БИОГРАФИЈА, ЕПСКА

БИОГРАФИЈА, ЕПСКА, обухвата мотиве и догађаје који су у традицији/усменој књижевности концентрисани око имена одређеног јунака. Само име покреће скуп значења и асоцијација на оформљен, мање-више развијен поетски животопис. Епски ликови, посебно они који заузимају средиште тематског круга, резултат су прожимања свих чинилаца саме традиције, као и садејства типских црта с поступцима индивидуализације. Кроз механизме песничког рода (усмена епика, епска песма, тематски круг) стилизовани су у епској б. архаични слојеви, везе с другим културама и писаним споменицима, интернационални мотиви, детаљи из ближе и даље националне прошлости, религијске и етичке норме колектива. За разлику од типских ликова у другим усменим облицима, епски јунак се детаљно приказује и изграђује током развоја радње, кроз унутарње сукобе, моралне дилеме, конфликте у породици и подвиге. Пластичан, психолошки и емотивно изнијансиран портрет препознаје се већ при именовању. Карактеризација главних јунака знатно је сложенија од црно-беле технике, може бити стабилна у дугом временском интервалу и на широком простору, али су одлике јунака често колебљиве, јер зависе од ширих друштвено-историјских околности у којима песме настају. Та променљивост се суштински заснива на емотивном ставу и процени одређене средине, којој припадају усмени ствараоци и њихова публика.

У историји изучавања српске усмене књижевности посебно су испитивани односи између историје и епске стилизације. Показало се колико је тешко установити правила епског одбира појединих личности, открити узроке одступања епике од историје, импулсе за типове карактеризација јунака, али да је могућно уочити сегменте који епску б. чине слојевитом. Поетска конструкција епске б. може бити изузетно развијена, неупоредиво шира од сачуваних историјских сведочанстава (Марко Краљевић), као што може бити и сужена у односу на историјске заслуге појединих личности (цар Душан). Често се потпуно разликује од историјских појединости (Вук Бранковић), а некада се с њима подудара (робовање Јанковић Стојана). Више историјских детаља могу се сливати у једну епску б. (Старина Новак), а епска конструкција развија се и без поуздане историјске подлоге (Југовићи). Епске б. појединих јунака сведене су на само одређени интернационални мотив или модел (Бановић Страхиња, Дојчин од Солуна, војвода Пријезда), али одолевају током дугог временског периода, не само у уском појасу или конкретној зони, него и на језички и културно блиским већим просторима.

Код развијенијих епских б. могуће је уочити бројне детаље и успоставити (условну) хронологију епског животописа на основу целокупне грађе, сачуване у записима или усменом извођењу варијаната. Посебно место добија порекло јунака, помоћу којег се у поетским законитостима тумачи његова изузетна снага. Сегмент је некада положен у митске оквире (вила-љубовца, змај љубавник), открива снагу обичајних норми одређене етапе културе (матријархат, патријархат) и технику епског приказивања догађаја (крвна веза јунака ,,старије" и ,,млађе" епске генерације: ујак-сестрић, отац-син). Прожимања типске основе и поступака епске индивидуализације уочавају се у свим елементима епске б.: име, престони град, род, статус у друштву и међу осталим јунацима, атрибути (коњ; оружје – сабља-мач, стреле, копље, буздован; пиштољи и пушке), физички изглед.

Поред храбрости и снаге, приказане уз наглашен удео хиперболе, за епског јунака је пресудно и поштовање моралних начела. Част и честитост он испољава у односима према члановима породице, према духовним сродницима и представницима друштвене хијерархије (владар : вазал : слуга; харамбаша : чета : јатаци; вожд : војводе и кнезови : раја). Изузетно је важно и опхођење према непријатељима, које посебно долази до изражаја у моделима двобоја и у масовним ратним походима (→ бој, двобој). Од интернационалних тема у епским б. заступљене су женидбе, прилагођене обредно-обичајном контексту, различитим слојевима цивилизације и националне традицијске културе. Могућно је уочити и извесну типологију смрти јунака. Део проучавалаца чак сматра да се херојска погибија може посматрати и као пресудан генератор епске славе.

