БОСАНСКА КРАЈИНА

БОСАНСКА КРАЈИНА, географска регија на северозападу БиХ, већим делом у сливовима Уне, Сане и Врбаса. Назив је добила због свог геостратешког значаја који је имала за време турске владавине када је представљала граничну зону према Аустријском царству. На западу и северу граничи се са Хрватском (речни токови Саве и Уне), на југу и југоистоку уоквирују је веначне планине: Шатор (1.875 м), Гола коса (1.651 м) и Влашић (1.933 м), а на истоку обухвата већи део слива Врбаса (Бањалука, Јајце). Регија има површину 14.700 км². Има транзитни значај између Панонске низије и Јадранског приморја, а главне саобраћајнице воде речним долинама Уне, Сане и Врбаса и на релацији Бихаћ – Босански Петровац – Јајце.

Геолошки састав. У геолошкој грађи Б. К. учествују стене различите геолошке старости. Већина њих наталожена је у палеозоику, мезозоику и почетком кенозоика. У њиховом распореду постоје неке правилности. У северном делу преовлађују флишне стене. На северној страни планине Козаре оголићене су подинске стене – дијабези и мелафири. Јужније на много ширем подручју преовлађују кречњаци и доломити, а у крашким пољима и котлинама млађи неогени седименти – флишеви. Најмлађе – алувијалне наслаге – покривају проширења у речним долинама.

Рељеф. У рељефу се издвајају два морфофизиономска дела: перипанонски на северу и планинско-котлинско-долински на југу. Перипанонски део је у морфолошком погледу брежуљкаст с ниским побрђем, алувијалним равнима и долинским проширењима око доње Уне (213 км), Сане (146 км) и Врбаса (240 км). Ниске, острвске планине Просара (363 м) и Козара (Лисина, 978 м) истичу морфофизиономију перипанонског дела. Релативно ниске и степеничасто поређане површи рашчлањене су речним долинама. Нека долинска проширења имају изглед уравњених поља (Приједорско, Бањалучко и Спречко поље). Јужни део орографски и тектонски припада Динарском систему планина (млађе веначне планине: Грмеч 1.604 м, Осјеченица 1.791 м, Клековача 1.962 м, Срнетица 1.375 м, Димитор 1.483 м, Лисина 1.467 м) с израженим облицима крашког рељефа око горње Уне, Унца (65,5 км) и Сане (крашка поља: Бравско, Петровачко, Бјелајско, Лушци, клисуре, кањони) и око планина Мањаче (1.239 м) и Чемернице (1.338 м). Мањача и Чемерница имају изражен крашки рељеф (вртаче, увале, пећине, два мања поља у красу – Добрињско и Стричичко поље).

Дејан Шабић

Клима. На основу података метеоролошке станице Бањалука, Бихаћ и Козарска Дубица за стандардни климатолошки период 1961–1990, средња годишња температура на овом подручју креће се од 10,3 до 10,6 °С. Најхладнији месец је јануар. Зиме су најхладније у северном (0,4 °С), а најтоплије у западном делу подручја (1,4 °С). Релативно високе зимске температуре у околини Бихаћа последица су повећане честине и интензитета динарско-горског фена, који у фебруару може подићи температуру и на 25 °С. Најтоплији месец је јул. Лето је најтоплије на југоистоку подручја (19,7 °С), док су у западном делу температуре нешто ниже (19,2 °С). У Бањалуци има годишње 78 мразних дана, у периоду од септембра до маја, док просечан број ледених дана (максимална температура испод нуле) износи 20. У току године се просечно јаве и 24,4 тропска дана (максимална температура преко 30 °С), док су тропске ноћи са максималном температуром преко 20 °С веома ретке (једном у три године). У северном и источном делу Б. К. годишња количина падавина се креће углавном 900–1.100 мм, док је на западу нешто већа (око 1.300 мм). Северни и источни делови подручја имају континентални годишњи режим падавина са минимумом у зиму и максимумом у лето, док је на западу, под утицајем Јадранског мора, он нешто модификован, па је максимум померен на јесен. У Бањалуци се снег јавља од октобра до априла, при чему има 55 дана са снежним покривачем. Доминирају ветрови из северног квадранта: северни 18,4%, североисточни 15,9% и северозападни 12,6% годишње. Без ветра је просечно само 13,8% дана. Највећу средњу брзину имају ветрови са северозапада (2,6 м/с), југа (2,0 м/с) и запада (1,9 м/с).

