Прескочи до главног садржаја

БАШТИНА

БАШТИНА, очевина, наследни непокретни земљишни посед који је владар додељивао манастирима, црквама и великој и малој властели, тзв. „баштиницима". Поред владарског даривања, могла се добити и од других дародаваца или стећи куповином, али је владар купљено добро потврђивао купцу као б. У српском средњем веку појам б. имао је више значења. У Душановом законику, као и у неким другим споменицима из XIV в., она је била облик својине који је имао највише права, а најмање обавеза. Владар је није могао опозвати, насилно одузети, купити или заменити. Она се једино могла изгубити конфискацијом уколико баштиник изврши издају или побегне из земље. На њу су полагали право и мушки и женски потомци. Властелин је слободно располагао њоме: могао је продати, поклонити, тестаментом оставити цркви за спас душе или је отуђити на било који други начин. У случају продаје властелин је био дужан да б. прво понуди својим рођацима, који у том погледу имају право првенства, па тек потом другим лицима, при чему се првенство откупа кретало од ближег ка даљем сроднику. Овај однос према праву првенства био је преузет из традиционалне народне културе. Уколико баштиник није имао деце, могли су је наследити (до трећег колена) непосредни и мушки и женски сродници. У противном, уколико није било сродника, б. је припадала владару, који је могао да је „запише" другоме. У српским правним споменицима б. означава и ову имовину која није добијена поклоном, него је стечена непосредним приређивањем или је као „купљеница" наслеђена од предака (дедовина, очевина).

Петар Влаховић

У средњем веку је постојало неколико врста б. Властеоске б., земљопоседи с насељима и сеоским становништвом, настали најчешће наслеђивањем од предака и владарским даривањем. Када је монах Роман (1365), најстарији син севастократора Бранка Младеновића и брат Гргура и Вука Бранковића, пожелео да поклони неколико села Хиландару „од своје б.", најпре се о томе договорио с браћом, па је онда даровао село Трстеник у Дреници с црквом Св. арханђела, село Тушиље и селиште Худинце. Толико му је припадало од очевине. Романова браћа, Гргур и Вук, придодали су са своје стране још нека насеља, изјавивши да то чине слободно. Б. Бранковића била је стара и велика. Постојала је и у XIII и XIV в., па и касније, а у њој су имали удела сва три сина севастократора Бранка. Исти односи успостављани су и у новим б. Најпре је Стефан Дечански даровао челнику Радану и „братији" заселак Добродоле „да им је у б". Била је то нова и мала б. једног властеличића, коју је проширио краљ Душан, придодавши „земљу Јабланицу" да му је „у б. и његовим унуцима и праунуцима", а истовремено Радановој „братији и њиховим унуцима и праунуцима". Наслеђивање је најпре вршено по директној линији, али ако нема директних наследника Душанов законик (чл. 41) дозвољава да се властеоска б. наслеђује до „трећег братучеда" или до осмог степена сродства, односно ако два лица имају заједничког чукундеду.

Властеоске б. су, по Душановом законику (чл. 39 и 40), неприкосновене или „тврде", како оне старе, тако и нове. Неприкосновеност се огледа у томе што је властелину који има б. или баштинику загарантовано да је несметано држи, ужива и располаже, односно да је може потчинити цркви, поклонити за душу, продати, па и дати у мираз. Ова врста поседа била је заштићена од сваке врсте самовоље: „И да није властан Господин цар, или краљ, или Госпођа царица никоме узети б. силом, ни купити, ни заменити, осим ако ко сам усхтедне". Ову су одредбу поштовали сви српски владари, како цар Душан, тако и последњи српски обласни господар Иван Црнојевић.

Наследни земљопоседи властеле уживали су економски имунитет, па Душанов законик (чл. 42) наређује: „Б. све да су слободне од свих работа и данака Царства ми, осим да дају соће и да војују војску по закону". Под соћем се подразумевао основни порез на земљорадничка домаћинства, који је износио годишње једну перперу (12 динара) или 1 кабао жита (82 л). Господар властелинства био је дужан да сакупи овај порез од својих земљорадника и да га преда владару, односно држави. Поред давања соћа, сваки баштиник је морао да врши војну службу, по прописима тада важећег и познатог „војничког закона". Ако властелин откаже послушност владару и не врши војну службу, па почини „неверу", био би кажњен одузимањем б., а у најтежим случајевима и смртном казном.

Властела су на својим поседима подизала цркве, обдаривши их разним добрима, па су и оне биле саставни део б. Оснивачи или ктитори имали су право да у баштинским црквама постављају калуђере, за које би претходно добили сагласност од епископа, а епископ је у овим црквама управљао само духовним пословима. Баштинске цркве могли су једино баштиници да потчине Патријаршији или неком већем манастиру, а када то учине, губе право управљања материјалним пословима цркве. Властеоским б. у Србији биле су сличне племените б. у средњовековној Босни.

