БОРБИНА НАГРАДА ЗА АРХИТЕКТУРУ

БОРБИНА НАГРАДА ЗА АРХИТЕКТУРУ, савезна награда за архитектуру коју је 19. II 1965. установила редакција дневног листа Борба. За награду која је подразумевала плакету, у обзир су, по тадашњем правилнику, долазила здања подигнута у претходној години на територији целе Југославије, а објављена у рубрици „Архитектура – јуче, данас, сутра" у недељном додатку листа. Акција је покренута у сарадњи са Савезом архитеката Југославије. Процедура је подразумевала да републичка удружења архитеката изаберу најбољу реализацију у својој републици и доделе јој републичку Б. н. з. а. Републички жири се састојао од шест чланова, од којих је Борба именовала три. Потом је савезни жири, састављен од председника републичких удружења и представника Борбе, бирао дело за савезну награду између шест здања награђених републичким наградама. „Републички кључ" је, како су се приближавале 80-те, бивао све драматичније присутан у раду савезног жирија за архитектуру. Струка и стручно просуђивање о архитектонском делу све су се мање чули. Међутим, Манојло Вукотић, главни и одговорни уредник Борбе, у договору са сарајевским архитектом Иваном Штраусом и загребачким Вјенцеславом Рихтером и уз консултације са виђенијим српским архитектима 1992, донео је одлуку да се промени начин избора најбољег дела за Б. н. з. а. Од тада се расписује „Ауторски конкурс за најуспешније архитектонско дело реализовано у протеклој години". У конкурсу се не помиње Југославија, него се наводи да право учешћа имају „сви они који се баве архитектуром и живе и раде на подручју Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније, Црне Горе, Словеније и Србије". Тада се уводе и новчане награде – за реализовано дело 100 динара, а за пројекат 60 динара. Од 1993. додељује се награда искључиво за најбољи студентски пројекат настао у претходној години. Након двогодишњег замирања у Борби (није додељена за 2001. и 2002) преузела ју је Компанија Новости. Углед награде и њен значај за развој теорије и праксе истицали су најзначајнији југословенски и српски архитекти, а многима је послужила као окосница за писање прегледа архитектонског стваралаштва, опредељења и вредновања на подручју бивше Југославије (нпр. Иван Штраус, Архитектура Југославије: 1945–1980, Сар. 1991). Како се смањивала Југославија, тако се смањивало и подручје које је награда покривала. Једно време се односила на СЦГ, а од 2007. за ово признање конкуришу, сходно правилнику, и српске архитекте са здањима подигнутим у иностранству.

Саво Поповић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)