Према Вуковој хронолошко-тематској подели ,,јуначких" песама могуће је разликовати особености портрета и епске б. у зависности од епохе којој јунак припада. Највећи степен стилизације и најпотпуније епске б. уочавају се у тематским круговима ,,старијих времена", који се формирају око средњовековних породица и њихових најзначајнијих представника. Почев од XII в. ,,до пропасти царства и господства српског" oсобене епске б. склапају се око Немањића (Немања и Сава, Душан и Урош), Мрњавчевића (Вукашин и Марко), кнеза Лазара и његових зетова (Милош и Вук), последњих Бранковића (Ђурђе и Јерина, Змај Огњени Вук), Сибињанин Јанка, браће Јакшић и Црнојевића. Управо због тога што се кроз веома дуг временски период изграђивала и поетска слика јунака, њихове б. сачињене су од великог броја варијаната песама, приповедака и предања. Слојевите и тематско-мотивски разуђене, те епске б. (нпр. Марка Краљевића, Милоша Обилића, Сибињанин Јанка, Змај Огњеног Вука) откривају све градивне елементе традиције, али су често честице митско-обредне подлоге изразитије од историјских наноса.

Сасвим је другачији ,,састав" епских б. јунака ,,средњих времена", тим пре што се с почетка XIX в. најинтензивније певало управо о славним хајдуцима, харамбашама, сењским и котарским ускоцима (Мијат Томић, Бајо Пивљанин, Јанковић Стојан, Сењанин Иво). Архаична подлога је у тим епским б. мање уочљива (нпр. у биографији Старине Новака), док су изразитије реалије и односи у чети, начин ратовања и мегдани с противницима, особени типови женидбе. Епске б. настају у садејству популарних интернационалних мотива и друштвено-историјских реалија, о чему сведоче и сачувани писани документи (архивска грађа, судски и административни извештаји, путописи).

Кратка временска дистанца од догађаја до варијанте која га опева утиче на одлике песама ,,новијих времена". Борбе за ослобођење Црне Горе приказане су с наглашеним локалним обележјима. Опевање ,,српске револуције" одликује изразитија ,,хроничарска" димензија. Певачи варијанте стварају непосредно после важних бојева и импровизују их пред самим устаницима, те нема довољно дистанце за потпуније или детаљније обликовање епске б. Ипак, елементи епских портрета уочавају се и у овом тематском кругу, откривајући услове погодне за настанак, трајање и прихватање епске песме, и показујући да епска глорификација може започети већ за живота историјских личности (Карађорђе, Стојан Чупић, Милош Стојићевић, Лазар Мутап).

У фонду традиције епске б. ступају у динамичне односе с културноисторијским и митолошким предањима, тим пре што те прозне врсте такође ,,тумаче" најважније догађаје и личности из националне прошлости. Но, док се епски подвизи налазе у језгру епске б., дотле се б. у предањима концентрише на оквирне сегменте: рођење, стицање снаге и атрибута, смрт.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Маретић, Наша народна епика, Зг 1909; А. Гавриловић, Историја српске и хрватске књижевности усменога постања, Бг 1912; В. М. Жирмунский, Эпическое творчество славянских народов и проблемы сравнительного изучения эпоса, Москва 1958; С. Новаковић, Историја и традиција, Бг 1982; М. Клеут, Иван Сењанин у српскохрватским усменим песмама, Н. Сад 1987; R. A. Segal (ed.), Quest of the Herro, Princeton 1990; Љ. Пешикан Љуштановић, Змај деспот Вук – мит, историја, песма, Н. Сад 2002; А. Лома, Пракосово, Бг 2002; Б. Сувајџић, Јунаци и маске, Бг 2005; И. Златковић, Епска биографија Марка Краљевића, Бг 2006.

Снежана Самарџија

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)