Владан Дуцић

Воде. Регија обилује изворском водом и речним токовима: Врбас, Босна, Сана, Уна. На раседним пукотинама јављају се термоминерални извори: Гата код Бихаћа, код Санског Моста, Лакташи, Слатина, Српске Топлице (Бањалука) и др. Врбас извире испод планине Зец, а после 256 км тока улива се у Саву код Српца (површина слива је 6.386 км²). Пре Бањалуке, Врбас тече кроз кањон и клисуре (заштићене законом из 1955). Веће притоке су Плива, Угар и Врбања. Река тече кроз општине: Горњи Вакуф, Бугојно, Доњи Вакуф, Јајце, Мркоњић Град, Бањалуку, Лакташе и Србац. Уна (212,5 км²) има слив површине 9.368 км². Извире у Лици (Хрватска) у близини села Доња Суваја код Срба, испод планине Стражбенице, а улива се у Саву код Јасеновца. Веће десне притоке су Сребреница, Унац, Крушница, Мљечаница, Моштаница, Сана, а леве Клокот и Жировац. У време сушних лета водостај Уне је низак, а од новембра до краја пролећа је висок и река се често излива из корита. Сана (146 км) извире у општини Мркоњић Град (површина слива 3.370 км²). Све до Приједора, ток Сане има правац југ–север, а одатле лактасто скреће на запад према Новом Граду. Између Приједора и Новог Града, Сана је граница између Поткозарја и Подгрмечја. На улазу у Нови Град улива се у Уну.

Дејан Шабић

Педолошки састав Б. К. карактерише се врло израженом хетерогеношћу земљишног покривача, како у погледу заступљености појединих систематских јединица, тако и у погледу својстава земљишта. То је условљено разликама у геолошкој подлози, рељефу, клими, надморској висини и вегетационом покривачу, као и различитом утицају човјека на овај природни ресурс.

У првом, равничарско-брежуљкастом подручју доминирају равни и благо валовити терени, у долинама ријека, на терасама и на нижем, брежуљкастом подручју. Највише су заступљена дубока земљишта, из хидроморфног раздјела: флувисоли (алувијална земљишта, у долинама ријека: Саве, Уне, Сане, Врбаса, Врбање), планосоли (псеудоглеји, долински, терасни и оброначни, покривају знатне површине) и глејсоли (еуглеји и семиглеји, јужно од ријеке Саве, на потезу од Градишке ка Дубици). Нешто јужније, благо валовите, брежуљкасте терене овог подручја покривају земљишта из аутоморфног раздјела. Од типова земљишта доминирају: камбисоли (кисела смеђа земљишта – дистрични камбисоли заузимају нешто веће површине, гајњаче – еутрични камбисоли само спорадично), а поред њих се спорадично јављају и: лувисоли, вертисоли (смонице), рендзине и калкокамбисоли.

Друго, брдско-планинско подручје се простире јужно од равничарско-брежуљкастог, са надморским висинама од 300–500 м у брдском дијелу и од 500–1000 м у подручју нижих планина, па и више од 1000 м, у подручју високих планина. Типови земљишта, заступљени у овом подручју, најчешће се појављују у облику земљишних комбинација – комплекса, мозаика и низова, гдје се на веома малом простору смјењује неколико педолошких систематских јединица на кречњацима и доломитима, доминирајућим супстратима за земљишта овдје. У овом подручју доминирају аутоморфна земљишта: камбисоли (смеђа земљишта на кречњацима и доломитима – калкомбисоли доминирају, сами или у комбинацијама са другим типовима: калкомеланосолима, лувисолима и рендзинама, на кречњацима и доломитима, кисела смеђа земљишта – дистрични камбисоли заузимају нешто веће површине сјеверног дијела овог подручја, гајњаче – еутрични камбисоли се само спорадично јављају), лептосоли (калкомеланосоли, рендзине, распрострањени по цијелом подручју, најчешће у земљишним комбинацијама са калкокамбисолима и лувисолима), лувисоли (лесивирана, елувијално-илувијална, излужена земљишта, најчешће се јављају у земљишним комбинацијама са калкокамбисолима, калкомеланосолима и рендзинама), вертисоли (смонице, само спорадично се појављују), регосоли (сироземи – слабо развијена планинска земљишта се спорадично јављају). Од хидроморфних земљишта у овом подручју се појављују флувисоли (алувијална земљишта, у уским долинама ријека) и планосоли (псеудоглеји, на знатно мањим површинама).

Михајло Марковић

Биљни и животињски свет. Простор Б. К. обухвата три биогеографске цјелине: сјеверозападне Динариде, који чине прелаз од јужноалпских ка југоисточно-динарским секторима; на сјеверу је перипанонско, а на југу планинско субмедитеранско подручје. Исконска вегетација је доминантно шумска. На брежуљцима Цазинске крајине алтернирају шуме храста китњака и граба са шумама питомог кестена и букве. У долинама су бројне хигрофилне заједнице (црне јове, лучког јасена и храста лужњака). Перипанонски простор на сјеверу Б. К. карактерише доминација шума средњоевропско-панонског типа, са наглашеним реликтним цртама: низије су станишта лужњакових дубрава; брдски појас обрастају варијанте китњак-грабових шума, у које се низ потоке и сјеверне стране усјецају језичци монтаних шума букве и јеле (често са сребрном липом, меком веприном), али и зимзелени фрагменти флишне обалне зоне Панонског мора (божиковина, веприна, зимзелени ликовац, бршљан, сада са црним грабом, орахом или буквом); у доњем планинском појасу, поред шума букве, букве и јеле, срећу се дубраве (цера, лужњака, китњака, медунца), те ацидофилне шуме букве; на вршним платоима перипанонских брда по правилу су субхигро-нитрофилни типови шума јавора, јасена или јеле. Динарско подручје заузима највећи дио Б. К. Претежно је на карбонатним подлогама. Брдски појас карактеришу шумарци балканског китњака (горуна). У горњем брдском појасу доминирају шуме букве и јеле на падинама, док су на крашким пољима очувани остаци интерглацијалних дубрава лужњака и цера; ови гајеви репрезентативни су за крајишки пејсаж. Планински појас одликује се највишим степеном шумовитости, са најмоћнијим комплексом шуме букве, јеле и смрче у Европи (око 75.000 ха). Виши планински појас карактерише шума букве, али се срећу и (екстразоналне) шуме смрче. Највиши појас шумске вегетације припада клековини бора кривуља, а развијен је на врховима Шатора, Клековаче и Осјеченице. Планинско субмедитеранско подручје у Б. К. обухвата углавном крашка поља, окружена термофилним и деградираним шумама букве (са јесењом шашиком, јавором глувачем или црним грабом).

