Прескочи до главног садржаја

БУГАРСКИ JЕЗИК

БУГАРСКИ JЕЗИК, припада jужнословенскоj jезичкоj групи. Као књижевни jезик формирао се током више од 13 векова у специфичним лингвистичким и историjским условима. Најстарији књижевни језик Бугара био је утемељен на књижевном делу Ћирила и Методиjа, насталог на солунском словенском говору. Имао jе богат фонолошки систем, разноврсну лексику, у оквиру граматике постоjало jе девет именичких деклинациjа и пет конјугациjа. Средњобугарски jезик траjао jе од XII до XIV в., када jе у њему дошло до низа промена: нестали су неки граматички облици и категориjе (нпр. падежи), а поjавиле се нове граматичке особине (нпр. изражавање одређености помоћу чланске морфеме). У фонолошком систему б. ј. тог периода десиле су се промене коjе су се сачувале и у савременом б. ј. Новобугарски jезик почео jе да се развиjа од XV в. Књижевна делатност у том периоду била је ограничена, у живом говору је дошло до промена. Због комуникациjе у ограниченим териториjалним заjедницама књижевни jезик се вратио на ниво диjалеката. Средином XVIII в. писмена традициjа се већ знатно разликовала од усменог изражавања. Општеприхваћено jе мишљење да jе прекретницу ка стварању општенародног књижевног jезика коjи би задовољавао културне и друштвене потребе Бугара у условима њиховог националног препорода означила књига Паjсиjа Хиландарског Историjа славjаноболгарскаjа (1762). Новобугарски књижевни jезик стваран је током више децениjа уз изношење различитих, често опречних филолошких ставова, и у условима велике диjалекатске динамике. У његовом стварању регионалне говорне особине источних и западних бугарских наречjа комбиноване су са црквенословенским нормативним моделом.

Савремени б. j. обjедињује неке општесловенске особине са специфичним бугарским особинама у лексици, фонетици и граматици. Блискост б. ј. осталим словенским jезицима огледа се наjвише на плану лексике (у творби речи продуктивни су, пре свега, словенски елементи). Словенско порекло имаjу називи основних поjмова, везаних за друштвени живот човека, називи животиња, биљака, природних феномена и предмета свакодневног живота. Важније фонетске особине савременог б. j. су: чување вокала [ъ]; прелазак назалних вокала у [ъ] и [е]; вокализациjа jерова у одређеним позициjама; прелазак jата у [а] или [е]; изjедначавање [ы] са [и]; губљење слоготворне функциjе сонаната [р] и [л]; квантитативна редукциjа вокала; депалатализациjа у систему консонаната. Наjвeће и наjразноврсниjе промене десиле су се у морфолошком систему б. j. Промене су ишле у правцу упрошћавања именичког и усложњавања глаголског система. Основне морфолошке промене своде се на замену синтетичке компарациjе придева аналитичком (нпр. по-малък, най-малък) и на грађење тзв. habere футура (нпр. ще видя), нестаjање падежних облика и инфинитива, поjаву нових граматичких феномена -- изражавање одређености помоћу чланске морфеме (нпр. жената) и формирање посебног глаголског начина са значењем препричане, непосведочене информације. Даље промене у морфолошком систему извршене су због унутрашњег граматичког прегруписавања (смањење броjа конјугациjа са пет на три, промене у систему партиципа, губљење двојине итд.). Морфолошке промене довеле су до неких синтаксичких промена (нпр. повећање улоге предлошких синтагми, удвајање допуне и др.). Б. ј. према многим својим одликама припада балканском језичком савезу, којем једним делом припада и српски језик.

Први описи поjединих одлика б. j. датираjу из XIX в. Mеђу наjугледниjим истраживачима б. j. у ХХ в. су А. Теодоров Балан, Б. Цонев, С. Младенов, Љ. Милетич, Љ. Андреjчин, С. Стоjков, И. Леков. Најрепрезентативнији опис савременог бугарског књижевног језика дат је у делима Граматика на съвременния български книжовен език, I--III (София 1982--1983) и Речник на българския език, I--XIII (София 1977--2008).

У Србији се б. ј. говори као језик бугарске националне мањине, најприсутније у Димитровграду (47,1% Бугара), Босилеграду (76,7% Бугара) и у околним местима.

ЛИТЕРАТУРА: П. Скок, „О бугарском jезику у свjетлости балканистике", , 1933, ХІІ; С. Стоянов, Граматика на българския книжовен език, София 1964; Л. Лашкова, „За балканизацията на сърбохърватския и българския език", , 1993, XLIX; Д. Иванова Мирчева, И. Харалампиев, История на българския език, София 1999; Р. Ницолова, Българска граматика. Морфология, София  2008; В. Малджиева, „Българския език", у: П. Пипер (ред.), Јужнословенски језици: граматичке структуре и функције, Бг 2009.

Д. Дончева