Поповске б. биле су различитих величина, као боља газдинства земљорадника, а понекад као б. властеле или властеличића. Сваки свештеник, са б. или без ње, вршио је богослужење у цркви и обављао верске обреде, па је лично био ослобођен од многобројних работа и дажбина, што Душанов законик (чл. 31) кратко формулише: „да је поповска капа слободна". Ослобађање је начелно, а поједине обавезе су наметане, посебно ако су поповске б. сличне властеоскима. Краљ Милутин, Стефан Дечански и Стефан Душан потврдили су посебним исправама баштинска права протопопу Прохору, али пошто је он држао село Зрзе на Дриму и добровољно се потчинио манастиру Дечани, био је дужан да са својим људима врши стражарску службу у манастирској тврђави, односно „да чува град црквени". Овакву су обавезу имали и властеличићи који су били потчињени Дечанима. Краљ Милутин потчинио је неколико попова са селима манастиру Бањска: „село Војтешина попа Церовца, с црквом и са својим међама; село у Подрими попа Братка и са својим међама... село Морјани братије ђакона Богоја и сина му Прибила, с људима и са својим међама, како су држали у матере краљевства ми тако да је држе и при овој цркви". Последње село држали су као б. браћа ђакона Богоја и његов син у XIII в., док је њиховим подручјем господарила краљица Јелена, и то уз одређене обавезе, па ће под истим условима држати село Морјани и у оквирима властелинства манастира Бањска. Садржина ових обавеза била је слична обавезама властеоских б.

На властелинству манастира Св. арханђела код Призрена било је већих и мањих поповских б., па су и њихове обавезе биле другачије. Цар Душан потчинио је овом манастиру село Шикља са католичким свештеницима, па је наредио: „и попови латински који су у Шикљи те држе винограде баштинске, да даје сваки поп чабар вина (41 л) цркви, а друге работе да им не буде ни данка". На властелинствима Бањске, Дечана и других манастира попови су имали обавезу да за рачун манастира обраде деоницу винограда чија је површина износила 1 мат (око 940 м^2^). Попови без б. добијали су од господара властелинства за издржавање „три њиве законите" или „поповски жреб", тачно утврђену деоницу обрадивог земљишта коју су сами обрађивали. За ово земљиште нису дуговали господару властелинства никакве работе ни дажбине, али ако узму да обрађују више од тога, онда је такво земљиште било оптерећено свим обавезама као и обрадиве површине осталих земљорадника.

Б. грађана припадале су како члановима властеоског сталежа, тако и становницима градова на нижој друштвеној лествици, који су се бавили различитим занимањима. Б. властеле по градовима нису се разликовале по правима и обавезама од властеоских б. по селима. Српска властела у градовима повећавала је своје поседе куповином обрадивих површина од грађана, па је настојала да и купљене њиве или виногради добију статус б. Цар Душан је властеличићу Иванку Пробиштитовићу уписао у б. земљу, што је купио у граду Штипу и на којој је подигао цркву, а такође и што је „купио изван града земљу и винограде, опет градску земљу од грађана... и што ће прикупити или земљу или винограде." На тај начин је обрадиво земљиште грађана које је купио властеличић Иванко претворено у властеоску б. Овај посед ослобођен је од свих работа и данака због тога што је придодат баштинској цркви Иванка Пробиштитовића.

У другачијем положају налазиле су се б. грађана који су се бавили разним занимањима, а посебно оних који су били потчињени манастиру Св. арханђела код Призрена. Неки Дабижив „каматик" (лихвар) давао је манастиру 18 лисичјих кожа годишње, док је Иванко с браћом, вероватно занатлија, давао само три лисичије коже. Група занатлија која је прерађивала восак, морала је да даје манастиру одређену количину воска, а неки Андреја, по свој прилици поткивач, био је дужан да даје годишње 40 коњских плоча (потковица). Сви грађани могли су слободно да располажу својим б., да их продају, замењују, дају за душу или у мираз и да их поклањају. Калуђер Саватије из Новог Брда усинио је неког попа Богдана, па му је том приликом дао половину баштинске цркве и половину куће у подграђу, а завештао му је и другу половину после смрти. Завештање је учињено у присуству сведока и у писаној форми, односно уз помоћ „номичке књиге", што је представљало и обавезу приликом отуђивања сваке б. у граду. На такав начин продавали су или поклањали своје некретнине становници Трепче, Призрена, Новог Брда, а вероватно и других градова и тргова у Србији.

