податак да је цар Јустинијан (527–565) једно илирско племе из централне Босне преселио на Синај са задатком да бране манастир Свете Екатерине од напада пустињских разбојника и бедуинских племена. То племе је касније исламизирано, па им се, кад су и сами постали бедуини, изгубио траг.

До поделе хришћанства 1054. на источно и западно постојала је једна вера и једна црквена организација за све хришћане БиХ, а после тога постоје две црквене организације. Римокатолици припадају јурисдикцији дубровачког надбискупа, потом бискупа у Ђакову. Православни припадају драчком митрополиту, потом Охридској архиепископији, да би се у XIII–XIV в. јавила као посебна „Босанска црква". Обновом Пећке патријаршије потпадају под њену јурисдикцију, а њеним укидањем под јурисдикцију Цариградске патријаршије. После I светског рата припадају јурисдикцији васпостављене Српске патријаршије у Београду и тако остаје до данас. Дуалистичка секта богумила брзо је нестала исељавањем на запад и враћањем у православље. Верски антагонизам олакшао је турско освајање, јер се православно становништво, огорчено католичком безобзирношћу, лакше опредељивало за прелазак у ислам. С друге стране, турско освајање оставило је трајне политичке, социјалне, верске и етничке последице и у наредна четири века битно променило верску структуру становништва БиХ. Осим досељавања исламских Турака доста је српског становништва исламизирано. Православно становништво уписано је у турске пореске књиге по својим епископијама и оптерећено одређеним дажбинама. Римокатолички верници уписани су у турском дефтеру као „пископија духовника Цркве латинске у санџацима Босанском, Клишком и Херцеговачком", а берат за њу издан је „на основу писма пећког патријарха". Берат је 1655. на ову латинску епархију добио дабро-босански митрополит Лонгин (1656–1666) на препоруку пећког патријарха Максима, а при том је султановој благајни платио пешкеш од 40 дуката. Канонску јурисдикцију имао је само над православним верницима, а римокатолици су били једино у фискалним обавезама према њему. Ово је код неких научника створило погрешан утисак да су православни епископи прихватили унију са Римом и по том основу добијали дажбине од римокатолика. О фискалним обавезама римокатоличких свештеника и монаха према Пећкој патријаршији сведочи и берат патријарха Арсенија IV из 1731. у којем су формулисане обавезе редовника и римокатолика према српском патријарху. Римокатолици су плаћали дажбине српској јерархији и у Србији, што се види из берата који је 1675. добио смедеревско-пожаревачки митрополит Јоаникије да му епископске дажбине у његовој епархији дугују „Маџари, Шокци, Бугари, Срби, Арнаути и Латини". Херцеговачки митрополит Симеон (Љубибратић) добио је берат 1693. у којем се такође говори о дажбинама које му припадају од римокатолика. После укидања Пећке патријаршије право на ове фискалне обавезе прешло је на Цариградску патријаршију. О томе говори султанов берат из 1780. који цариградском патријарху даје право на ову епархију латинских духовника. Термин „духовници Цркве латинске у санџацима Босанском, Клишком и Херцеговачком", турски је синоним за фрањевачку провинцију Bosnae Argentinae. Порта је тиме легализовала босанске фрањевце као духовнике римокатоличке раје и изједначила их са положајем православних свештеника и монаха и зато им је наметнула обавезу да плаћају дажбине православним епископима. У области догматских и литургијских разлика и у унутрашњем уређењу, римокатолици су уживали потпуну аутономију. Акт одражава лукаву османску империјалну политику, јер је српског патријарха учинила одговорним за политичко држање једног дела султанових поданика, на које патријарх није имао духовног утицаја. С друге стране, провинција босанских фрањеваца одвојена је од непријатељског Рима којем је у духовном погледу припадала. Фрањевци су оптерећени истим дажбинама као и православни свештеници па није могло да буде никакве зависти нити ривалитета између две хришћанске цркве. Природно је да су се римокатолици бунили против таквог решења, јер православну јерархију нису сматрали својом, али задуго нису ништа успели да промене. У одсуству бискупа, католичке вернике пред Портом је представљао старешина фрањеваца. Обнову римокатоличке јерархије у БиХ извршио је 5. VII 1881. папа Лав XIII својом булом Ex hac Augusta. Тада су основане Врхбосанска надбискупија и суфрагане епархије Бањалучка и Мостарско-дувањска.

Средином XVI в. досељавају се Јевреји (Сефарди) протерани из Шпаније, са којима се у Босни јавља и мојсијевска религија. Султан je наредио да буду „најпријазније примљени", што је рaзумљиво ако се зна да су Јевреји у Шпанији живели у симбиози са муслиманским Арапима, који су им били ослонац. Ашкенази се досељавају тек после Берлинског конгреса (1878). Исламска религија имала је привилегован положај, а хришћанска и јеврејска третиране су као вере са законом, тј. које имају своје верске књиге (Библија) на којој је почивало верско учење. Тек реформни ферман Хатишериф од Гилхане (1839) и Хатихумајун (1856) признали су верску, грађанску и политичку равноправност свим поданицима турског царства. Одлуком Берлинског конгреса 1878. Аустрија је добила право на 30-годишњу окупацију БиХ, што је донело превагу римокатоличкој цркви, а православне изложило католичењу. У ту сврху основано је у Бечу Друштво за католичење Срба у Босни. Свака од вера остварила је известан утицај на културну, уметничку, економску и политичку слику БиХ и оставила значајне уметничке споменике у архитектури, храмове, манастире, самостане, џамије и синагоге, на којима се често опажа утицај византијске, западноевропске или оријенталне уметности. На простору БиХ настало је неколико врхунских рукописних дела: Мисал Хрвоја Вукчића из XV в., налази се у Цариграду; Хвалов зборник писан 1404, налази се у Болоњи; Хагада (можда донета из Шпаније), илуминиран јеврејски зборник историјских и легендарних прича, молитава и песама, налази се у Земаљском музеју у Сарајеву; Куран Мехмед-паше Соколовића, налази се у Гази Хусревбеговој библиотеци у Сарајеву; Радосављев зборник, писао је крстјанин Радосав у другој половини XV в. за крстјанина Гојсака; Чајничко јеванђеље, донео је из Папраће у Чајниче поп Вук; Никољско јеванђеље, које је Честер Бити однео у Даблин; Дивошево јеванђеље, писано за Дивоша Тихорадића, властелина из источне Босне. На овом простору вероватно је настало и Мирослављево јеванђеље за Немањиног брата Мирослава, господара Хума. Српски манастири били су преписивачки центри: Возућа (Лествица Јована Климакса), Довоља (Четворојеванђеље), Житомислић (Апостол, Минеј), Папраћа (Зборник молитава). Монах Јован Милешевац у требињском манастиру преписује Минеј, а касније постаје сарадник Приможа Трубара у ћириличној штампарији у Виртембергу. Прве штампарије везане су за српске монахе: 1519. у манастиру Светог Ђурђа у Доњој Сопотници код Горажда, коју је основао Божидар Горажданин (Служебник, Пслатир, Молитвеник). У манастиру Гомионици јеромонах Јован Светогорац штампа Цветни триод итд.

Православни верници у БиХ припадају Српској православној цркви која је организована у пет епархија: Бањалучка, Бихаћко-петровачка (седиште у Петровцу), Дабробосанска (са рангом митрополије, те седиштем у Сарајеву и манастиру Соколцу), Захумско-херцеговачка (од почетка грађанског рата у БиХ, седиште је измештено у манастир Тврдош, а 2011. је враћено у Мостар) и Зворничко-тузланска (са седиштем у Тузли, које је од почетка грађанског рата привремено измештено у Бијељину). Једино се Захумско-херцеговачка епархија простире и изван граница БиХ, јер обухвата и део јадранске обале у Далмацији од Деспота до Суторина, са полуострвом Пељешац и острвима Корчула, Мљет, Хвар и друга мања острва на том простору. Свих пет епархија организовано је у 27 архијерејских намесништава са 455 парохија и 370 свештеника и ђакона. Током рата 90-их година XX в. много свештеника избегло је у Србију и одбија да се врати на своје старе парохије у БиХ. Од близу 500 храмова око 200 је минирањем, гранатирањем и бомбардовањем срушено и оштећено, било у II светском рату (нису никада обновљени) било у последњем рату. У 17 мушких манастира живи 70 монаха, а у 12 женских 60 монахиња. За образовање свештеничких кадрова постоји Богословија „Свети Петар Дабробосански", а више богословско образовање добија се на Богословском факултету „Свети Василије Острошки", обе у Фочи / Србињу. Такође ученици одлазе у остале српске богословије (Београд, Ср. Карловци, Ниш, Цетиње).

Римокатолички верници у БиХ организовани су као Врхбосанска црквена покрајина, у којој највиши ранг има Врхбосанска и сарајевска надбискупија, са четири архиђаконата (Фојнички, Гучегорански, Плехански и Толишки), 13 деканата (Сарајево, Крешево, Рам, Сутјеска, Бугојно, Травник, Жепе, Дервента, Тузла, Усора, Брчко, Добор, Шамац), 154 храма, 210 капела и 120 жупа. Свештеника активних и пензионисаних има до 150, редовника до 160 и сестара редовница до 350. Потчињене су јој две суфрагане бискупије: Бањалучка бискупија са пет деканата (Бањалука, Бихаћ, Босанска Градишка, Јајце и Ливно), 45 жупа, 54 храма, 69 капела, 42 свештеника, 50 свештеника редовника и до 160 сестара редовница; и Мостарско-дувањска и Требињско-мркањска бискупија, две бискупије које делују јединствено са седиштем у Мостару. Прва је организована у седам деканата (Мостар, Бротњо, Горња Бекија, Доња Бекија, Дувно, Нахија и Широки бријег) са 80 храмова, 134 капеле, 58 жупа, бискупијских свештеника 40, редовника 100, редовница 150. Друга бискупија организована је у два деканата (Требиње и Столац), са 16 храмова, 50 капела и 11 жупа, бискупијских свештеника има 16, редовника 10 и 20 редовница. Образовање свештеничких кадрова врши се у просветним установама: Богословско семениште и Висока филозофско-теолошка школа, обе у Сарајеву, и Надбискупско дечачко семениште и класична гимназија у Травнику. Врхбосанска надбискупија издаје неколико листова: Врхбосна, службени месечни гласник Врхбосанске надбискупије; Службени вјесник, Мостарско-дувањске и Требињско-мркањске бискупије; Службени вјесник, Бањалучке бискупије. Фрањевци издају неколико листова и службено-информативних гласила: Босна сребрена, Билтен фрањевачке теологије, Мир и добро. Удружење католичких свештеника издаје од 1950. лист Добри пастир. Поједини жупни уреди издају својe листовe.

Исламски верници у БиХ аустроугарском окупацијом (1878) изгубили су повлашћени положај. Ислам није државна религија, а верски кадар изгубио је дотадашњи значај и улогу. Аустроугарске власти систематски раде на потпуном одвајању муслимана БиХ од Истамбула, њихове духовне матице. Шејх-ул-ислам (цариградски муфтија са овлашћењима добијеним од халифа, тј. султана као врховног поглавара свих муслимана) морао је 1882. да призна оснивање самосталне Исламске заједнице (ИЗ) у БиХ и именовао сарајевског муфтију за врховног муфтију у БиХ са правом да именује ниже службенике и шеријатске судије. Шејх-ул-ислам издао је о томе меншуру (духовна инвеститура, тј. овлашћење реису за вршење верских послова), али је бечка влада преузела извесна права и по том основу потврдила босанског муфтију за првог реис-ул-улему у БиХ и четири члана Улема меџлиса, као врховног тела за верска питања. За вакуфске и меарифске послове муслимана у БиХ именована је од стране Беча Земаљска вакуфска комисија. Од 1910. реису бира ИЗ, а Беч је само потврђивао. Када је Кемал Ататурк 1924. укинуо шејх-ул-ислам и институцију халифата, меншуру врховном муфтији издавала је ИЗ БиХ. Седиште ИЗ пренето је 1930. из Сарајева у Београд, а меншура је муфтији уручена у Бајракли-џамији у присуству краља Александра Карађорђевића. За образовање верских службеника постоји Факултет исламских наука у Сарајеву. Врховно исламско старешинство издаје Гласник (1938--1950), а од 1970. илмија у БиХ издаје Препород као своје гласило. Осим појаве нових часописа и листова ојачао је и превод исламске литературе с арапског језика. За време СФРЈ од 1969. ИЗ је организована на три нивоа, сходно државној организацији: локални (џематски одбор, одбор ИЗ, муфтија); републички (Старешинство ИЗ, Сабор ИЗ); и савезни (Врховно старешинство, Врховни сабор и реис-ул-улема). Распадом Југославије обновљена је 1993. ИЗ у БиХ. Од 1997. организована је у више нивоа: џемат, тј. исламска верска општина (скупштина и одбор); меџлис ИЗ као главни орган преко којег се проводе управа и надзор над верским, просветним и културним животом муслимана (скупштина и извршни одбор); муфтија; Ријасет (извршни орган врховног сабора ИЗ и окосница верског јединства свих муслимана у БиХ); реис-ул-улема; и Сабор ИЗ у БиХ.

Јевреји су 1565. основали Јеврејску општину у Сарајеву, а већ 1581. саградили прву синагогу као место молитве, али и место за окупљање општинара и „сваког другог обичног света". Због брзог напретка Јевреји су Сарајево називали „Мали Јерусалим". После I светског рата Јевреји су 1919. основали Савез Јеврејских вероисповедних школа, који је подразумевао верску и судску власт али и одређене функције у просвети и култури. Врховни рабинат основан 1923. био је највише духовно тело Јевреја у Краљевини СХС, на чијем је челу био Главни рабин (rav hakolel). За образовање основали су у Сарајеву Јеврејски средњи теолошки завод. Јевреји су новој средини дали много вајара, сликара, графичара, писаца, музичара и других уметника, али нису створили „жидовски стил", а разлог је више социолошке него религиозне природе.

Радомир Милошевић

Историја. Праисторија. Археолошко истраживање палеолита у БиХ започиње у другој половини XX в. За сразмерно кратко време откривено је преко 80 локалитета тог најстаријег праисторијског раздобља, углавном на отвореном простору, затим у пећинама-стаништима. Посебну иновацију представља откриће палеолитског станишта у Бадњу код Стоца (Херцеговина) који садржи и гравиру на стени, уз богате налазе кремених артефаката културе епиграветијен. Заступљеност палеолитских налазишта у Босни подразумева два издвојена подручја: северна Босна са Посавином и јужна Херцеговина отворена према јадранском, медитеранском простору. Старост налазишта према апсолутној хронологији износи између 60.000–10.000 п.н.е.

Североисточна Босна је током неолита била повезана са Централним Балканом, док је средиште простора БиХ представљало позорницу сусретања неолитских култура јадранског приморја, Подунавља и јужних панонских области. Резултат раног контакта старчевачке културе са представником приморског старијег неолита, носиоца керамике украшене отисцима шкољки (impresso) било је образовање локалне какањске културе. Та култура послужила је као основ за образовање бутмирске културе, познате по оригиналном стилу фигуралне пластике и сложеним курволинеарним мотивима у украшавању керамике. Хронолошка подударност и територијални контакти са винчанском културом Централног Балкана посведочени су у североисточној Босни и Подунављу. Херцеговина је у неолитском периоду упућена на старији (impresso) неолит источне јадранске обале, као и хварску културу млађег неолита.

Период интензивног истраживања енеолита (бакарног доба) у БиХ везан је за другу половину XX в. Овог пута су јасније издвојене две територијалне и културне зоне: Херцеговина са динарским крашким појасом и Босна укључена у развој балканско-подунавског енеолита. Културе раног енеолита западне Србије и средњег Подунавља, као што су Ласиње, Тисаполгар и Бодрогкерестур, заступљене су такође у источној Босни и Подрињу. Представници касног енеолита, костолачка и вучедолска култура, носиоци су развијене металургије бакра и његових првих легура с арсеном и оловом. Њихове матичне области се разликују. Костолачка култура потиче из северне и централне Србије, проширена на средње Подунавље, а у Босни је заступљена између Подриња и дуж доњег тока реке Босне. Вучедолска култура је формирана у југозападним областима Паноније, али допире до источне Славоније и десне обале Дунава, а проширена је на централну и западну Босну. Према резултатима новијих истраживања, до знатно ширих контаката наведених култура, укључујући касну винчанску, сопотску и ленђелску културу, дошло је у западној Србији, првенствено у региону Колубаре. Највероватнији узрок ових широких популационих кретања током енеолитског периода у балканско-карпатском простору јесте убрзана експлоатација лежишта бакра у ширем појасу западне Србије, од средњег Подунавља до доњег тока Лима (рудници Ребељ код Ваљева и Јармовац код Прибоја на Лиму).

Већина насеља у централном и источном Балкану припадају култури раног бронзаног доба, чији су представници група Белотић – Бела Црква у западној Србији и Бубањ–Хум III у Подунављу. Током даљег развоја гласиначко подручје и Подриње у источној Босни посебно су усмерени у том правцу, укључујући и средње Подунавље. Слични односи сусрећу се такође у средњем бронзаном добу, чија северна група (средње и доње Подриње), припада сфери утицаја западно српске варијанте ватинске културе. Касно бронзано доба доживљава међутим пуни развој на простору између Романије и Лима, ширећи се и даље до Пештера. Тиме је образована дуготрајна културна целина, чије порекло лежи у западном и централнобалканском подручју са континуитетом од друге половине II миленијума п.н.е., до почетка I миленијума п.н.е. Централна Босна и Херцеговина чине у то време прелазну зону између Подунавља и Централног Балкана.

Производња и употреба гвожђа у Централној Босни започиње већ у XIX в. п.н.е., па је често ова кључна металуршка иновација узимана као хронолошка одредница почетка старијег гвозденог доба. Херцеговина у свом источном делу наставља традицију Гласинца, да би затим прихватила снажне утицаје хеленизма, као што показује пример племена Даорса у долини Неретве. У северној Босни преовладавају келтски утицаји, пре свега у Посавини. Семберију на истоку вероватно су колонизирали келтски Скордисци, непосредни суседи у Срему и Подунављу северне Србије. У југоисточној Босни наставља се и даље традиционална гласиначка култура старијег гвозденог доба. Она сада захвата знатан простор југозападне Србије, Црне Горе и источне Херцеговине, продужена до сродне културе Мати северне Албаније. Највећи успон гласиначка култура доживљава између VII и V в. п.н.е., затим слаби у следећем веку, да би сасвим ишчезла почетком III в. п.н.е., што је могло да буде и последица сеобе носилаца ове културе Аутаријата. Последња три века протоисторије БиХ улазе у познате догађаје из грчке и римске историје, нарочито приликом освајачких ратова раног римског царства на Балкану.

Борислав Јовановић

Античко доба. На простору данашње БиХ живела су многобројна илирска племена, међу којима су најмоћнији били Даеситијати (с утврђењем код данашње Брезе у близини Сарајева), Ардијеји, Даорси и Диндари и Јаподи у данашњој Лици. Неки антички писци сматрају Јаподе илирско-келтским народом или илирским народом који је имао келтско наоружање. Сматра се да је келтски елеменат био јак и у племену Диндара, који су живели у источној Босни. Келти су се доселили на Балканско полуострво у IV в. п.н.е. као део миграционог таласа од којег су се одвојили Келти који су опседали Рим 380-их година п.н.е.

Ниједно од племена на територији БиХ није имало државну организацију и одређене, брањене границе, али су имали утврђења у која су се повлачили у случају ратне опасности. Она су била и седишта племенских вођа. Илири су сахрањивали своје мртве у тумулима. Најзначајније археолошко откриће је у Гласинцу. Значајни остаци утврђења VI в. п.н.е. сачувани су у Ошанићима код Стоца. Претпоставља се да је то било утврђење Даорса. То племе је ковало новац с грчким натписом и представом Херакла.

У рату који је Октавијан водио на Балкану 35–33 п.н.е. покорена су многа племена, међу осталим и она која су живела на територији данашње Босне. Подужа је листа побеђених племена која се спомињу у Октавијановом извештају Сенату, како га преноси Апијан у Илирској књизи. Нека су се предала, друга су пружила огорчени отпор. Дуга и сурова борба је вођена код јаподског утврђења Метулума. Тешко је одредити докле су стигле римске снаге у овом рату, а географски подаци недостају. Борбе су вођене и у Панонији, на Купи око Сиска (Сегестике). Октавијан се вратио у Рим и прославио тријумф.

Незадовољни римском политиком увођења пореза и директно изазвани регрутовањем омладине за помоћне одреде у римској војсци која је требало да се бори далеко од завичаја, племена у Илирику су се дигла на устанак који је окупио огроман број људи и, како обавештавају неки писци, запретио и Италији. Вођа устанка у Панонији био је Батон, из племена Бреука; Батон се звао и вођа побуњених племена у Далмацији, а он је био из племена Даеситијата. Устанак је трајао од 6. до 9. године. Битке су вођене на северу, око Сирмијума и Фрушке горе, а у Босни око многих илирских тврђава. Бреучки Батон је најзад побеђен на реци Батхинус, а десидијатски Батон се предао код Андетријума (Мућ) у Далмацији.

После савлађивања устанка пространа провинција Илирик, основана у време Цезара, подељена је на две: Доњи Илирик или Далмацију и Горњи Илирик или Панонију. После ове поделе простори данашње БиХ улазили су у састав провинције Далмације, која се простирала од Јадранског мора до Дрине и од Посавине на северу до провинције Македоније на југу.

Велики програм изградње путева у Илирику започео је у време Тиберија (14–37). Било је изграђено шест путева, а сви су водили од мора и Салоне (данашњи Солин код Сплита) према унутрашњости провинције. Градиле су их по наредби цара и провинцијског управника легије VII и XI које су биле стациониране у близини мора, у Бурнуму на Крки и Тилуријуму на Цетини. Као радна снага коришћени су припадници покорених племена. Велики радови на путевима били су предузети у време провинцијског намесника Корнелија Долабеле (14–20). Главни путеви су водили од Салоне преко Лике и земље Јапода до Сисције на Сави или преко централне Босне до Дрине, а затим даље до Сирмијума у Панонији. Неки путеви су водили према југу, до насеља Бигесте (Хумац). На једном натпису је потврђен пут од Салоне до утврђења Хедум у близини данашњег Сарајева на територији Десидијата. Путеви су одржавани током целог Античког периода.

Прве три легије Илирика налазиле су се у Посавини. Од времена поделе провинције легијски логори у Далмацији су се налазили у приморском појасу. У време Домицијана у Далмацији више нема легијске посаде. На путевима и важним станицама контролу су вршили тзв. бенефициарији, деташирани из панонских легија. У унутрашњости провинције су остали помоћни одреди, але и кохорте у којима су служили домороци.

Највећа и најважнија градска насеља провинције Далмације налазила су се у Приморском делу провинције. Салона, Скардона и Нарона на ушћу Неретве су и административни центри ширих области и седишта судова у случају спора између припадника племена и римских грађана. У унутрашњости провинције, на територији данашње БиХ није било много градова. Најважнија насеља настајала су на путевима, код термалних извора и у рудничким областима. На многим местима су откривени натписи градских управника; помињу се и муниципијуми, али називи градова остају непознати. Претпоставља се да се у Гламочком пољу налазио муниципијум Салвија, а Пелва у Ливањском пољу. Један од градова се налазио код Шипова на Пливи. Значајно насеље у којем су ислужени војници легија и помоћних одреда били насељени налазило се у Бигестама (Хумац у Херцеговини). Значајан административни центар рударства налазио се у Домавији код данашње Сребрнице. Ту су откривени натписи царских прокуратора који су управљали рудницима.

У Босни су се у римско доба експлоатисали злато, сребро, олово и гвоздена руда. Рудници су се налазили у средишњој Босни, између горњег тока Босне, горњег тока Врбаса и Лашве; други руднички ревир се налазио у западној Босни, у подручју Саве, Јапре и Уне, трећи у средњем току Дрине.

У дефинитивној подели Римског царства на Источно и Западно, око 396, територије данашње БиХ ушле су у састав Западног. Хришћанство се раширило у IV в. Епископална црква се налазила у Бистуе Нова. Остаци многих цркава IV–VI в. су сачувани на територији Босне, поред осталих у Брезама код Сарајева. Догађај који је донео значајне промене у Посавини, било је Хунско освајање 441–447. После пада хунске власти, Срем, Славонију и друге земље између Саве и Дунава населили су Остроготи уз сагласност цара Авита. Они су бранили и северну Босну од других племена. Долазак Теодорика на власт у Италији крајем V века довео је и до укључења Посавине као и дела Босне у државу Гота. Најзад, Јустинијан је успео да врати провинцију Далмацију са Босном и Херцеговином у оквире Византијске државе. Авари су после пада Сирмијума 582. угрожавали и Далмацију; 597. су опседали Салону; 614. Салону су заузели Авари и Словени.

Мирослава Мирковић

Досељавање Словена на територију БиХ. Територија римске провинције Далмације, која је обухватала и највећи део данашње државе БиХ, није била изложена честим разарањима Варвара у VI в. После пада Сирмијума (582) Авари су већ 597. продрли дубоко у унутрашњост Далмације и разорили 40 тврђава. Масовни упади Варвара уследили су после слома Византијског одбрамбеног система на Дунаву (602), што је Аварима и Словенима омогућило да без отпора прелазе Саву код Сирмијума, данашње Раче, Брода, Градишке и на другим местима, а затим да се крећу старим римским путевима све до мора. Они су заузели Салону, главни град Далмације, пре 639, а вероватно и све античке градове у унутрашњости. Тада је отпочео и процес трајног насељавања. Словени су се у прапостојбини бавили претежно земљорадњом, па су приликом насељавања запоседали земљиште које је било култивисано у предримском и римском периоду. Погодних површина за земљорадњу било је дуж мањих река, у крашким пољима и омањим котлинама. На овако ограниченим просторима могле су да се насељавају мање групе Словена, обично ближи и даљи рођаци, који су могли брзо и лако да се организују по жупама. Од малобројних староседелаца преузети су називи великих река, као што су: Сава, Дрина, Босна, Неретва, Уна, Врбас и планина: Прењ, Мајевица, Варда, Мошор, Динара, Романија итд. Из периода досељавања нису сачувани писани извори, али о раном присуству Словена сведоче остаци њихових насеља и некропола који потичу из VII или VIII в. Трагови најстаријих словенских насеља сачувани су и у Северној Босни код Босанске Раче, Дворова, Бијељине, у доњем току Тиње, западно од Брчког, на Градини код Добоја и на другим местима.