Поред зоналне, овдје су и многобројни стадији интра- и екстра-зоналне вегетације. Кањонска вегетација Врбаса, Сане, Уне и њихових притока је најбогатија стаништима (литице, пукотине стијена и сипари), реликтним фитоценозама (модрог ласиња, тисе, јавора и липа, црног бора, црног граба, лужњака са бјелограбићем, сребрне липе и клокочике итд.) и биљним врстама, од којих су неке ендемичне (Seseli bosnense, Symphyandra hofmannii). Тресетишта кра(ји)шких поља, планинске рудине, високе зелени, сњежаници, точила и осулине су значајни рефугијуми глацијалне флоре.

Животињски свијет чини карактеристична фауна средњоевропских листопадних и дијелом и четинарских шума. У субалпијским подручјима Б. К. живе елементи алпске и динарске фауне, од којих су неке врсте инсеката (лептири, неке група тврдокрилаца) ендемични за овај дио Балканског полуострва. Осим тога, интересантна је и богата орнитофауна мочварних подручја уз Саву и Врбас која су данас претворена у рибњаке (Бардача, Прњавор, Приједор), а нека од њих (Бардача) имају статус IBA (Important Bird Area). У помен антифашистичке борбе и ради очувања богате вегетације острвске панонске вегетације, у срцу Козаре је основан истоимени Национални парк, на површини од 3.495 ха. Планине на југу Крајине чувари су два прашумска резервата: Лом (шумарија Дринић) и Јањ (шумарија Шипово). Оба имају око 300 ха, у оба је главни екосистем прашума букве, јеле и смрче, на приближно истој надморској висини (1.250–1.500 м). Лом лежи на кречњацима, а Јањ на доломитима. Обе прашуме, као и НП Козара полигони су бројних научних истраживања..

Југослав Брујић

Становништво. Већинско становништво чине Срби који су у II светском рату делом страдали у геноциду које су спровеле хрватске усташе. У периоду 1992–1995. Б. К. је у целини припадала Републици Српској, а августа 1995. хрватско-муслиманска војска је из западног и југозападног дела протерала српско становништво и уништила знатан број њихових села. Дејтонским споразумом део Крајине југозападно и западно од линије Клековача–Виторог припао је Федерацији БиХ. Српски повратници у неким насељима и општинама поново су постали већинско становништво.

Привреда. Регија располаже повољним физичкогеографским условима за развој пољопривреде и то ратарства у северном и сточарства у јужном делу. Најплоднији делови су долинска проширења и ниски терцијарни брежуљци. Умерена континентска клима са сразмерно равномерним распоредом падавина током године повољно утиче на развој пољопривреде. У Лијевчу пољу успевају житарице и поврће. Ниска побрђа и брежуљци су познати по воћарству, а околина Бањалуке и Дервенте још и по виноградарству. Тржна пољопривреда најбоље је развијена у Бањалучкој котлини и Лијевчу где се производи воће и поврће. Сировинску базу за развој индустрије чине шуме и руде и вишкови у аграру. Од рудних и минералних сировина важна су лежишта мрког угља код Бањалуке (Рамићи). Енергетски потенцијали река су недовољно искоришћени. Мангана има у бањалучкој Козари (Бужим), гвоздене руде у Љубији и Томашици. Неметали су заступљени на многим локалитетима: барит код Велике Кладуше, магнезит у околини Бањалуке, кварцни песак код Бихаћа, затим лапор, гипс, каолин и разне врсте грађевинског камена (мрамор, габро, доломит, кречњак). Металне руде и неметали имају највећи значај за развој прерађивачке индустрије у овој регији. У периоду после 1945. интензивније се развијају рударство, индустрија и пољопривреда (ПИК „Босанска крајина", ПИК „Агрокомерц"). Разноврстан рељеф и богат биљни (на северу су јелове и букове шуме, а на југу шуме храста и четинара – смрча, црни и бели бор) и животињски свет (ловна дивљач) планине Козаре (978 м) утичу на развој туризма (ловни и планински туризам).