Сви баштиници у неком граду имали су утврђене обавезе према владару или држави, граду у којем бораве и градским властима. Становници Сребренице плаћали су годишње по један дукат од огњишта деспоту Стефану Лазаревићу, а у унутрашњости Србије, вероватно, по две унце сребра. Једну од основних обавеза грађана представља одбрана града од непријатеља и поправка градских утврђења. Душанов законик (чл. 127) наређује: „где се град сруши, или кула, да га оправе грађани тога града". Обе обавезе наметнуо је кнез Лазар сваком Дубровчанину који се „забаштинио" у Новом Брду, па је тај морао „да зида град и да га чува". Исту је обавезу наметнуо Дубровчанима и Вук Бранковић у својим градовима, а касније његови наследници, као и наследници кнеза Лазара. Грађани су имали посебне обавезе према градским властима, па су плаћали „доходак" и продавали му намирнице упола цене. У Новом Брду су шнајдери, шустери, кожухари и плочари (поткивачи) доносили војводи пригодне поклоне из своје делатности о Божићу и о Васкрсењу. Овим се не исцрпљује списак обавеза грађана баштиника.

Земљорадничке б. су најмногобројније, најмање и оптерећене многим работама и дажбинама. Састоје се из два основна дела, „селишта", простора погодног за подизање куће, помоћних зграда и врата и „села", обрадиве површине једног земљорадника у пољу или сеоском атару, која чини главнину његове б. Састоји се по правилу од њива и винограда, ређе од воћњака, вртова и ливада. Земљорадник је имао право да своју б. држи, користи и да њоме располаже, што је било загарантовано и Душановим закоником (чл. 174): „Људи ратари који имају своју баштинску земљу, и винограде и купљенице, да су власни од својих винограда и од земље у прћију дати, или цркви подложити, или продати, али увек на томе месту да буде работника ономе господару чије буде село, да је слободан узети винограде и њиве". Поседовање земљорадничких б. и право располагања били су условљени многобројним обавезама у корист владара или државе, цркве и господара властелинства. Земљорадници су морали у корист владара и државе да врше војну и транспортну службу, да подижу и поправљају утврђења, да плаћају соће, а касније и дукат по огњишту. Ово су најважније обавезе, а било је и других. Дажбине у корист Српске цркве биле су мале и сводиле су се на давање бира и врховине. Највеће оптерећење представљале су обавезе према господарима властелинстава. Оне су извршаване у виду работа и дажбина. Работе су преовлађивале у матичним српским земљама, а дажбине дуж Приморја и на југу српске државе. Међу дажбинама најважније место заузима „десетак": од жита, вина, кошница и домаћих животиња, а од работа сви послови око производње житарица, обраде винограда и припремања сена. Распоређивање работа и дажбина варирало је од властелинства до властелинства и од категорија којима су земљорадници припадали, али је њихов укупан терет приближно једнак.

Рударске б. могле су се наслеђивати, поклањати, продавати или заложити. За отварање средњовековних рудника и одржавање у погону била су неопходна велика финансијска средства, па се у том циљу удруживао већи број лица. Сразмерно уложеном капиталу стицала се и својина, а рудник је као целина подељен на више „делова", да би сваки улагач добио онолико колико је платио. Био је то основни разлог што се б. у рудницима јавља у виду „делова". У зависности од тога колико је неки баштиник имао „делова", морао је плаћати трошкове текуће производње, али је у истој сразмери учествовао и у деоби ископане руде. Баштинска права била су условљена одржавањем рудника у погону. Ако неки баштиник не испуни своје обавезе улагања и финансирања до утврђених рокова, губио би своје „делове".

Све врсте б. одржале су се неко време и под Турцима, па и властеоске, али су под утицајем турских схватања измењена баштинска права, пошто се сматрало да је султан власник земљишта, а баштиник опуномоћени корисник.

Милош Благојевић

ИЗВОРИ: F. Miklosich, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii, Viindobonae 1858; С. Новаковић, Законик Стефана Душана цара српског 1349 и 1354, Бг 1898; Законски споменици српских држава средњег века, Бг 1912; А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Бг 1926; Н. Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, Бг 1962; М. Благојевић, Земљораднички закон, Бг 2007.

ЛИТЕРАТУРА: „Баштина и Бољар у југословенској терминологији средњег века", Глас СКА, 1913, 92; С. Новаковић, Село, Бг 1953; М. Беговић, „Рударска баштина у Србији у XV и XVI веку", Глас САНУ, 1971, 280; А. Соловјев, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354, Бг 1980; Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Бг 1996; С. Ћирковић, Р. Михаљчић, Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)