БАНАТСКИ ПЕСАК

БАНАТСКИ ПЕСАК (Банатска/Велика/Делиблатска пешчара), пространа површина у јужном Банату покривена песком. Оивичена је селима Дубовац, Банатска Паланка, Кајтасово, Гребенац, узвишењимa Загајичко брдо и Думача, а затим селима Банатски Карловац, Владимировац, Мраморак и Делиблато. Овалног је облика издуженог правцем југоисток–северозапад 35 км, док је највећа ширина око 15 км. Површине је од око 300 км². Са западне, северне и источне стране окружен је Банатском лесном заравни висина мањих од 150 м. Пешчару и зараван дели широка зона коју граде мешани лес и песак. То је благо засвођена таласаста површина, на којој висине расту од југоистока ка северозападу и од источне и западне периферије ка централним деловима. Целокупна површина заталасана је динама правца дуже осе пешчаре, које достижу до 189 м апсолутне висине. У тим деловима дубине међудинских депресија достижу до 20 м. Пешчара је највећим делом пошумљена, а на малим површинама је очуван активан „живи песак". Унутар ње су само два мала села. У унутрашњости је село Шушара настало почетком ХХ в., а на југозападној периферији Шумарак, настао током ХХ в. од сезонски настањених виноградарских кућа. Важнији путеви мимоилазе пешчару. Мали део Б. п. – Мали песак, на њеној је југоисточној периферији, на левој обали реке Караш. Дуг је око 10 км, а широк око 1 км. Њега је Караш ерозионим радом одвојио од Велике пешчаре. Значајне привредне гране су пашњачки узгој оваца и пчеларство. После II светског рата све већи значај добија туризам. На Б. п. је формирано неколико излетишта, ловишта, а изграђено је и oкo 1.500 викендица. Сваке године одржава се туристичка манифестација Сабор пчелара.

Слободан Ћурчић

У биогеографском и климазоналном погледу Б. п. је едафски и климатски условљена шумо-степа. Она је представљана природним сукцесивним серијама од пешчарске преко степске, односно ливадо-степске вегетације, до аутохтоних шума виргилијског храста и беле липе у вишим зонама Б. п., и мањих комплекса лужњаково-тополових шума у ниској пешчари (локалитети Врела и Драгићев Хат), као и шумарака Бахофенове тополе. Ове сукцесивне серије обрастања песка углавном су мозично измешане. Пешчарска вегетација распрострањена је претежно у западним и јужним деловима, док је степска и шумска у вишим делoвима Б. п. (тзв. високи песак). Упредо са овим природним сукцесивним серијама вегетације одвија се и процес педогенезе. Тако у пешчарским заједницама, у почетним фазама везивања и обрастања песка, подлогу чини жути песак са мало хумусних материја. Већ у степској вегетацији хумусни слој је веома развијен (тзв. црни песак) и он по неким карактеристикама подсећа на чернозем. Најразвијенији хумусни хоризонти налазе се у природној шумској вегетацији. Од аутохтоних вегетацијских формација распрострањена је жбунаста вегетација коју чине глог или клека, једини природни четинар у Б. п. Данас је то комплексан мозаик природне пешчарске, степске, жбунасте и шумске вегетације, те сађених и спонтано раширених шумских култура багрема и четинара, у највећем проценту црног и белог бора.

Биљни и животињски свет Б. п. је изузетно богат. Утврђено је преко 900 врста васкуларних биљака, преко 200 врста птица, од којих су преко 120 гнездарице, затим сисара, водоземаца и гмизаваца и велик број инсеката и других бескичмењака. Флористички су најинтересантније степске и пешчарске врсте, данас веома ретке у Панонској низији. То су пре свега усколисни и банатски божур, шерпет, гороцвет, степски бадем, Панчићев пелен, патуљаста перуника, степска и шумска саса, пешчарски вијук, неколико врста козинаца, Дегенова коцкавица итд. Поменуте врсте представљају природне реткости флоре Србије. Од фауне кичмењака у Б. п. најважније су степске и шумо-степске врсте као: орао крсташ, степски соко, пчеларица, ласта брегуница, степски скочимиш, степски твор, текуница, жабе копачи итд. Осим њих, у пешчари живе представници европске шумске фауне вук, шакал, лисица, дивља мачка, куне белица и златица, европски јелен, срна, дивља свиња итд. Заступљена је фауна храстових шума и мочварних станишта.

Владимир Стевановић

Пошумљавања Б. п. започета су 1818, а цео циклус радова подељен је у два раздобља: прво 1818–1912. и друго од 1912. до данас. Као критеријуми за ову поделу коришћени су опште стање, избор врста, интензитет радова и успех пошумљавања. У првом периоду пошумљено је 20.000 ха пешчаре, а у другом периоду (изузимајући I и II светски рат) просечно је годишње пошумљавано 200–300 ха. Шумовитост је 1912. износила 41%, а 1987. 61%. Фонд шума је повећан са 12.180 на 18.032 ха. Највеће промене извршене су у структури по врстама дрвећа: 1912, у укупном фонду тадашњих шума, тополе су заузимале 40% површина или 4.868 хa, а борови свега 280 хa или око 2%. На крају овог периода, шуме тополе су нестале, а заступљеност састојина црног и белог бора повећала се на 32% (33%). Од укупне површине Б. п., травна вегетација покрива 4.313,74 хa; жбунаста вегетација 5.718,73 хa; шумска вегетација 18.032,10 хa и остале површине 1.523,87 ха. Шумску вегетацију чине: 1) вештачке шуме са 17.517,92 хa, и то: шуме црног бора (4.148,62 хa), шуме белог бора (1.750,59 хa), шуме осталих четинара (25,61 хa), шуме багрема (11.301,63 хa), шуме топола (69,72 хa) и шуме осталих лишћара (221,74 ха); и 2) природне шуме са 514,18 хa, од чега: шуме храстова (95,70 хa), шуме сребрнолисне липе (241,89 хa) и шуме домаћих топола (176,59 хa). Просечна дрвна залиха износи свега 79 м³/ха, а текући прираст 3,61 м³/ха/год., или укупно 65.000 м³/год. Подигнуте шуме и остаци аутохтоних шума због својих функција чине арматуру за све друге екосистеме и за већину садашњих и потенцијалних ресурса. Крајем 1977, Б. п. је проглашен специјалним резерватом због својих природних вредности, карактеристика и значајних функција.

Василије В. Исајев

ЛИТЕРАТУРА: Б. Милојевић, Банатска пешчара, Бг 1949; Л. Стјепановић-Веселичић, Вегетација Делиблатске пешчаре, Бг 1953; М. Гајић, Флора Делиблатске пешчаре, Бг 1983; Б. Букуров, Геоморфолошки проблеми Баната, Н. Сад 1984; Посебна шумско-привредна основа привредне јединице спр."Делиблатска пешчара"(1987–1997), Пан. 1990; Б. Буторац, В. Хабијан-Микеш, Пешчарска подручја Србије. Делиблатска и Суботичко-Хоргошка пешчара (Sand terrain Areas in Serbia), Бг–Палић 1997.

*Текст је објављен у 1. књизи I тома Српске енциклопедије (2010)