Одлучујућу улогу у коначном насељавању и запоседању Далмације имала су племена Хрвата и Срба, који су се доселили за време владавине цара Ираклија (610–641). Хрвати су у борби против Авара запосели Приморје, од ушћа Цетине до Раше у Истри, као и залеђе, па су на овом простору населили више жупанија, међу којима и Цетину, Имотски, Ливно и Пливу. Територију источно од ових жупанија населили су и запосели Срби, а тачније, део Далмације источно од долине Врбаса и доњег тока Цетине, па до долине Ибра. Северну границу чинила је долина Саве а јужну Приморје, између ушћа Цетине и Бојане. У периоду од VII до IX в. Босна се не помиње као посебна географска област или „земља", што не значи да већ тада нису постојале истоимене жупе. Босна је у то доба и касније представљала интегрални део Србије, па се као посебна област или „земља" први пут помиње у „Спису о народима" Константина Порфирогенита, који је настао око 950. У то доба „земља Босна" обухвата жупу Босну – Височко поље, затим жупу Врх-Босну – Сарајевско поље, жупу Брод – Зеничко поље, жупе Лепеницу и Лашву у долинама истоимених река, а вероватно и жупу Трстивницу на десној обали реке Босне.

Милош Благојевић

Средњи век. Име територије први пут је споменуто средином Х в. у спису византијског цара Константина VII Порфирогенита О управљању царством. „Земља Босна" (to; cwrivon Bovswna) представљена је као део „Крштене Србије", државе која је настала на једном делу подручја које су населили припадници српског племена. Као и име реке Босне, име земље је потекло из предсловенске топономастике, али нема општеприхваћеног објашњења његовог значења. У време најстаријег помена Босна је обухватала само мали део територије која ће касније чинити босанску бановину и краљевину. Приписују јој се два „насељена града", Котор и Десник, којима се положај није дао утврдити. Врло је вероватно да су били у горњем току Босне, где се препознаје најстарије језгро босанске државе. Међу шест градова „Крштене Србије" у споменутом царевом спису налази се и Салинис, без сумње идентично са каснијим местом Соли (у турском периоду Тузла), што значи да првобитна Босна није обухватала североисточни део савремене Босне. У време првог помена Босна је под влашћу кнеза Часлава, који је 927. после смрти бугарског цара Симеона обновио државу уз подршку византијског цара. Са Чаславом, који је средином Х в. погинуо у борби са тек досељеним Мађарима, прекида се најранија српска династија потекла, по традицији, из времена сеобе словенских племена. У другој половини Х в. захваћена је била експанзијом привремено обновљеног Бугарског царства, које је допирало до залеђа далматинских градова. Услови за ширење и самостални развој настали су после слома Бугарског царства и проширења Византије до Саве и Дунава 1018. Источни део „Крштене Србије" дошао је тада под непосредну власт Византије. У Сирмијуму је било средиште теме (војноуправне јединице) Србије, којом је управљао намесник којег је постављао цар. Западно од линије Сирмијум–Рас–Призрен византијски утицај се остваривао преко локалних властодржаца потчињених цару. На тлу Босне византијско наметање власти сударало се са исто таквим настојањима са запада, из Хрватске, која је током ХI в. била у експанзији, а затим са севера, из Угарске, која је од 1000. христијанизована монархија, која се проширила прво на Славонију (1097), затим на Хрватску (1102) и Далмацију (1105). Оскудица извора не дозвољава да се реконструишу догађаји. У Летопису Попа Дукљанина, извору препуном легендарних елемената, спомињу се власт хрватског краља Крешимира (крајем Х в.) и дукљанског краља Бодина, који је у Босни поставио кнеза Стефана и узео од њега заклетву верности (крајем ХI в.). Угарски утицај се непосредније осетио после успостављања власти над Хрватском и Далмацијом. О непосредној власти сведочи повеља краља Беле II којом је 1138. уступио „херцештво босанско" (bosnensem ducatum) малолетном сину Ладиславу. У првој половини ХII в. Босна је, уз Далмацију и осамостаљену Србију, са средиштем у граду Расу, била поприште угарско-византијских ратова за превласт над Балканским полуострвом. Тада се у Босни јављају домаћи владаоци са титулом бана. Први познат по имену је Борич (пре 1154–1163), вазал угарског краља, који се борио против византијских одреда на територији Србије. У време унутрашњих борби у Угарској нашао се на страни византијског штићеника Стефана IV са којим је потиснут са власти. Под византијску власт Босна је дошла 1167. као резултат успешне офанзиве цара Манојла I Комнина. Тада је банску власт као византијски штићеник имао бан Кулин (пре 1180 – после 1204), који је после цареве смрти (1180) постао вазал угарског краља.

У ХIII в. су већ познате проширене границе Босне: на истоку Дрина, на западу Врбас, на југу горњи ток Неретве, на северу Сава. Појас територије на северу носио је име Усора и повремено је имао посебне властодршце. Њено име се очувало у владарској титули и пошто је срасла с осталом територијом Босне. Положај црквене организације проистекао је из развоја политичких односа. Босна је 1018–1020. остала изван оног подручја које је византијски цар Василије II потчинио новооснованој аутокефалној архиепископији у Охриду. У Босни су настављене традиције некадашње епископије Србије, која је била под јурисдикцијом сплитског надбискупа. У непознатим околностима, до ХII в., јурисдикција је прешла на Дубровник, а епископија Србије је изједнaчена са Босном (regnum Servillie quod est Bosna). Словенски језик богослужења и источно монаштво остали су недирнути од католичких реформских настојања све до ХIII в. Крајем ХII в. у Босну су продрли дуалистички јеретици, с једне стране из Далмације, с друге из Србије, где је велики жупан Стефан Немања прогонио богумиле. Бан Кулин је оптужен у Риму да је јеретицима пружио уточиште и заштиту. Зато је 1203. у земљу послат папски легат, како би испитао учење и начин живота осумњичених духовника који су за себе искључиво резервисали име хришћана (крстјани). Окупљени крстјани су признали римску цркву као главу целог хришћанства и обавезали се да ће поштовати одређене прописе и да неће примати у своју средину манихеје или друге јеретике. Бан Кулин се угарском краљу обавезао да убудуће у својој земљи неће трпети јеретике. Тако успостављени мир трајао је једва две деценије. Од 1221. обнављају се оптужбе против Босне као земље у којој јеретици отворено проповедају своје штетно учење. Поново је у Босну упућен папски легат, а од угарског краља је затражено да предузме крсташки рат против јеретика. Домаћи клер с епископом на челу није био у стању да пружи отпор јеретицима, па је папска акција морала да се ослони на угарске великаше и прелате, те на новоосновану угарску провинцију реда доминиканаца. Успеси крсташа, нарочито 1236–1237, наговестили су промену црквених прилика (изграђена катедрала и два манастира, даровани поседи, припремљено увођење убирања црквене десетине). Становништво земље остало је, међутим, непријатељско према новотаријама које су уводили странци. Бан Матеј Нинослав (1232 – после 1250) повремено се представљао као католик, али је, по сопственој изјави, морао да се послужи помоћи јеретика у борби против својих противника. Угарски притисак се смањио после велике Монголске најезде (1241–1242). Краљ Бела IV осигурао је врховну власт над Босном, али су тековине започете црквене реформе изгубљене. Седиште „латинског" бискупа потиснуто је у Славонију, у Ђаково, а дуалистички јеретици су завладали остацима црквене организације.

У другој половини ХIII в. од Босне су отргнуте северне области (Усора и Соли) и прикључене угарској бановини Мачве (северозападна Србија). Босанска владарска династија Котроманића, која је по традицији потицала од Немца „Котромана Гота", остала је ограничена на јужне делове земље. Нинослављев наследник Пријезда (око 1250 – после 1278) био је подложан угарском краљу и имао је поседе у Славонији. У периоду осамостаљених „олигарха" у Угарској краљевини, крајем ХIII и почетком ХIV в., Босна је била притиснута и са запада и са истока. Моћни хрватски великаш Павле Брибирски, бан Хрватске, потчинио је око 1299. западне делове Босне, а убрзо потом и централна подручја. Поставио је свога брата Младена I за бана Босне. Настављач лозе Котроманића Стјепан I (око 1290 – око 1310) нашао је подршку код свога таста бившег српског краља Драгутина, који је у међувремену добио и проширио Мачванску бановину. Бан Младен I изгубио је 1304. живот у борби са јеретицима. Наследио га је Младен II, Павлов син, који је касније наследио и власт над Хрватском и другим породичним територијама. После смрти Стјепана I његова удовица је морала са синовима да напусти Босну и склони се у Дубровник. Између кнезова Брибирских и Котроманића дошло је до помирења 1314, тако да је млади Стјепан II могао започети своју дугу владавину под окриљем моћног Младена II, „господара Хрвата". Када се после 1310. краљ Карло Роберт (1301–1342) учврстио на угарском престолу, започео је систематску борбу против осамостаљених обласних господара. Младен II је поражен и уклоњен 1322. чиме је Стјепан II доспео под непосредну власт краља којем је доживотно остао веран. Стјепан II је око 1324. повратио северне области Усору и Соли. Убрзо затим је у савезу са Дубровчанима поразио осамостаљену великашку породицу Бранивојевића и освојио територије дуж доњег тока Неретве (1326). Границе Босне су тада померене до јадранске обале, обухватиле су важан трговачки пут и трг Дријева (Forum Narenti). Ови успеси су изазвали трајно непријатељство српских владара Стефана Уроша III Дечанског (1321–1331) и Стефана Душана (1331–1355).

Иако је хетеродоксна Босанска црква својом доктрином и особеном организацијом дала обележје духовном животу земље, није било оштрих размимоилажења. За папство је, после успеха у Француској и Италији, борба против јеретика изгубила актуелност, а за угарског краља није било повода да се меша у унутрашње ствари Босне. Од краја ХIII в. у борби против јеретика активни су били фрањевци („Мала браћа"), који су између 1340. и 1342. установили свој викаријат и подигли неколико манастира. Упориште им је било у скорашњим насеобинама рудара, у којима је католички елеменат био ојачан трговцима из приморја. Око средине ХIV в. положај Босанске цркве није био уздрман, а томе је допринела околност да су њени достојанственици играли важну улогу у очувању сталешких права племства.

Бан Стјепан II је водио неуспешан рат са српским царем Душаном 1350, али је успео да сачува територијалне тековине којима је босанска држава била скоро удвостручена. Њега је наследио синовац Твртко, који је владавину започео под старатељством оца Владислава (1353–1354). Односи с Угарском били су поремећени, иако су се у међувремену две династије родбински повезале браком краља Лудовика I и Јелисавете, кћери бана Стјепана II. Области у доњем току Неретве одузео је угарски краљ 1357, а 1363. повео је рат против Босне да би, наводно, искоренио јеретике. Твртко се вратио у верност краљу Лудовику кад га је брат Вук са делом племства збацио са власти и протерао из земље (1366). Уз помоћ угарског краља Твртко је следеће године обновио власт у држави и помирио се са братом.

Прилике у српској држави после смрти цара Душана, за време владе његовог сина цара Уроша (1355–1371), пружиле су прилику босанском бану да се меша у унутрашње борбе међу српском господом и да прошири своје границе. У савезу са кнезом Лазаром и баном угарске Мачванске бановине победио је свога првог суседа Николу Алтомановића и приликом поделе његове територије (1373) заузео залеђе Дубровника све до реке Лима. Ширење је наставио 1377. прикључивањем територије између Дубровника и Боке которске (Требиње, Конавле и Драчевицу). Под његовом влашћу нашли су се тада велики делови српске државе. Поред тога, Твртко је био у сродству са изумрлом српском династијом Немањића, што му је дало повода да наступи као обновитељ српског краљевства. У јесен 1377. био је у Србији крунисан „сугубим венцем" (двоструком круном) као наследник српских и босанских владара. Од тада се титулисао: Стефан Твртко, краљ Србљем, Босни, Поморју и Западним странам. Угарски краљ је био сагласан са овим уздизањем ранга свога вазала. После смрти краља Лудовика I (1382) Твртко је повратио области у доњем току Неретве и потчинио је град Котор, који је од 1371. био под угарском врховном влашћу. У време борби за угарски престо он је био противник својих рођака угарских краљица, подржавао је присталице напуљске гране династије, којима је упориште било у Хрватској. Потчинио је себи делове Хрватске и главне далматинске градове. У Твртково време до Босне су допирали упади турских одреда. Један такав поразио је у лето 1388. код Билеће, а следеће године је послао свој одред као савезничку помоћ српском кнезу Лазару да се бори на Косову пољу (15. VI 1389). У писмима Фиренци и Трогиру Твртко је себе представљао као победника над Муратом.

После смрти Стефана Твртка (март 1391) племство је довело на босански престо његовог рођака Стефана Дабишу (1391–1395). Офанзивну политику према краљу Жигмунду и његовим присталицама Дабиша је водио само краће време. Кад се краљ Жигмунд у лето 1394. код Добора сурово обрачунао са предводницима напуљске странке из Хрватске, потчинио се и Дабиша и одрекао свих тековина свога претходника у Хрватској и Далмацији. Босанско племство се тада обавезало да ће после смрти Дабише Жигмунда крунисати за краља Босне. Кад је дошло то време (септембар 1395) отпор у земљи је био тако јак да се угарски краљ морао задовољити компромисом: на престолу је привремено остала Јелена, Дабишина удовица (1395–1398). После пораза код Никопоља (1396) краљ Жигмунд се поново нашао суочен са тешкоћама у земљи, са јаком опозицијом, која се залагала за права напуљске гране династије Анжујаца. У Босни су великаши и племство сматрали да могу занемарити раније преузете обавезе. За краља је изабран изданак династије Котроманића Стефан Остоја (1398–1404), који се вратио офанзивној политици Стефана Твртка. Босна је опет постала упориште анжујског претендента на угарски престо, сада је то био Ладислав Напуљски. Поред краља Остоје главни ослонац му је био војвода Хрвоје Вукчић Хрватинић, господар територија у западној Босни. Њега је напуљски претендент именовао за вицекраља и добио је титулу херцега сплитског. Краљ Остоја и Хрвоје омогућили су и припремили крунисање краља Ладислава у Задру 1403.

Дубровник је, насупрот Босни, остајао веран краљу Жигмунду, што је довело до отвореног сукоба и рата 1403–1404. Дубровник је привремено изгубио Сланско приморје добијено 1399, али је успео да поколеба положај Остоје, који је 1404. збачен, а на престо доведен син првога краља Стефан Твртко II (1404–1409). Склопљен је мир са Дубровником, а пооштрено непријатељство са краљем Жигмундом, који је скоро сваке године предузимао походе на Босну и тек 1409. постигао одлучујући успех. Вратио је на престо краља Стефана Остоју (1409–1418). Односи с Угарском су за дуже време сређени, али су учестали унутрашњи сукоби.

У последњим годинама ХIV в. свој утицај су почели наметати великаши, који су се осамосталили до те мере да се око 1410. Босанска краљевина састојала од територије под непосредном краљевом влашћу (contrata del re) и три практично независне територије обласних господара: херцега Хрвоја Вукчића у западним деловима Краљевине, војводе Сандаља Хранића на југу, у областима које су раније припадале држави Немањића, и кнеза Павла Раденовића на југоистоку. Од 1415. у унутрашње борбе мешале су се и Османлије, присиљавајући обласне господаре, касније и краља, на плаћање годишњег данка (харач). Уздрман је био и положај Босанске цркве. У знатно проширеној Босанској краљевини више није била једина „црква Божја" у Босни, него једна од цркава, уз католичку, коју су заступали фрањевци, и православну, чија се организација одржала у некадашњим немањићким областима. Припадници и достојанственици Босанске цркве доспели су под власт обласних господара и бивали захваћени њиховим сукобима. Растућа турска опасност нагонила је владара и господаре територија на сарадњу са папством и католичким владарима.

Упркос политичким метежима и ратовима, Босна је у првој половини ХV в. у привредном животу доживљавала полет, што је било омогућено увећавањем рударске производње започете средином ХIV в. Потражња за сребром и оловом наводила је трговце из приморја, највише Дубровчане, да се поред трговања укључе као преду-зетници у организацију производње. Од привредног успона највећу корист имала је краљева територија у којој су били концентрисани најважнији рудници и рударски тргови.

Краљ Стефан Твртко II Твртковић је за време своје друге владавине 1421–1443. налазио снаге да истраје на политици обнављања краљевске власти. Постепено је дошло до промене односа снага. Територија херцега Хрвоја је после његове смрти (1416) изгубила значај, делом прикључена краљевој територији, делом остала у рукама слабих наследника. На другој страни, наследници Павла Раденовића (†1415), Павловићи, после дугих и крвавих борби постали су штићеници свог моћног рођака Стефана Вукчића Косаче (1435–1466), који је наследио Сандаља Хранића. Од 1448. Стефан је носио титулу херцега од Светог Саве, која је касније прешла и на његове наследнике.

Око средине ХV в. краљ Стефан Томаш Остојић (1443–1461) и херцег Стефан Вукчић били су стварни владаоци у босанској држави. Из таквог стања је произашла подела на Босну и Херцеговину, која ће се одржати столећима. Краљ се 1446. оженио Косачином кћерком, али то није спречило дугогодишње непријатељство међу њима. Краљ Томаш се ослањао претежно на Угарску док је херцег Стефан чешће тражио турску помоћ, што је нарочито дошло до изражаја у време рата који је херцег водио против Дубровника 1451–1454. Херцега је тада напустио и део племства и породица, са женом и старијим сином Владиславом на челу.

Краљев син Стефан Томашевић је у пролеће 1459. женидбом постао деспот Србије, наследник деспота из породице Бранковића, али је после кратког времена (јун 1459) био присиљен да Турцима преда престоницу Смедерево. Тада је краљ Томаш почео да прогони и насилно покрштава вернике Босанске цркве у својој земљи. Део је уточиште нашао у херцеговој земљи. Од негдашње цркве остале су разбијене заједнице верника. После турског освајања Србије 1459. Босна је постала непосредно угрожена, део западно од Дрине са рударским градом Сребрницом заузет је са Србијом. Последњи босански краљ Стефан Томашевић (1461–1463) измирио се са херцегом и заједно с њим је тражио помоћ хришћанских владара и држава. Остали су ипак усамљени и неспособни да у лето 1463. пруже отпор војсци султана Мехмеда II Освајача. Тврђаве су биле освојене, краљ заробљен и погубљен, а територија поседнута. Херцег Стефан је спасао живот и повратио већи део своје теже приступачне земље, тако да је у јесен исте године могао с угарским краљем Матијом Корвином да се бори против Турака. Угарски краљ је освојио важну тврђаву Јајце и известан број утврђења на северу и истоку земље. После нове турске офанзиве 1464. краљев део Босне је подељен. Од Јајца и појаса територије уз Саву краљ Матија је образовао Јајачку и Сребрничку бановину, које су се одржале до почетка ХVI в. Херцег Стефан је главнину територије одржао до лета 1465. кад су Турци проширили своје границе до дубровачких зидина, тако да је херцегу остао само мали појас земљишта око ушћа Неретве и дуж северне обале Боке которске са градом Новим. Те остатке је после херцегове смрти (1466) његов млађи син херцег Влатко држао и бранио, тражећи и хришћанску помоћ и мирећи се са султаном до 1481. кад је заузет и град Нови. У турском управном систему од краљеве и херцегове земље образовани су посебни санџаци што је допринело да се одржи дуализам Босна–Xерцеговина.

Сима Ћирковић

Под турском влашћу. Користећи верске супротности и угарско мешање у облику крсташких похода, Турци су постепено заузели цело подручје средњовековне босанске државе и области у њеном суседству. Турским рушењем угарског одбрамбеног појаса око Сребреника (1512), Јајца (1527) и Клиса (1537), порастао је војнички значај Босанског санџака (основаног 1463), па је 1580. основан Босански пашалук. Успостављањем верске равнотеже током XVI в., Босна је постала мостобран турских похода према хабзбуршким и млетачким поседима на западу. У њој су се релативно брзо стабилизовали турско друштво и администрација, подређени потреби сталних освајања. Турци су у БиХ донели развијену управну традицију централистички уређене државе. Централизација је произлазила из природе исламског друштва, у којем су феудални поседи (тимари, зеамети) били у државној својини. У том својству, део прихода са тих имања додељиван је појединцима као основа за стварање спахијских јединица (коњица). Спахијски систем обухватио је и остатке старог, углавном ситног племства, које је временом исламизирано. Пешадијску основу чинили су јаничари. Поред њих, створени су и посебни родови, састављени махом од хришћана (мартолози, војнуци, акинџије, дербенџије), који су за своју службу добијали пореске олакшице. До краја XVII в. ови редови су углавном исламизирани и изгубили су ранији карактер. Кмет (рајетин) уживао је право слободног обрађивања своје баштине. Повољније пореско оптерећење сточарског становништва стабилизовало је назив „власи" као ознаку социјалног статуса. Турци су разним средствима, понајвише економским и социјалним погодностима а често и насиљем, настојали да исламизирају становништво на подручјима од стратешког интереса за њихова даља освајања: дуж војничких путева, планинских ланаца и око утврђених градова. Исламизација је захватила знатан део зависног сељаштва, сточарског, већински православног становништва, као и ситног племства, које је тим чином преузимало војничке обавезе. Нема података о изненадној исламизацији већих размера непосредно по походу Мехмеда II Освајача 1463. Хришћански и муслимански елементи многоструко су се прожимали. Како је ислам уклонио етничке супротности које су освајача делиле од побеђеног, Босна је дала значајан допринос сталној обнови владајућег слоја. Из њених села потицали су многи везири и паше. Хроничар Ибрахим Печеви забележио је да су само Соколовићи дали два велика везира, пет везира и десет бегова. Савременици су средином XVI в. сведочили о важности ћирилице и српског језика („којег знају сви Турци") на Порти. Покушаје да се конвертити врате у стару веру онемогућавала је државна интервенција; многи су због тога прелазили на хабзбуршку и млетачку територију. Додир трију вера на осетљивом подручју, на којем се водила вековна борба у знамењу верских симбола, поновио је у неком погледу проблематику верских односа у средњем веку. С турским ратним поразима и с њима повезаном непоузданошћу раје, почетна верска сношљивост освајача ишчезавала је и претварала се у верску несношљивост. Реформа календара после 1582, као и сукоби врха обновљене Пећке патријаршије и фрањеваца око убирања пореза од католичког становништва, поделили су и рају. Преко фрањеваца, турске власти су католичко становништво придобијале на своју страну. Кратко време после пада Босне, фрањевци су султана уверили у корист своје мисије за турско државно биће (Ахднама, 1464). Средином XV в. у Риму је основан Collegium Illyricum, расадник мисионара за цело Балканско полуострво. Православно становништво остајало је верно старим облицима живота, а у духовном погледу припадало је Пећкој патријаршији (од обнове, 1557). Ислам су мање видели као нову религију, а више као увезене стране обичаје. Обнова неких порушених и изградња нових православних цркава и манастира изискивали су много новца и стрпљења. Два хришћанска крила никада се нису слагала, што је олакшавало процес исламизације. У Турском царству народ је поистовећиван са вером (милет), па се и босанскохерцеговачко становништво чак до 1918. делило на „турско, латинско и српско". Везировом наредбом крајем XVIII в. хришћани су се и тамним бојама своје одеће морали разликовати од муслимана, обучених у одела зелене или црвене боје. До реформи 1856. хришћанском свету у БиХ било је забрањено да се облачи у одећу живих боја. Етничка подела у БиХ искристалисала се као последица религиозних подела. Упоредо са „царским миром" и смањењем пореза, ислам у БиХ је унео нови стил живота. Немогућност да потомци спахија наследе поседе као баштину, погодовала је развоју вакуфа. Грађена су знаменита камена здања, каква хришћанско друштво ранијег периода у Босни није имало. Градови у БиХ, у чијем развоју су значајну улогу имали вакуфи, добили су исламско-оријентални карактер. Џамије су промениле босанско-херцеговачки крајолик; уз њих се отварају купатила, јавне кухиње, ханови, базари, школе, чесме и шадрвани. Ново поимање уметности и осећање лепоте уско су повезани са исламом. Смисао за ред у јавном животу огледао се у градњи путева и вођењу катастарских књига. Под утицајем ислама настале су и нове духовне вредности. У мисаоном и песничком стваралаштву одразила се богата баштина источњачке традиције. Оријентално-исламски дух одразио се и на занатство и трговину. Уз језик, као основни инструмент културе, цели друштвени менталитет добио је оријентална обележја. Почетком XIX в. сматрало се да петину речи српског језика чине турцизми.

Из тешкоћа живота пограничног становништва и турске демографске политике, проистекле су миграционе струје, које уз исламизацију представљају једног од главних чинилаца историје БиХ турског времена. Опустошене и депопулисане области насељаване су новим становништвом, великим делом из старе Херцеговине, Рашке области и Црне Горе. Један од првих сведока ових појава, Б. Курипешић (1530), досељенике назива Србима (Surffen), спомињући их и под именима влаха, Ћића и мартолоса. После турског пораза код Сиска 1593. слабила је освајачка снага Царства. У општем назадовању које је поткопало темеље државе – од слабљења централне власти до претварања јаничарског реда у наследни сталеж – смањивао се и утицај Босне на целину збивања у Царству. Опадање управе и реда неповољно се одразило на личну и имовинску безбедност. Хајдучија од средине XVI в. постаје социјална појава карактеристична за цело Балканско полуострво. Хришћанска насеља повлачила су се са прометних путева у планину, а потискивање земљорадње на рачун сточарства проузроковало је знатна социјална померања. Јављају се, понегде и освежавају, облици племенског уређења са патријархалном културом, највише у старој Херцеговини. Активни отпор раје изражен је и кроз акције ускока, који ступају у војничку службу хришћанских држава. У народној култури одржавана је немањићка политичка традиција, док се губила свест о босанској средњовековној држави и њеним владарима.

На погоршање општег стања утицали су стални ратни напори, чести пожари и епидемије куге. Због повећања пореских оптерећења положај хришћанске раје временом је постао скоро неподношљив. Осим џизије (харача) султану и десетине спахији, раја је била оптерећена читавим комплексом редовних и ванредних намета и злоупотребама приликом њиховог убирања. Претварање сељачких баштина у читлуке које је обрађивао потпуно зависан кмет (чифчија) појавило се у XVI в. са продајом (често под притиском) баштинских права на земљу. Читлучење је узнапредовало у XVII и XVIII в., условљавајући каснију промену поседничких односа.

