Прескочи до главног садржаја

БОСАНСКИ ПАШАЛУК

БОСАНСКИ ПАШАЛУК (беглербеглук, ејалет, вилајет), административно-територијална јединица у Турском царству (15801878). Формиран је 1580. од санџака Босанског (основан 1463), Херцеговачког (1470), Зворничког (пре 1483), Клишког (1537), Пожешког (1538), Пакрачког (Церничког, Зачазманског, 1557), Крчког (Личког, око 1580), Призренског и Вучитрнског. Пре 1580. поменути санџаци налазили су се у саставу Румелијског пашалука, изузев Зворничког и Пожешког који су 1541. били прикључени Будимском пашалуку. Крајем XVI в. санџаци Призрен и Вучитрн враћени су Румелијском пашалуку. На другој страни, почетком XVII в. основан је и Бихаћки санџак који је такође прикључен Б. п. Санџаци су (с изузетком Херцеговачког) названи по првобитним седиштима њихових санџак-бегова. На челу пашалука налазио се беглер-бег са титулом паше, са два или три туга (коњска репа). Од почетка XVII в. пашалуком је често управљао везир. За првог беглер-бега босанског именован је Ферхад-бег Соколовић (15801588), дотадашњи санџак-бег Босанског санџака. Беглер-бег је руководио целокупном управом пашалука, заповедао војском, додељивао ситније тимаре, постављао извесне органе у провинцији. У питањима која су се односила на његов пашалук имао је одлучан утицај на Порти. Били су му подређени сви санџак-бегови у пашалуку. Као и у сваком другом пашалуку, према узору на организацију централне власти организована је и провинцијска управа. Беглер-бег је имао свој диван (веће), чији су главни чланови били: хазнадар (шеф финансија), ћехаја (његов заменик), тимар-дефтердар (шеф покрајинске управе феудалних поседа), тескереџија (секретар), мухурдар (чувар печата) и кадија. Јаничарским одредима командовао је јаничар-ага. Упркос великом управном подручју (од Шапца до Јадрана и од Звечана до Вировитице са целом Славонијом), великим овлашћењима и пажњи коју је централна власт придавала Б. п. као пограничној области, у одређеним питањима босански паша је био подређен будимском паши (везиру). Утицај и овлашћења високих турских функционера умногоме су зависили од њиховог личног угледа на двору. Поједини босански санџак-бегови хвалили су се да су „глава цијеле Босанске и Будимске крајине", да обављају директну кореспонденцију са страним владарима о деликатним питањима. С друге стране, неретко су ситни трговачки спорови уместо босанском упућивани у надлежност будимском везиру.