Насеља. Већи градови су Бањалука са 143.079 становника (привредни, културни и гравитациони центар, због чега се регија назива и Бањалучка Крајина), Бихаћ, Приједор, Козарска Дубица, Велика Кладуша, Сански Мост, Мркоњић Град и Јајце.

Дејан Шабић

Говори. Припадају северозападној групи говора источнохерцеговачког / херцеговачко-крајишког дијалекта у којима је чешћи једносложни изговор рефлекса дугог јата (сј"но, бј"да, Њ3мци). Јекавско јотовање је доследно у групама тје, лје и нје (д:ћерā, љ!то, њ!га; мљ3ко, д&њēла), факултативно у дје, сје, зје (ђ6вōјка / дј6вōјка, поćекли / сј!кли, и'ели / >зјели). Честа је замена вокала (с!дом, >љеда), а нарочито самогласника о > у уз назале (#н, к%њ, не м$гу). У послеакценатском слогу честа је редукција високих вокала и и у (р-дла, ув6нло). Вокалске групе –ао и –ае асимилују се и сажимају у /-ā/, /ō/ (пл(кā / пл(кō) и ē (јед0нēс, ш6снēс). Сонант ј се факултативно губи у облицима броја један и гл. јесам (6дну по 6дну, еси ли). Консонант х се губи (л-дно, д7ђо) или се замењује са в (с#в), ј (снŸја) и к, које се не јавља у наставцима (кр-на, сир:мāк). У већини говора изразита је десоноризација финалних сугласника (гр)т, бок, н#ш < нож), а понегде је она делимична (гр&бп). Упрошћавање финалне групе –ст је нешто чешће само код бројева (јед0нēс, ш6снēс), а знатно ређе у осталим случајевима (гdст, чbст). Властита имена м.р. (Ј7во, М;ле, В3љко) мењају се као именице ж.р. (Ј7вē, J7ви, М;лē, М;ли, В3љкē, В3љки), а тако граде и присвојни придев (Ј7вин, М;лин, В3љкин). У ген., дат., инст. и лок. мн. могу се факултативно срести и стари, али и аналошки падежни наставци (м.р. ј(гањāц; в-рила кeмком / вук:вма / зец:вима / н(ми Бос0нцијē; с к&њима / са к&њма / са сељ-ције / ш чиновн;ци; по град:вијē / на к%њима / по брег:вма; ср.р. с к&лима / с к&лма / п:т колијē; п: селима / по с!лма / по с6лиē; ж.р. д!сет г&дин / цgкāвā / т7рбū; б(бама / ж6*-нами / ц*%рам / ка сē >шло 7вца; са вbлама / са р$ками / са ц%рица; у 0љина / $ барама / у бар0ками / на њ>вма). Личне заменице ми и ви у дат., инст. и лок. мн. гласе н(ми, в(ми, уз одсуство енклитика ни, ви. Имперфекат је ишчезао из говора, осим код гл. бити (бјbāше; биј-доше). У аористу је у јд. дошло до ширења поља употребе 2. и 3. л. и на 1. л., а формант ш се из 3. л. мн. уопштио и у 1. и 2. л. (д7ђошмо, ур-диште). Чест је формант т у трпном гл. придеву (зв)т, %зорāто). У футуру II уместо радног гл. придева (ако б%днēш ћbјо, :ћу) може се јавити и инфинитив (ако б%дē д:бро $чити, д(ћу јој), али и везник да (д0 будēш р0нијē д:шā `требало је раније доћи`).

Чешћи је словенски генитив од акузатива (нbје м% гā да :дгāђā в7јскē). Посесија се може изразити и конструкцијом у+генитив ($ нāс је з6мља л6дена `наша земља`; р:дијō се $ мене с+н `родио ми се син`). Инструментал оруђа и социјатив се срећу с предлогом и без њега (:зūђē с к(меном / :плетē пр#ћом; :тишла е са ћ;ћом / :тишла м(мом). Честа је употреба инфинитива: у приповедању прошлих догађаја (и #н >ћи вл0дики у Л;ку), као допуна различитим глаголима (н6 мере $пāнтити; н6мōј в:дити дј6тета), у конструкцији с предлогом за (д&бар јē за пом$ћи). Честа је и безлична употреба перфекта (п:слало м!не &пћини).

Говори Б. К. могу се поделити у: (а) западне (једносложни рефлекс дугога јата; -ао>-ā; -ае->-ај- код бројева од 11 до 19; о > у уз назале; едан, есам; л`, н` + и; доследнија десоноризација; акц. ј6дем, ј6демо; социјатив без предлога) и (б) источне (двосложни рефлекс дугог јата; -ао>ō; -ае->-е-; нема промене о > у уз назале; један, јесам; н, л + и; мање доследна десоноризација; акц. ј"дēм, ј"дēмо; социјатив с предлогом).