Нагло потискивање турске моћи у Бечком рату (1683–1699) Босну је још више изложило као граничну турску провинцију према Хабзбуршкој монархији. Многи муслимански бегунци из Угарске населили су се у Босански пашалук. Раја, којој су хришћански успеси пробудили наду у ослобођење, доживела је болно разочарење. Њени господари све чешће су у њој видели само опасног противника. Локалним главарима одузете су повластице на којима се заснивала извесна самоуправа њихових насеља са војним обавезама. Босна је све више постајала подручје ратног сукобљавања Турског царства и хришћанских сила. То је подстакло успон моћних родова различитог порекла (ајани, капетани). Своју власт настојали су да учине наследном, иако су капетански синови морали откупљивати право наслеђа. Уз јаничарске заповеднике капетани су присвојили власт увећавајући своје богатство, посебно земљишне поседе. Јаничари су се у времену назадовања Царства претворили од елитног, аскетског војничког реда у сталеж занатлија и трговаца и битан фактор изазивања нереда. Везир, који је још увек заступао централну власт, постајао је зависан од великаша. Пограничним агама и беговима, навиклим на четовања и плен, нису одговарали сређени односи на границама. Самосвест бегова развила се до уверења да они чине „бедем ислама". Потврду су налазили у стварању представе да су се после страховитог продора Еугена Савојског 1697. у „босанском рату" морали ослањати на сопствене снаге, остварујући видне успехе. Снага и умешност бораца исказали су се у победи Али-паше Хећим-Оглуа код Бањалуке 1737. и приликом српских устанака почетком XIX в. Један Француз је 1808. забележио да „свако село у Босни сада има свога краља". Од краја XVIII в. султани су реформама покушавали да обнове централну власт и уреде државу према европским узорима, али су муслимани у БиХ те реформе схватили као узмицање пред хришћанством и наговештај пропасти ислама. У тим новостима наслутили су опасност за своју моћ, покушај да опет у потпуности буду потчињени централној влади. Укидање јаничарског реда (1826) и стечена аутономија Србије (1830) подстакли су босанске прваке на заједнички поход са Мустафа-пашом Бушатлијом на султана Махмуда II (ђаур-султана). Циљеви покрета су били мешавина захтева за очување традиционалне исламске основе турске државе са недореченим наговештајима аутономије БиХ, према моделу који је дат Србији. У тој акцији херцеговачки ајани остали су верни султану. После пораза војске Хусеин-капетана Градашчевића (Змаја од Босне) 1832, босанско племство неповратно се повлачи са историјске позорнице – 1835. наследне капетаније заменила је чиновничка управа. Намера Тахир-паше 1848. да јасно прецизира обавезе сељака произвела је супротан ефекат – обавезна трећина проширена је на читаву Босну, допуњена половином од сена, воћа и сочива, док беглучење није укинуто. Тек је енергична Омер-пашина акција (1850–1851) у потпуности сломила отпор беговата. Многи бегови су погубљени или протерани, њихова имања заплењена. Насилним укидањем спахилука већина спахија нагло је осиромашила, раји је одузето оружје. Обезбеђивање новца за модернизацију турског друштва значило је повећање пореског оптерећења. Раја, углавном православна, одговорила је новим и жешћим устанцима, од којих се истичу они у Херцеговини (1852–1862). Хатихумајуном (1856) правно су изједначени грађани различитих вера, а хришћани су дужност војне обавезе могли откупити (бедел-аскерија). На Саферској наредби (1859) заснивао се читлучки систем до укидања 1918. Беговско право над чифчијом донекле је ограничено, извесна давања су смањена, док је беглучење дозвољено само у Херцеговини. Због присуства бивших јаничара, еснафи су укинути тек 1851, али су убрзо обновљени. Херцеговина је добила статус посебног пашалука (1833–1851), када је под Али-пашом Ризванбеговићем економски напредовала.

Аграрно питање постало је покретачка снага историје БиХ у XIX в. и суштинска подлога националног покрета Срба. Како су се у статусу кметова тада углавном налазили православни хришћани, питање земљишних односа попримило је изразитије верско обележје. У односу на Србију стварање слободног сељачког поседа, којим је разаран исламски феудализам, у Босни је каснило један век. Православни Срби у XIX в. (до 1875) чинили су релативну већину становништва у БиХ. На прелазу из XVIII у XIX в., Босански пашалук је био захваћен одјецима Француске револуције, устанка у Србији и реформских активности у Царству. Валија Бећир-паша успео је почетком XIX в. да уведе ред у Босни, ревитализацијом старих социјалних институција. Тиме је разбијено историјско јединство Босне и Србије, коју је 1804. захватио револуционарни талас. Процес српског националног ослобођења у Босни почиње да заостаје, док се становништво полако одлива у ослобођену Кнежевину Србију. И турске власти су насељавањем муслиманског становништва уз реку Дрину после 1860. покушале да ослабе српски етнички континуитет. До 1856. повремено је забрањивана употреба националног имена, јер хришћани у БиХ нису имали признату аутокефалну црквену организацију. Од укидања Пећке патријаршије 1766. православна црква се налазила у грчким рукама, под управом цариградског патријарха. Била је неорганизована и верски запуштена; цркви се припадало „само духом". Црквено-школске општине биле су основне институције преко којих се развијала национална свест српског народа. После формулисања националне доктрине (Начертаније, 1844) и влада Србије је на БиХ пренела тежиште спољне политике. Постојали су покушаји да српски национални покрет у БиХ пређе верске границе, те обухвати и муслимане и католике, фрањевце. Тадашња светска наука БиХ је убрајала у српске земље, према општеважећем принципу да националну заједницу идентификује јединствени језик. Службене новине штампане су ћирилицом, реформисаним правописом. Православни Срби временом су израсли у водећи слој градских трговаца. Католици су имали најобразованије свештенство, фрањевачко. Тек од 1878, на аустријску иницијативу, фрањевци су се одрекли ћирилице и почели да прекидају сарадњу са српском владом и српским националним покретом. Једно време, били су главни тајни повереници српске владе у БиХ. Истакнути представници Илирског покрета у БиХ – фрањевци Иван Франо Јукић, Грга Мартић и Мартин Недић – поставили су „идејни темељ босанском хрватству". Хрватско име међу католицима у БиХ превладало је тек после 1918, увођењем општег бирачког права.

Политички развој у који је Босански пашалук ушао турским реформама има обележје немоћи да се јасно раздвоји турски народни препород од општеисламског. На основу султанове уредбе о организовању вилајета (1864) у управном већу (меџлис) хришћани ће почети да воде прву реч. Они су постали колевка модерне политике у турском друштву. Иако је од овог турског националног покрета у БиХ српски национални покрет био старији и имао знатно ширу социјалну основу у српском грађанству, било је покушаја да се он сузбије званичном идејом о босанској нацији. Био је то пут који је водио до кризе друштва и великог српског устанка 1875–1878 (→ Босанско-херцеговачки устанак 1875–1878).

Жељко Вујадиновић

Под аустроугарском влашћу. Аустроугарском окупацијом БиХ, тј. одлуком великих сила на Берлинском конгресу 1878, формално је у тим покрајинама почела нова епоха у односу на османски феудализам и његово управно уређење. Железничка мрежа до 1910. проширила се на 911 километара, а први индустријски погони везани су за производњу дрвета. Од 1888. до 1902. отворено је 13 рудника угља. Прве новчане заводе створила је окупациона администрација. Домаће штедионице почињу се отварати 1889 (Брчко). Хабзбуршка управа увела је мере срачунате демографске политике, са циљем да ојача католичку мањину и постепено је претвори у основу на којој би се градио цео политички систем. Попут Турске, Аустроугарска је настојала да стабилизује власт феудалаца задржавајући старе аграрне законе. Хабзбуршки државници су 1878. тврдили да су „мухамеданци ... једини носиоци државне идеје на Балкану". Покушај хабзбуршке власти да од муслиманског племства у БиХ направи за живот способан ослонац својој власти у земљи није успео. Хришћанско свештенство и даље је било водећа елита, с тим што је ислам изгубио, а католичка црква добила привилегован правни положај. Окупација је унела суштинске промене у организацији цркве. На основу споразума са Светом столицом, 1881. организована је редовна католичка хијерархија у БиХ. Споразумом са турском владом 1882. престала је власт турских султана као калифа над муслиманском верском заједницом. Религиозна структура земље није одређивала само основе друштвених односа и била главни разлог за политичко чување феудалних поседа, него је невидљиво улазила у све поре живота. Спутане бедемима посебних прописа, религије су биле главни разлог да се друштво у БиХ није могло интегрисати. У усвајању европског начина живота и уједначавању ових разлика, одређену улогу имаће школе. У политичком животу БиХ доминира намера њених власти да муслиманско племство учини фактором модернизације, као средства за историјско раздвајање Срба и Хрвата. Од устанка 1875. почињу напори у доказивању да су Босна и Херцеговина хрватске земље. Старчевићеви следбеници су се борили за укључење БиХ у хабзбуршке границе, а окупационе власти су после 1878. почеле талас кроатизације БиХ. Узета је хрватска варијанта језика, са латиницом као службеним писмом. Ћирилица се учила само узгредно, што је изазвало отпор у српским црквено-школским општинама. Разлог незадовољства сељачког света било је нерешено аграрно питање које ће довести до локалних побуна у Херцеговини 1881. Проглашење Војног закона 1881. било је повод за учешће у устанку и муслимана и Срба у Херцеговини 1882. После неуспешног устанка, у управи БиХ, која је укључена у Заједничко министарство у Бечу са једним босанским одељењем, наступа време министра Бењамина Калаја, које ће трајати до 1903. Смисао његовог режима био је административна и технолошка модернизација, уз истовремено стварање вештачке нације, чију би основу представљало муслиманско племство. У стварању заједничког осећања босанске нације није било јединства ни код муслимана. Обичан муслимански свет је далеко од националног покрета, остајући веран турској државној идеји и културној баштини. Сем званичног босанског националног покрета, остали се испољавају у облику националних препорода. То су културна друштва на верској основи, најпре певачка и гимнастичка. Међу Србима се од 1888. јављају националне институције. Најзначајније и најсвеобухватније је Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета", основано 1902. Снагу српским друштвима давале су црквено-школске општине. Од 1893. општине постају расадници политичке делатности. Захтева се да се укине државна контрола српске школе и цркве, те да се успостави њихова аутономија. Под утицајем српског јавио се и муслимански аутономни покрет, са тежњом да и они преузму бригу око својих школа, вакуфских имања и организације верске заједнице. Два покрета су, изгледа, 1902. у Славонском Броду потписала споразум, са захтевом за аутономију покрајина под суверенитетом турског султана. Биле су то претходнице политичких организација.

Стварање српске политичке организације иницирао је новопокренути лист Српска ријеч. Замишљено је да окупи „сав народ и исламске и римокатоличке вјере", што је могла да прихвати само муслиманска и делом католичка омладина, а бегови ређе. Муслимански покрет је покушавао да наметне решавање аграрног питања као основног, што га је нужно водило на политичко подручје. Муслиманска народна организација основана је у Будимпешти марта 1907, где је отворена Народна канцеларија са циљем борбе за верску аутономију, решавање аграрних односа у корист муслимана и одржавање окупационог статуса под султановим суверенитетом. Српска народна организација је створена на Митровданској скупштини у Сарајеву 10–14. XI 1907, са циљем борбе за политичка права, демократизовања управе, давања српског националног карактера целом јавном животу, очувања султановог суверенитета и сарадње са муслиманским политичким покретом. Од 1908. покреће се и Муслиманска народна странка, с циљем окупљања муслиманске интелигенције, а у социјалном погледу захтевали су очување беговских земљопоседа. Хрватска народна заједница организована је 1908. Рад политичких организација креће се у старом кругу противречних односа. У мостарској гимназији се средином 1908. међу муслиманима јавља културни покрет у корист српске националне идеје „Мусават". Насупрот њему је врло утицајан круг око „Бошњака" који је противсрпски. Српска партија никад формално није била јединствена и делила се географски, са седиштима у Сарајеву, Мостару и Бањалуци, на три листа – Српска ријеч, Народ и Отаџбину. У међувремену, после 1905, организују се раднички покрет и струковне организације које су почеле са штрајковима. Социјалдемократска партија БиХ створена је 1909, а од почетка XX в. у БиХ буја омладински покрет. Главне одлике ђачког револта били су интелектуализам и масовни тип национализма, а припадници су били већином сељачког порекла. На покрет омладине у БиХ посебно је утицао руски социјализам Бакуњина и Кропоткина, а један од вођа Младе Босне Владимир Гаћиновић имао је везе са Троцким.

Аустријски цар је 22. IX 1908. наредио да почну припреме за проглашење устава и увођење парламентаризма у покрајинама. Проглашење анексије у октобру изазвало је буру незадовољства у Србији. Пристанак младотурске владе на анексију довео је до погоршања односа српске и муслиманске партије у БиХ. Српско јавно мњење је експлодирало. Више од 5.000 добровољаца се уписало у „легију смрти". Иако је анексија прошла мирно, БиХ је стављена под војну присмотру. Криза се смирила кад је у фебруару 1909, најпре Турска, уз добијање одређене новчане накнаде од аустријске владе, признала анексију. Немачка је на то ултиматумом натерала Русију, што је приморало Србију да се одрекне акције против анексије. Уставни поредак у БиХ уведен је октроисаним уставом од 17. II 1910. У односу на раније стање у законодавној делатности систем се демократизовао. Камен раздора између српске и муслиманске групе било је аграрно питање. Вођство Муслиманске народне организације нудило је Земаљској влади тајни споразум о очувању муслиманских интереса. Две године касније усвојена је факултативна а не облигативна основа за решавање аграрног питања.

Рат балканских савезника против Турске 1912. и турски пораз у БиХ ојачали су панисламску идеологију, која је у различитим формама постојала од 1878. Аустријска влада, посебно после 1912, подржала је идеју о муслиманској нацији на Балкану. Министар Билински, гледајући на српску опасност из другог угла, склопио је у новембру 1913. у Бечу тајни споразум с адвокатом Данилом Димовићем и Миланом Јојкићем о оснивању нове политичке партије која би у свом програму била лојална династији, у замену да се приступи обавезном решењу аграрног питања. Уведен је српско-хрватски назив за језик и равноправност оба писма. У току балканских ратова у БиХ су једно време биле проглашене „изнимне мјере". Аустријски генералштаб је рачунао да је из БиХ било 20.000 српских добровољаца.

У I светском рату (1914–1918), чији је повод био атентат Гаврила Принципа, припадника Младе Босне, на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 28. VI 1914, заведене су „изнимне мјере". Аустроугарска је и пре почетка рата повела рат са својим српским поданицима и целим српским и југословенским покретом. Одмах после атентата у Сарајеву и широм покрајина организоване су антисрпске демонстрације у којима су учествовали делови хрватског и муслиманског становништва са франковцима на челу. За атентат у Сарајеву окривљена је Србија и Срби из БиХ. Због страха од српског и југословенског устанка у БиХ, за војни напад на Србију одабрана је Дрина, иако је то био неповољнији правац у односу на правац са севера. Српска и црногорска војска су продрле надомак Сарајева, у чему су имале подршку локалног српског становништва. Након пораза црногорске војске код Гласинца, 21. X 1914, заједно са војском преко Дрине повукао се и део српског народа из Босне.

Законима од 25. до 31. VII 1914. проглашене су ванредне мере у три области: обустава политичких и грађанских права, обустава поротних судова и отварањe војно-казнених процеса. Створене су заштитне војне јединице од домаћих добровољаца – католика и муслимана („Шуцкори") као средство против Срба и њихових евентуалних побуна. На основу закона од 11. VIII 1914. о колективном одузимању грађанских права, 742 српске породице изгубиле су држављанство. Део сарајевског округа био је проглашен „устаничким подручјем" и са њега је становништво силом протерано преко Дрине. Угледнији Срби су хапшени, одвођени у логоре, који су формирани у Добоју, Жегару код Бихаћа, а у Монархији у Телерсдорфу, Туроњу, Кечкемету, Нежидеру, Грацу, Шопроњаку, Араду и другде. Највећи логор је био у Араду, у који је од августа 1914. било упућено више од 45.000 људи, међу којима је било више жена и деце него одраслих мушкараца. Уз судски процес атентаторима у Сарајеву 1914. најзлогласнији је био Велеиздајнички процес у Бањалуци од новембра 1915. до марта 1916, на којем је 156 угледних Срба оптужено за рад у корист српског националног покрета. Био је то цвет српске интелигенције. Циљ процеса је био да се Србија оптужи за атентат у Сарајеву и за рат, како би се на време обезбедило плаћање ратне штете која је процењена на 31.754.990 круна. Овоме и другим процесима претходило је распуштање Босанског сабора 1915. И поред окупације Србије 1915. и повлачења дела народа и војске преко Албаније на острво Крф и каснијег укључивања у Солунски фронт, дошло је до буђења наде да ће се стање у БиХ променити. У том циљу су се војници, заробљеници из аустријске војске, укључивали у војску Србије на Солунском фронту. С оживљавањем политичког живота у Аустроугарској после доласка на престо цара Карла 1916. и појаве Мајске декларације у Бечком парламенту 1917, којом су словенски посланици захтевали тријалистичко преуређење Монархије, у БиХ је дошло до активности на обнови укинутог Босанског сабора. Водили су их бивши саборски посланици. Фрањевци БиХ су јавно дали подршку Мајској декларацији. Против је било вођство босанских муслимана, негирајући да су Југословени један народ. На конференцији на Крфу од 15. јуна до 20. јула 1917. српска влада и Југословенски одбор усвојили су декларацију о јединственој југословенској држави са династијом Карађорђевић на челу. Мајска и Крфска декларација, иако су формално биле супротстављене, на невидљив начин су се надопуњавале. Резултат им је зависио од исхода рата – први од победе Аустроугарске, а други од сила Антанте и Србије.

У међувремену, немири међу зараћеним странама захватили су и БиХ. Војне побуне су избиле у Мостару и Чапљини, а немири на селу имали су форму социјалног преврата. Агонија муслиманске велепоседничке класе пренела се на целу муслиманску верску заједницу. У Сарајеву се 20. X 1918, после формирања народних већа у Монархији, ствара Народно вијеће које још не преузима власт. Од 24. октобра следе оснивања окружних, среских и сеоских одбора Народног вијећа. У Сарајеву је 2. XI 1918. образована Народна влада. Неспоразуми између српске владе и Југословенског одбора настали усвајањем Женевске декларације (6–9. новембра), која није била у складу са Крфском, отклоњени су поразом Аустроугарске и Немачке. Цео ланац босанскохерцеговачких већа, у којем предњачи оно из Крајине, доноси одлуку о уједињењу са Србијом. У току I светског рата у БиХ је нестало 360.000 људи, или 19% народа. Скоро трећина се односила на децу до десет година, због чега се демографски губитак више осећао у наредним годинама него непосредно по завршетку рата 1918.

Раздобље југословенске заједнице (1918–1992) и самосталне државе од 1992. У државноправном смислу БиХ је од 1918. до 1992. била у југословенској држави: у Краљевини СХС до 1929, од тада до 1941. у Краљевини Југославији. У II светском рату (1941–1945) припадала је новоформираној НДХ. После ослобођења, до 1992. била је федеративна јединица у саставу социјалистичке Југославије. Тада је, без пристанка српског народа, проглашена самосталном државом, што је довело до рата (1992–1995). Потписивањем Дејтонског мировног споразума озакоњена је територијална подела Босне и Херцеговине на Републику Српску и Муслиманско-хрватску федерацију, касније Федерацију БиХ.

БиХ је у Краљевини СХС привремено задржала аутономне органе власти, формиране крајем аустроугарске управе: Главни одбор Народног вијећа (до 31. XII 1918) и Народну владу за БиХ (до 31. I 1919), уместо које је образована Земаљска влада за БиХ одговорна влади у Београду, са четири повереништва. Видовданским уставом заједничке државе из 1921. БиХ је, уместо ранијих округа, подељена на шест области. Прелазним уставним одредбама, 14. VII 1921. формирана је Покрајинска управа са пет аутономних ресора. У седиштима ранијих округа уведене су аутономне области (жупаније), на чијем челу су до почетка 1927. били велики жупани и обласне скупштине.

Успостављањем шестојануарског режима 1929. и проглашењем Краљевине Југославије, те њеном поделом на бановине, БиХ је територијално раздељена на: Дринску са седиштем у Сарајеву, Врбаску са седиштем у Бањалуци, Зетску са седиштем на Цетињу и Приморску бановину са седиштем у Сплиту. Споразумом Цветковић–Мачек, 26. VIII 1939, 13 босанскохерцеговачких срезова је ушло у успостављену Бановину Хрватску.

БиХ је доживела велику друштвену промену у Краљевини СХС. Укинути су феудални, кметски односи и спроведена аграрна реформа. На тај начин земљу је добило око 250.000 бивших кметовских породица, беглучара, беземљаша, ратних добровољаца, инвалида и других аграрних интересената, што је побољшало социјални положај становништва. Индустријска производња дуго се сводила на предратни ниво. После светске економске кризе долази до изградње железничких пруга, индустријских предузећа, електрификације и јавних радова.

Политички односи и страначка политика у БиХ, посебно због шароликости становништва, били су веома компликовани. Попис из 1921. говори да је од укупног броја становника највише било православаца (820.000), потом муслимана (588.137) и католика (444.309), те Јевреја (12.000). У заједничкој држави, на идеологији националног и државног унитаризма, 15. II 1919. основана је Демократска странка у коју су ушле раније групе око листова Народ и Отаџбина. Муслиманске групе створене су око листа Једнакост и Радене. Већину муслимана окупљала је Југословенска муслиманска организација (ЈМО), а Хрвате обновљена Хрватска народна заједница, која је била основа за формирање Хрватске тежачке странке и Хрватске пучке странке, док су Србе, поред Демократске, доминантно заступале грађанске странке: Радикална странка и Савез тежака, касније Савез земљорадника. Радништво БиХ деловало је кроз Социјал-демократску странку и Социјалистичку радничку партију Југославије (комуниста) – СРПЈ(к). Међу многим демонстрацијама и штрајковима у том периоду, највећи је био генерални штрајк 30.000 радника БиХ 1919, чији је израз класне борбе била и Хусинска буна 1920. На изборима за Уставотворну скупштину, 28. XI 1920, ЈМО је добила 24, Савез тежака 12, Радикална странка 11, Хрватска тежачка странка седам, КПЈ четири, Хрватска пучка странка три, Демократска странка два мандата. Споразумом владе и ЈМО-е осигуран је ослонац централистичком режиму, јер су муслиманима, из класних и локалних интереса, биле важније општине и општински избори који су расписани у октобру 1928.

У раздобљу шестојануарског режима БиХ је пролазила кроз дубоку социјалну и политичку кризу. Доношењем Устава, септембра 1931, дошло је до стварања нових страначких формација – Југословенске радикалне сељачке демократије (ЈРСД), а касније Југословенске националне странке (ЈНС), па Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ), чији су представници у БиХ заступали прокламовани режим, а опозиција се борила за федералистичко уређење земље. Изборни резултати из 1938, којима је опозиција добила већину у 28 срезова, изражавали су идеју децентрализације, коју је носила Удружена опозиција. Споразум Цветковић–Мачек заоштрио је национално-политичке односе у БиХ. КПЈ је на Покрајинској конференцији за БиХ 1940. закључила да је једино правилно решење у интересу сва три народа аутономија БиХ.

У априлу 1941, капитулацијом Југославије, успостављена демаркациона линија између Немачке и Италије кроз БиХ пролазила је од Босанског Новог до Рудог. БиХ је, уз немачко-италијанску сагласност, ушла у састав НДХ. Окупационе силе, нарочито Немачка, осигуравале су рудна и друга богатства једном посадном дивизијом и јединицом за осигурање. Главни циљ власти НДХ, спровођен у пракси у БиХ, био је измена постојеће структуре становништва, истребљењем Срба и Јевреја и хрватизацијом муслимана, који су у почетку махом приступали усташком покрету. У муслиманским политичким врховима, припадницима раније опозиције, превладали су политичари аутономашких тенденција, који су се видели у „самосталној" БиХ и Хитлеровом „новом европском поретку". У том смислу је Муслимански народни комитет 1. XI 1942. Хитлеру упутио „Меморандум" у којем се захтевало да се створи аутономна „Жупа Босна", од целе Босне и делова долине Неретве, пошто би се муслимани из западне Херцеговине већином преселили на муслиманску територију. Остатак Херцеговине би се прикључио Црној Гори и НДХ. Хитлер није прихватио ту молбу. Незадовољници усташким режимом доносили су бројне тзв. „муслиманске резолуције".

Успостављени усташки режим је већ крајем маја и почетком јуна 1941. ван закона ставио Србе и Јевреје. Виђеније Србе је масовно протеривао у Србију, с циљем да не постану покретачи отпора и да се опљачкају њихова материјална добра. Многе Србе и Јевреје је хапсио и водио у логоре, у заробљеништво у Немачку, убијао на зверски начин – бацањем у јаме и стрељањем. У неким деловима земље, већ почетком јуна Срби се повлаче у планине, а у Херцеговини и Крајини долази и до оружаног отпора усташама. На челу тог отпора нашла се КП Југославије, чији се ПК за БиХ, још у другој половини маја 1941, обратио прогласом народима БиХ, формирајући Војни комитет. Покрајинска организација КПЈ имала је тада око 830 чланова и око 4.000 чланова СКОЈ-а. У оружану борбу укључило се прогоњено српско становништво. После одлуке ЦК КПЈ о покретању устанка, коју је почетком јула 1941. комунистима БиХ пренео Светозар Вукмановић Темпо, у областима су формирани војни штабови на чијем челу су били: Ђуро Пуцар у Бањалуци, Угљеша Даниловић у Тузли и Авдо Хумо у Мостару. Они су подигли и водили народ у устанку у БиХ.

НДХ није успела да сломи устанике који су се називали партизанима. Италија је у својој зони успоставила везу са командантом Југословенске војске у отаџбини (која се називала четницима), Дражом Михаиловићем. Он је у септембру 1941. у источну Босну упутио мајора Јездимира Дангића, који се прогласио командантом „горског штаба босанскохерцеговачких четника", што ће довести до њиховог сукоба са партизанима. У таквој ситуацији, партизани, предвођени КПЈ, после саветовања у Столицама у септембру 1941, формирали су десет својих одреда. На ослобођеној територији БиХ до краја године основани су сеоски, градски и многи општински НОО, као и више среских НОО. У Иванчићима је 7. и 8. I 1942. одржано покрајинско саветовање у циљу стабилизације НОП-а у БиХ и сузбијања четника. У развоју система народне власти у Фочи су 1942. донесени „Фочански прописи". Почетком 1942. у источној Босни је поведена „друга непријатељска офанзива" против партизанских устаника, а затим у јуну и јулу и трећа офанзива на Козари. Поход групе пролетерских бригада у Босанску Крајину, као и Врховног штаба НОП-а, довео је 1942. до стварања НОВЈ и Оснивачке скупштине АВНОЈ-а у Бихаћу, 26. и 27. новембра, као и АФЖ-а и УСАОЈ-а. После партизанских војничких победа, постепено се НОП-у придружују и делови муслиманског и хрватског становништва. БиХ је у првој половини 1943. била поприште четврте и пете непријатељске офанзиве на Неретви и Сутјесци, где је војнички онеспособљен четнички покрет. Да би осујетила продор НОВЈ-а у Србију и осигурала јадранску обалу, Немачка je у децембру 1943. водилa војне операције у источној Босни, а почетком 1944. и у јужном делу Босанске Крајине. Своју последњу војну операцију немачке снаге су извеле 25. V 1944, ваздушним десантом на Дрвар, у којем је главна мета био Врховни штаб, са Титом на челу.

Народна власт у БиХ добија све виши степен организовања. На одлукама АВНОЈ-а, као највишег политичког тела НОБ-а, у Мркоњић Граду је 25. и 26. XI 1943. одржана Oснивачка скупштина ЗАВНОБИХ-а. Одмах затим је у Јајцу, 29. новембра, одржано Друго заседање АВНОЈ-а, на чијим одлукама су постављени темељи нове Југославије.

