БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА, чудотворна икона у манастиру Хиландару. Изложена на истакнутом месту у наосу католикона, поред игуманског престола, представља једну од највећих манастирских светиња, чији је култ раширен и међу осталим православним народима, посебно у Русији. То је литијска икона великих димензија, добро очувана, која по стилским одликама припада средини XIV в. С једне стране насликана је допојасна Богородица с Христом на десној руци, иконографског типа Одигитрије (Путеводитељице), како гласи и натпис на грчком језику. Прекривена је скупоценим оковом из 1862, на којем се истиче рука од сребра, причвршћена испод Богородичине деснице. С друге стране је допојасна фигура Св. Николе, сигнирана грчки, рад истог уметника.

У малобројним писаним изворима о икони, од којих су најстарији из средине XVI в., тешко је раздвојити предања и легенде од историјских чињеница. Прво помињање Тројеручице, у повељи краља Милутина из 1300, односи се на истоимену епископску цркву у Скопљу. Отуда се претпоставља да је ту најкасније крајем XIII в. чувана икона с тим епитетом. Најстарији помен саме иконе је у Повести о чудотворним иконама манастира Хиландара из 1558/59. Ту се такође настанак иконе, описане као Одигитрија на којој се чудом појавила насликана трећа рука, повезује са Скопљем, мада се датује у каснији период, у другу половину XIV в. Преношење светиње у Хиландар, за које се посредно из приче може закључити да се десило током осме или почетком девете деценије XIV в., објашњено је као чудесан акт саме иконе. Српски манастир на Свeтој Гори постао је нови центар култа, а икона, ношена у литијама, главна манастирска реликвија. И касније приче слажу се око исходишта, чудесне појаве насликане треће руке и својевољног доласка иконе у Хиландар. Временом, порекло иконе померано је у дубљу прошлост, а култови и легенде везане за друге иконе приписивани су овој. У тексту из 1804. Тројеручица се помиње као нерукотворена икона коју је насликао апостол Лука, док је трећа рука знак Богородичиног благослова. По вероватно најпознатијој причи, такође из XIX в., то је икона пред којом је Св. Јовану Дамаскину (умро око 754) зацелила шака одсечена због одбране икона у време иконоборачке кризе у Византијском царству. У знак захвалности, Дамаскин је дао да се рука искована у сребру причврсти на икону. Светињу је Св. Сава донео из Дамаска у Србију и поклонио брату, краљу Стефану Првовенчаном. Он ју је носио као заштитницу у рату, да би је потом његов син, краљ Владислав, однео у Скопље. Међу многобројним причама о чудима иконе чувена је она, настала у XVII в., по којој је после неслагања око избора игумана Тројеручица објавила да ће управљати манастиром. Од тада се задуго бирао само намесник, проигуман, док се игуманом сматра сама икона.

Икона Тројеручице с насликаном трећом руком последњи пут се помиње почетком XVIII в. Од тада па до 1744, када се први пут помиње кована рука, дошло је до замене те веровано тешко оштећене иконе данашњом, такође типа Одигитрије, непознате историје. Њена иконографија и положај додате руке разликују се од представе Тројеручице на зиданом иконостасу у Белој Цркви Каранској код Ужица из 1332/1337, што је најстарији сачуван пример овог иконографског типа у српској уметности. Будући да је на репликама хиландарске иконе, од којих су најстарије из XVII в., место треће руке неуједначено, тачан изглед оригинала не може се утврдити са сигурношћу.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Миљковић, „Повест о чудотворним иконама манастира Хиландара", Зограф, 2008, 31.

Сања Пајић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)