БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА

БЕОГРАДСКА ТВРЂАВА, утврђење на брегу и у приобаљу уз ушће Саве у Дунав, слојевит и веома сложен споменички комплекс настао у временском распону II–XVIII в. Са спољним фортификацијама обухвата површину од преко 30 ха. Спада међу највеће тврђаве на југоистоку Европе. У II в. н. e. на простору данашње Тврђаве подигнуто је прво утврђење – римски каструм, као стални војни логор легије IV Flavia. По својој функцији било је једно од важних одбрамбених упоришта на граници римске империје. После разарања од стране Гота и Хуна 378. и 441. обновљено је у првим деценијама VI в. Непуно столеће касније разарају га Авари и Словени. На рушевинама античког утврђења настала је прва словенска насеобина, коју већ крајем IX в. савременици познају под именом Београд. У том раном раздобљу средњег века не дижу се нова утврђења, него се за одбрану користе стари антички бедеми. Тек средином XII в., под византијском влашћу, почиње изградња новог средњовековног утврђења -- кастела, у западном углу данашњег Горњег града.

Даљи развој Б. т. условиле су тежње српских владара да учврсте границе своје државе на обалама Саве и Дунава. За владе краље Стефана Душана, у четвртој деценији XIV в., гради се ново утврђено подграђе на обали Саве, повезано са кастелом на брегу. Главна средњовековна утврђења подигнута су почетком XV в. када је Београд постао престоница Србије. Затечена утврђења су реконструисана, у старом кастелу подигнут је двор деспота Стефана, а на Сави је дограђено ново ратно пристаниште. У исто време подигнуто је ново утврђење Горњег града, опасано двојним бедемима, којима је и већи део градског насеља у Доњем граду био опасан. Овим радовима брањени простор утврђења био је десетоструко увећан. Изградњом београдских фортификација српска војна архитектура остварила је једно од својих најбољих дела. Током XV в. дограђени су неки делови тврђаве прилагођени за дејства артиљерије (комплекс Зиндан-капије, Источно подграђе, Кула Небојша).

После турског освајања 1521. па све до краја XVII в. Б. т. није у значајнијој мери обнављана. Ново раздобље започело је аустро-турским ратом 1688. Као кључно утврђење у средишту ратних сукоба, који су трајали током XVIII в., Тврђава је у том периоду била три пута реконструисана. Порушен је стари кастел, а велики део средњовековних бедема прекриле су нове фортификације. Током аустријске владавине 1717–1739. изграђене су нове бастионе артиљеријске фортификације, засноване на принципима одбрамбеног система маршала Вобана. Грађене су према пројектима и под надзором Николе Доксата де Мореза, Швајцарца у служби хабзбуршког двора. Након изградње нових модерних утврђења, Б. т. је представљала једно од најјачих одбрамбених упоришта на југоистоку Европе. Међутим, ратни пораз и аустријски губитак Београда, према одредбама мировног уговора, пратило је рушење свих новоподигнутих фортификација. Турски радови на обнови разорених фортификација представљали су покушај да се ово важно упориште оспособи за одбрану. У том раздобљу, до краја XVIII в., Б. т. је добила свој коначни облик. У време Првог српског устанка у мањој мери је обновљена, а у њеном арсеналу ливени су топови. Последњи турски гарнизон напустио је Б. т. априла 1867, када је предата на чување Кнезу Михаилу Обреновићу III и српској војсци.

У даљем следу историјских збивања, током XIX и XX в., Б. т. постепено је губила свој некадашњи војни значај. После светских ратова, у којима је тешко пострадала, започета су вишедеценијска истраживања и радови на обнови са циљем да се овај најзначајнији споменик прошлости Београда проучи, сачува од даљег пропадања и укључи у токове живота савременог града. Демилитаризована је и проглашена за споменик културе 1946.