На одлукама Другог заседања АВНОЈ-а своју делатност је у даљем току рата заснивало Председништво ЗАВНОБИХ-а, које је друго заседање одржало у Санском Мосту, 30. VI 1944. Ту се главна одлука односила на устројство и рад НОО. У то време покрајинска организација КПЈ-а у БиХ радила је на стварању општеполитичке организације ЈНОФ-а. После ослобођења целе Босне, у борбама вођеним до 1. V 1945, у Сарајеву је образована привремена влада ДФЈ и, од 26. до 28. IV 1945, одржано Треће заседање ЗАВНОБИХ-а. То тело је проглашено Народном скупштином, која је формирала прву владу БиХ.

БиХ је ослобођење дочекала тешко разорена и са великим људским и материјалним губицима. Број становника из 1939. достигла је тек 1951, а 1946. је имала ниво од 69 одсто предратне индустријске производње. Исте године било је само 220 лекара и 2.000 болесничких постеља у болницама БиХ. Према подацима из 1948, чак 45 одсто становништва старијег од десет година било је неписмено. Аграрна реформа из 1946. довела је до одузимања све земље поседницима који су имали више од три хектара, односно шест хектара одређене врсте земљишта. Законом о национализацији одузета су мања трговачка предузећа и радње, као и вишак стамбеног простора, што је претворено у општенародно добро. Први петогодишњи план привредног развоја земље у БиХ је форсирао дрвну индустрију, рударство и металургију, а пре свега изградњу пруга: Брчко–Бановићи, Шамац–Сарајево и Добој–Бањалука. Политички и привредни развој је, после савлађивања првих тешкоћа и Оснивачког конгреса КП БиХ 1948, био веома брз. После Устава БиХ донетог 1953, којим је у привреди уведено самоуправљање, све до 1962. развој је био врло интензиван. Број запослених је од 165.000 у 1947. порастао на 820.000 у 1980. Знатно се повећало учешће становништва у политичком животу и управљању јавним пословима. Покренуте су нове области производње и друштвених делатности: високо образовање, научни рад, опера, филм, радио и телевизија.

Нови правац у развоју БиХ наступио је уставном реформом 1974, на основу суверених права републике и њене улоге у федерацији југословенских република и покрајина. Тим Уставом БиХ је дефинисана као „држава Срба, Хрвата и Муслимана", као народа и народности који у њој живе, те као држава радничке класе и свих грађана, који на самоуправној основи врше и обезбеђују своја класна и национална права и обавезе. На том Уставу, у оквиру изградње југословенског федерализма, формирани су Предсједништво СР БиХ и извршни орган Скупштине СР БиХ – Извршно вијеће. СК је био водећа идејна и политичка снага, а Социјалистички савез радног народа најмасовнија друштвено-политичка организација, док је Савез синдиката био најшира класна организација радног народа. Територијална одбрана и цивилна заштита биле су део оружаних снага републике.

После југословенске кризе крајем 80-их и почетком 90-их година и референдума о независности у Словенији и Хрватској, СФРЈ је убрзано почела да се распада. У јуну 1990. донесена су два амандмана на Устав СР БиХ из 1974, којима су укинуте раније одредбе да се делови републике, двотрећинском вољом становништва, могу из ње издвојити и прикључити суседној. Тим амандманима БиХ је проглашена недељивом државом у југословенској социјалистичкој заједници. Тада у БиХ долази до националног окупљања у политици. Муслимани у Сарајеву 26. V 1990. оснивају Странку демократске акције (СДА), чији је председник постао Алија Изетбеговић. Срби су, 12. јула исте године, основали Српску демократску странку (СДС) и за њеног председника изабрали Радована Караџића. Хрвати су 18. VIII 1990. основали Хрватску демократску заједницу БиХ (ХДЗ БиХ), за чијег председника су изабрали Даворина Периновића. Дакле, кључ политичког и државног питања БиХ у југословенској заједници држао је остатак организације Младих муслимана основане 1945, с Алијом Изетбеговићем на челу. Он је 16. IX 1990. пред 200.000 људи у Великој Кладуши изјавио да ће БиХ напустити Југославију, уколико то одлучи Хрватска. Тада је један од оснивача СДА, Маид Хаџиомеровић, напустио странку, изјавом да је то објава рата Србима.

На првим вишестраначким изборима, одржаним од 18. новембра до 2. децембра 1990, новоформиране националне странке су освојиле највећи број места у Скупштини СР БиХ: од укупно 240 мандата – СДА је освојила 88, СДС 71, ХДЗ БиХ 45. Тиме су освојена и места у Предсједништву СР БиХ, за чијег председника је изабран Алија Изетбеговић. Одмах после избора почела је жестока међустраначка политичка борба. ХДЗ БиХ и СДА, са заставама увезаним у чвор, радиле су на разбијању југословенске федерације и осамостаљењу БиХ, а СДС се томе супротстављала. Самоорганизовањем и уједињењем српских општина у „Заједницу општина", у пролеће 1991, оне се од септембра до новембра те године разврставају у пет „српских аутономних области". Хрвати су 18. XI 1991. успоставили Хрватску заједницу Херцег-Босну, која је 26. XI 1993. прерасла у Хрватску Републику Херцег-Босну. У међувремену, Меморандум о суверенитету БиХ од 12. X 1991. изазвао је српске посланике да напусте Скупштину БиХ и 9. I 1992. прогласе Српску Републику БиХ, која је следећег месеца преименована у Републику Српску.

Свим тим мерама ишло се према рату у БиХ, чему је посебно допринео захтев за њено међународно признање у децембру 1991. Кључну улогу у томе имала је Странка демократске акције. Руководећи се Исламском декларацијом Алије Изетбеговића из 1970, у којој стоји да се исламска држава ствара оружјем, СДА је 31. III 1991. формирала своју „Патриотску лигу", која је, већ у фебруару идуће године, окупила армију од 120.000 људи, од којих је 40.000 било под оружјем. Истовремено се стварају и хрватски кризни штабови. На подстицај Европске заједнице, хрватске и муслиманске партије су, без учешћа Срба, 29. фебруара и 1. марта 1992. организовале референдум о независности. На њему је гласало 63,7 одсто бирача. Чак 90,4 одсто њих се изјаснило за независност. Бојкотујући тај, Срби су одржали свој референдум на којем се изјашњавало о останку у Југославији. Влада у Сарајеву је, на основу резултата првог референдума, 5. IV 1992. од Европске заједнице затражила признање БиХ. Европска заједница је БиХ признала два дана касније – 7. IV 1992, што су уједно учиниле и САД. Многе државе су потом признале независност БиХ, која 22. маја постаје чланица Уједињених нација.

Ратна криза у Сарајеву почела је нападом „зелених беретки" на српске сватове. Том приликом убијен је један сват, а свештеник рањен. Сутрадан, у Сарајеву је освануло 20 српских барикада. Хрвате војнички организује Хрватско вијеће обране (ХВО), а муслимане ТО и Патриотска лига, који се од краја 1992. укључују у Армију БиХ. Њихови напади доводе до покоља Срба код Купреса, у Сијековцу и Бијељини. Политички и војнички се организујући и бранећи се, Срби су задржали око 70% територије БиХ. Ратно страдањe народа наступа на свим странама, нарочито где су једни били у мањини у односу на друге.

Ток рата прате, махом неуспешни, преговори међународних представника са зараћеним странама. Почели су са Кутиљером и његовим Планом из 1992, који су Срби прихватили, а муслимани одбили, а настављени са Венс–Овеновим планом, Овен–Столтенберговим из јануара 1993. и планом Контакт групе из јуна 1994. Те планове је одбила српска страна, пошто по њима Република Српска није била целовита, него пресечена „заштићеним зонама" УН-а, као што су Сребреница и Жепа.

Рат муслимана и Хрвата са Србима прерастао је почетком 1993 (најпре у средњој Босни и Херцеговини), у њихов међусобни рат – сукоб ХВО и Армије БиХ. Ти сукоби су, на иницијативу Хрватског народног вијећа БиХ (ХНВ БиХ) и уз велику политичку и материјалну помоћ САД, окончани Вашингтонским споразумом 18. III 1994. Њиме је хрватско-муслиманска војна и политичка сарадња обновљена и основана Муслиманско-хрватска федерација БиХ, са предвиђеном конфедерацијом са Републиком Хрватском, што је потврђено у августу 1995, потписивањем Сплитског споразума између Федерације БиХ и Републике Хрватске. На основу тог документа обе стране су суделовале у рату против Војске Републике Српске.

После појаве плана поделе БиХ између Републике Српске и Муслиманско-хрватске федерације у односу 49 према 51, те муслиманско-хрватских војних акција на западнокрајишке општине и српских противнапада на заштићене зоне Сребреницу и Жепу, у Дејтону је, од 1. до 20. новембра 1995, дошло до мировних преговора, чији су резултати верификовани у Паризу, 14. XII 1995. БиХ је успостављена као заједница двају ентитета: Федерације БиХ са 51% територије и Републике Српске са 49%, те Дистрикта Брчко, који је, после арбитраже 1999, постао неутрална територија.

Спровођење војничког дела Дејтонског споразума обезбеђивале су међународне проведбене снаге (ИФОР), од 1997. стабилизацијске снаге (СФОР), под заповедништвом НАТО-а. Реализацију цивилног дела споразума преузело је више организација: ОЕЦЦ, УН, УНХЦР, а највећа овлашћења добио је високи представник: Карл Билт (децембар 1995 – јун 1997), Карлос Вестендорф (јун 1997 – август 1999), Волфганг Петрич (август 1999 – мај 2002), Педи Ешдаун (јун 2002 – јануар 2006), Кристијан Шварц-Шилинг (јануар 2006 – јун 2007), Мирослав Лајчак (јул 2007 – март 2009), затим Валентин Инцко.

Издвајање БиХ из југословенске федерације и њено дејтонско уређење представља реализацију америчких циљева и ватиканских интереса. Разграничење Срба и Хрвата диктира амерички антируски интерес, а уједињење Хрвата и муслимана, као „добар баланс" према Србима – ватикански. Имало се у виду „да је ислам главна опасност за хришћански свет", па да „Хрвати имају улогу да босанске муслимане држе и воде у западну цивилизацију". Американци су у свом интересу притискали споразумевање Хрвата и муслимана, како би Срби морали све „скупо платити". После образовања Дистрикта Брчко, високи представници су Републици Српској одузимали многе ентитетске ингеренције, у циљу јачања државне структуре БиХ са два ентитета.

Ђорђе Микић

Уметност. Трагови ликовног стваралаштва на простору БиХ сежу до палеолитског цртежа животиње у пећини Бадањ код Стоца (14.000–10.000 п.н.е.). На локалитетима из млађег каменог доба – Бутмир, Небо, Лисичићи, Зелена пећина, Обре, Околиште – пронађена је керамика (старчевачке, винчанске, бутмирске, вучедолске и костолачке групе) и пластика антропоморфног и зооморфног карактера, међу којом се издвајају фигурине из Бутмира. Украшена керамика, разноврсно и оригинално обликован накит, фигурине из бронзаног и гвозденог доба пронађени су на Гласинцу, у Језеринама, Рибићу и Рипчу, Поду, Зецовима. Сојеничко насеље Доња Долина на Сави по разноврсности и богатству археолошких налаза спада у најзначајније локалитете ове врсте на Балкану. У Ошанићима се очувала најмаркантнија праисторијска архитектура – киклопски зидови тврђаве Даорсон – са карактеристикама мањег хеленистичког града у којем је кован новац и израђиван накит високог умјетничког квалитета датован од IV до I в. п.н.е.

Међу локалитетима са остацима грађевина и њиховог украса из раздобља римске доминације издвајају се остаци муниципијума у Шипову, Стоцу (Diluntum), Дувну (Delminium), Витезу, Варвари на извору Раме (Bistue vetus), Подградини на Гламочком пољу (Salviae), на Ливањском пољу, код Старог Мајдана и у Сасама код Сребренице (Domavia). Могорјело је најбоље очуван комплекс римске villae rusticae, а Илиџа репрезентативних и термалних објеката. Међу најзначајнија вајарска остварења римског доба спадају бронзана статуета богиње Дијане из Талеже, бронзани Горгонејон из Мркоњић Града, минијатурно попрсје од бронзе из Бушког блата, статуете из Благаја на Јапри, бронзана статуета глумца са Дувањског поља, статуа старице из Коњица, Медузе, Минерве, Јупитера и Генија из Шипова, те низ надгробних стела са портретима покојника. Посебну цјелину чине четвртасте камене урне са ручкама које су почетком нове ере израђивали припадници племена Јапода, са приказима Силвана и нимфи, коњаника, адораната, афронтираних животиња (Заложје, Голубић, Притока, Рибић). У културном насљеђу из времена римске доминације издвајају се рељефи са приказима Тауроктоније из митреја у Коњицу и Јајцу. У римским грађевинама сачувани су подни мозаици геометријског и флоралног концепта (Вишићи, Сасе), али и фигуралног карактера – са представама Амора који јаше морског лава (Илиџа), Минотаура, животиња, персонификација годишњих доба (Столац), Орфеја и Калиопе (Паник). Међу остацима ранохришћанских базилика архитектонским складом и украсом издвајају се оне у Брези, Дабравинама, Мајдану, Оборцима, Зеници, Скеланима.

Свједочанства умјетничких настојања из периода насељавања Словена, од VI до X в. скромна су – керамика из Тасовчића, Маховљана, Могорјела, бронзани и златни накит из Вишића, Султановића, Могорјела, Гомионице и Чипуљића – и датују се у VIII–XI в. Из X или XI в. потиче ћирилични натпис на плочи из Хумца код Љубушког која је припадала цркви Арханђела Михаила, задужбини Крсмира и његове жене Павице, а у XII в. датују се остаци шестолисне цркве у Рогачићима код Блажуја са преплетом украшеним тегуријем и цркве Светог Петра у Завали, са рељефом на парапетним плочама. Остаци цркава Светих Петра и Павла у Чичеву датују се у XI–XII в., а дио археолошких налаза с овог локалитета неки аутори датују у VI в. О градњи хришћанских цркава свједочи ктиторски натпис Кулина бана из 1185, пронађен код Високог, украшен крстовима у круговима, са уклесаним именом Радохне крстјанина, као и довратник маузолејне цркве Светог Георгија у Подбрежју код Зенице, којој је ктитор био Кулинов велики судија Градиша, саградио је Драже Охмучанин, а поп Продан јој уклесао натпис. Остаци цркава у Лисичићима, Разићима и Милима датују се у XII–XIII в. На вишеслојном локалитету Паник код Билеће налазила се једнобродна црква чије фрагментарно сачуване фреске показују сличност са византијским сликарством XII в. За цркву у Колунићу, од које су сачувани само звоник и темељи наоса, такође се претпоставља да је настала у XII в. Стијену са ћелијом и гробницом у Ратајима (Миљевина код Фоче, у османском периоду уз ћелију дограђена џамија) аутори датују различито, у IV–V в. или у XIV–XV в. Највећи број налаза с археолошких локалитета налази се у збиркама Земаљског музеја у Сарајеву.

Од преко три стотине утврђених градова саграђених током средњег вијека до данас су се у Јајцу, Бобовцу, Дубровнику (Илијаш), Љубушком, Благају, Мичевцу, Кључу (Гацко), Клобуку, Борчу, Вратару, Самобору, Тођевцу, Гламочу, Градачцу, Котору, Бочцу, Гребену, Винцу, Прозору, зворничкој, бањалучкој, добојској, тешањској, травничкој, ливањској, столачкој тврђави, Врандуку, Вратнику, Добору, Маглају, Соколу, Сребренику, Кључу на Сани, Бјелају, Прусцу, Острошцу, Бужиму, Цазину, Језерском боље сачували средњовјековни бедеми и куле, а на многима од њих и доградње из времена османске доминације.

У раздобље од XII до XVI в. датују се специфични камени надгробници у Босни и Хуму, познати под именом стећци. Јављају се најчешће у форми положених или усправљених плоча, сандука и сљемењака, а рељефни украс им је веома богат, посебно на примјерцима датованим у XIV–XV в. – флорални и геометријски орнамент, хералдички и религиозни симболи, појединачни прикази људи и животиња и вишефигуралне сцене – коло, лов и витешко надметање. На највећем броју стећака мотиви су израђени схематски и грубо, али има и оних чији рељефи показују добар смисао за цртеж, стилизацију и композицију, те знатно клесарско умијеће. Ћирилични натписи на стећцима свједоче да су под њима сахрањени владари, властела, великодостојници православне, католичке и цркве босанске, монаси (монахиња Полихранија у Величанима, калуђер Григорије у Фојници, презвитер Азарије, протопопови Гаврило и Страхиња у Кокоринама код Гацка).

У средњовјековној и умјетности првих стољећа османске доминације у БиХ значајну улогу одиграли су дубровачки мајстори, градитељи, златари и сликари, чије ангажовање на дворовима босанске и хумске властеле помињу дубровачки и домаћи извори. Њиховим радом на овај простор постепено су продирали стилски елементи романике и готике, а доцније и ренесансе и барока.

Велики број православних сеоских цркава на подручју Источне Херцеговине – Домрке, Гарева, Добрељи, Казанци, Грачаница, Пријевор, Мека Груда, Фатница, Драчево, Дријењани, Дубљани, Хум, Жудојевићи, Запланик, Месари, Талежа, Дражин До, Ђедићи, Доњи Турани, Моско, Турменти, Коњско, Граб, три цркве у Гомиљанима, од којих је она посвећена Светом Георгију сачувала дио фресака у олтару, три цркве у Домашеву, двије цркве у Жакову, Хатељи, Кифино Село, Обаљ – могу широко да се датују у раздобље од XII до XVI в., а многе од њих су обновљене крајем XIX в. Грађене су вјероватно као гробне цркве, што потврђују натписи ктитора Влађа Бијелића у Влаховићима и Покрајца Оливеровића у Врпољу из XV в. Малих су димензија, једнобродне, често са луковима прислоњеним уз подужне зидове, надвишене полуобличастим или рјеђе преломљеним сводовима, са једном полукружном апсидом (ријетко правоугаоном – Луг, Струјићи, Дубљани, Орах). Често су окружене некрополама са стећцима, а под стећком уз цркву Светог арханђела Михаила у Величанима пронађени су гробни прилози – сребром и златом украшена одјећа и стаклена чаша фине израде с украсним капљицама. За цркву Успења Богородичиног у Лугу зна се да ју је 1503. саградио дубровачки зидар Михоч Радојевић, по наруџби монаха Романа из Требињског манастира (Тврдош). Сличних градитељских карактеристика је католичка црква Свете Ане у Неумском Градцу, подигнута нешто прије 1619. Остаци православнe црквe у Бискупу код Коњица, задужбине властеле из породице Санковића, датују се у XIV в., а налази свилених врпци, сребрне дугмади, брокатне хаљине везене у Луки (Италија) и стаклене чаше апулске производње у гробовима ових феудалаца драгоцјено су свједочанство о разгранатим умјетничким везама.

У првој половини XIV в. жупан Прибил са синовима Стефаном и Петром основао је манастир Добрун, чија je једнобродна црква осликана фрескама од којих су се, након минирања 1944, сачували само портрети краља Душана са женом и сином, породице ктитора, неколико стојећих ликова светитеља, попрсја у медаљонима и композиције Васељенских сабора. Да је и маузолеј тепчије Мишљена на Црквини код Витковића, код Горажда, био украшен зидним сликарством, сродним и вјероватно истовременим с оним у Добруну, свједоче пронађени фрагменти осликаног малтера. Из XIV в. потичу и остаци маузолеја тепчије Батала у Турбету, као и фрагменти фресака из рушевина фрањевачког самостана Свете Марије у Олову, док се уломци фреско сликарства и архитектонске пластике готичког карактера из краљевског маузолеја на Бобовцу и из цркве Свете Марије у Јајцу датују у прву половину XV в. Готичко здање ходочасничке цркве Светог Иве у Подмилачју потиче из XV в., а из истог времена су и фрагменти фресака првобитне цркве у Крупи на Врбасу, крајем XIX в. обновљене и посвећене Светом Илији. Подземна црква у Јајцу, позната као Катакомбе, вјероватно задужбина херцега Стјепана Вукчића Хрватинића с краја XIV или почетка XV в., јединствено је сакрално здање исклесано у стијени, без надземне грађевине. Унутар бедема тврђаве код Пријеђела налазе се остаци цркве Ђурђевице из XIV–XV в. Једнобродно здање са полукружном апсидом има зидану гробницу с остацима фресака. У Пријеђелу постоји и локалитет Црквина с остацима цркве с дијеловима тордираних стубића, капитела украшених мотивом крста, биљном орнаментиком и фигуралним представама. Датује се у VI или у XII в., а окружује је некропола са око 100 стећака.

Уз цркву Светих апостола Петра и Павла у Ошанићима налази се рељефом украшен стећак са натписом из 1505, под којим је сахрањен војвода Радосав Храбрен Милорадовић. Црква је триконхалне основе, надвишена полуобличастим сводом, а у њој су се налазиле иконе и царске двери из XV–XVII в. У близини цркве су двије камене судачке столице са уклесаним натписом војводе Стјепана Милорадовића.

У украсу рукописа насталих на простору данашње БиХ, нарочито у XIV в., очито је настојање на очувању јужнословенског ћирилског предања – Мостарско, Дивошево, Копитарево, Припковићево и Чајничко јеванђеље, Зборник крстјанина Радосава. Око 1400. у украс овдашњих ћирилских и глагољских рукописа продиру стилске новине из Приморја с елементима готике – Хрвојев мисал и Хвалов и Млетачки зборник.

Фрањевачке цркве у Сребреници и Зворнику из XIV в. су разорене, а основе показују тип једноставних проповједничких здања с једним бродом и правоугаоним светиштем. Фрањевачки самостани у Толиси, Плехану, Јајцу, Краљевој Сутјесци, Сарајеву, Фојници, Крешеву, Рами, Ливну, Дувну, Коњицу, Широком Бријегу, Хумцу, добили су нова здања крајем XIX и почетком XX в., а њихове ризнице чувају драгоцјене слике, скулптуре и предмете умјетничког занатства, насталих у раздобљу XV–XX в.

Православну цркву Светог Георгија у Сопотници код Горажда подигао је херцег Стефан Вукчић Косача 1454. Једнобродна је, с полукружном апсидом, правоугаоним бочним пијевницама, пространом припратом, анексом уз сјевероисточни дио и у XIX в. дограђеним звоником. Наос је надвишен преломљеним, а припрата полуобличастим сводом. У XV–XVI в. овдје је основан манастир у којем је између 1519. и 1526. радила штампарија Божидара Горажданина. За Стару православну цркву у Сарајеву неки истраживачи сматрају да се ради о ранохришћанској грађевини, која се најкасније од 1516. користила као православни храм. Основа је правоугаона, без олтарске апсиде, са неуобичајено већом ширином од дужине. Иконостас, рад мајстора Радула из XVII в., у XVIII и XIX в. је допуњен иконама Максима Тујковића и Алексија Лазовића. Стара сарајевска црква и њен музеј чувају најбогатију овдашњу збирку икона и остварења умјетничког занатства насталих од XV до XIX в.

Исламска умјетност продире на овај простор након османске окупације. Снажан развој доживјела је у XVI в. када су саграђене монументалне џамије у Фочи, Бањалуци, Сарајеву, Мостару, Ливну, али и лијепа здања школа, текија, сахат-кула, хамама, турбета, безистана, ханова, кула и мостова, међу којима се издвајају они у Вишеграду и Мостару, Требињу, Сарајеву, Жепи, Клепцима. Умјетничко занатство досеже врхунце у XVI и XVII в. у раду калиграфа, илуминатора, мајстора филиграна, инкрустације и интарзије, кујунџија и златара, посебно у Сарајеву и Фочи.

У првим деценијама након османског освајања, 1509. саграђена је црква Требињског манастира (Тврдош), коју је 1510. фрескама украсио дубровачки сликар Вицко Ловров. Црква је разорена у млетачко-турском рату 1694. након чега су њену богату ризницу монаси пренијели у манастир Савину. Садашња црква у Тврдошу је из 1928. Градња, обнова и украшавање православних цркава у периоду османске власти добија замах након обнове Пећке патријаршије 1557. У другој половини XVI и првим деценијама XVII в. обновљене су и живописом украшене, иконама и умјетнички израђеним богослужбеним предметима снабдјевене многе манастирске и парохијске цркве. У Срђевићима су цркву Светог Николе прије 1598. подигли и фрескама украсили војводе Радоје, Петар и Иван Трковић. Манастирске цркве у Липљу, Ступљу, Озрену, Тавни, Гостовићу, Возући, Папраћи и Ломници налазе се на територији којом је након 1284. управљао српски владар Стефан Драгутин. Предања њему приписују подизање ових манастира, што до сада није потврђено стилским одликама здања и њиховог живописа, нити археолошким истраживањима. Из Липља и Ступља су 1696. у манастир Ораховицу избјегли монаси пренијели велики број рукописних књига, датованих у XV–XVII в. Црква у Ступљу потпуно је срушена у аустријско-турском рату крајем XVII в., а витко здање са бочним правоугаоним пијевницама и куполом у Липљу обновљено је у XIX в. Триконхална црква манастира Папраће дјелимично чува фреско декорацију у пијевницама и олтару. Ломничка црква, малих димензија, сачувала је у слијепој куполи, своду, вишим зонама зидова у наосу и олтару фреске које је 1577/78. израдио зограф Лонгин, који је такође аутор изванредних ломничких икона, а сликарство у нижем појасу рад је сликара који су се 1608/09. потписали као Јован, Никола и Георгије. Тавна, Возућа и Гостовић су једнобродна здања са бочним правоугаоним пијевницама и куполама. Након страдања крајем XVII в. Гостовић је потпуно запустио и оронуо, а обновљена здања Тавне и Возуће изгубила су унутрашњи украс. Прије 1587. подигнута је једнобродна црква манастира Озрена, са бочним правоугаоним пијевницама и куполом, чији наос је 1605/06. осликао поп Страхиња из Будимља, а припрату три године касније непознати мајстор. У Озрену је крајем XVI в. књиге преписивао монах Тимотеј Глухи, а за овај манастир 1593. Ђорђе Гостимировић из Бечкерека је сребром оковао дрворезбарени крст. У манастиру су се налазиле вриједне иконе, међу којима и једна Пиета Емануела Ламбардоса с почетка XVII в. Манастир Моштаница постоји прије 1563, када су овдашњи монаси код аустријског генерала тражили заштиту од турског насиља. Триконхална црква са куполом има сразмјерно богат архитектонски украс, а њен живопис је потпуно уништен. Фреске једнобродне цркве манастира Гомионица (чији настанак се смјешта у вријеме прије 1536), датоване у XVI или XVII в. очувале су се у куполи и олтару, а фреска са приказом Богородице на пријестолу из XVII в. сачувана је у старом конаку. Гомионица чува вриједну збирку икона из XV–XIX в., украшених рукописних и штампаних књига и предмета умјетничког занатства. Након што је црква манастира Рмањ код Мартин Брода (који се помиње 1498) срушена у бомбардовању 1944, у рушевинама храма фреске су биле видљиве у приземним зонама олтара. У цркви посвећеној Светом Николи у селу Тријебањ чувале су се фреске, сродне живопису Мораче и Никољца, датоване у XVI в. Ова задужбина војводе Радоја Храбрена из 1534, минирана је 1996, а фрагменти фресака још су се очували на обрушеним зидовима и фрагментима камена. Једно од најзначајнијих духовних средишта Срба у Херцеговини је манастир Житомислић, основан свакако прије 1559, а чија црква је обновљена 1602/03. настојањем спахије Милисава Милорадовића. Црква је била тробродна, са преломљеним сводом и ступцима са капителима украшеним рељефима са призором лова, који подсјећају на украс стећака. На капителу се потписао мајстор Вукашин „от манастира Ораховице", а појава стубова указује на могућност да је првобитно црква имала куполу. Од живописа се до јуна 1992, када је храм миниран, сачувао само фрагмент Благовијести, празника којем је Житомислић био посвећен. До 1941. када је манастир спаљен, његова ризница је чувала изузетно вриједне примјере иконописа, украшених књига и предмета умјетничког занатства насталих од XV до XIX в. Црква у Клепцима била је такође задужбина властеле из породице Храбрена Милорадовића, настала у XVI в., а уништена 1992. Стара црква у Мостару је 1832. обновљено здање из XVI в. у којем су се налазиле вриједне иконе венецијанске израде из XV в., те критске и домаће иконе из XVI–XVIII в. У Аранђелову се налази, вјероватно средњовјековна, црква чије фреске, са примјетним критским утицајем, потичу из првих деценија XVII в. Манастир Добрићево налазио се на Требишњици до 1965. када је због изградње хидроцентрале пресељен у село Орах код Билеће. Добрићевску цркву осликао је 1619/20. Георгије Митрофановић. Приликом пресељења пронађени су темељи старије цркве из XIV в., а испод Митрофановићевог рада пронађени су дијелови старијег живописа, из раног XVI в. Цјелина зидног сликарства манастирске цркве у Завали, такође рад Георгија Митрофановића, из 1619. боље је очувана од добрићевске. Завала се у писаним изворима помиње први пут 1514, а манастирска црква је изузетно градитељско остварење, сјеверном страном наслоњена на природну стијену. У цркви посвећеној Светом Клименту у Мостаћима сачуван је живопис и натпис који помиње ктитора Радоја Михаљевића, сликара, зографа Василија и годину осликавања – 1623. У Мостаћима је сачувана и црква посвећена Светој Петки, која, као и Климентица, припада типу малих једнобродних херцеговачких здања са подужно прислоњеним луковима, а обје вјероватно потичу из средњег вијека.