Жарко Бошњаковић

Историја. Б. К. је образована услед честих пограничних сукоба Турског и Хабзбуршког царства од краја XV до XVII в. Под овим именом први пут се помиње 1593. у запису манастира Подмалинско у Црној Гори. Посматрано историјски, Б. К. нема јасне границе, а није разрешено ни порекло њеног имена. Према Ф. Шишићу, изведено је од имена средњовековних Доњих Крајева; В. Ћоровић „ауторство" приписује Турцима који су користили појам крајина. Још ју је теже просторно дефинисати, што се односи и на саму Босну. Крајишке границе нису чврсте и до краја прецизне. Крајишке особине негде су биле више а негде мање истакнуте, што се одразило и на варијације имена саме Крајине (Бањалучка, Бихаћка, Цазинска, Дубока) и ужих њених области (Змијање, Јањ, Грахово, Тимар, Кнешпоље, Лијевче). Крајини су, као историјска основа, претходили средњовековни Доњи Крај(ев)и и Јајачка бановина. Из дела првобитне Б. К., која се простирала до Купе, Аустријанци су, после протеривања Турака из те области у рату 1683–1699, организовали своју војну границу.

Потиснут турском силом, народ се повлачио у збегове, а где год се зауставио, стварао је и неговао етнографско благо које му је давало снагу за борбу и победу. Уздизањем Крајине у сталним ратовима, бунама и устанцима изграђивао се и Крајишник са карактеристикама ратника мегданџије. Отуда и синтагме Љута Крајина и Љути Крајишник. Могло би се рећи да је „крајина" одраз суштине свакодневног живота – у рату, побуни, устанку, па би и закрајинити значило „дићи устанак, побунити се, завојштити". Змијањци, Кнешпољци и Граховљани сматрали су се најпоноснијим Крајишницима. Као што је Б. К. утицала на доградњу система Војне крајине, тако су из Војне крајине потицале акције према Б. К. Стање на турској страни погоршано је престанком освајања и јачањем феудалног слоја. Подстицање отпора почело је са „тромеђе", створене разбијањем обласне целине Б. К. са северном Далмацијом и Ликом између Турске, Аустрије и Млетачке републике. Суштина Војне крајине и ускочке борбе преузета је од Турака. Историја четовања, нарочито на граници, јесте историја борбе за сељаштво и уништење противничке економске снаге. Порез је често плаћан двема царевинама. Један Аустријанац писао је 1901. да се у подлози сталних сукоба налазе аграрни односи. Четовање и хајдучија представљали су занат, јунаштво је сматрано највећом врлином, док се Крајишник препознавао по својеглавости и упорности: Крајина је крвава хаљина, вазда храна вука и хајдука. Муслимане су штитили утврђени градови, а рају су заштитнички прихватале неприступачне планине. На „тромеђи", где се најчешће окупљала, животарила је у земљаним заклонима и пећинама, а одатле је нападала суседна подручја, најчешће муслиманске земљопоседнике.

Буђење свести о Крајини као посебној јединици Јово Зубовић налазио је у непромењеним социјалним и природним условима живота. Крваву крајину Владимир Гаћиновић је објашњавао као засебну целину, са нијансама душевности, живим успоменама на делијање, причама са пијететом о звекету палоша, цичи борија, доминантно у старим схватањима хуманости. У Крајини су особене прилике утицале на формирање националног карактера. Крајина је одељен простор „који живи, осећа, који болује, који мре у дивљој, врућој страсти, који пати од свог горштачког срца; свет који јауче од беде и сиротиње, исцрпљен, испијен, са ропцем и уздисајем, са дозом укоченога и тврдог меланхолизма". Становништво „тромеђе" Милан Карановић је представио као „потомке незадовољних поданика турских, млетачких и аустријских. Коме није било право под Турцима бјежао је Млечанима и Аустријанцима, и обратно. То је скуп незадовољника и ускока из свију западних српских области... Ово је један од најнационалнијих крајева наше отаџбине..." Код Крајишника је у највећој мери развијено дубоко и истинско „национално осјећање у хармонији са осјећањем социјалне правде и правичности, чак до трагичне мјере." Према Шпири Боцарићу, Крајишникова јака фантазија постаје религија која све савлађује. Исидора Секулић је патриотизам крајишког сељака доживљавала као израз особите страсти – страсти да се све запамти, јер би заборавом народ изгубио историју и себе. За Крајишнике епске творевине надвисују уметничке, а борба епског карактера у целини носи историјску и традиционалну директиву. Јован Дучић је писао да су патриотизам и туга живели у Крајишницима „као аутономна енергија која се не мири са околностима, одвраћа људе од личних прилика, вуче их на неко дуго путовање коме нема краја. Живели су ти људи са сталном носталгијом за Босном као да нису у њој него је траже". Везани за косовски идеал и обилићевску правду, Крајишници су, према Дучићу, истицали „да Босна припада ономе ко је за њу умирао на турском коцу и аустријском конопцу... Ту је надомак она граница коју су Срби запосели од Бихаћа до Сиња... да европски Запад бране од азијских провала и да створе чувени српски епос о ускоцима који су носили звучна имена из Херцеговине, са Косова и Вардара..."

