Прескочи до главног садржаја

БЕОЧИН

001_II_Beocin-karta.jpgБЕОЧИН, град на северној периферији Срема, 16 км југозападно од Новог Сада. Био је типично фрушкогорско село изграђено у долини Козарског потока, које је 1869. имало 1.229 становника. У XIX в. у његовој околини откривене су богате наслаге цементног лапорца. Брзо је почела експлоатација лапорац је прво одношен у будимпештанске цементаре, а затим је прерађиван у самом селу, у неколико малих погона. Године 1871. северно од села, на пространој плавини Козарског потока, изграђена је прва већа фабрика са око 200 радника, а испред ње и мало радничко насеље. Године 1909. од Петроварадина до фабрике, ради превоза цемента, изграђена је железничка пруга, а 1968. за исте потребе ископан је и канал од фабрике до Дунава. Изграђен је и асфалтни пут до јужне подгорине Фрушке горе, где су отворени каменоломи за експлоатацију кречњака. Дуго је тај део насеља називан Фабрика. Упоредо с развојем фабрике ширило се и радничко насеље које је после II светског рата постало веће од старог села. Године 1961. ова два насеља имала су укупно 5.145 становника. Упоредо с растом, Б. се развио у мали град. Томе је погодовала чињеница да на северној подгорини Фрушке горе између Петроварадина и Илока, на дужини од око 50 км, није постојало ни једно веће насеље које би могло да преузме улогу гравитационог центра. То је остварио Б. који је постао центар општине површине 186 км2, у којој је 2002. у осам насеља живело 16.086 становника. Тиме је Б. стекао читав низ других функција, пре свега сва општинска надлештва, и еволуирао до ранга града.

Наглим нарастањем Б. је заузео читаву површину плавине Козарског потока и био принуђен да се шири и по нижим теренима алувијалне равни Дунава. Због тога су његови периферни делови угрожени плитким подземним водама. Најуже гравитационо подручје Новог Сада проширило се до Б., у којем је отворено још неколико мањих индустријских погона. Све то довело је до пораста броја становника 2002. овде је живело 8.058 становника, од којих 58,3% Срба и 12,6% Рома. Пољопривредна занимања ангажовала су 1,2%, а индустрија 54,3% активног становништва. Постепено ширење новог насеља од фабрике цемента ка западу учинило је да ту није формиран класичан градски центар, него његова физиономија има много карактеристика периферије великих градова. У старом селу, изграђеном у уској долини потока, није било значајнијих морфолошких трансформација. Северно од Б. уз корито Дунава налази се мало викенд насеље, а јужно, дубоко у долини потока, смештен је истоимени манастир.

Слободан Ћурчић

Манастир с храмом Вазнесења Господњег на северној падини Фрушке горе основан је крајем XV или почетком XVI в. Први поуздани подаци из 1566. потичу из турских катастарских књига где се помиње као Ново Село. Током XVII в. о судбини манастира сведоче одласци монаха по помоћ и прилоге у Русију (1622). Трагове рушења оставио је и нови аустро-турски рат, после којег долази до обнове под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем који монасима из манастира Раче, пребеглим у Сентандреју, 1697. налаже да се настане у Б. Они стару цркву с краја XV в. обнављају 17041708. тако што новоподигнути једнобродни храм од дрвета са осмостраним кубетом покривају шиндром. Црква служи до 1731/1732. када је замењује ново здање од камена и печене опеке. Храм задржава концепт једнобродне основе са мешавином националног средњовековног градитељства и елемената готике. Носачи кубета су четири слободна ступца, док су фасадна платна и купола оживљене пиластрима са равним капителима. Ктитори овог градитељског подухвата (1740) били су отац и син Миливоје и Петар Миланковић. Ктитор Обрад Радоњић поправља цркву споља и покрива је црепом 1752, а 1762. довршава звоник с отвореним тремом. Камени обојени портал уграђен је на западној фасади 1787, са симболичним фигурама лава и орла.

002_II_Manastir-Beocin.jpg

Према опису манастира из 1753, у храму се налазила дрвена олтарска преграда са старим дуборезним дверима и 45 икона. Нове ранобарокне престоне иконе Јанка Халкозовића и царске двери постављене су 1758/1759. Горњи део иконостаса 1765. добија 48 икона апостола, Великих празника и пророка, које су израдили Димитрије Бачевић као главни мајстор и Теодор Крачун, заступници западноевропског утицаја и барокизованог сликарског израза. Две године касније певнице и певнички столови добијају иконе панчевачког сликара Георгија Мишковића. У централном делу храма постављена су четири трона. Скулпторску обраду иконостаса изводи један од тројице новосадских дрворезбара Јохан Георг Милер, Марко Степановић или Петар Ошаповић. Тронове израђује дрворезбар из Новог Сада Аксентије Марковић 1784. и 1791, док је четврти вероватно дело Арсенија Марковића. Јанко Халкозовић је аутор незнатно сачуваног зидног сликарства из 1777. Манастирски конаци са јужне и западне стране започети су 1728, а уобличени током XVIII в. Велика рестаурација манастира предузета је 1893. Манастир је имао и капеле. Прву, посвећену светом Георгију, саградили су монаси из Раче око 1700. Миланковићи су саградили једнобродну капелу када и главни храм (17321737), истоветних архитектонских особености. Коришћена је до 1905. када је архитекта Владимир Николић пројектовао нови храм историцистичких облика, са иконостасом Уроша Предића. За време II светског рата губитке и измене претрпели су и иконостас и ризница.

Миодраг Јовановић

ЛИТЕРАТУРА: О. Микић, „Иконостас цркве манастира Беочина", ЗЛУМС, 1975, 11; Б. Букуров, Ж. Богдановић, Општина Беочин географска монографија, Н. Сад 1981; В. Матић, Архитектура фрушкогорских манастира, Н. Сад 1984; Капеле фрушкогорских манастира, Н. Сад 1989; О. Милановић Јовић, П. Момировић, Фришкогорски манастири, Н. Сад 1990; Б. Кулић, Н. Срећков, Манастири Фрушке горе, Н. Сад 1994; С. Ћурчић, Насеља Срема географске карактеристике, Н. Сад 2000; В. Матић, Манастир Беочин, Н. Сад 2006; Б. Кулић, Новосадске дрворезбарске радионице у 18. веку, Н. Сад 2007.

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)