Током XVIII и XIX в. политички услови у БиХ дозвољавали су само градњу и украшавање скромних цркава од дрвета. Оне међу њима које потичу из XVIII в. изразито су малих димензија (4 x 7 м), без апсиде и таванице – Хан Кола, Мало Блашко, Јаворани, Романовци, Крупа на Врбасу. Брвнаре из XIX в. – Јелићка, Марићка, Буснови, Ракелићи, Палачковци и Штрпци – већих су димензија, с полигоналним апсидама, често надвишене полуобличастим сводовима, а на њиховим вратима, довратницима, иконостасима и дрвеним полијелејима сачувана је богата фолклорна дрворезбарија. У неким од цркава брвнара сачуване су иконе, књиге и сасуди, а издвајају се резбарене двери из Малог Блашког (XVIII в.) и Палачковаца (XIX в.). У XIX в. подигнуте су (или обновљене) и двије мале једнобродне цркве у околини Фоче – у Попима (1824) и Челебићима, гдје су се чувале иконе Георгија Митрофановића, мајстора Јована и Андрије Раичевића.

Након 1851. када је Омер-паша Латас сломио самовољу бегова у БиХ настале су нешто повољније прилике за српско становништво. Тада су саграђена монументална вишекуполна здања сарајевске (1872) и мостарске (1873) саборне цркве и цркве Успења Богородице у Чајничу (1863) – рад мајстора Андрије Дамјанова из Велеса. Цркву Светог Николе у Фочи градио је 1857. Спасоје Вулић из Тетова, а красе је резбарена проповједаоница, трон, високи иконостас и вриједна збирка икона. Веће и раскошније православне цркве граде се у седмој и осмој деценији XIX в. и у Високом, Ливну, Дувну, Тешњу, Модричи, Зворнику, Сребреници. Цркве у Високом, Тешњу и Ливну имају богате збирке икона из XV–XIX в. У истом периоду граде се по димензијама и украсу амбициозније православне цркве у већим селима – Обудовцу, Лијешћу, Вуковском, Пецки, Герзову.

Аустроугарска окупација, поред саобраћајница, европске урбанизације, инфраструктуре и индустрије, донијела је и већу слободу градње хришћанских богомоља – у готово свим насељима по БиХ православне цркве су грађене и опремане иконостасима, углавном рађеним у новосадским радионицама. Јавна и стамбена архитектура од 1878. до 1918. обиљежена је стилским одликама историцизма и сецесије, са честом примјеном псеудомаварског слога. Најпознатији градитељи у БиХ су странци – Јосип Ванцаш, Карло Паржик, Карло Панек, Ћирил Ивековић, Франц Блажек, Јакоб Черни – а њихова најрепрезентативнија здања су три зграде Земаљске владе у Сарајеву, вијећнице (Сарајево, Брчко, Нови Град, Сребреница, Дервента, Градишка), позоришта, хотели, школе, читаонице, банке. Ванцаш пројектује и низ католичких цркава – катедралу, цркву Пресветог тројства и цркву на Ступу у Сарајеву, као и Надбискупско сјемениште у Сарајеву, цркве у Травнику, Краљевој Сутјесци. Сликарство овог времена обиљежено је такође именима странаца – Брајдвизер, Кирхнер, Антонин, Ивековић, Кобилца, Хофман, Чеплин, Арнт, Куба, Велц, Баумгартл – а њихове теме су босански и херцеговачки пејсажи, ведуте, фолклорни мотиви. Ристо Чајкановић, Алекса Томашевић и Ристо Вукановић спадају међу прве домаће школоване сликаре. На крају вијека почеће своју сликарску дјелатност браћа Анастас и Шпиро Боцарић, поријеклом из Будве. Млађи, Шпиро, биће запамћен као енергичан културни радник у Бањалуци између два свјетска рата, етнограф и оснивач бањалучког музеја.

По окончању I свјетског рата и уласка БиХ у нову државу јужних Словена, архитектура на овим просторима задржава обиљежја историцизма и сецесије (управне зграде у Бањалуци, Бијељини, позориште, соколане, банке). Само ријетко стамбена архитектура дефинише се у духу модерне архитектуре прве половине XX в. Следећа генерација умјетника – Тодор Швракић, Ђорђе Михајловић, Бранко Радуловић, Лазар Дрљача, Перо Поповић и Ђоко Мазалић – школују се у европским центрима, Бечу, Минхену, Будимпешти.То сликарство је углавном припадало сецесији, импресионизму и постимпресионистичким покушајима, а неки од сликара оријентишу се ка социјалним тенденцијама. Иконопис не замире – Шпиро Боцарић ради иконе у Рогатици и Прачи, Перо Поповић у Приједору и Бањалуци, а Роман Петровић на иконостасима у Обудовцу, Доњем Вакуфу, Мокром и Сокоцу уноси у византијске схеме дух експресионизма. Већина српских сликара и скулптора свој умјетнички опус остварили су ван БиХ због неразумијевања у средини која је у вијековима османске власти примјењивала иконокластичка начела. Најбоља остварења овдје рођених савремених умјетника – Јована Бијелића, Сретена Стојановића, Милана Четића, Недељка Гвозденовића, Драгана Митриновића, Бранка Шотре, Стојана Ћелића, Бранка Миљуша, Николе Крагуља – налазе се у Београду.

Спомен-обиљежја догађаја из II свјетског рата монументална су остварења еминентних југословенских аутора – Душана Џамоње на Козари, Богдана Богдановића у Мостару, Миодрага Живановића и Ранка Радовића на Тјентишту, Владимира Добровића и Алије Кучукалића на Врацама.

Љиљана Шево

Књижевност. БиХ, као посебна цјелина са сопственим садржајем и континуитетом, у науци о књижевности не третира се јединствено, а с времена на вријеме и оспорава с образложењем да се ради о регионално-завичајном, односно покрајинском књижевном феномену, па чак и о вјештачкој политичкој литерарној творевини, утемељеној на државно-територијалном принципу. У цјелини, ипак, преовлађује мишљење да се ради о књижевном корпусу који се конституише на специфично укрштеним и међусобно прожетим државно-територијалним, националним и покрајинским атрибутима од којих су једни у одређеним околностима више, а други мање долазили до изражаја. Покушај да се именом овог књижевног корпуса унапријед дефинише и његов карактер нису успјели (по учесталости у употреби истичу се још и појмови књижевност у Босни и Херцеговини и босанскохерцеговачка књижевност), па се сви ови и слични појмови и из њих изведене скраћенице могу сматрати равноправнима.

Почеци и даљи ток писмености и књижевности у Босни дио су укупне ћирилометодијевске мисије као и у већини осталих јужнословенских земаља и крајева. Изданци тог заједничког коријена зависно од несталних државних граница и прилика и различитих цивилизацијско-културних утицаја у појединим зонама, па и у Босни, имају извјесне специфичности и нешто другачији исход. У Босну су допрла два различита смјера јединственог културно-књижевног ћирилометодијевског обрасца: послије црквено-државног сабора 893. на којем је словенски језик проглашен службеним језиком државе и цркве, а ћирилица јединим званичним писмом, један смјер ове мисије иде из правца преславске школе у Бугарској на челу са Константином Преславским, преко Србије до Босне и нешто даље на запад, а други из правца Охридске школе на чијем челу је био Климент Охридски, гдје се дуже задржала глагољица која се одатле шири појасом уз јадранску обалу до Босне и Далмације. Ћирилица је у Босни доминантна и срећемо је већ и у Повељи Кулина бана (1189), најстаријем споменику средњовјековне босанске писмености и она овдје повремено посједује извјесне специфичности које се у науци различито третирају и именују, али све то не утиче на одступања од јединствености средњовјековног културно-књижевног обрасца, заснованог првенствено на црквенословенском језику и ћирилици, те у мањој мјери на глагољици.

Када је у питању средњовјековно босанско духовно насљеђе постоји једно основно језгро споменика који су на овај или на онај начин, независно од тога како и гдје су настали или откривени и гдје се сада налазе, везани првенствено за домете и амбијент средњовјековне босанске државе и цркве. Основни садржаји и жанровски облици писане ријечи на овом терену представљају административно-правни списи, записи и натписи, те текстови књижевног карактера у складу са данашњим схватањем те врсте књижевности. Административно-правни списи (повеље, законици, даровнице, завјештања, писма и сл.), настали у писарницама босанских владара и локалног племства, које су најчешће писали писари школовани на црквенословенским језичким узорима, свједоче о унутрашњем устројству, политичким, дипломатским, па и културним и књижевним везама и дометима босанске државе. У Твртково вријеме у Босну пристиже један број ученијих писара из Србије који у своје текстове уносе више црквенословенских елемената, за разлику од мање учених локалних писара чији језик је ближи народном. Уобичајена структура оваквих списа подразумијева да су инвокација (уводни зазив) и есхатокол (изводни дио текста) најчешће одређени црквенословенским језичким идиомом, док је средишњи дио ближи народном говору. Репрезентативни примјер ове врсте текстова Повеља Кулина бана у којој Кулин бан, први значајнији босански владар (1180–1204), пружа трговачке гаранције Дубровчанима, сматра се најстаријим ћирилским рукописом на народном језику. Исте те гаранције Дубровчанима, који се називају Власима, у односу на локалне становнике именоване као Срби, дају се и у Повељи Матије Нинослава (1234). Жанровску разноврсност ове врсте списа потврђују Тврткова даровница Хрвоју Вукчићу (1380) у којој се сину војводе Вукца дарују војводство и три села и Завјештање Сандаљеве жене Јелене (1442) у којем ова кћи кнеза Лазара поименице наводи шта коме оставља у случају смрти.

Натписи и записи (епиграфика) обично су кратка лапидарна форма која уз примарну референтну функцију повремено поприма и књижевна обиљежја, ослобођена уобичајеног канона средњовјековне књижевне продукције. Уобичајени су на непокретним објектима (надгробни споменици, црквени портали, задужбине и сл.), али и на рукописима, књигама, покућству и сл. Најчешће су, посебно они млађи, писани народним језиком. Најстаријим текстом ове врсте сматра се Хумачка плоча (X–XI в.), запис у камену узиданом у фрањевачки самостан на Хумцу код Љубушког, са подацима о тој цркви, њеном градитељу и ктитору, а веома рани примјер надгробног записа срећемо на Надгробној плочи из Полица код Требиња (1151–1177) у којој се дају подаци о гробници, мајстору који ју је направио и умрлом који је ту сахрањен. Посебно су значајни натписи на стећцима који сами по себи, а посебно у познијој литерарној обради, посједују значајне књижевне вриједности.

У случају административно-правних списа и епиграфике утврђивање босанске атрибуције олакшано је и доста поуздано, што се не може рећи за књижевне текстове. Ту се обично укрштају мање или више досљедно или селективно примјењивани подаци о томе за које намјене и чије потребе је неки текст писан, ко га је и гдје писао, односно у којој радионици је настао, ко и гдје га је пронашао или гдје се чува, а као примарни, „књижевни" критеријум обично се узимају језик одређеног текста, те врста и облик почетног писма ћирилометодијевске мисије (глагољице и ћирилице) којим је текст писан. То се односи и на чувено Мирослављево јеванђеље, настало по наруџби хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање крајем XII в., независно од тога које мјесто та најстарија сачувана ћирилска књига српске редакције старословенског језика има у континуитету развоја укупне српске писмености и књижевности. Слична ситуација је и са два вијека млађим Хрвојевим мисалом који је по наруџби војводе Хрвоја Вукчића Хрватинића као свједочанство домета босанске државе за потребе цркве Св. Миховила у Сплиту (или Омишу) писао писар Бутко глагољицом, а који се, истовремено, у хрватској науци третира као најбогатији и најљепше украшен рукопис хрватске глагољашке књижевности. Само неколико година прије тога по наруџби истог босанског владара и на истом мјесту настао је Хвалов зборник (1404), који се сматра репрезентативним дјелом средњовјековне босанске књижевности, а писао га је ћирилицом крстјанин Хвал у доба дједа Радомира, старјешине цркве босанске. Најзначајнија дјела средњовјековне босанске књижевности настала су у XIV и XV в. у вријеме када је средњовјековна босанска држава била на врхунцу моћи, а међу најрепрезентативнија уз Хвалов зборник, убрајају се Млетачки зборник (XV в.) веома сличан Хваловом, и Радосављев зборник (друга половина XV в.), који је писао крстјанин Радосав за крстјанина Гојсака. Овдје се убрајају и Дивошево Јеванђеље настало око 1350. у скрипторијуму Манојла Грка по наруџбини босанског племића Дивоша Тихорадића, Никољско јеванђеље настало у XIV в. у манастиру Никоље, у овчарско-кабларској клисури, Чајничко јеванђеље из XIV–XVI в. итд. Изван домета наше пажње не би требало да остане ни Александрида, једна босанска верзија романа о Александру Македонском с краја XV в. са доста наноса црквенословенског језика. Универзални модел ћирилометодијевске књижевне традиције и на овом простору очитује се првенствено у текстовима религиозног карактера, као што су четворојеванђеља и зборници, док наративне форме, животописи светаца и религиозна поезија на овом простору нису пустили уочљивог коријена, што се везује за специфичости цркве босанске. Ово књижевно стваралаштво не може се сматрати оригиналним, него представља преписе са старијих предложака писаних на старословенском или на неком типу црквенословенског језика.

Падом Босне под турску власт 1463. убрзано се заснива један сасвим нови, оријентални цивилизацијско-културни образац који траје паралелно са током ћирилометодијевске културно-књижевне традиције, потискујући је и ширећи се на њен рачун. У оквиру тога широко заснованог цивилизацијског модела значајно мјесто заузима и стваралаштво на оријенталним језицима, арапском, турском и персијском. Уз разноврсне административно-правне списе ту спада и богата, ликовно и вербално интересантна епиграфика, у којој осим основних порука одређених поводом и сврхом настанка неког записа или натписа, има и литерарно релевантних кратких форми са дубоким људским и филозофским значењима. Ту су и литерарна дјела настала у складу са жанровским и другим обрасцима великих источних књижевности, чији аутори су људи из Босне који су стекли образовање и каријеру широм турске царевине, али и странци на служби у Босни. Нека од тих дјела, поготово када се тичу Босне и других околних земаља, имају и значајну вриједност историјског извора, али и извјесне књижевне вриједности попут Путописа Мула Мустафе Башескије (1764). Настала на народу неразумљивом језику, али у понечему и понекад ипак референтна и у односу на домаће, локалне босанске крајеве и прилике, ова књижевност имала је одјека само у веома уском кругу улеме и административних и војних намјештеника, док на другој страни није могла заузети значајно мјесто ни у великим књижевностима којима је припадала на основу језика и литерарних форми карактеристичних за те књижевности. Један мали крак овог културно-књижевног обрасца, познат под именом алхамијадо књижевност, писан арапским писмом али на домаћем језику, указује се као макар и танка спона са литерарном активношћу међу муслиманима на народном језику у другој половини XIX в. коју по свим карактеристикама можемо сматрати муслиманским књижевним препородом, када се муслиманска књижевност послије више вјекова враћа на стазу ћирилометодијевске традиције. У то вријеме заправо почиње развој новије, модерне муслиманске/бошњачке књижевности на сасвим новим, народским основама, на народном језику и с ослонцем на сопствену богату усмену књижевност, уз подстицаје и пуно покровитељство хрватске и српске књижевности. Стога се питање укључивања књижевности на оријенталним језицима у садржај и континуитет укупне књижевности ове народне заједнице и у културолошко-цивилизацијском, али и у поетичком погледу одувијек поставља у доста заоштреном облику и више упућује на готово непремостив дисконтинуитет, него на природан и прихватљив континуитет. У данашњим околностима посебно се поставља питање спојивости вишевјековне муслиманске/бошњачке културне и књижевне традиције, настале послије пада Босне под Турску, са претходном, ћирилометодијевском традицијом којом су били обухваћени и преци носилаца данашњег муслиманског/бошњачког народног имена. Иако се у овом случају ради о још оштријем резу, извјестан, условни континуитет, више субјективне природе, на неки начин би се ипак могао успоставити, јер је исламизирани дио становништва кроз вијекове ипак сачувао неке претходне слојеве свијести и трагове свога старог идентитета. С друге стране, трајно присутан осјећај припадности босанском простору, имену и држави коју је ова народна заједница уградила у свијест о себи и сопственом идентитету, као и уобразиља да муслимани/Бошњаци потичу од богумила као наводних сљедбеника цркве босанске, субјективно, али и у муслиманској/бошњачкој публицистици и науци, узимају се као аргументи за континуитет њихове културе и књижевности од средњег вијека до данашњих дана. Иако се крајем XIX и почетком XX в. још увијек не може говорити о националној свијести муслимана/Бошњака, каснији догађаји су ретроактивно, уз ток српске и хрватске књижевности, и муслиманском књижевном стваралаштву из тог периода дали значење посебног националног књижевног тока у БиХ. То је вријеме доласка Аустрије у Босну када муслимани у први план истичу своје словенско поријекло и народни језик, а у потрази за сопственим националним идентитетом одбацују дотадашње неадекватно турско, и прихватају хрватско или српско име, или се у том погледу понашају пасивно, истовремено се држећи и локалног босанског/бошњачког имена које не подразумијева национални садржај него покрајинско-државну атрибуцију и припадност. Тај препородни период муслиманске књижевности на карактеристичан начин отвара М. Капетановић Љубушак (1839–1902), сљедбеник В. Караџића, који прикупља и објављује муслиманско народно благо, а затвара М. Ћазим Ћатић (1878–1915), први муслимански писац који у поетичком погледу достиже домете тадашње српске и хрватске поезије. Између њих су писци који на адекватан начин попуњавају ту развојну линију О. Азиз, Е. Мулабдић, Ф. Куртагић, С. Башагић који су, укључујући и Ћатића, више његовали хрватску књижевну свијест, те О. Ђикић, О. Сулејманпашић, А. С. Карабеговић, А. Карабеговић Хасанбегов, који су словили као српски писци, те Ш. Сарајлић, Р. Капетановић, Х. Шахиновић Екрем, Х. Мулић, А. Фифзи Бјелевац који изричито не показују свијест о националној припадности нити се у том погледу ангажују. Сви су они, донекле с изузетком Башагића, скромне књижевне културе и образовања, а њихова дјела првенствено су одређена педагошко-поучном функцијом препорода муслимана у радикално новим животним околностима насталим доласком Аустрије у Босну. У то вријеме С. Башагић, Е. Мулабдић и О. Нури Хаџић покрећу и први муслимански часопис Бехар (1901–1910) који се пред крај излажења декларише као хрватски часопис. Мулабдић је, истовремено, и аутор првог романа у БиХ Зелено бусење (Зг 1898).

Слична ситуација је и са сефардским Јеврејима који су након изгона из Шпаније 1492. доспјели чак и до Босне, а код којих трагове писмености и књижевности срећемо од средине XVI в.: на исти начин као и муслиманска, и њихова књижевно-културна традиција остаје по страни од изворног средњовјековног босанског ћирилометодијевског културно-књижевног тока. Јеврејска књижевност у БиХ представља локалне периферне манифестације удаљеног снажнијег културног дјеловања ове заједнице на хебрејском и шпанском језику, а углавном се своди на вјерско-поучне текстове, хронике и епиграфику, при чему посебно треба истаћи и усмено стваралаштво. Пошто све до краја XVIII в. рабини у БиХ нису били домаћи људи и долазили су у малом броју, нешто већи ниво писмености и књижевности међу Јеврејима почиње након што је у Сарајево дошао рабин Давид Пардо (1719–1792), звани Морено, који је ту основао вишу рабинску школу. Примјер таквог, побочног и хибридног статуса јеврејске културне и књижевне активности у односу на ћирилометодијевски културно-књижевни образац налазимо још и на почетку XX в.: лист Ла Алборада (Сар. 1900–1901), нпр., излази на шпанском језику хебрејским писмом. У најбољем свом дијелу настала на посебном језичком идиому шпанских сефардских Јевреја („ладино"), ова књижевност објективно није могла да се конституише као посебан, самоузрочан национални литерарни ток, па је укупни доринос Јевреја књижевном стваралаштву у БиХ и у читавој Југославији више могао доћи до изражаја тек када је дошло до коначног исхода и резултата хиљадугодишње генезе ћирилометодијевске традиције, садржаног у народном, вуковском језику, којим је писао у БиХ највећи писац јеврејског порекла Исак Самоковлија.

Извјесне трансформације на живом и динамичном ткиву јединственог средњовјековног босанског културно-књижевног обрасца догађају се и под утицајем римске цркве, што је посебно уочљиво послије Тридентског концила (1545–1562), када на овом подручју босански фрањевци почињу да реализују став католичке цркве о употреби народног језика у неким црквеним пословима. У оквиру те активности настао је читав један корпус фрањевачке књижевности која обухвата дјела намијењена вјерској поуци, од оних више канонских до оних која на слободнији, забавно-поучни начин популаризују вјеру (катехизми, збирке бесједа и проповиједи, збирке чудеса, пјесме религиозног карактера), али и дјела ширег културног и практичног домета и значаја, као што су љетописи и љекаруше (упуте за лијечење разних болести). Највећим дијелом то су популарне прераде и преводи важнијих црквених текстова с упутама како би их што боље разумјело локално становништво. Значај ове књижевне дјелатности је у томе што се одвијала на народном језику, штокавским нарјечјем. Првим писцем и утемељитељем фрањевачке књижевности сматра се М. Дивковић (1563–1631), чије је дјело Наук крстајнски (Млеци 1616) по његовом сопственом исказу писано „језиком босанским, а слови српскими", имало велики утицај и значај у народу. По томе што је претежно религиозног карактера и великим дијелом писана ћирилицом и фрањевачка књижевност налази се у континуитету универзалног обрасца ћирилометодијевске традиције. На другој страни, чињеница да народни језик потискује трагове црквенословенског и да један дио ових писаца пише латиницом, а један чак и на латинском језику, свједочи о томе да се тај културно-књижевни модел постепено преображава или ретардира. Средином XIX в. фрањевачка књижевност на челу са фра Г. Мартићем и И. Ф. Јукићем достиже врхунац у погледу свјетовног карактера књижевности и народног језика и у погледу синхронизације са ширим књижевним збивањима и покретима на Словенском Југу: као сљедбеници илирског покрета у Босни они су на овом терену носиоци актуелне идеје словенског народног и књижевног јединства, а у склопу такве своје књижевне активности, зачињу и почетну свијест о књижевности БиХ као посебној књижевној цјелини. Први до сада познат текст о књижевности БиХ објавио је под насловом „Босанска и херцеговачка књижевност" Љ. Мартић (фра Г. Мартић) 1844. у два наставка у Српском народном листу у Пешти. Потом слиједи чланак „Књижевност босанска" И. Ф. Јукића такође у два наставка 1850. и 1851. у његовом часопису Босански пријатељ. Књижевни погледи Мартића и Јукића лако се уочавају у именовању народа који у Босни живи, језика којим говори и писма којим пише. Становници Босне се именују као Словени, Изламити, Ришћани, Кршћани, Бошњаци, Србљи, Хрвати и Илири, што се тиче језика Мартић помиње „начин говорења нашег босанског", а Јукић босанске рукописе и књиге писане „чистим илирским језиком", док у погледу писма Јукић вели да се људи у Босни од најстаријих времена до 1813. служе „писмом и словима од Св. Цирила изнашастим", које он назива босанском ћирилицом и босанском католичком азбуком, а о кирилској или тзв. босанској азбуци или буквици говори и Мартић. У оквиру илирског покрета коначно је утемељена модерна хрватска национална свијест, губи се ова конфузија, и долази до формирања хрватског књижевног језика заснованог на језику народне књижевности и језику дубровачких писаца, а хрватско национално име почела је да добија и фрањевачка књижевност у Босни не губећи сопствени континуитет и значај који је имала. Хрватски књижевни ток у БиХ даље, све до I свјетског рата, одвија се углавном у кругу фрањевачког свештеничког реда и веома тешко и споро се еманципује од вјерско-поучног и педагошког карактера. Осим М. Дивковића на самом почетку у XVI и XVII в. треба поменути још и И. Бандулавића и И. Анчића, у XVIII в. С. Маргитића, Ф. Ластрића и ауторе самостанских љетописа Н. Лашванина и Б. Бенића, а у XIX в. осим Мартића и Јукића, покретача првог часописа у БиХ Босански пријатељ (1850), и П. Бакулу, М. Недића и М. Шуњића. Изван свештеничког круга пред крај вијека скромним романсијерско-приповједачким радом истичу се Е. Матић и И. Кларић, а централна књижевна фигура тога доба је С. Страхимир Крањчевић (1865–1908) који тада живи у Сарајеву и уређује значајан провладин часопис Нада (1895–1903).

