Прескочи до главног садржаја

БЕЛА ЦРКВА

БЕЛА ЦРКВА, град на југоисточној периферији Баната, смештен на северном делу проширења долине реке Нере (Белоцркванска котлина). На северу су простране абразионе терасе, а на истоку и југу, на територији Румуније, огранци Банатских планина. Нера протиче јужном границом котлине око 3 км јужно од града. Вршац је удаљен 35 км. Мали саобраћајни значај има подунавски пут, који почиње у Панчеву, преко Ковина долази до Б. Ц. и даље продужава у Румунију. Пут Вршац Б. Ц. Банатска Паланка такође има локални значај. Скелским прелазом продужава у Србију, али се тамо не наставља на важне путне правце. Најважнија саобраћајница која је овуда пролазила била је најстарија војвођанска пруга Темишвар Оравица Јасеново Б. Ц.  Базјаш, изграђена 1856, која је након I светског рата и формирања Југославије и Румуније изгубила ранији значај и на неким потезима је демонтирана.

Б. Ц. је средином XVIII в. имала 55 кућа, а 1777. већ 2.737 становника, од којих 22 трговца и 119 занатлија. Поред Немаца, у њој су живели Срби и Румуни, а насељавање Мађара почело је крајем века. Почетком XIX в. добила је статус вароши, ка којој гравитира око 50 околних места. Године 1910. имала је 10.181 становника, од којих највише Немаца (59,5%), док су Срби са 19,6% били друга по величини етничка група. Дуг застој у развоју настао је после I светског рата, када је формирана Југославија, а државна граница је део белоцркванског гравитационог подручја припојила Румунији. Крајем II светског рата иселио се највећи део Немаца, а на њихово место досељено је 1.907 колониста, највећим бројем из Србије.

Поред варошких функција и малих индустријских погона, за град је од изузетног значаја била производња вина. Прва индустријска предузећа отварана су још крајем XVIII в. (прерада чаура свилене бубе) и у XIX в. (фабрика ликера, барутана, млин, штавионица коже, фабрика ципела, кланица). Западно од града, на плавини Нере, још од изградње железничке пруге вршила се интензивна експлоатација шљунка. После II светског рата почела је нова фаза развоја. Број становника поново је порастао и 1981. достигао је максимум од 12.317 лица. Изграђено је неколико нових фабрика (фабрике металних грађевинских конструкција, бетонских конструкција, керамичких плочица, намештаја, конфекције, штампарија и прерада воћа). Б. Ц. је постала центар општине, која захвата површину од 353 км2 и где је у 14 насеља 2002. живело 20.367 становника. У граду је било 10.657 лица, од којих 77% Срба. Највише активног становништва радило је у пољопривреди (15,9%), индустрији (15,9%) и трговини (13,7%). Град има основу облика неправилног правоугаоника издуженог правцем границе белоцркванске котлине и доста деформисан решеткаст распоред улица. Главна улица формирана је правцем некада прометног пута ка североистоку и Банатским планинама, који је прекинула државна граница. Уз њу се налазе две цркве, гимназија и све друге јавне зграде смештене у старим здањима, који граду дају физиономију старе вароши, једне од најбоље очуваних у Војводини. Највећи број фабрика и других привредних објеката изграђен је на западној периферији у близини железничке станице.

Слободан Ћурчић

001_Bela-Crkva-karta.jpg

Историја. Први пут се помиње 1335. у Крашовској жупанији. Од постанка насељена Србима, у турско доба била је у кадилуку суседног града Храм (Рам), данашње Банатске Паланке. После повлачења Турака из Баната и страдања од куге, поново је изграђена када је аустријски гувернер Тамишког Баната, гроф Клаудије Флоримунд Мерси, подигао ново насеље (1717), организујући масовну колонизацију Немаца из Франачке, Швапске и Хесена. Од оснивања аустријске Банатске војне границе Б. Ц. је 1774. постала седиште штаба влашко-илирског крајишког пука и звала се Weisskirchen. У XVIII в. имала је једно време статус слободног војног комунитета (1777, 17921874), а 1876. постала је слободна варош. У њеној близини, у селу Крушчица, на подручју влашко-српског пука избила је 1808. буна српског и румунског становништва против аустријске управе, али је убрзо угушена. За време револуције 1848. Мађари су имали снажну подршку несрпског, нарочито немачког становништва, које се непријатељски држало према српском покрету. Јуна 1848. Немци су створили националну гарду и почели да хапсе виђеније Србе. Одговарајући на то, они су створили војне логоре у околним селима, палили немачке салаше и имали мање окршаје у широј околини града. Августа 1848. српска војска је у два наврата покушала да заузме варош, али је потиснута пошто је Немцима стигла помоћ из Вршца. У време првог напада на Б. Ц. мађарска војска и Немци провалили су у српски део града, убили 72 становника српске националности, а многе извели пред суд. Јануара 1849. aустријско-српски корпус ушао је у град. Створен је нови окружни одбор, на бази компромиса с Немцима, уз даље одржавање Градског магистрата, више оријентисаног према царској врховној команди у Темишвару него према Српском правитељству. До слома аустријско-српског корпуса дошло је у мају, када је мађарска војска заузела Б. Ц. и друге градове Баната, узрокујући масовно избеглиштво у Срем и Србију. После укидања Војне границе, град је 1872. поново припојен Угарској, а војна администрација замењена је цивилном. До 1876. била је краљевски мађарски слободни град с уређеним сенатом подређеним Тамишкој жупанији. У I светском рату, заједно с Базјашем и Банатском Паланком на Дунаву, била је база за упад Мекензенових немачких трупа у Србију у јесен 1915. Ослободила ју је српска војска после пробоја Солунског фронта новембра 1918. У II светском рату немачке трупе су окупирале град 12. IV 1941. Током 1943. на простору града вршена су масовна стрељања Срба. Ослободиле су га јединице НОВЈ и Црвене армије 1. X 1944.

Предраг Лажетић

ЛИТЕРАТУРА: С. Гавриловић, „Два прилога проучавању крушчичке буне 1808", ЗМСДН, 1954, 7; Војводина, знаности и лепоте, Бг 1968; С. Јовичић, Бела Црква у прошлости (Прилог историји Беле Цркве до 1910. г.), Бела Црква 1970; Историја српског народа, V/2, Бг 1981; П. Томић, Општина Бела Црква географска монографија, Н. Сад 1988; С. Ћурчић, Насеља Баната -- географске карактеристике, Н. Сад 2004.

 

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)