001_II_Bosanski-pasaluk.jpg

Административним променама почетком XVII в. из Б. п. је издвојен Пожешки санџак и припојен новооснованом Кањишком ејалету. Крајем тог века, након турског пораза под Бечом (1683) и потискивања Турског царства из највећег дела Угарске, Б. п. је изгубио Славонију, Лички санџак и делове Клишког и Херцеговачког санџака. Почетком XVIII в. укинут је Бихаћки санџак, чија је територија прикључена Босанском санџаку. Од тог времена до средине XIX в. Б. п. се делио углавном на четири санџака: Босански, Херцеговачки, Зворнички и Клишки. Територијални губици Турског царства у Б. п., дефинисани мировним уговором у Пожаревцу 1718, углавном су анулирани одредбама уговора у Београду 1739. Не желећи да им Млетачка буде сусед, Дубровчани су почетком XVIII в. уступили Турској Клек (Неум) и Суторину, чиме је Турска у Херцеговини добила два излаза на Јадранско море. Кадилуци Подгорица и Црна Гора припадали су Б. п. од 1756. до XIX в. После 1790. Новопазарска област је издвојена из Босанског санџака и претворена у засебан Новопазарски санџак. Укидањем 1817, територија тог санџака опет је прикључена Босанском санџаку. Значајније управне промене десиле су се у XIX в. Године 1826. укинут је Клишки, а 1832. и Зворнички санџак. Тада је и Херцеговина постала самосталан ејалет са везиром на челу. Нахије Б. п. на десној обали Дрине дефинитивно су припале кнежевини Србији 1833. Капетаније су укинуте 1835, када је новом административном реформом ејалет подељен на муселимлуке (срезове), који су се територијално подударали са кадилуцима. Муселими су располагали искључиво цивилним надлежностима. Средином XIX в. Омер-паша Латас извршио је нову реорганизацију ејалета. Изменио је све административне називе који су подсећали на класично доба турског феудализма. Назив „санџак" замењен је називом „кајмекамлук". Босна је подељена на шест кајмекамлука Сарајевски, Травнички, Бихаћки, Бањалучки, Зворнички, Новопазарски, а Херцеговина на три Мостарски, Пљеваљски и Требињски. Кајмекамлуци су се делили на мудирлуке (срезове), којих је у Босни било 44 а у Херцеговини 16. Неки мудирлуци имали су своје нахије њих је у Босни било 19, а у Херцеговини једна. Босански везир директно је управљао Сарајевским кајмекамлуком, као што је у ранијем времену управљао Босанским санџаком („паша санџак"). На челу осталих кајмекамлука налазили су се посебни кајмеками. Уредбом о уређењу Босанског вилајета (1865) извршена је нова организација земље. Од Босанског и Херцеговачког ејалета формиран је Босански вилајет, са валијом (гувернером) на челу. Основне административне јединице у вилајету опет су се звале санџаци. Тада их је било седам: Сарајевски, Бањалучки, Травнички, Бихаћки, Зворнички, Новопазарски и Херцеговачки. Пљеваљски мудирлук дошао је у састав Новопазарског санџака који је 1872. издвојен из Босанског вилајета, а са Нишким санџаком оформио Новопазарски вилајет. И то стање је убрзо промењено: прикључењем новооснованом Косовском вилајету 1877. Новопазарски санџак дефинитивно је одвојен од Босанског вилајета. Са избијањем Херцеговачког устанка 1875. формиран је Гатачки санџак (новембар 1875). У децембру исте године оформљен је Херцеговачки вилајет, независан од Босанског. Статус Херцеговине опет је промењен 1877, када је постала мутесарифлук Босанског вилајета. Тако је Босански вилајет пред аустроугарску окупацију 1878. био подељен на шест санџака, који су 1878. трансформисани у шест округа, са знатнијим изменама граница и броја срезова. Дакле, територија Б. п. знатно се разликовала од територије средњовековне босанске краљевине, као и од територије БиХ после аустроугарске окупације 1878.

Седиште Б. п. (тиме и Босанског санџака) се мењало. До око 1639. налазило се у Бањалуци, од око 1639. до око 1697. у Сарајеву, од око 1697. до 1850. у Травнику (са краћим прекидима), од 1850. до 1878. у Сарајеву. Фоча, Пљевља и Мостар била су седишта Херцеговачког санџака, Зворник и Доња Тузла Зворничког, Ливно (ређе Клис) Клишког, Книн и Удбина Крчког (Личког), Чазма, па Пакрац и Церник Чазманског (Пакрачког, Церничког), Пожега Пожешког, Бихаћ и Петриња Бихаћког. Седиште Новопазарског санџака била је Сјеница. Смене намесника Б. п. биле су честе. У три века његовог постојања око 200 људи (неки и више пута) налазило се на том положају.

ЛИТЕРАТУРА: G. Thoemmel, Geschichtliche, politische und topographisch-statistische Beschreibung des Vilajet Bosnien, das ist das eingetliche Bosnien, nebst türkisch Croatien, der Hercegovina und Rascien, Wien 1867; Х. Шабановић, „Управна подјела југословенских земаља под турском владавином до Карловачког мира 1699", ГИД БиХ, 1952, IV; Х. Шабановић, „Босански диван", ПОФ, 1975, XVXVI; Х. Шабановић, Босански пашалук. Постанак и управна подјела, Сар. 1982; А. С. Аличић, Уређење Босанског ејалета од 1789. до 1878, Сар. 1983.

Жељко Вујадиновић

 

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)