Након почетних назнака код Мартића и Јукића, свијест о књижевности БиХ као посебном корпусу посебно се подстиче у вријеме аустроугарске власти, када срећемо посебан, другачији, смишљено конципиран и свјесно државним средствима спровођен концепт босанске атрибуције у свим областима па и у књижевности. У вези с тим уочавамо три прегледа књижевног стваралаштва у БиХ чији државни карактер потврђује и чињеница да ниједан није објављен на народном језику. Први је скромни, више библиографски Kratek pregled bosanskega slovstva (Марибор 1884) словеначког патера М. Напотника, а друга два прегледа имају и дословно државни карактер, јер су оба објављена на њемачком језику и за потребе државне промоције. Аутор првог је Јохан фон Ашбот у чијој књизи Босна и Херцеговина. Слике са путовања (Беч 1888) има и једно поглавље посвећено књижевном стваралаштву ових крајева, а аутор другог је Коста Херман који у посебном тому едиције Аустроугарска Монархија у ријечи и слици, посвећеном Босни и Херцеговини (Беч 1901), такођер у посебном поглављу даје преглед књижевног стваралаштва у овој покрајини. У међувремену је у Загребу изашла и Повјест књижевности хрватске и српске Ђ. Шурмина (Зг 1898) у којој је, у дијелу у којем се обрађује хрватска књижевност, дато и поглавље „Књижевни рад у Босни". На другој страни, Павле Поповић у чланку „Књижевност у Босни и Херцеговини", објављеном у СКГ (1910) сматра да је књижевност у БиХ у свим њеним периодима „један део опште српске књижевности". Слиједи цјеловита и до тада најпотпунија књига о књижевности у БиХ Хрватско-српска књижевност у Босни и Херцеговини. Од почетака у XI до националног препорода у XIX вијеку Д. Прохаске (Зг 1911), на њемачком језику. У више прилика у вези с овим књижевним корпусом изјашњава се и В. Ћоровић који ће задуго остати најозбиљнији и најутемељенији ауторитет за ово питање. Након чланка „Поглед на књижевност у Босни и Херцеговини", објављеног у несачуваном Вечерњем сарајевском листу (1909), сопствено схватање ове књижевности излаже у приказу поменуте Прохаскине књиге и у неким другим чланцима (1910, 1911, 1912) да би у својој познатој књизи Босна и Херцеговина (Бг 1925) у посебном одјељку под насловом „Књижевност у Босни и Херцеговини", исцрпно и документовано синтетички представио књижевни рад на овим просторима од најстаријих времена. Посебно је значајан Ћоровићев допринос проучавању муслиманске књижевне традиције, нарочито феномена алхамијадо књижевности коју је европска славистика преко њега први пут и упознала. На основу ових Ћоровићевих радова може се закључити да је он књижевност у БиХ условно посматрао као посебан корпус књижевности на нашем језику са сопственим континуитетом који у ширем смислу и даље остаје у континуитету цјелокупне српско-хрватске књижевности. Ћоровићев критеријум припадности овом књижевном корпусу своди се на писце рођене у БиХ и оне који су ту књижевно дјеловали и углавном је остао на снази и у свим каснијим радовима на ову тему, а примјењује се и на овом мјесту.

Што се тиче континуитета српскoг књижевног тока из XIX в. са јединственим ћирилометодијевским културно-књижевним током до средњег вијека он је нешто правилнији и уочљивији. Наиме, у условима када практично потпуно ишчезава црква босанска, централни, изворни и аутентични ток ћирилометодијевске традиције, стијешњен оријенталним цивилизацијско-културним моделом на једној, уступајући дио простора и рудиментарним назнакама књижевног тока хебрејско-шпанског поријекла на другој, и значајно коригован утицајем римске цркве, на трећој страни – природно се продужује у кругу православног свештенства и српских манастира, уз постепено напуштање религиозних садржаја и црквеног језика, почев од оригиналних предговора Теодора Љубавића издањима црквених књига у горажданској штампарији (1519–1521), првој у БиХ, до различитих рукописних књига и даље рађених првенствено за црквене потребе све до XVIII в. При томе треба имати на уму да је језик средњовјековне босанске књижевности првенствено био црквенословенски, а писмо ћирилица, што је у оквиру укупне светосавске православне традиције одувијек било и трајно остало основни атрибут развоја, чувања и артикулације српске националне свијести. Томе треба додати и податак да се у неким средњовјековним босанским списима уз босанску државну атрибуцију изричито спомиње и српско народне име. Због тога је средњовјековна босанска књижевност у највећој мјери била компатибилна са српском средњовјековном књижевношћу, при чему су, с обзиром на то да се радило о јединственом ћирилометодијевском културно-књижевном обрасцу, границе између ова два књижевна тока неријетко биле нејасне и неизвјесне, на исти начин како су се и границе српске и босанске државе у средњем вијеку мијењале и наизмјенично помјерале с једне на другу страну укључујући и значајан дио простора данашње хрватске државе, првенствено Далмације, гдје се домет ћирилометодијевске мисије пред браном латинске цркве и културе даље тешко пробијао, јер није имао снажног сопственог, локалног хрватског државног покровитељства које је било пренесено на Угарску. Све је то допринијело да је вертикала српске националне свијести, културе и књижевности у БиХ из XIX в. имала пуну проходност у дубину средњовјековне босанске ћирилометодијевске традиције и утемељеност у њој, истовремено се снажно, а понекад и пресудно ослањајући и на српску средњовјековну књижевност и даљи развој српске књижевности до XIX в. На другој страни вертикала хрватске и муслиманске културно-књижевне традиције повучена из перспективе „националистичког" XIX в. тече неуједначено и с прекидима јединственог тока ћирилометодијевске мисије.

Посебан замах српском књижевном току у XIX в. дала је укупна језичка и књижевна дјелатност Вука Караџића, у чијем кругу се крећу С. Милутиновић Сарајлија и Л. Георгијевић Милованов, обојица поријеклом из Босне; из Херцеговине с Караџићем сарађује В. Врчевић који је за прикупљање муслиманског народног блага подстакао и Мехмед-бега Љубушака. У склопу веза са ширим српским културним и књижевним простором, књижевну активност у БиХ подстиче и Србско-далматински магазин (1836–1873) који је једно вријеме (1842–1861) уређивао Ђ. Николајевић (1807–1896), рођен у Срему, касније као професор сарајевско-рељевске богословије и митрополит дабробосански оставио значајан траг у културном и књижевном животу Срба у БиХ. На Вуковом трагу кроз читав XIX в. срећемо још бар десетак веома значајних културно-књижевних радника, претежно лица са вишим свештеничким чином, који трагају за старим црквеним и државним рукописима, баве се подстицањем и скупљањем народних умотворина, али и сами пишу дјела о српској црквеној, државној, културној и књижевној прошлости, као што су: С. Шолаја, А. Марковић Сломо, Ј. Памучина, С. Скендерова, П. Чокорило, Н. Дучић, С. Косановић, Х. Михајловић, Т. Братић, Л. Грђић Бјелокосић, којима се придружују и Г. Вучковић Крајишник и В. Пелагић са својим ангажованим списима националног, просвјетитељског и социјалног карактера. За разлику од ове више примијењене врсте књижевне дјелатности, у другој половини XIX и на почетку XX в., све до I свјетског рата, траје у оквиру српског књижевног тока у БиХ жива и снажна књижевна активност која у сваком погледу прати најновија литерарна струјања не само у српско-хрватској него и у европској књижевности. Већ 1885. група сарајевских учитеља покреће часопис Босанска вила, за који је најзаслужнији Н. Кашиковић, часопис који постепено подиже и унапређује књижевна мјерила да би пред I свјетски рат постао мјесто гдје млади књижевни нараштај артикулише најновија књижевна схватања. Истовремено, покрећу у Мостару А. Шантић, Ј. Дучић и С. Ћоровић часопис Зора (1896–1901) који попуњава празнину насталу између првог модерног српског књижевног часописа Српски преглед Љ. Недића (1895) и Српског књижевног гласника Б. Поповића, којим 1901. почиње широка и темељна европеизација српске књижевности. У томе контексту треба поменути и часопис Пријеглед Мале библиотеке (1902–1906, 1908) који у једном тренутку даје уточиште неким младим модерним, још неафирмисаним писцима, које СКГ не прихвата. Најзначајнији српски писци у БиХ тога времена су П. Кочић, А. Шантић, Ј. Дучић и С. Ћоровић, који су били и до данашњег дана остали у самом врху српске књижевности, а уз које ваља поменути и В. Ћоровића, једног од ријетких свестрано, европски образованих слависта у вријеме када о озбиљном научном проучавању књижевности у БиХ још није могло бити говора. Посебно треба истаћи феномен који се именује као књижевност „Младе Босне", у ствари књижевну дјелатност једне групе југословенске националистичке омладине чији је књижевни идеолог био Д. Митриновић, а која је непосредно пред I свјетски рат у Босанској вили и другим листовима и часописима артикулисала најновија модерна европска књижевна схватања тога доба. Осим Митриновића ту су још и В. Гаћиновић, И. Андрић, П. Слијепчевић, Б. Јевтић, М. Видаковић, Д. Мраз, Ј. Варагић, Д. Илић, Д. Радовић итд.

Интегралистичка илирско-југословенска књижевна оријентација која почиње од илираца Мартића и Јукића, а која се преображена, у другом облику, надовезује на угашени јединствени средњовјековни културно-књижевни образац и указује као нека врста надокнаде за њега, у схватању и дјеловању ове младобосанске књижевне генерације доживљава врхунац.Међутим, за разлику од илирско-хрватског књижевног тока који се ускоро чврсто интегрисао у хрватску националну и књижевну свијест и који је даље умногоме био одређен црквеним, моралистичким и национално-поучним карактером, заостајући за укупном хрватском књижевношћу, српски књижевни ток у БиХ од друге половине XIX в. у поетичком и естетском погледу достиже највеће домете укупне српске књижевности и пуном снагом преузима ентузијазам идеологије књижевног југословенства.Пуна демократска отвореност према другим књижевним традицијама од којих се узимало и којима се давало, од тога времена па готово све до пред крај XX в. учинила је да српска књижевна традиција у БиХ постане интегрирајући фактор укупне босанско-херцеговачке књижевности и да као таква стекне предводничку и доминантну улогу у готово свим литерарним областима и питањима, дајући значајне писце укупној српској и југословенској књижевности. Она је, истовремено, од поменутих радова В. Ћоровића пред I свјетски рат па све до распада СФРЈ 1991–1995. имала пресудну улогу у обликовању и одржавању свијести о књижевности БиХ као посебном корпусу југословенског књижевног простора, а и она специфична, надалеко чувена, књижевна слика Босне, настала је у амбијенту српске књижевне традиције од А. Шантића и Св. Ћоровића до Андрића и осталих босанских приповједача.

Иако из универзалног ћирилометодијевског културно-књижевног обрасца током XIX в. израњају три национална књижевна тока, то не значи да они у свом развоју и даље нису међусобно повезани и прожети, што је условљено искуством заједничког живота у прошлости, истим или сличним видовима усменог стваралаштва, али и заједничким општим политичким, културним и књижевним тежњама пред I свјетски рат. Већ у аустроугарском периоду је уочљиво да се писци више не баве само социјалним, породичним и људским амбијентом сопствене средине, при чему је посебно значајан интерес свих за велике изазове и искушења муслиманског човјека који се нашао у епицентру и вихору смјене двају културних и цивилизацијских образаца.

То посебно долази до изражаја у периоду између два свјетска рата. Иако и у том периоду јасно препознајемо националне књижевне токове, они су сада у другом плану, а у први план избијају најновије поетичке карактеристике тадашњег југословенског књижевног простора. У Мостару књижевно дотрајавају Св. Ћоровић и А. Шантић, али Дучић је још итекако пјеснички жив и у овом периоду даје значајна пјесничка остварења. Писци из БиХ (В. Ћоровић, И. Андрић) значајно партиципирају у покретању и уређивању часописа Књижевни Југ у Загребу (1918–1919) у којем се упадљиво пропагирају идеје књижевног југословенства које су на тлу БиХ наишле на веома повољан одјек. Истовремено, продиру и нова, авангардна књижевна струјања: херцеговачки пјесник Антун Бранко Шимић у Загребу постаје кључна књижевна фигура око које се окупљају сљедбеници и присталице експресионизма. Трагове експресионизма под утицајем Шимића и Крлеже срећемо ускоро и код Х. Хуме, а нешто касније и код А. Мурадбеговића и Х. Кикића, чиме муслимански књижевни ствараоци коначно и у поетичком смислу хватају корак с актуелном хрватском и српском књижевношћу. Разочарани што су у новој држави и друштву изневјерени идеали за које су се у вријеме аустроугарске власти борили, припадници млађег књижевног нараштаја око „Младе Босне" резигнирају, покушавају оживјети праве националне вриједности, критички пишу о новом материјалистичком и ћифтинском друштву, али истовремено покушавају да се конструктивно књижевно организују и дјелују.

Својеврстан резиме дотадашње књижевне активности посебно се уочава 1928, на десетогодишњицу народног уједињења и стварања нове југословенске државе. Те године оснива се Група сарајевских књижевника, у поетичком погледу хетерогено књижевно друштво, које је на плану подстицања и организовања књижевног живота у БиХ учинило веома много. Исте године у зборнику Са страна замагљених у Сарајеву, који је издала Група сарајевских књижевника, направљен је пресјек „босанске приповијетке", ексклузивног жанровског облика ове књижевности који је управо ту на лицу мјеста уочен и дефинисан, док се у суботичком часопису Књижевни север (бр. 3–4) даје панорама цјелокупног савременог књижевног стваралаштва у БиХ. И у једном и у другом случају се први пут до тада на једном мјесту књижевност БиХ појављује као јединствен и заједнички корпус свих њених писаца, и српских, и хрватских, и муслиманских, и јеврејских. У зборнику Са страна замагљених као приповједачи заступљени су И. Андрић, Б. Јевтић, Ј. Палавестра, И. Самоковлија, С. Ђокић, М. Ћурчић, В. Шкурла Илијић, Х. Кикић, Ј. Кушан, М. Марковић, Х. Хумо и Р. Перовић Тунгуз Невесињски. Сви су се они тада сматрали југословенским писцима, што нико опет није доживљавао као раскидање са сопственим националним поријеклом које се напросто подразумијевало. Доминирају српски и југословенски оријентисани приповједачи, што је посљедица највеће развијености српске књижевне традиције у БиХ која је у први план избила још у аустроугарском периоду. У свом предговору зборнику Са страна замагљених („Приповедачка Босна") Ј. Кршић истиче да „југословенска књижевност нема историјског континуитета", да је због тога све до најновијег времена имала покрајинско обиљежје, те да се као таква развијала под разним културним и политичким утицајима у неколико центара, а да је један такав центар била и Босна. Панорама књижевности БиХ у Књижевном северу садржи скуп аутора различите генерацијске припадности, поетичког усмјерења и неједнаког естетског домета. Од приповједача ту су тројица који су заступљени и у зборнику Са страна замагљених (И. Андрић, Б. Јевтић и Ј. Палавестра), пјесничким прилозима заступљени су Х. Хумо, Х. Кикић, Д. Вучковачки, М. Врањешевић, Ј. Радуловић, М. С. Шантић, С. Ђокић, Ј. Кушан, В. Обреновић Делибашић, М. Делибашић, С. Хакман, М. Тољ, Р. Јовановић, есејистику представља П. Слијепчевић, а обезбијеђени су и текстови о сва три културно-просвјетна друштва, српској Просвјети, муслиманском Гајрету и хрватском Напретку. У предговору „Савремена књижевност Босне и Херцеговине" М. Вељковића у Књижевном северу указује се на локални колорит и „менталну занимљивост коју књижевност ове покрајине црпи из тла на којем настаје, али се она с обзиром на то да је одређена атрибутима покрајинског карактера не третира „ван заједнице са књижевношћу осталих Срба и Хрвата". Идуће, 1929. у Сарајеву излази и позната Књига другова, антологија младих југословенских социјалних писаца, прва масовна колективна манифестација југословенске књижевне љевице, која је у књижевности међуратног периода имала веома значајну улогу. Овај алманах уредили су Н. Симић и Ј. Поповић, а његовим актерима је по Закону о заштити државе суђено за комунистичку дјелатност, али су ипак ослобођени. Из БиХ у њему су били заступљени Н. Симић, Х. Кикић, И. Грбић, Х. Ченгић, Х. Диздар, С. Бурина, Ђ. Гавела, А. Димитријевић и Б. Миладиновић, мада пјесме неких од њих нису биле социјално ангажоване. Динамизацији књижевног живота посебно је заслугом Ј. Кршића допринио обновљени часопис Преглед (1927–1941).

Да регионалне карактеристике нису у сваком погледу пресудне за конституисање књижевности БиХ свједочи и њен развој послије 1945. када атрибуте посебности овом књижевном корпусу појачавају првенствено државно-територијални критеријуми и разлози. Нови државно-политички положај БиХ као посебне републике у обновљеној југословенској држави пресудно је утицао на стварање повољнијих претпоставки за развој књижевности као и свих других области културе. Већ 1945. оснива се Удружење књижевника БиХ, 1946. се обнавља излажење најзначајнијег међуратног часописа Преглед, а потом се покрећу и нови првенствено књижевни часописи, прво Бразда (1948–1951), а потом и Живот (од 1952), оснивају се државна издавачка предузећа, отвара Филозофски факултет гдје се стварају сопствени кадрови за проучавање књижевности итд. Књижевни живот обнављају писци који су се формирали или јавили између два рата (И. Андрић, М. Марковић, И. Самоковлија, Б. Јевтић, Х. Хумо, З. Шубић, Е. Петровић, Ј. Палавестра), а потом и они који су тек одложили пушку и латили се задатака друштвеног препорода културним и књижевним путем, било да су непосредно послије рата били на задатку у БиХ (С. Куленовић, М. Селимовић, Д. Сушић) или су се нашли у неким другим културним центрима, првенствено у Београду (Б. Ћопић, Р. Тошовић, М. Ољача и др.). Почетни период социјалистичког реализма у којем су више доминирале теме из рата, обнове и изградње земље и класног устројства социјалног живота, и овдје је, као и у читавој Југославији, трајао доста кратко и био без већих посљедица. Јављају се нове књижевне генерације, са новим књижевним сензибилитетом, новим, универзалнијим темама људског живота, другачијим, негативистичким схватањем живота и свијета и новим, модернистичким често и помодним херметичним књижевним изразом. Педесетих година стасала је нова пјесничка генерација коју предводе лирски транспарентни И. Сарајлић и херметични Х. Тахмишчић и В. Крњевић, којима се касније придружују А. Вулетић и В. Лукић који су писали и прозу, те Д. Секулић, Д. Трифуновић, С. Шантић, В. Милошевић, В. Короман, Р. Петров Ного, С. Тонтић, М. Вешовић, Р. Рисојевић, А. Сидран, М. Ненадић, В. Настић, И. Ладин, Ј. Ости, М. Стојић и др. Уз С. Куленовића који је већином живио у Београду, централна пјесничка фигура био је М. Диздар који се првом збирком пјесама јавио још 1936, али је пуну пјесничку мјеру достигао тек тридесет година касније у збиркама Камени спавач (Сар. 1966) и Модра ријека (Сар. 1971). У прози се осим приповједача који су се оформили између два рата јављају приповједачи и романсијери попут Ћ. Сијарића, Р. Трифковића, М. Ољаче, Н. Ибришимовића, Љ. Јандрића, М. Конџића, В. Лубарде, Ђ. Дамјановића, Ј. Лубардића, С. Фетахагића, Н. Ешпека, Н. Радановића, А. Исаковића, И. Хорозовића, Н. Шиповца итд., док је уз Андрића који је у Сарајеву живио веома кратко и Ћопића који је од почетка живио и стварао у Београду, најугледнији прозни писац био М. Селимовић који је своју пуну зрелост и праву југословенску афирмацију доживио тек романом Дервиш и смрт (Сар. 1966). Посебан успон доживјела је књижевна критика што посвједочује часопис Израз, у то вријеме једини часопис за критику у Југославији (покренуо га 1957. М. Бегић). Науку о књижевности и књижевну критику непосредно послије рата представљају С. Назечић, И. Кецмановић, Н. Милићевић и М. Селимовић, а у Сарајеву су као професори предавали и Б. Новаковић, Д. Живковић, М. Пантић и В. Ерчић. Новију генерацију књижевних критичара и истраживача представљали су Б. Милановић, С. Леовац, П. Палавестра, М. Богићевић, С. Кољевић, Р. Вучковић, З. Лешић, Т. Ладан, Ј. Лешић, Х. Куна, М. Ризвић, Д. Ђуричковић, Л. Шекара, Х. Крњевић, Ђ. Бутуровић, Н. Кољевић, В. Максимовић, Љ. Зуковић, К. Прохић, М. Шиндић, Е. Дураковић, Н. Ковач, Ј. Мартиновић, Т. Куленовић, С. Грозданић, Ф. Наметак, А. Љубовић, М. Незировић, Д. Гајевић, Х. Капиџић Османагић, Љ. Томић Ковач, Н. Петковић, Б. Летић, Г. Максимовић итд.

Првим књижевним догађајем којим се БиХ у овом периоду ставља као оквир књижевног дјеловања може се сматрати Зборник савремене босанскохерцеговачке прозе (1950) са предговором С. Назечића у којем се, под утицајем југословенске књижевне идеологије, каже да књижевност БиХ „са неким својим специфичним особинама посебне књижевности не постоји", што је још један од показатеља трајног колебања у схватању статуса књижевног стваралаштва у БиХ. Потом у новопокренутом часопису Живот 1952. постхумно излази обимни рад Ј. Кршића „Књижевност Босне и Херцеговине (од илирског покрета до ослобођења 1918)", а нешто касније и прва књига на ову тему Светло и тамно С. Леовца (Сар. 1957) с поднасловом Преглед књижевности Босне и Херцеговине 1918-1956 с напоменом да не би требало схватити како писци из БиХ „постоје изван српске односно хрватске, или још боље, наше југословенске књижевности". Наредне деценије свијест о књижевности БиХ знатно се појачава и увећава новим дјелима као што су Књижевност Младе Босне (Сар. 1965) П. Палавестре, Будна Босна (Сар. 1966) Р. Рамића, Савремена књижевност у Босни и Херцеговини (Сар. 1968) Р. Трифковића и Виђења Босне (Пљевља 1970) В. Максимовића. Од 70-их година прошлог вијека још више се умножавају књиге, књижевни догађаји, издавачки подухвати, научни скупови и слични, понекад и противурјечни, видови исказивања свијести о појму и садржају књижевности БиХ. Ту првенствено треба истаћи зборник радова Симпозијум о савременој књижевности Босне и Херцеговине (Сар. 1971), послије којег се „легализује" и посебна муслиманска национална књижевност, затим два зборника под насловом Књижевност Босне и Херцеговине у свјетлу досадашњих и нових истраживања (Сар 1977), књиге Књижевни живот Босне и Херцеговине између два рата I–III (Сар. 1980), Босанскохерцеговачке књижевне студије (Сар. 1980) и Преглед књижевности народа Босне и Херцеговине (Сар. 1985) М. Ризвића, те књиге и радове Р. Вучковића, М. Богићевића, Б. Ћорића, Д. Ђуричковића, Б. Летића, В. Палавестре, Љ. Томић Ковач, Ђ. Бутуровић, Е. Дураковића, М. Маглајлића итд. Од издавачких подухвата ваља поменути Библиотеку Културно насљеђе у којој су континуирано објављивана дјела писаца и студије о књижевној и културној прошлости БиХ, те едицију Савремена књижевност народа и народности Босне и Херцеговине у 50 књига у којој су објављена дјела савремених књижевних стваралаца. Посљедњи и најзначајнији подухват у заокруживању свијести о књижевности БиХ представља жанровски пријеглед њижевности БиХ у 23 тома у оквиру едиције Прилози за историју књижевности БиХ (1990–1991) у чијој реализацији су учествовали сви најзначајнији истраживачи и научноистраживачке институције у БиХ.

На начин како је БиХ послије грађанског рата почетком 90-их година XX в. престала бити Југославија у малом, и књижевно стваралаштво у БиХ престаје бити реплика југословенских књижевних прилика, губи ослонац у босанским покрајинским и државно-територијалним атрибутима и осјетно се раслојава према националним књижевним токовима који, наравно, никад нису били ишчезли у интегралистичком илирско-југословенском карактеру ове књижевности. У оквиру тога процеса конституише се нови посебан национални муслимански, односно бошњачки ток књижевности, хрватски књижевни ток уочава се и самостално, али првенствено у оквиру цјеловите хрватске књижевности, док се укупна српска књижевна традиција у БиХ, као органски дио цјеловите српске књижевности, постепено синхронијски и дијахронијски интегрише и подводи под појам књижевност Републике Српске, што унеколико оправдава податак да се савремено српско књижевно стваралаштво у БиХ данас практично у цјелини и одвија у Републици Српској, с ријетким изузецима аутора који су преостали у Сарајеву без перспективе и насљедника у млађој књижевној генерацији. У Републици Српској већ постоји значајна културна и књижевна инфраструктура, обновљен је часопис Путеви, покренути су нови часописи Књижевна Крајина (Бањалука), Српска вила (Бијељина) и Нова Зора (Билећа), постоји Удружење књижевника РС, основана су два Филозофска факултета (Бањалука и Источно Сарајево) гдје се књижевно образују властити кадрови, развија се издавачка дјелатност итд. Међу пјесницима и прозаистима треба истаћи Д. Секулић, Р. Рисојевића, С. Тонтића, Р. Павловића, В. Настића, Ђ. Дамјановића, М. Тохоља, А. Анушића, П. Бјелошевића, Б. Брђанина, З. Костића, Р. Митрића, а стасала је и нова генерација књижевних истраживача (М. Шукало, Р. Поповић, М. Саџак, С. Мацура и др.).

