Прескочи до главног садржаја

БАБОНИЋИ/БАБОНЕГИ

БАБОНИЋИ/БАБОНЕГИ, угарска властела која се у историјским изворима помињу од XIII до XVI в. Име породице потиче од Бабонега, сина Стјепана I. У њиховом поседу била је Водица, код Дубице, затим Горичка жупа, између Купе и Коране, са седиштем у Горичком граду, близу којег је подигнут град Стеничњак (данас Сјеничак). Користећи слабост централне власти, Б. су до краја XIII в. стекли многобројне и простране поседе који су се пружали од Крањске ка западу до реке Укрина на истоку и од Саве на северу до Гвозда на југу. На тај начин постали су моћни северозападни суседи босанске државе. Стога је бан Пријезда одлучио да своју ћерку уда за најстаријег сина славонског бана Стјепана II Бабонића. Заједно са синовима Стјепаном, Пријездом и Вуком, босански бан је 1287. зету дао у мираз жупу Земуник, која се простирала у долини Врбаса до Бањалуке. Поред ове територије, Б. су господарили жупом Врбања и двема жупама у области Усоре, у долини реке Укрина, које се помињу у документима о подели породичних поседа 13131314. Бан Иван Бабонић пружио је 1322. помоћ краљу Карлу I Роберту у борби против бана Младена II Шубића и постао бан целе Славоније, Хрватске и Далмације. Наредне године, после неуспелог устанка против краља, славонски поседи су им одузети и њихово седиште је премештено у град Благај на Сани. Бан Стјепан II Котроманић је њихове некадашње поседе доделио члановима босанске властеоске породице Хрватинић, који су прешли на његову страну и пружили му подршку приликом доласка на босански престо. Тако је жупа Земуник 1322/23. припала кнезу Павлу Хрватинићу, а жупу Врбања с градом Котором (данас Котор Варош) добио је око 1326. кнез Вукосав Хрватинић.

ЛИТЕРАТУРА: L. Thallóczy, S. Barabás, Codex diplomaticus comitum de Blagay, Budapest 1897; Љ. Талоци, „Хисторичка истраживања о племену горичких и водичких кнезова", ГЗМС, 1897, IX; Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter, MünchenLeipzig 1914; Ј. Мргић-Радојчић, Доњи Краји: крајина средњовековне Босне, БгБл 2002.

Јелена Мргић

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)