Срби у Б. К. неговали су немањићку државну традицију. За њих је Босна представљала много више географски него историјски појам, а њихова осећања била су заокупљена рашком државном свешћу. И код неуког крајишког сељака стално је свежа успомена на косовску трагедију и „цара Лазара" који је идеал праведног и честитог владара, највише помињан у песмама, причама и узречицама. Кнез Лазар је међаш прошлог: Још из цар Лазаревих времена; Кад је цар Лазар владао. Као и другде међу Србима, успомене на стару државу, на народну песму и везе са црквом сачувале су код Крајишника свежину и свест о заједници са српским светом. И као мартолос у турској или аустријској војсци, певао је о косовским јунацима или својим, хајдучким и ускочким.

У XIX в. Крајишник је ушао са јасном представом о себи и циљевима своје борбе. Није му била неопходна Француска револуција са својим идејама да би схватио да сваки народ треба да има своју државу. Ступио је у борбу чим је револуционарни покрет за стварање државе започео у Шумадији. Милорад Екмечић је препознао 14 малих и великих устанака и побуна у Босни и Херцеговини од 1804. до 1918. Носиоци идеје ослобођења били су Срби источне Херцеговине и Крајине, док су централна Босна и Сарајево могли да изнедре тајне револуционарне организације које су ковале велике планове. У том периоду у Крајини су избиле буне Јована Јанчића 1809, попа Јовице 1834, буна 1858, затим покрет управника бањалучке богословије Васе Пелагића 1869, устанак 1875–1878, афера „Помагај" браће Пиштељић, социјално-национални покрет Петра Кочића, Сеоски штрајк 1910, револуционарно друштво „Југославија" пред рат 1914, припреме за устанак 1915, покрет народних вијећа 1918. Ове акције, често свесне и унапред смишљене, биле су израз крајишких вековних тежњи, појачаних социјално-економским узроцима, посебно несносним аграрним односима. Крајишници су се истакли и као добровољци у српској војсци током I светског рата.

Ђорђе Микић

При крају рата на позив Народног вијећа СХС за БиХ ушла је српска војска, као део антантиних трупа, у БиХ да би спречила безвлашће, које је настало после укидања аустроугарске цивилне власти. Крајишке општине тражиле су у октобру 1918. да буду уједињене непосредно са Србијом (слично као Војводина), али је ипак надвладало становиште Народног вијећа из Сарајева, које је послало делегате у Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу. После Србије и источне Босне подручје Крајине највише је страдало у I светском рату и дало највише добровољаца српској војсци. У првој административној подели по образовању Краљевине СХС, већи део Б. К. био је раздељен на Бањалучки и Бихаћки округ, док су неки делови на југу (Јајце, Гламоч) били укључени у Травнички округ. Делови Тешањског и Дервентског среза на истоку Бањалучког округа припадали су мањим делом Крајини, а већим области Усоре. Сва три округа била су административно подређена Покрајинској управи за БиХ у Сарајеву. У изразито пољопривредној области каква је била Б. К. знатан утицај на укупне привредне односе имао је проглас регента Александра о укидању кметства и беглучких односа (1919, 1920), а затим и доношење законских прописа о аграрној реформи.

Као што су се у средњем веку и у турско доба мењале границе ове области (Доњи краји, Западне стране, Јајачка бановина, Серхат, „Турска Хрватска"), тако су се мењале и у време Југославије. Цела Б. К. (ужа и шира) укључена је 1929. у Врбаску бановину. Под широм Б. К. подразумева се после 1918. подручје Крајине источно од реке Врбаса: западни делови Тешањског (касније Добојског) и Дервентског среза, до горњег тока реке Укрине, укључујући планину Мотајицу, до реке Саве на северу. Данас се на овом подручју (од севера према југу) налазе општине Србац, Прњавор, Челинац, Котор-Варош и Кнежево. На југу и југоистоку граница иде од планине Шатор, преко Цинцар-планине и Влашића, до планине Борје, која чини размеђе са Усором (општина Теслић). Б. К. у ширим границама обухвата 15.173 км². Са делом Посавине који јој гравитира равна је величини Словеније. Бањалука као главни град Врбаске бановине налазила се на средокраћи пута између крајњих западних (иза Бихаћа) и источних (иза Градачца) делова те области, док је западни део Крајине (од Врбаса до Уне) више од три пута био већи од источног. Поред Б. К., укључени су у Врбаску бановину на западу делови данашње Хрватске, у којима је српско становништво чинило већину: срез Двор (Банија) и део среза Кореница (Лика), а на истоку и југоистоку делови бившег Тузланског (градачки, грачанички и маглајски срез) и Травничког округа (гламочки и јајачки срез). Образовањем Врбаске бановине овај део Босне изузет је потпуно од власти у Сарајеву. Тиме су уважене привредне и политичке потребе становништва Босанске Крајине, које је етнички и културно вековима чинило засебну целину, са већинским српским становништвом. До образовања Врбаске бановине Б. К. је привредно заостајала у односу на друге југословенске земље, које су се 1918. ујединиле са Србијом. Иако је у време аустроугарске управе почело интензивно искоришћавање шумског блага, 47% земљишта Б. К. било је и даље покривено шумама (близу милион ха), што је представљало најзначајнији привредни извор. Половина предузећа у међуратном периоду односила се на дрвно-прерађивачку индустрију. У међуратном периоду искоришћавани су жељезна руда (Љубија), манган (село Буковица на Козари) и пирит и на више места вађен је угаљ.