Станислав Тутњевић

Музика. О музици у БиХ из предисторијског и илирско-римског периода сазнаје се преко неколико материјалних остатака, нпр. коштане цјевчице-свирале из палеолитског раздобља, вотивних споменика илирског божанства Видаса (Силвана) са сирингом на устима, бронзане фигуре дјечака с буцином и сл. Најранији документ у којем се говори о музици у Јужних Словена је запис из хроника византијског писца Теофилакта Симокате из VII в. Развој музике у средњовјековној Босни може се пратити у три подручја: духовној црквеној, свјетовној умјетничкој и свјетовној народној музици. Обредно духовно музицирање у католичкој и православној конфесији одвијало се према правилима пјевања прописаним у црквеним књигама, а о обредном пјевању богумила, тј. припадника босанске цркве, нема никаквих података. О народним играма и обичајима музичке природе говоре прикази инструмената и кола на богумилским стећцима (послије X в.). Записи источног поријекла о музици забављачког жанра налазе се у Иловачкој и Београдској крмчији, а подаци западног поријекла углавном се налазе у записима који се чувају у архивама града Дубровника и других европских центара који посједују документа средњовјековне Босне. Босански дворови издржавали су музичаре и забављаче који се према дубровачким изворима називају: ioculatores, cugularii, buffones (све у значењу шаљивџија, забављача, лакрдијаша, жонглера) и histriones (глумац), pifferi и piffarri (фрулаши), lautarius и lautares (лаутисти), tubetae, tubatores и tubicinae (трубачи), pulsatores (свирачи на удараљкама), quacharii, quacharini, gnacharini, gniacharini (бубњари), campognatores (гајдаши) и sonatores (свирачи). Први запис о босанским музичарима са двора Котроманића је из 1408. Најранији податак о дубровачким музичарима на двору кнеза Балше је из 1385, а посљедњи из 1593. када су у резиденцији Сулејман-паше Павловића у Херцег Новом гостовали дубровачки музичари. У вријеме отоманске владавине остају облици затечене конфесионалне праксе, стварају се нови (нпр. Missa quotidiana – Брза миса; Госпин плач), уводи се оријентална исламска и јеврејска пракса музицирања с новим инструментима и облицима езана, илахије, севдалинке, мектерханске музике, пехливанске забаве и јеврејске пјесме. Познато је име музичара Фрање Босанца, а дјелују и фрањевци Мато Бањалучанин, Маријан Алинић, Грго Котроманић, Стјепан Марјановић (збирка Missae novissimae sanctorum, 1846), фра Грга Мартић и др.

У вријеме аустроугарске окупације и у музици се фаворизују западноевропске вриједности. Музички живот карактеризира оснивање пјевачких друштава, оркестара и музичких школа, концертна, композиторска и етномузиколошка дјелатност. Први концерти западноевропске музике одржани су у Бањалуци 31. V 1881, а у Сарајеву 11. XII 1881. у новосаграђеном Официрском дому. Опера Allesandro Stradela Ф. фон Флотова изведена је септембра 1882. у Сарајеву у позоришту Хајнриха Спире. Велику заслугу у развоју музичког живота имали су музичари чешког поријекла. Један од првих био је војни диригент Јулије Фучик, а најзначајнији Фрањо Маћојевски. Основана су пјевачка друштва „Косача" (1873) и Српско православно црквено пјевачко друштво (1877) у Грачаници, Српско ПД „Његуш" (1886) у Тузли, „Männergesangverein" (1887), Народно ПД „Хрвоје" (1888) и Српско ПД „Гусле" (1888) у Мостару, Српско православно црквено пјевачко друштво „Соко-слобода" у Требињу (1892), Српско ПД „Слога" (1888), Хрватско ПД „Требевић" (1894), Југословенско ПД „Лира" (1900), Муслиманско ПД „Гајрет" (1903) и Радничко ПД „Пролетер" (1905) у Сарајеву. Чех Ф. Маћејовски 1908. основао је прву приватну музичку школу с наставом из клавира, соло пјевања, виолине, виолончела и теоретских предмета. Композиторску дјелатност развијали су Алекса Шантић, Ф. Маћејовски, Богомир Качеровски, Алфред Пордес и Јосип Јиранек. Омиљене композиторске форме биле су хорска пјесма и комад с пјевањем. Најзначајнија извођачка институција у то вријеме била је Сарајевска филхармонија (1923).

У периоду 1941–1945. стварају се нови, револуционарни облици музике у партизанском ратном миљеу. На тлу БиХ водиле су се одлучне битке НОБ-а, а у тим условима значајне музичке дјелатности у погледу вођења различитих хорских састава и компоновања за њих развили су Оскар Данон и Цвјетко Рихтман. Послије рата основани су Државна средња музичка школа у Сарајеву (1945), Опера Народног позоришта у Сарајеву (1946), Радио хор (1947), Симфонијски оркестар НР БиХ (1948, од 1953. поново Сарајевска филхармонија), Удружење композитора БиХ (1949), Балет НП у Сарајеву (1950), Музичка академија (1955), Радио-оркестар (1962, касније Симфонијски оркестар РТВСА). Дјеловали су композитори Јосип Мајер, Јосип Хладек Бохињски, Белуш Јунгић, Владо Милошевић, Цвјетко Рихтман, Јарослав Плецитy, Иван Деметер, Младен Позајић, Милан Пребанда, Младен Стахуљак, Мирослав Шпилер, Авдо Смаиловић, Нада Лудвиг Печар, Драгоје Ђенадер, Војин Комадина, Јосип Магдић, Милан Јеличанин, Анђелка Бего Шимунић и др. Први домаћи балет Сатана написао је В. Комадина (1972), а прву оперу Јазавац пред судом В. Милошевић (1977).

Послије рата 1991–1995. дјелује 12 средњих и бројне основне музичке школе. Оснивају се нове високошколске музичке институције у Источном Сарајеву (1994), Бањалуци (1999) и Бијељини, као и одсјеци при педагошким факултетима (Источни и Западни Мостар). Обнављају се дјелатности националних пјевачких друштава, покренути су Опера и Балет НП у Сарајеву (1995). Обновљен је рад Сарајевске филхармоније, јединог симфонијског ансамбла у БиХ. Покренута је дјелатност новооснованог Музиколошког друштва ФБиХ (1997) и Института за музикологију при Музичкој академији у Сарајеву (2004). Утемељене су значајне музиколошке манифестације: Међународни музиколошки симпозиј „Музика у друштву" у Сарајеву и Дани Владе Милошевића у Бањалуци. Од композитора дјелују Рада Нуић, Асим Хорозић (опера Хасанагиница), Алишер Сијарић, Дино Решидбеговић, а у дијаспори, али са значајним удјелом у домаћем музичком животу, Војислав Ивановић, Младен Миличевић, Алдо Кезић, Рамиз Тахири, Свјетлана Буквић, Игор Карача и др.

Иван Чавловић

Позориште. Иако се трагови позоришног живота у БиХ бележе већ од прве половине XV в. (жонглери и свирачи војводе Сандаља Хранића, глумци војводе Петра Павловића), први докуменат о позоришној трупи сачуван је у писму Алибега Павловића (XVI в.), који је своје глумце Радоја Вукосавића с дружином упутио у Дубровник (Ф. Миклошич, Monumenta Serbica, 557). Траг позоришне уметности губи се све до 1840. када сарајевски учитељ Александар Бановић даје представе са својим ученицима (до 1842). Прву позорницу на којој је давао дилетантске представе изградио је у резиденцији у Сарајеву у другој половини XIX в. енглески конзул Холмс. Прве јавне позоришне представе одржане су у Тешњу, у којем је учитељ Стева Петрановић основао дилетантско друштво и дао две представе: 1865. Хебелову Јудиту, а 1866. Шилерове Разбојнике. Браћа Максо и Мићо Деспић приређивали су 1877. у својој кући у Сарајеву дилетантске представе, али само за званице. Зачетници савременог позоришног живота биле су путујуће дружине из Србије и Војводине. Прво је, између 1855. и 1868, дошло позориште Паје Степића, затим позориште Илије Јокића, које је, из родољубивих побуда, залазило чак и у малена босанска села. После аустроугарске окупације, у Сарајево је 1879. прво дошло Драмско друштво Ђорђа Протића. Неке путујуће дружине биле су добро уигране и имале квалитетан репертоар који је игран и у сталним позориштима у Београду, Новом Саду и Загребу. Најпознатији су били Српско позоришно друштво Фотија Ж. Иличића, те дружине Ђ. Протића, Мике Стојковића, Михаила Марковића, Ђорђа Пелеша, Петра Ћирића, Косте Делинија, М. Лазића, Д. Гинића и др.

Под утицајем све бројнијих гостујућих трупа стварају се и домаћа дилетантска друштва, те чине први покушаји формирања сталног позоришта. Тузлански трговац Михаило Ж. Црногорчевић основао је 1898. Прво босанско-херцеговачко народно позориште, које је прву представу (Ђидо Ј. Веселиновића и Д. Брзака) извело на православни Ускрс исте године. После осам месеци турнеје по БиХ позориште се угасило. У јулу 1903. Богољуб Николић је у Сарајеву основао Прво српско народно позориште за БиХ, али је и оно убрзо, после турнеје у пролеће 1904, престало с радом. Почетком 1912. сарајевска занатлијска и радничка омладина основала је Српско дилетантско позориште. Први управник био је А. Милојевић, глумац и редитељ, члан Београдског позоришта. Ансамбл је имао око 30 чланова, од којих 10 професионалаца. Позориште је успело да се афирмише, имало је богат репертоар и извело око 50 представа. Почетком маја 1913. окупацијске власти су му забраниле рад. Земаљска влада је крајем 1913. основала Земаљско народно позориште, али је I светски рат омео његов рад.

По ослобођењу 1918. долази до процвата позоришног живота: стварају се бројне дилетантске дружине, гостују руске избеглице (Сибирјаков, Муратов, Мансвјетова) и београдско Народно позориште. НП у Сарајеву основано је 1919, први управник био је Стеван Бракус, а драматург књижевник Боривоје Јевтић. Ансамбл од 30 чланова отпочео је рад 5. X 1920. У међуратном периоду доживљавало је успоне и падове, од 1928. деловало је, спојено са Сплитским казалиштем, као Позориште за Западне области, а од 1935. до априла 1941. опет као НП. За време окупације добило је име Хрватско државно казалиште. После ослобођења 1945. НП доживљава препород, формира се солидан уметнички ансамбл, врши се адаптација зграде (1950–1952) ради проширења рада Драме, Опере и Балета. Позориште до 1991. делује на ширем југословенском простору и стиче бројна признања. У Сарајеву делују и Пионирско позориште, Позориште лутака (оба основана 1950), Камерни театар 55 (основан 1955. као Мало позориште) и Позориште младих.

Друго стално позориште, НП Врбаске бановине, отворено је у Бањалуци 18. X 1930. Делује од оснивања без прекида. Преименовано је у НП Републике Српске. У Бањалуци делују и Дјечје позориште и Градско позориште „Јазавац". НП у Тузли отпочело је рад 30. III 1949, од када континуирано делује. НП у Мостару основано је, такође, октобра 1949, а ту делује и Позориште лутака. У Зеници је професионално позориште формирано фебруара 1950. У БиХ делује и неколико неформалних глумачких ad-hoc група. Уметнички кадрови образују се на Академији сценских умјетности и Музичкој академији у Сарајеву и на Академији умјетности у Бањалуци. Постоји више позоришних фестивала: Фестивал малих и експерименталних сцена (Сарајево), Сусрети позоришта БиХ (Брчко), Сусрети позоришта лутака БиХ (Бугојно), Позоришне игре БиХ (Јајце), Театар фест „Петар Кочић" (Бањалука), Међународни фестивал комедије „Мостарска лиска" (Мостар), Међународни фестивал позоришта за дјецу (Бањалука).

Зоран Т. Јовановић

Кинематографија. Прва јавна филмска представа одржана је у Сарајеву 27. VII 1897, са програмом филмова браће Лимијер, на тадашњем Циркус плацу (у близини Скендерије). Почетком XX в. слични програми приказивани су и у осталим већим градовима (Мостар, Тузла, Бањалука). После пожара, у којем је изгорео велики монтажни путујући Електро биоскоп Голер, Паулина Мец Валић, са браћом Карлом и Албертом, подиже у Сарајеву 1912. прву сталну дворану Кино-театар Аполо. Поједине стране компаније спорадично су снимале у БиХ, најчешће фолклорне призоре, а француски сниматељ Луј де Бери добио је 1909. службену дозволу за документарна снимања. Први домаћи сниматељ био је његов ученик Антон Валић. Снимио је документарне репортаже Свечано отварање Напретковог дома у Сарајеву (1913), Устоличење реис-ул-улеме (1914), Социјалистичка прослава 1. маја 1914. године у Сарајеву и посебно значајну репортажу Сарајево. Убојство престолонаследника Франца Фердинанда, са снимцима пријема у Вијећници, прокламације преког суда и демолирања продавница српских трговаца после атентата. Између 1910. и 1915. на око два милиона становника било је око 20 сталних биоскопа. После рата кино-мрежа се проширивала, али је и даље била у рукама иностраних дистрибутера. БиХ, а посебно Сарајево са својом Баш-чаршијом, постаје мета бројних иностраних филмских екипа (првенствено немачких и аустријских, али им се придружују и француске, чехословачке и америчке), које ту налазе сурогатне амбијенте за своје оријенталне сторије. Тридесетих година Шпиро Боцарић, сликар и есејист из Бањалуке, аматерски реализује кратке документарне филмове. Миодраг Мика Ђорђевић, сниматељ и редитељ из Београда, такође почетком 30-их остварује запажене репортаже о Сарајеву. Током II светског рата снимале су бројне окупаторске, али и партизанске екипе (нпр. Друго заседање АВНОЈ-а), али је већина тих снимака уништена. Одмах по завршетку рата (1945) основана је Подружница за БиХ Државног филмског предузећа ДФЈ. Окупљају се кадрови и шаљу на стручне течајеве у Београд и Загреб. У мају 1947. обављена су снимања за први Филмски мјесечник, а у јулу исте године формирано је предузеће за производњу филмова Босна филм, које је наставило реализацију месечника. Радећи на њима, у пракси су се школовали први филмски стручњаци. Током 1950/51. реализован је први дугометражни играни филм Мајор Баук (сценарио Бранко Ћопић, режија Никола Поповић), пуштен је у погон филмски студио „Јагомир" и формирано је Удружење филмских радника БиХ. Педесете године обележила су гостовања редитеља из других средина, а као најуспешнији оцењени су: Федор Ханжековић (Стојан Мутикаша, 1954), Славко Воркапић (Ханка, 1955), Игор Претнар (Пет минута раја, 1959) и, нешто касније, Вељко Булајић (Козара, 1962). После неколико мање успешних покушаја домаћег редитеља Бошка Косановића (Кућа на обали, 1954; Клисура, 1956; Мале ствари, 1957), први домаћи успели играни филм реализовао је редитељ Тома Јанић (Црни бисери, 1958). За то време већина домаћих редитеља ради на документарним филмовима: Жика Ристић, Пјер Мајхровски, Хајрудин Крвавац, Гојко Шиповац, Милутин Косовац. После оснивања предузећа за производњу краткометражних филмова Сутјеска филм, афирмацију стичу Суад Мркоњић, Мидхат Мутапчић, Влатко Филиповић, Вефик Хаџисмајловић, Бакир Тановић, Петар Љубојев, Златко Лаванић, Мирјана Зорановић, Весна Љубић и др. Значајан допринос еманциповању филма од традиционализма и „естетичке тромости" дао је, средином 60-их, киноаматерски покрет у Кино-клубу „Сарајево" (најзначајнији аутори су Ивица Матић и Мирко Комосар). У оквиру Кино-клуба појавио се 1967. и филмски часопис Синеаст (оснивач и главни уредник до 1992. Никола Стојановић), који се афирмисао као најквалитетније и најпопуларније гласило у целој Југославији. Током 60-их са играним првенцима наступају многи сарајевски редитељи (Ж. Ристић, Г. Шиповац, М. Косовац, В. Филиповић), а најзапаженији су Х. Крвавац (Диверзанти, 1967), Бато Ченгић (Мали војници, 1967), Мирза Идризовић (Рам за слику моје драге, 1968), Боро Драшковић (Хороскоп, 1969) и Н. Стојановић (Драга Ирена, 1970). У следећој декади продукција играних филмова запада у кризу, али се наставља афирмација „сарајевске школе документарног филма".Осамдесете године су означене „експлозијом" квалитета играних филмова потврђеног и на међународном плану, пре свега захваљујући успесима прва два филма прашког ђака Емира Кустурице (Сјећаш ли се Доли Бел, 1981. и Отац на службеном путу, 1985). Филмови З. Лаванића (Стратегија швраке, 1987), Мирослава Мандића (Живот радника, 1987), Н. Стојановића (Од злата јабука, 1986) и Ненада Диздаревића (И то ће проћи, 1985) такође су лауреати међународних филмских смотри. Почетак 90-их протиче у знаку суровог распада југословенске заједнице, што се посебно трагично одразило у овом подручју. Последњи значајан пројекат пред рат, Стојановићев Belle epoque, чекао је пуних 17 година да буде завршен (1990–2007), а посвећен је управо пионирима кинематографије у БиХ, породици Мец Валић. Захваљујући посебној пажњи међународне јавности, током последње деценије XX и прве деценије XXI в. долази до ревитализације филма. Осим документарних филмова посвећених ратној трагедији (1991–1995), успех на међународном плану постижу и играни филмови сличне тематике. То се, пре свега, односи на филмове Савршени круг Адемира Кеновића (1997), Ничија земља (2001, Оскар за најбољи страни филм 2002) и Циркус Колумбија (2010) Даниса Тановића, Гори ватра (2003) и Код Амиџе Идриза (2004) Пјера Жалице, Грбавица (2006, Златни медвед на фестивалу у Берлину) Јасмиле Жбанић и Снијег (2008, кандидат за Оскара) Аиде Бегић. Осим подразумевајуће патетике, из ових филмова зрачи и аура хуманих порука. Крајем 1995. oснован је „Сарајево Филм Фестивал" који је стекао завидну репутацију.

Никола Стојановић

Просвета, култура, наука. Просветни развој БиХ вуче корене из средњовековне Босне у којој се писменост гајила на дворовима владара, феудалне властеле, те у православним и фрањевачким манастирима, односно самостанима.

У раздобљу турске окупационе управе (1463–1878) уз џамије су отваране почетне школе зване сибиан-мектеби. Године 1870. у БиХ је таквих школа било 850, а похађало их је 39.472 деце. Просветни закон, донесен 1869, прописао је обавезно отварање и похађање државних основних школа, али мало ко га се држао. Хришћанско становништво БиХ отварало је и неговало своје школе. Срби у Сарајеву основну школу су имали још 1539–1560, потом 1682. и 1727. У XIX в. основне школе су отварали: 1819. у Зворнику, 1820. у Чајничу, 1822. у Грачаници и Травнику. Године 1870. било је 57 српских школа. Женску школу у Сарајеву је 1857/58. отворила Стака Скендерова, а 1866. Енглескиња Аделина Полина Ирби. Основне школе су отварали и босански фрањевци и Јевреји, насељеници после протеривања из Шпаније. Основне приватне школе отварали су и путујући учитељи. У Сарајеву је била најамничка (послужничка) школа за трговачке и занатске научнике (шегрте). После 1870. милосрдне сестре из Загреба су при женским самостанима у Сарајеву, Дервенти, Бањалуци, Доцу (код Травника), Ливну и другим местима отварале основне школе.

Аустроугарска је у БиХ, после окупације 1878, отворила државне (комуналне) основне школе, којих је 1912/13. било 374, а 1914. чак 469. Срби су и у аустроугарској окупацији задржали и даље отварали српске конфесионалне школе, којих је 1909/10. било 114. И муслимани су имали конфесионе школе, док су такве хрватске постепено укинуте. Своје основне школе у БиХ имале су и насељеничке колоније.

У раздобљу Краљевине СХС/Југославије 1918–1941. подигнуте су нове основне школе, које су 1939. похађала 153.783 ученика. У доба фашистичке окупације, 1941–1945, оне су радиле врло неуредно, а школске зграде су претваране у затворе и касарне. Често су на ослобођеној територији радиле упоредо са курсевима за неписмене. После ослобођења 1945. основним школама у БиХ је посвећивана нарочита пажња – и у градовима и у селима.

Од средњих школа за турске владавине најбројније су биле медресе, од којих је 1537. најпознатија била Гази Хусреф-бегова медреса у Сарајеву. У БиХ их је 1876. било 43. За спремање православних свештеника Срби су 1858. основали приправну духовну школу у манастиру Житомислићу, 1866. Српску богословију у Бањалуци, а 1882. Српско-православну богословију у Сарајеву, односно Рељеву од 1884. Католичке верске школе у БиХ осниване су већином уз фрањевачке самостане.

И хришћани су дизали своје световне средње школе. Прву такву отворили су Срби, у Сарајеву 1855. До 1883. радила је под разним именима: српска реалка, српска гимназија, српска трговачка школа. Слична школа отворена је и у Мостару. Хрватске средње школе основане су 1855. у Ливну, 1865. у Сарајеву, а касније и у Фојници. Муслиманску средњу школу, тзв. Руждију, у Сарајеву је 1864. отворио везир Топал Осман-паша.

У развоју средњих школа у БиХ са аустроугарском окупацијом настаје нови период. Прва реална гимназија основана је у Сарајеву 1879, да би 1883. била претворена у пуну класичну гимназију. Државне гимназије класичног правца отворене су: 1893. у Мостару, 1899. у Тузли, а реалке у Бањалуци 1895. и Сарајеву 1905. Касније су гимназије отворене у Бихаћу и Дервенти, а фрањевачке у Високом и Широком Бријегу, док је у Травнику формирана надбискупска.

У раздобљу Краљевине СХС/Југославије, радиле су раније гимназије, а осниване су и ниже: у Бијељини, Приједору и Требињу (касније прерасле у пуне гимназије), у Брчком, Босанској Градишци, Ливну, Фочи, Гацку и Стоцу. Од три отворене женске гимназије, две су биле у Сарајеву, а једна у Бањалуци. Поред њих у БиХ је било 47 грађанских школа – 35 државних и 12 приватних. У време II светског рата у БиХ је било 13 пуних гимназија, осам нижих и 35 грађанских школа, као и три приватне гимназије и 12 грађанских школа. После рата укинуте су грађанске школе и отваране ниже гимназије. У Сарајеву је 1949. отворена класична гимназија, а потом су у БиХ формиране 23 гимназије старијих разреда, 49 нижих гимназија и 54 осмогодишње школе.

Осим средњих, у БиХ су у аустроугарском раздобљу радиле и стручне школе: 1882 – Образовалиште за помоћне учитеље у Сарајеву, које је 1886. претворено у четворогодишњу учитељску школу; 1911 – Државна женска учитељска школа у Сарајеву; 1913 – Државна мушка учитељска школа у Мостару. Више девојачке школе отворене су у Сарајеву и Мостару (1893), Бањалуци (1898) и Дервенти (1917). Трговачке школе формиране су у Сарајеву, Бањалуци, Тузли, Брчком, Мостару, Ливну, Бихаћу, Бијељини, Травнику и Требињу, а у Сарајеву и Трговачка академија, као и Средња техничка школа са грађевинским и шумарским одсеком (1889). Трговачке академије отворене су 1923. у Брчком, 1931. у Бањалуци и 1939. у Мостару, а двогодишње у Тузли и Сарајеву. Године 1924. почела је у Дрвару да ради Индустријска дрварска школа; 1929. Државна кожарска школа у Високом, а 1939. Средња техничка школа у Бањалуци. У том раздобљу у БиХ је радило девет нижих пољопривредних школа и течајева. Број учитељских школа, државних и приватних, остао је исти, с тим да је учитељска школа из Дервенте 1926. пресељена у Бањалуку. У социјалистичкој Југославији стручне школе су претворене у школе ученика у привреди, а отваране су ниже индустријске школе за електропривреду, рударство, текстил, кожарство, дрво и метал.

Од виших школа у БиХ су отворене: 1927 – Виша исламска шеријатска теолошка школа, са универзитетском наставом; 1940 – три католичке високе богословске школе са рангом универзитета. Прве више школе у социјалистичком раздобљу биле су више педагошке: 1946. у Сарајеву, 1951. у Бањалуци и Мостару, а 1948. Виша зуботехничка школа у Сарајеву. Факултети су оснивани следећим редом: 1947 – Правни; 1948 – Медицински у Сарајеву; Висока пољопривредна школа за планинско газдовање је исте године прерасла у Пољопривредно-шумарски факултет; 1949 – Технички факултет (са архитектонским и грађевинским одсецима); 1950 – Ветеринарски и Филозофски; 1952. – Економски. Универзитет у Сарајеву основан је 1949. Универзитет у Бањалуци (са шест факултета, три више школе и девет института и завода) основан је 7. XI 1975. Школске 1977/78. на њему је студирало 8.423 студента. У универзитет је укључено више наставних и наставно-истраживачких организација.

Високошколске организације у БиХ су осниване следећом динамиком: 1951 – Виша педагошка школа, касније Педагошка академија са пет смерова; 1975 – Економски, Електро-технички, Машински, Правни и Технолошки факултет, те Виша економско-комерцијална школа; 1978 – Медицински факултет. Научно-истраживачке организације биле су: Економски, Институт за испитивање грађевинског материјала, Институт за хемијску прераду дрвета „Инцел", Истраживачко-развојни центар „Јелшинград", Институт фабрике за професионалну електронику „Руди Чајавец", Истраживачко-развојни центар „Врбас", Пољопривредни завод, Ветеринарско-сточарски центар, Институт заштите и Институт за историју. За потребе Универзитета у Бањалуци организован је Центар за друштвене делатности „CEDUBAL", који се бавио развојем физичке културе. За смештај студената установљен је студентски дом са 608 лежаја и студентски ресторан са 1.000 места.

У културно-просветном животу у БиХ су основана следећа друштва: Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета" (1902), Муслиманско друштво „Гајрет" (1903) и Хрватско друштво „Напредак" (1907), који су са прекидима радили до 1949, а нека су обновљена 1990. Јевреји су 1894. основали културно друштво под називом „La Lira". Више културно-просветних друштава имало је и радништво БиХ. У раздобљу социјалистичке Југославије у БиХ је основано на хиљаде библиотека, читаоница, омладинских, задружних, радничких, те домова културе, народних универзитета, културно-уметничких друштава, аматерских позоришних група, дилетантских секција и хорова. Нека од тих друштава делимично су настављала традицију сличних група и секција из НОР-а, културно-уметничких група које су деловале у саставу јединица НОВ. Од 1948. посебну бригу о њима води новоосновани Савез културно-просветних друштава БиХ.

У БиХ су 1980. најзначајније културне установе биле: шест професионалних, пет дечијих и 15 аматерских позоришта, више од 650 школских, те 366 научних и народних библиотека, од којих су најважније биле Национална и универзитетска библиотека у Сарајеву и Народна и универзитетска библиотека „Петар Кочић" у Бањалуци.

После Дејтонског мира све раније републичке установе у Сарајеву припале су Федерацији БиХ, а Републици Српској оне на њеном простору. У Федерацији БиХ постоји 13 позоришта, од којих осам професионалних, четири аматерска и једно дечје. Нарочито значајне институције културе у БиХ су: Народно позориште, Земаљски музеј, Хисторијски музеј (бивши Музеј револуције БиХ), Музеј књижевности и позоришне умјетности, Умјетничка галерија БиХ, Музеј града Сарајева, Архив БиХ, Кантонални архив (бивши Историјски архив), све у Сарајеву; Регионални музеј Поуња у Бихаћу; Архив Републике Српске (бивши Архив Босанске Крајине) у Бањалуци, Архив Херцеговине у Мостару, Историјски архив у Тузли и Архив средње Босне у Травнику. До рата 1992. радили су и Музеј Првог заседања АВНОЈ-а у Бихаћу, Музеј Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу, Музеј Првог заседања ЗАВНОБИХ-а у Мркоњић Граду, Спомен-музеј „25. мај" у Дрвару, Музеј Козара у Приједору, Музеј фочанског раздобља НОБ-а у Фочи и раднички универзитети у Сарајеву, Тузли, Мостару, Добоју, Бихаћу и Бањалуци. Домови културе били су у Бањалуци, Зеници, Брчком, Јајцу, Требињу и Завидовићима, док су завичајне музеје имали Требиње, Високо, Добој и Травник.

