Прескочи до главног садржаја

БАЛКАНСКА ПРОФАНА АРХИТЕКТУРА

БАЛКАНСКА ПРОФАНА АРХИТЕКТУРА, архитектура намењена стандардним, свакидашњим корисницима на простору Балкана. У историји архитектуре профаном архитектуром се сматрала сва градња која не обухвата храмове или дворце. Разлика између сеоске и варошке куће зависила је од разноликости потреба и начина живота сељака и варошана, али и од могућности избора грађевинског материјала и, у извесној мери, од климе. За земље Балкана дуго је важила подељеност на подручје које је обухватала Отоманска царевина и на крајеве који су били под медитеранским утицајем или утицајем западне Европе. Док је у првом подручју у архитектури варошке куће владала извесна једнообразност (уз локалне варијанте), дотле је у другом било подвојености на две уже групе: једне развијене у условима Јадранског приморја и друге под утицајем континенталне Европе. Варошка кућа балканског типа је била продужетак опште византијске и ближе оријенталне концепције. Прилике живота по варошима, на целој територији ближега Оријента, утицали су на то да се за градњу обичне куће за становање за разлику од начина на који су грађене цркве, палате и други монументални веома скупи објекти примени један економичан и за грађење брз начин бондручна конструкција. Распоред соба био је око једног средишњег простора, а све је, обично, било развијено кроз приземље и један, евентуално два спрата. Имућније варошке породице, које нису биле везане за ужи центар вароши, имале су и веће ограђено земљиште, са кућом у дворишту и врту. Ту улица није диктирала облик и изглед куће нити распоред у њој. За куће дуж улица постојале су две варијанте: или је двориште излазило својом оградом на саму улицу (те је кућа била само с једне стране прислоњена уз неку другу кућу) или је двориште било само позади куће (те је ова с улице била узидана између две друге). Водовода ни канализације није било. Клозети су издвајани уз кућу. Где год је то било могуће, кроз дворишта и испод оградних зидова појединих имања спровођени су јазеви воде из оближње речице. Поједини крајеви целе вароши били су издељени (сем чаршије) у махале. Грејање просторија је било чешће ћумуром и мангалима него правом пећи (ова се развија у Босни). Зими се зато становало у озиданом приземљу. То је било утолико лакше јер је намештаја било мало (кревета никако, него је постељина разастирана ноћу на поду). Овакав тип куће остао је исти кроз векове како у варошима Анадолије тако и на Балкану.

001_varoska-kuca-orjentalnog-tipa-na-Balkanu.jpg

Старе варошке куће у Србији су обично биле са приземљем и једним спратом. Собе су увек груписане око једне средишње просторије, где је и диванхана (дневни боравак и пријем) отворена многим прозорима према врту. Степенице за спрат нису биле посебно издвојене. Оне су биле или у тој средишњој просторији или споља на трему. Кровови, широких стреја, били су покривени ћерамидом; металних олука није било. У унутрашњости куће није било намештаја. Дуж зидова су били миндерлуци, а на подовима ћилими. Дрвене таванице су биле украшене. У бољим кућама пећи су ложене из споредних просторија, где је стајао и огрев. Осветљење је било свећама. Петролеумске лампе уводе се тек од XIX в. Нарочита пажња је поклањана вртовима. Код прислоњених кућа дуж улице, где год је то било могуће, улазило се прво у двориште а тек из дворишта у кућу. Куће су биле намењене увек за становање само једне породице.

У Војводини су се вароши развијале више организовано, око једног центра где су биле црква и управне зграде. Било је и ширих улица, но куће су увек дуж њих прислоњене једна уз другу. Оне могу бити и на два до три спрата. Служе и за више породица. Доле је обично велика капија; на фасадама су (обично без испада) неправилни редови прозора, са крилима која се отварају напоље; одозго су високи стрми кровови. Кишница се одводи лименим олуцима. Унутрашњи распореди одељења су разнолики, према разним потребама. Степеништа су често од камена. У приземљу могу бити продавнице са занатским радионицама, па и крчме.

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Солдо, Типови кућа и зграда у пређашњој Босни и Херцеговини, Бг 1932; Х. Шабановић, Путопис Евлије Челебије, Сар. 1954; Д. Грабриjан, Ј. Најдхарт, Архитектура Босне и пут у сувремено, Љуб. 1957; М. Вего, Насеља средњевековне босанске државе, Сар. 1957; А. Дероко, Народна архитектура II, Фолклорна архитектура у Југославији, Бг 1974.

Бранка Ланцош-Малдини

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)