Б. т. с парком Калемегдан јединствена је културно-историјска целина која у својим оквирима чува сведочанства готово двомиленијумске повести Београда. У оквирима бастионих артиљеријских фортификација XVIII в., које пружају доминантну слику данашње Тврђаве, очувани су и остаци из ранијих епоха. Трагови првог утврђења – римског каструма – чији су бедеми били грађени великим клесаним блоковима камена, сачувани су само у археолошким остацима. Слично је и с некадашњим византијским кастелом од којег је откривен део северозападног бедема с траговима две куле и остацима капије. Од фортификација Западног подграђа, грађених у доба краља Стефана Душана, боље очуван је само део јужног бедема, ниже садашњег споменика Победнику. Из најзначајније епохе у развоју средњовековног Београда преостале су, тада засноване, основне просторне поделе садашње тврђаве – утврђења Горњег и Доњег града. У оквиру тих целина очувани су у значајној мери делови фортификација грађених почетком XV в., које представљају једно од најбољих остварења српског војног градитељства тога доба. У Горњем граду из тог времена су делови система двојних бедема, затим Диздарева кула с капијом, која је у значајној мери обновљена 1938, као и зазидане капије с јужне и западне стране. Од некадашњег замка деспота Стефана, порушеног приликом експлозије барута у јесен 1690, откривени су само археолошки остаци улазног комплекса. Делови утврђења грађени средином XV в. спадају међу најраније примере прилагођавања фортификација примени новог ватреног оружја. Једно од најбољих остварења те врсте представља комплекс Зиндан-капије – некадашњи барбакан испред источне горњоградске капије с положајима за седам топова. Око 1460. подигнуто је ново утврђење Источног подграђа са угаоном топовском Јакшићевом кулом (великим делом обновљена 1936). У исто време подигнута је и велика топовска кула на улазу у доњоградско пристаниште, данас позната кула Небојша. Обе ове куле представљају значајан пример европских фортификација из раздобља када се трагало за најбољим решењима укључивања ране артиљерије у систем одбране градова. Од некадашњих здања која су се налазила у оквирима градских бедема преостале су рушевине митрополитског двора из прве половине XV в., откривене приликом археолошких ископавања, и чесма Мехмед-паше Соколовића, подигнута 1576. у рову пред замком.

Крај XVII в. означио је почетак трансформације средњовековних утврђења Београда у бастиону артиљеријску тврђаву. Из тог првог раздобља остао је добро очуван југоисточни бедем Горњег града с капијом над којoм је средином XVIII в. подигнута Сахат-кула. Има високу камену куртину, а грађен је према пројектима венецијанског архитекте Андреа Корнара. Из времена наредне веома обимне реконструкције Б. т. 1717–1739. остало је очувано веома мало. Осим једног равелина сада постоје само неке од капија с фасадама грађеним у духу барока. У Горњем граду то су Леополдова и Краљ-капија, а у Доњем капија цара Карла VI. Ово једино аутентично барокно здање у областима јужно од Саве и Дунава грађено је, како се сматра, према пројекту Балтазара Нојмана, једног од најзначајнијих немачких архитеката тога доба. У питању је капија-славолук, подигнута у славу аустријског цара, с фасадама које су имале симболично значење. Унутрашња фасада, надвишена грбом, обележавала је излаз у земље хабзбуршке краљевине Србије, а спољна са царским монограмом улаз у главни град ове покрајине. Од некадашњих војних објеката грађених током аустријске владавине очуван је Велики барутни магацин исклесан у стенама испод Горњег града и тзв. Римски бунар дубок преко 50 м.

Из времена последње реконструкције тврђаве очувани су сви бедеми и бастионе трасе грађени опекама. Главни део према садашњем калемегданском парку обухвата југоисточни тврђавски фронт с великим равелином који се налази испред главне монументално обликоване Стамбол-капије, од које је полазио пут према Цариграду. Кроз једну од капија великог равелина ушао је, према легенди, вожд Карађорђе у ослобођени Београд 1806. Из Доњег града тврђаве на правцу ка дунавском делу вароши налази се Видин-капија, а према савском Мрачна и Сава капија (порушена у бомбардовању 1944, делимично обновљена 2009).

Данас се у комплексу Б. т. и парка налазе Војни музеј и Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић", затим галерија Природњачког музеја, као и изложба с макетама, посвећена Тврђави. У средњовековној Диздаревој кули налази се Народна опсерваторија, а у доњоградском амаму Планетаријум. Уређен изложбени простор је и у кули Небојша. У средњовековном амбијенту Источног подграђа налази се црква Ружица, преправљена од аустријског барутног магацина, и капела Св. Петке, подигнута 1937 (арх. М. Коруновић).

У комплексу Калемегдана налази се више спомен-обележја која су од краја XIX в. подизана најчешће знаменитим књижевницима и песницима. Монументални споменик Захвалности Француској, рад Ивана Мештровића, откривен је 1930, а две године раније поводом прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта подигнут је на најистакнутијем месту Горњег града споменик Победнику, рад истог аутора, који је постао својеврсни симбол Београда.

ЛИТЕРАТУРА: М. Поповић, „Београдска тврђава и могућности реконструкција", у: В. Чубриловић (ур.), Београдска тврђава у прошлости, садашњости и будућности, Бг 1988; М. Поповић, Београдска тврђава, Бг 2006.

Марко Поповић

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)