У издавачкој делатности значајни су били „Свјетлост" и „Веселин Маслеша" у Сарајеву и „Глас" у Бањалуци. О споменицима прошлости старали су се и старају Завод за заштиту културно-историјског и природног наслеђа БиХ у Сарајеву, Кантонални завод у Сарајеву, Завод за заштиту у Тузли и Мостару и Републички завод за заштиту културно-историјског и природног насљеђа у Бањалуци. Од позоришта Федерације БиХ и Републике Српске значајни су Народно позориште у Сарајеву, Камерни театар 55 у Сарајеву, Позориште Републике Српске и Дјечије позориште у Бањалуци, те луткарска у Тузли, Мостару и Зеници. У културном животу и Федерације БиХ и Републике Српске јављају се нове културне институције, и државне и приватне. Све је већа међусобна сарадња културних установа и друштава ентитета.

Наука у БиХ настаје са аустроугарском окупацијом. Зачетници су јој били образовани странци, у првом реду археолози. С њима почиње одвлачење споменика у јавне и приватне збирке. У вези с тим је 1885. у Сарајеву основано Музејско друштво, а 1888. Земаљски музеј за Босну и Херцеговину, у чијем оквиру је 1908. почео да ради Завод за испитивање Балкана, са задатком да сакупља материјал о Балкану и окупља научнике који га проучавају. У новооснованој Краљевини СХС при Земаљском музеју основан је и Фитопатолошки завод за проучавање и сузбијање биљних штеточина (са публикацијом „Рад") и Галерија слика са тематиком из босанскохерцеговачког живота. У том раздобљу је основан и одсек Пољопривредно-шумарског факултета из Земуна.

У раздобљу социјалистичке Југославије у БиХ, у складу са развојем друштвено-политичких и економских прилика, долази до оснивања знатних научних установа: института, завода и лабораторија, неких при Земаљском музеју, других при гранама привреде и универзитетима: 1945 – Завод за заштиту споменика културе и природних ријеткости, најпре при Земаљском музеју, а касније издвојен у самосталну установу (издавао годишњак Наше старине); 1946 – при Земаљском музеју у Сарајеву основан је Музеј народне револуције, потом издвојен у самосталну установу за прикупљање и проучавање НОБ-а и ослободилачких покрета; Државни ветеринарски завод у Сарајеву за сузбијање и искорењивање сточних болести; Завод за пољопривредна истраживања у Сарајеву; Пољопривредни завод у Мостару и Сточарски завод у Сарајеву (вршили одабирање сорти за пољопривредну културу, рентабилност винограда и подизање сточарске производње); 1947 – Биолошки институт у Сарајеву (издвајањем из збирки Земаљског музеја, везан за Филозофски факултет после његовог оснивања), Институт за проучавање фолклора, Пољопривредни завод у Бањалуци, Балнеолошки завод у Сарајеву (проучавао лековитост вода, блата и климе у БиХ), Урбанистички завод у Сарајеву (решавао урбанистичке проблеме, регулационе планове, градове и насеља) и Завод за индустријска истраживања у Сарајеву (испитивања сировина, полуфабриката и готових производа – укинут 1952).

У оквиру Универзитета у Сарајеву основано је више факултета, института, завода и лабораторија за потребе наставе и науке. Године 1950. формирани су Институт за научна шумска истраживања и Оријентални институт (сакупљање, обрада и публиковање материјала из раздобља османске власти, који издаје публикацију „Прилози за оријенталну филологију и историју југословенских народа под турском влашћу"), Завод за геолошка истраживања (укинут 1952) и Економски институт. Научно друштво НР БиХ основано је у Сарајеву 1951. При њему је 1954. формиран Балканолошки институт са задатком да проучава језик и културу балканских народа (публикације „Радови", „Дјела", „Грађа" и „Годишњак"). Централни хигијенски завод, основан у Сарајеву, бавио се проучавањем хигијене и ширењем здравствених начела, социјалном медицином и здравственом заштитом. Завод за водопривреду и Институт за рударство у Сарајеву, те Дувански институт у Мостару, основани су 1952, а идуће године Институт за рибарство и Завод за унапређивање домаћинстава у Сарајеву. Завод за унапређење школства основан је у Сарајеву 1952. Епизоотиолошко-дијагностичка станица у Бањалуци претворена је 1952. у Ветеринарски завод, који је са сарајевским обављао бактериолошка и серолошка испитивања и практичне радове на сузбијању сточних болести. У исто време установљен је и Завод за унапређење шума у Сарајеву.

Научни рад на Универзитету у Сарајеву развијао се постепено. До краја 1953/54. одштампано је око 850 радова. Правни и Пољопривредно-шумарски факултети издавали су своје годишњаке, да би касније и други факултети почели да штампају научне часописе. Факултетски наставници су и чланови редакција и главни сарадници часописа: Veterinaria, Зборник за питања из области анималне производње (издање Друштва ветеринара), Медицински архив (часописа Друштва лекара БиХ) и Историјски зборник (Друштво историчара БиХ). Осим факултета, виших школа и академија, 1980. биле су регистроване још 43 научно-истраживачке организације.

У самосталној дејтонској БиХ 1999. у Федерацији БиХ је радило пет универзитета – у Сарајеву, Тузли, Бихаћу и Мостару (два), са 48 факултета, седам виших школа и четири академије, а у Републици Српској 24 факултета, четири више школе и три академије на универзитетима у Бањалуци и Источном Сарајеву.

Ђорђе Микић

Медији. Први босанскохерцеговачки лист на српском језику појавио се у Сарајеву 7. IV 1866. под насловом Босански вјестник. Штампан је ћирилицом новим Вуковим правописом, а издавач и уредник био је Игњат Сопрон, књижар и штампар из Београда. Садржавао је политичке вести и забавно-поучно штиво. У Сопроновој печатњи излазила је и Босна, лист „за вилајетске послове, вијести и јавне користи", од 28. V 1866. до 18. VII 1878, на целом табаку, с једне стране ћирилицом, а с друге турском арабицом. Сарајевски цвјетник, режимско гласило, на српском и турском језику, такође је уређивао Игњат Сопрон, а власник и издавач ефендија Мехмед Шарић-Куртћехајић бранио је позиције турских управљача и нападао српску штампу. Лист је у Вилајетској штампарији излазио од 1868. до 1872. Званичне новине Херцеговачког вилајета Неретва јављале су се у Мостару 1876, до укидања вилајета исте године; две спољашње странице биле су на српском, а две унутрашње на турском. Званични лист босанскохерцеговачке владе за време аустроугарске окупације Босанско-херцеговачке новине штампане су на српскохрватском (ћирилицом и латиницом) и на немачком (1878–1881); од 1881. излазиле су под називом Сарајевски лист, до 1918, неко време и свакодневно. Први независни лист за време аустроугарске окупације Требевић (1881) забрањен је после другог броја. Босанска вила, који су у Сарајеву издавали учитељи, одржао се скоро три деценије (1886–1914), а спада међу најзначајније српске књижевне часописе. Веома угледна је била и Зора, лист за забаву, поуку и књижевност, који су од 1896. до 1901. издавали у Мостару Алекса Шантић, Светозар Ћоровић и Јован Дучић. Културно-политички часопис Дан почео је да издаје у Сарајеву Лазар Димитријевић, али је био принуђен да га у три маха обуставља, а усталио се као орган Самосталне народне странке (1907–1912). Политички лист је била и Српска ријеч (1905–1912), коју је уређивао у Сарајеву Васиљ Грђић, више пута недељно и дневно. Власти су га често плениле, а уредника затварале. Књижевник Петар Кочић био је у Сарајеву главни уредник политичког листа Отаџбина пред I светски рат – бунтовничке идеје нису се допадале властима, те је лист често плењен, глобљен и забрањиван, а уредници и чланови управе осуђивани на строги затвор. Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета", формирано 1902 у Сарајеву, имало је своје истоимено гласило које је покренуто 1907. и излазило до рата, обновљено 1919, јављало се до 1937. Либерална српска интелигенција окупљала се од 1907. око листа Народ, који је обновљен 1920, у новој серији. Радикално-демократски напредњаци своју политичку платформу заснивали су на схватању о јединству Срба, Хрвата и Словенаца, оспоравали су могућност омеђавања једног племена од осталих и залагали се за духовно јединство сва три народа. Децембра 1918. ујединили су се с групом око предратне Отаџбине и издавали лист Словенски Југ. У исто време кренула је и Српска зора која је одбацивала југословенство и сматрала да Србија мора бити пресудан чинилац у новој држави: „Сви Срби Србији – Србија свим Србима". Радикали, који су били за централистичко државно уређење, имали су у свим већим градовима своје органе. У међуратном периоду најдуже је излазио и имао највећи тираж сарајевски Јужнословенски лист (1918–1941). После II светског рата централно босанскохерцеговачко гласило било је сарајевско Ослобођење. После стварања Републике Српске, у Бањалуци су настала два главна дневна листа, Глас Српски и Независне новине. Постоје још два дневника, Прес и Фокус, а популарни београдски Блиц издаје у Бањалуци Еуроблиц. Поред Радио-Сарајева и Телевизије Сарајево, електронски медији основани су у свим већим центрима, како у Федерацији тако и у Републици Српској. Од регионалних ТВ студија, најпознатији је бјељински БН.

Душан Попов

Физичка култура, спорт. За време турске владавине постојала је обавеза да се ђаци редовно баве спортом. Учитељ у Мостару Андра Павасовић је 1846. обучавао своје ученике у рвању, трчању, скакању и бацању камена с рамена. Мирко Савић, учитељ у тузланској основној школи, 1853. организовао је такмичења у трчању и скоковима удаљ и увис. Познати социјалиста и народни лекар Васа Пелагић је 1860–1863. у основној школи у Брчком и 1866. у Педагошко-богословском училишту у Бањалуци обучавао питомце у вежбању са штаповима, трчању и скакању. Лекар Ристо Јеремић основао је 1893. у Фочи Прво српско гимнастичко-трезвењачко друштво Српски соко, које су тадашње власти убрзо забраниле због његових националних циљева. До смрти аустријског земаљског намесника у БиХ Бењамина Калаја (1903) био је велики притисак на домаће становништво, посебно српско, тако да се и спорт слабије развијао. Почетком XX в. основан је велики број соколских друштава која су била стожер окупљања Срба са идејом уједињења са сународницима у Србији и Војводини. У Сарајеву 1905. образовано је Српско гимнастичко друштво Душан Силни, које је 1909. променило име у Српско гимнастичко друштво Српски соко. Четрдесет српских друштава сјединило се 1909. у Српску соколску жупу БиХ. Прво атлетско такмичење одржано је 1911. у Сарајеву у организацији друштва Осман, које је 1913. променило назив у Српски спортски клуб. Соколски покрет се снажно развио између два светска рата, у Сарајеву је приређено неколико покрајинских слетова. Тада су настала и прва спортска друштва са више секција. Највише је било фудбалских клубова, а 1908. у Сарајеву је основан први фудбалски клуб у БиХ, који је добио име Славија. Оснивачи су били истакнути атлетичар Феодор Лукач, Здравко Јефтановић, Емил Најшул и Свето Геровац. Славија је играла значајну улогу у југословенском фудбалу између два рата. Престала је да постоји 1941, а обновљена је 1992. Жељезничар је основан 1921, мостарски Вележ 1922, бањалучки Борац 1925, а значајну улогу имали су и САШК, Леотар и др. После II светског рата старијим спортским друштвима придружило се 1946. и веома развијено Сарајево, чији је фудбалски клуб 1967. освојио титулу првака Југославије, а 1972. првак је постао Жељезничар. Много успешнији, поготово на међународном нивоу, били су клубови у другим спортовима. Бањалучки Борац је седам пута био рукометни првак државе и 10 пута победник купа. Највећи успех остварен је 1976. када су Бањалучани постали прваци Европе, а 1991. освојили су Куп ИХФ. Рукометаши Милорад Кривокапић, Небојша Поповић, Абаз Арсланагић, Добривоје Селец, Здравко Рађеновић и Звонимир Сердарушић, дали су велики допринос успесима југословенског рукомета. Изузетне резултате остварили су и кошаркаши сарајевске Босне (основана 1951), који су освојили три титуле првака Југославије (1977/78, 1979/80. и 1982/83) и куп; највећи успех постигли су победом у Купу европских шампиона 1979. са тренером Бошком Тањевићем, а Мирза Делибашић, Жарко Варајић и Ратко Радовановић били су истакнути чланови државне репрезентације. Кошаркашице БиХ такође су биле успешне: Жељезничар је био првак 1970/71, Босна 1973/74. уз три тријумфа у купу (1972/73, 1976/77. и 1977/78), док је тузланско Јединство било првак СФРЈ за кошаркашице 1986/87, 1987/88. и 1989/90. Одбојкаши Модриче (1979) и Босне (1987) били су прваци Југославије. Успешни су били и стрелци (почеци 1898), посебно Здравко Милутиновић, Срећко Пејовић и Мирослав Шипек, атлетичари, пре свега АК Сарајево, који су дали много државних првака и рекордера, као и боксери бањалучке Славије, међу којима су се истицали Маријан Бенеш, првак Европе 1973. у полувелтеру, професионални првак Европе у супервелтер категорији 1979, као и Антон Јосиповић, олимпијски шампион у полутешкој категорији из Лос Анђелеса 1984. Међу најистакнутијим шахистима СФРЈ били су велемајстори Бојан Курајица и Предраг Николић. Сарајево је било успешан домаћин многих великих такмичења од којих се истичу Светско првенство у стоном тенису 1973. и, посебно, Зимске олимпијске игре 1984. које су званично проглашене за најбоље организоване игре дотад. Објекти изграђени за Олимпијске игре доста су запуштени током рата у БиХ, дошло је до одласка спортиста и тренера у иностранство, а прави спортски живот је готово потпуно замро. Спортска такмичења одржавана су спорадично, прво по ентитетима (првенства Републике Српске и Федерације) да би се после рата, а нарочито од 2000. обновила лигашка такмичења на нивоу целе БиХ. Олимпијски комитет БиХ основан је 1992, а досад најбољи пласман на олимпијским играма је шесто место стрелца Неџада Фазлије, у Сиднеју 2000, у дисциплини ваздушна пушка.

Милојко Тубић

ИЗВОРИ: „Ферман султана Махмуда, сина султана Мустафе-хана, србском патријарху Арсенију", ГСУД, 1859, 11, 182; Ј. Јеленић, Култура и босански фрањевци, Сар. I, 1912, II, 1915; С. Кемура, В. Ћоровић, „Прилози за хисторију православне цркве у Босни и Херцеговини у XVIII и XIX стољећу", ГЗМС, 1912, 19, 7; Агенција за статистику Босне и Херцеговине; Опћи шематизам Католичке цркве у Југославији 1974, Зг 1975.

ЛИТЕРАТУРА: В. Клаић, Повиест Босне до пропасти краљевства, Зг 1882; L. Thalloczy, „Bosnien und Herzegowina. Die Geschichte", Die österreichisch-ungarische Monarchie in Wort und Bild, Wien 1886, 11; K. Patsch, „Archaeologisch-epigraphische Untersuchungen zur Geschichte der römischen Provinz Dalmatien I–VIII", Wissenschafliche Mitteilungen aus Bosnien und Herzegovina, 1896, 4; 1897, 5; 1898, 6; 1900, 7; 1902, 8; 1904, 9; 1909, 11; 1912, 12; Ј. Н. Томић, Десет година из историје српског народа и цркве под Турцима (1683–1693), Бг 1902; Ј. Иванишевић, Српско православно школство у БиХ, Сар. 1910; М. Прелог, Повијест Босне у доба османлијске владе, I–II, Сар. 1912; В. Ћоровић, Лука Вукаловић, Бг 1923; Љ. Косијер, Босна и Херцеговина, Зг 1927; М. Максимовић, „Црквене борбе и покрети", у: Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење, Сар. 1929; Ф. Рачки, Борба Јужних Словена за државну неовисност. Богумили и патарени, Бг 1931 (прво издање у наставцима у: Rad JAZU, 1869–1870, 7–10; В. Ћоровић, Хисторија Босне, Бг 1940; Б. Ђурђев, „Прилог питању развитка и карактера турско-османског феудализма", ГИДБиХ, 1949, 1; В. Поповић, Аграрно питање у Босни и турски нереди за време реформног режима Абдул-Меџида (1839–1861), Бг 1949; К. Јиречек, Историја Срба, I–II, Бг 1952 (немачки оригинал 1911–1918); В. Мошин, Ћирилски рукописи Југославенске академије, I–II, Зг 1952–1955; Н. Филиповић, „Поглед на османски феудализам", ГИДБиХ, 1952, 4; Ђ. Пејановић, Средње школе у Босни и Херцеговини за вријеме Турске, Аустрије и старе Југославије, Сар. 1953; Историја народа Југославије, I, II, Бг 1953, 1960; Е. Пашалић, „О античком рударству у Босни", ГЗМС, 1954, 9; М. Динић, Државни сабор средњовековне Босне, Бг 1955; Ђ. Пејановић, Становништво Босне и Херцеговине, Бг 1955; Е. Пашалић, Античка насеља и комуникације у Босни и Херцеговини, Сар. 1960; Ђ. Пејановић, Средње стручне школе у Босни и Херцеговини од почетка до 1941. године, Сар. 1961; Д. Ковачевић, Трговина у средњовјековној Босни, Сар. 1962; Д. Мандић, Богумилска црква босанских крстјана, Чикаго 1962; В. Пашквилин, „Култови у античко доба на подручју Босне и Херцеговине", ГЗМС, 1963, 18; Г. Чремошник, „Српска дипломатска минускула", Слово, 1963, 13; А. Бенац (ур.), Симпозијум о територијалном разграничењу Илира у преисторијско доба, Сар. 1964; С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Бг 1964 (са прегледом извора по периодима); Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Бг 1964; Љ. Бобан, Споразум Цветковић–Мачек, Бг 1965; Р. Хурем, „Покушај неких грађанских муслиманских политичара да БиХ издвоје из оквира НДХ", ГДИБиХ, 1965, 16; А. Бенац и др., Културна историја Босне и Херцеговине, Сар. 1966; Б. Григоријевић, „Историјске перспективе Републике БиХ", ППИС, 1968, 4; Х. Капиџић, Босна и Херцеговина у вријеме аустроугарске владавине, Сар. 1968; М. Арсовски, Геоморфологија Босанске крајине, 1969 (пројект); Т. Стојков, Опозиција у време шестојануарске диктатуре 1929–1941, Бг 1969; J. J. Wilkes, Dalmatia, London 1969; П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Бг 1971; З. Кајмаковић, Зидно сликарство у Босни и Херцеговини, Сар. 1971; Љ. Младеновић, Грађанско сликарство у Босни и Херцеговини у XIX веку, Сар. 1971; М. Папић, Школство у Босни и Херцеговини за вријеме аустроугарске окупације (1878–1918), Сар. 1972; М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, Бг 1973; Х. Капиџић, Аграрно питање у Босни и Херцеговини за вријеме аустроугарске управе (1878–1918), ГДИБиХ, 1973, 19; Ј. Лешић, Позоришни живот Сарајева (1878–1918), Сар. 1973; Р. Милосављевић, Клима Босне и Херцеговине, рукопис, Сар. 1973; М. Хаџијахић, Муслиманске резолуције из 1941. године – 1941. у историји народа БиХ, Сар. 1973; Х. Шабановић, Књижевност Муслимана БиХ на оријенталним језицима, Сар. 1973; Џ. Јузбашић, Изградња жељезница у Босни и Херцеговини у свијетлу аустроугарске политике од окупације до краја Калајеве ере, Сар. 1974; З. Лекић, Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Санџака, АВНОЈ и НОБ у БиХ, Бг 1974; А. Пуриватра, Југословенска муслиманска организација у политичком животу Краљевине СХС, Сар. 1974; Н. Стојановић (ур.), 25 година босанско-херцеговачке кинематографије, Сар. 1974; Н. Филиповић, „Власи и успостава тимарског система у Херцеговини", Годишњак АНУБиХ, Сар. 1974, 10; I. Horvat, V. Glavač, H. Ellenberg, Vegetation Südosteuropas, Stuttgart 1974; К. Хреља, Привреда Босне и Херцеговине између два свјетска рата, Сар. 1974; Енциклопедија физичке културе, Зг 1975; Н. Шарац, Успостављање шестојануарског режима 1929. године с посебним освртом на БиХ, Сар. 1975; Ј. Шидак, Студије о „Цркви босанској" и богумилству, Зг 1975 (са прегледом истраживања после 1945); Н. Филиповић, „Осврт на питање исламизације на Балкану под Турцима", Годишњак АНУБиХ, Сар., 1976, 13; Ф. Јелић Бутић, Усташе и НДХ 1941–1945, Зг 1977; Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовековне босанске државе, Сар. 1978; Привреда БиХ, Сар. 1978, 1980; Г. Шљиво, Омер-паша Латас, Сар. 1978; А. Бенац (ур.), Праисторија југославенских земаља, Сар., I–III, 1979, IV, 1983; Б. Глигоријевић, Парламент и политичке странке у Југославији 1919–1929, Бг 1979; И. Карабеговић, Реформистички правац у Радничком покрету БиХ 1919–1941, Сар. 1979; А. Grubić, „Yugoslavia. An outline of Geology of Yugoslavia", 26 International Geological Congress, Guide Book, 15, Paris 1980; Т. Ишек, Дјелатност ХСС у БиХ до завођења диктатуре, Сар. 1980; Х. Крешевљаковић, Капетаније у БиХ, Сар. 1980; Р. Тричковић, „Српска црква средином XVII века", Глас САНУ, 1980, 2; И. Хаџибеговић, Постанак радничке класе у Босни и Херцеговини и њен развој до 1914, Сар. 1980; Н. Шехић, Аутономни покрет Муслимана за вријеме аустро-угарске управе у Босни и Херцеговини, Сар. 1980; Ђ. Радиновић, Време и клима Југославије, Бг 1981; Б. Маџар, Покрет Срба Босне и Херцеговине за вјерско-просвјетну самоуправу, Сар. 1982; Х. Шабановић, Босански пашалук. Постанак и управна подјела, Сар. 1982; А. С. Аличић, Уређење Босанског ејалета од 1789. до 1878, Сар. 1983; Историја српског народа, VI/1, Бг 1983; В. Стефановић и др., Еколошко-вегетацијска рејонизација Босне и Херцеговине, Сар. 1983; A. Андрејевић, Исламска монументална уметност XVI века у Југославији – куполне џамије, Бг 1984; Д. Драгојловић, Историја средњевековне босанске књижевности, Бг 1984; Спортски лексикон, Зг 1984; Ј. Лешић, Историја позоришта Босне и Херцеговине, Сар. 1985; П. Волк, Историја југословенског филма, Бг 1986; Т. Краљачић, Калајев режим у Босни и Херцеговини 1882–1903, Сар. 1987; Прилози за историју Босне и Херцеговине I. Друштво и привреда средњовјековне босанске државе, Сар. 1987; Ф. Хауптман, „Привреда и друштво Босне и Херцеговине у доба аустроугарске владавине (1878–1918)", у: Прилози за историју Босне и Херцеговине, II, Сар. 1987; Б. Човић (ур.), Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, I, Сар. 1988; Г. Шљиво, Босна и Херцеговина 1788–1853, I–IV, Бл 1988–1992; М. Грчић, Општа политичка географија, Бг 1989; M. Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918, I–II, Бг 1989; Е. Реџић, Национални односи у Босни и Херцеговини 1941–1945. у анализама југословенске историографије, Сар. 1989; Б. Нилевић, Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријаршије 1557. године, Сар. 1990; Р. Вучковић, Развој новије књижевности у Босни u Херцеговини, Сар. 1991; М. Ћирић, Педологија, Сар. 1991; Н. Шехић, Босна и Херцеговина 1918–1925, Сар. 1991; С. Будисављевић и др., Босна и Херцеговина између рата и мира, Бг 1992; С. Ћирковић и др., Босна и Херцеговина огледало разума, Бг 1992; К. Ристић, Регионална географија, I, Бг 1993; Д. Берић, Устанци у Херцеговини 1852–1862, Бг 1995; Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, међународни научни скуп 1994, Бг 1995; М. Кисић, Б. Булатовић, Српска штампа 1768–1995, Бг 1996; Љ. Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, II, Бг 1997; Н. Курто, Архитектура у аустроугарском периоду, Сар. 1997; Ф. Адемовић, Босанскохерцеговачка штампа (1918–1941), Сар. 1998; М. Имамовић, Хисторија Бошњака, Сар. 1998; П. Палавестра, Јевреји у српској књижевности, Бг 1998; С. Јалимам, Хисторија босанских богумила, Тузла 1999; Р. Пенин, Т. Траиков, М. Султанова, Теографија на Булгарија, Булвест 2000; Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Бг 2000; Историја српског народа, II–V, Бг 2000; М. Бојић, Хисторија Босне и Бошњака, Сар. 2001; П. Ивић, Српски народ и његов језик, Ср. Карловци – Н. Сад 2001; Дијалектологија српскохрватског језика. Увод и штокавско наречје, Ср. Карловци – Н. Сад 2001; Б. Маџар, Просвјета, Српско просвјетно и културно друштво 1902-1949, Бл – Срп. Сар. 2001; М. Екмечић, Дијалог прошлости и садашњости, Бг 2002; С. Чичић, Геолошка карта Босне и Херцеговине 1:300.000, Сар. 2002; Љ. Шево, Културна баштина Републике Српске, Н. Сад 2003; Р. Давидовић, Регионална географија Европе, Н. Сад 2004; С. Тутњевић, Национална свијест и књижевност Муслимана, Бг 2004; М. Васић, Исламизација на Балканском полуострву, Ист. Сар. 2005; Мартолоси у југословенским земљама под турском владавином, Ист. Сар. 2005; К. Натек, М. Натек, Државе света, Бг 2005; П. Ћошковић, Црква босанска у XV стољећу, Сар. 2005; Група аутора, Демографски развој и популациона политика Републике Српске, Бјељина 2006; Црква, календар СПП за 2006; М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Бг 2007; С. Тутњевић, Поетичка и поетолошка истраживања, Бг 2008; Ј. Мргић, Северна Босна, XIII–XVI век, Бг 2008; Студија одрживог развоја иригационих површина на подручју Републике Српске – педолошке подлоге, педолошка карта СР БиХ, Бијељина 2008; С. Реметић, „Прозодијске одлике босанско-херцеговачких говора", Годишњак за српски језик и књижевност, Ниш 2009, 22, 9; И. Чавловић, Хисторија музике у Босни и Херцеговини, Сар. 2011.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)