БЕЛМУЖЕВИЋ, Милош

БЕЛМУЖЕВИЋ, Милош, војвода (? – ?, 1501). Потиче из породице Белмужевића (Биомужевића), истакнуте у служби деспота Ђурђа Бранковића. По свој прилици син Вука Белмужевића, који је уз брата Ђурђа имао управне функције у Зети. Крајем 1453, у покушају да с војском добијеном из Србије обнови деспотову власт у Зети, био је потучен од стране Стефанице Црнојевића, који је био у служби Млетачке републике. Б. је успео да задржи Медун, тврђаву одсечену од осталих делова деспотове државе, али ју је Турцима, који су се у међувремену појавили, предао почетком 1456. по савету самог деспота, те се отуда помиње као „последњи војвода Србије" у Зети. За време деспота Лазара Бранковића имао је поседе у Србији, али након његове смрти пада у немилост српског двора. Добра су му одузета пошто је крајем марта 1458. у Смедереву срушен с власти Михаило Анђеловић. После тога живео је или на турској територији или на поседима херцега Стефана Вукчића Косаче. Године 1464. добио је дозволу да се склони на дубровачку територију, одакле је отишао у Угарску примивши позив и гаранцију слободног боравка. Ступивши у службу краља Матије Корвина, добио је градове и села у баштину. Служио је краља „право и верно", ратујући са хусарским одредом на разним странама. У Шлеској је рањен, а краљ му је дао у баштину град Шашвар. Држао је и поседе у Тамишкој, Чанадској и Бачкој (Фекетић, Фејеређхаз, Бојза-Бокор) жупанији. После смрти краља Матије Корвина 1490. стао је уз краља Владислава II Јагелонца. Ратујући против његових разних непријатеља, учествовао је и у чувеној бици против Пољака код Кошица 24. XII 1491. Због учињених услуга краљ му је потврдио уживање поседа. Приликом напада смедеревских Турака на један православни манастир у Потисју изгубио је сина Вука. У лето 1500. провалио је на турску територију, нанео велике штете и са пленом се вратио преко Дунава. Био је ожењен Оливером, а добио је краљеву сагласност да његове поседе наследи малолетна кћерка Милица. Она се касније удала за Стефана (Млађег) Јакшића, па су тако имања њеног оца остала у поседу српске фамилије. Скоро четири деценије у служби угарских краљева, Б. се прославио као ратник. Стекао је углед у угарској средини и међу избеглим Србима, чији је био један од најистакнутијих представника.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ивић, „Неколико ћирилских споменика из 16. и 17. века", ВЗА, 1913, 15; Историја српског народа, II, Бг 1982; Н. Лемајић, „О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић", у: Српска елита на прелому епоха, Ср. Митровица – Ист. Сар. 2006.

Момчило Спремић

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)