БАКИЋ, Војин

БАКИЋ, Војин, скулптор (Бјеловар, 5. VI 1915 – Загреб, 18. XII 1992). Академију ликовних умјетности завршио 1938. у Загребу, код Франа Кршинића и Роберта Франгеша Михановића. Важније самосталне изложбе имао је у Загребу (1958, 1964), Београду (1964) и Љубљани (1964). Са Иваном Пицељем и Александром Срнецом излагао у галеријима „Дениз Рене" у Паризу (1959) и „Дриан" у Лондону (1960, 1961). Важније групне изложбе у иностранству: Бијенале у Венецији (1950, 1956, 1964), Documenta II у Каселу (1959), Art Abstrait Constructif International у Паризу (1961), Oltre l'informale у Сан Марину (1963), Alternative attuali у Аквили, Италија (1968) и Бијенале у Сао Паолу, Бразил (1969). Као једна од средишњих личности југословенске уметности, посебно скулптуре, у другој половини XX в., Б. је имао крупну улогу у њеним многобројним проблемским и идеолошким превирањима. После првих радова под утицајем свог учитеља Кршинића, почетак његовог јавног излагања одвијао се у време и у контексту социјалистичког реализма као стилског модела. Међутим, његови споменици као Позив на устанак (1946--1947) примери су самосталних примена роденовских скулпторских искустава, што доприноси захтеву за темељном теоријском ревизијом појма социјалистичког реализма у југословенским условима. Због таквог уздржаног става, његова решења за споменике Марксу и Енгелсу (1953) и Јовану Јовановићу Змају (1953) су одбијена. У контексту првих отварања ка апстрактној уметности, близак члановима групе „ЕХАТ-51", радио је низ скулптура сведених органских облика на трагу бранкусијевских и арповских концепција. Битно је допринео да се језик скулптуре у тадашњој југословенској уметности схвати као чист пластички медиј, а да се не напусте референцијални и симболички односи према класичним скулпторским темама тела, портрета и животињске фигуре. Врхунски примери таквог поимања скулптуре јесу више варијаната Торза, Глава и нарочито Бика, изведени у различитим материјалима и димензијама, у духу асоцијативног и биоморфног концепта скулптуре својственог раздобљу високог модернизма. Изненада, на врхунцу домаће и интернационалне репутације, одлучио се за нагли заокрет: 1963. са првим Формама које зраче, започетим крајем 50-их, наступа на изложби Нове тенденције 2 у Загребу и са серијом каснијих Свјетлоносних облика учествује на многим манифестацијама овог међународног неоавангардног покрета неоконструктивистичке, оптичке и кинетичке уметности. Напушта третман скулптуре као пуне масе и компактног волумена, уместо класичних скулпторских почиње да користи индустријске материјале од алуминијума и нерђајућег челика, као и њима својствене, технички савршене обликовне поступке. Добија високо полиране површине на којима се огледа околни архитектонски простор у којем понекад такав тип скулптуре нема фиксно место на постаменту и виси у простору постајући потенцијално покретљив попут мобила. Пластички објекат, заправо пре него скулптура у дотадашњем смислу тог појма, конципиран је као серија истоветних или сродних кружних елемената. Таква крупна промена концептуалне позиције изазвала је у тадашњој критици начелна неслагања: од сумње и негације до подршке. Последње године живота провео је у припремама и врло компликованим реализацијама меморијалних скулпторско-архитектонских комплекса у Дотршчини, Каменском, Петровој гори, Крагујевцу и Загребу. Већина његових меморијалних ансамбала тешко је оштећена или чак потпуно уништена у ратовима на територији СФРЈ током 90-их година XX в. Његова дела налазе се у Музеју историје Југославије, Музеју савремене уметности у Београду, Музеју сувремене умјетности у Загребу, Парку скулптуре у Миделхајму (Белгија) и др. Његово дело заступљено је у значајним иностраним прегледима светске уметности и скулптуре (Е. Трир, Х. Рид).

ЛИТЕРАТУРА: U. Kultermann, Neue Dimensionen der Plastik, Tübingen 1967; Т. Мароевић, Војин Бакић, Зг 1998; Д. Бекић, Војин Бакић или кратка повијест кипославије, Зг 2007.

Јерко Денегри

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)