После краткотрајног Априлског рата и капитулације Југославије Б. К. (и цела БиХ) укључена је у НДХ (април 1941), квислиншку творевину, створену под окриљем Хитлерове Немачке. Б. К. проглашена је за Хрватску крајину, а за војног старешину (стожерника) бивше Врбаске бановине у Бањалуци постављен је 17. априла адвокат Виктор Гутић. Босанска Градишка, стратешки важна за одржавање саобраћаја према средњој Босни, прикључена је Великој жупи Ливац и Запоље у Новој Градишки. У току маја 1941. започеле су усташе да убијају највиђеније Србе по крајишким градовима. Убијено је више политичара, бивших народних посланика и свештеника, међу њима и владика бањалучко-бихаћки Платон Јовановић. Крајем јуна основан је у Бањалуци Уред за исељење Срба са територије бивше Врбаске бановине. У исто време почело је превођење православног становништва у католичку веру. Почетком јула 1941. исељено је организовано из Бањалуке и околине око 6.000 Срба у Србију. До краја јула, када је усташки стожер у Загребу издао наредбу о истребљењу свих Срба, без обзира на године старости и пол, протерано је из Бањалуке све српско становништво. До августа исте године убијено је преко 50.000 цивилног српског становништва, што је изазвало устанак прво у околини Дрвара, на Козари, Грмечу, затим и у другим крајевима. У току 1941. устанак је био скоро искључиво српски. До краја године у њему је учествовало око 20.000 Срба и само око 100 припадника других националности. Муслимани и Хрвати почели су да се прикључују устаницима у већем броју када је на територију Крајине дошао Врховни штаб НОВ и ПОЈ, са Јосипом Брозом Титом на челу, али су Срби ипак до краја рата чинили велику већину борбеног састава у свим крајишким јединицама (око 95%). Пошто нису успеле да умире Крајину усташе су приступиле пребацивању цивилног становништва у концентрационе логоре, у првом реду у Јасеновац и Стару Градишку. Делови разбијене југословенске војске наставили су отпор у локалним четничким јединицама (око Бањалуке, Мркоњић Града, Санског Моста, и других места). Упоредо с тим припреман је устанак под вођством КПЈ (Обласна саветовања на Шехитлуцима и Орловцима код Приједора, 1941). Образован је посебан Обласни комитет КПЈ за Б. К. и Обласно војно руководство. Да би сломиле устанике предузеле су немачке и усташко-хрватске јединице у лето 1942. офанзиву на Козару. У лето и јесен 1942. ослобођен је велик део западне Крајине, где је основана тзв. Бихаћка република. У Б. К. одржано је прво и друго заседање АВНОЈ-а (Бихаћ, Јајце) на којима су ударени темељи друге (социјалистичке) Југославије. Од 1941. до 1945. на подручју уже Б. К. (до Врбаса) убијено је укупно 88.437 цивилних становника српске националности (без страдалих у хрватским и немачким концентрационим логорима). У неким крајишким општинама до половине становништва је страдало од усташа. Од 33.129 становника Босанске Дубице, која се налазила најближе логору Јасеновац, у геноциду је страдао 17.691 житељ. На почетку рата било је (како од стране четника, тако и партизана) неколико одмазди према Хрватима и Муслиманима, који су пристали уз усташе, али освете, ипак, нису добиле веће размере. У току рата у бањалучком окружју, које је обухватало већи део Б. К., потпуно су срушене 19.093, док су делимично оштећене 6.194 сеоске куће, што је чинило око 50% од укупног броја кућа. Највеће тешкоће задавало је враћање око 100.000 на попаљена огњишта избеглица на подручје Козаре, које је систематски уништено у току немачке и хрватске (усташке) офанзиве 1942.

У управној подели после II светског рата Б. К. је била подељена на више срезова, без регионалне аутономије. У раздобљу до 1981. постепено се у БиХ повећавао број Муслимана у односу на Србе и Хрвате (до 1981. иселило се из БиХ 266.625 Срба – 49,5%; 146.045 Хрвата – 27,1% и 29.081 Муслимана). Процесом колонизације и исељења српског становништва после рата били су највише захваћени западни, пасивнији делови Крајине, који су са подручјем Козаре највише страдали у рату. Распад Југославије зауставио је хомогенизацију БиХ као муслиманске државе и отворио питање односа међу њеним конститутивним народима. У Уставу из 1974. БиХ је била дефинисана као „држава Срба, Хрвата и Муслимана". Последњи редовни парламентарни избори пре рата одржани су у јесен 1990. Основу за стварање посебне државно-правне целине српског народа у БиХ представљала је једнострана одлука Скупштине БиХ о отцепљењу од Југославије, донета октобра 1991, без усаглашавања са српским представницима. На плебисциту који је потом одржан (9. и 10. XI) српски народ у БиХ изјаснио се великом већином (96%) за останак у Југославији. Грађански рат почео је априла 1992, када је већи део Срба који су живели у претежно муслиманским срединама (Сарајево, Тузла и др.) био присиљен да напусти своја пребивалишта. Током рата (1992–1995) Б. К. добијала је све већи значај као једна од три босанско-херцеговачке области у којој је српски народ традиционално имао претежан утицај. Дејтонским мировним уговором (14. XII 1995), којим је окончан грађански рат, Б. К. подељена је између два новостворена територијално-политичка ентитета: Федерације БиХ и Републике Српске. Од 63 општине Републике Српске 21 општина са главним градом Бањалуком налази се у Крајини. Већи део западне Крајине, са градовима Бихаћ, Сански Мост, Босански Петровац, Кључ, Дрвар, Гламоч и Босанско Грахово остао је у Федерацији БиХ. Православно становништво Б. К. налази се у двема епархијама: Бањалучкој (раније Бањалучко-бихаћка, основана 1900) и Бихаћко-петровачкој (основана 1990), чији је већи део остао у Федерацији БиХ. У међуратном периоду постојала је једно време Епархија бихаћка (1924–1931). После рата део српског становништва на челу са епископом Хризостомом вратио се у делове Б. К. који су остали у Федерацији. Обновљен је велик број кућа које су биле срушене, као и цркава (66) и манастира (4). У Крајини постоји више православних манастира који потичу из средњег века или с почетка турске владавине: Моштаница (код Козарске Дубице), Рмањ (Мартин Брод), Гомионица (Змијање), Осовица (испод Мотајице), Глоговац (код Јајца), Клисина (код Старог Мајдана, општина Приједор), Трескавац (село Растока, код Кључа) и др. Према подацима из 1996. РС је имала 1.391.593 становника, од тога 419.879 избеглих и расељених лица (30,2%). По процени на крајишке општине у РС отпада више од половине становништва (преко 730.000). У делу Крајине који је остао у Федерацији живи око 70.000 Срба. Главни град Бањалука има око 143.000 становника.

Ненад Урић

ИЗВОРИ: Алманах Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Свезак I (1921–1922), I, Зг б. г. (1922), 212; Х. Капиџић, „Рад Народног вијећа СХС Босне и Херцеговине у новембру и децембру 1918", Гласник архивâ и Друштва архивиста Босне и Херцеговине, Сар. 1963, III, 187; Априлски рат 1941, Зборник докумената, Бг 1987; Шематизам Српске православне Епархије бањалучке, II, Бл 2005; Епархија Бихаћко-петровачка, Први шематизам 2010, Босански Петровац 2011.

ЛИТЕРАТУРА: В. Глушац, Предговор, у: М. Кумарић, Монографија Врбаске бановине, Бл 1932; М. Карановић, „Босанска Крајина. Кратак историски, антропогеографски и етнографски преглед", Н. Задро, „Рудно богатство Босанске Крајине", М. Копривица, „О шумарству и шумској индустрији у Врбаској бановини", Ш. Боцарић, „Из етнографије Босанске Крајине", ГЈПД, 1934, XIV; С. Мољевић, Улога и значај Врбаске бановине, Бл 1939; И. Секулић, „Савременост Петра Кочића", Ј. Дучић, „Петар Кочић", у: Петар Кочић: човјек, борац, књижевник, Сар. 1955; М. Ерић, Аграрна реформа у Југославији 1918–1941 год., Сар. 1958; Ј. Марковић, Географске области СФРЈ, Бг 1966; Крајина и Крајишници, II, Бг 1970; Д. Петровић. О говору Змијања, Н. Сад 1973; М. Дешић, „Западнобосански ијекавски говори", СДЗ, 1976, XXI; Бања Лука у новијој историји (1878–1945), Сар. 1978; Ђ. Радиновић, Време и клима Југославије, Бг 1981; С. Кларић, „Прилог проучавању послијератне обнове и изградње порушених насеља у Босни и Херцеговини", Прилози, 1981, 18; Еколошко-вегетацијска рејонизација Босне и Херцеговине, Сар. 1983; В. Казимировић, НДХ у светлу немачких докумената и дневника Глеза фон Хорстенау 1941–1944, Бг 1987; И. Хаџибеговић, „Модерне миграције у Босни и Херцеговини и национални односи", Прилози, 1987, XXII; Југославија које више нема, Бг 1991; П. Ивић. Српскохрватски дијалекти. Њихова структура и развој. Прва књига. Општа разматрања и штокавско наречје, Ср. Карловци – Н. Сад 1994; М. Ољача, Дубока Крајина. Ивањска, Главица, Баштра, Бањани и Добро село испод планине Ћорковаче, Бг 1994; Д. Јакшић, Република Српска. Простор, становништво, ресурси, Бл 1995; Б. Ј. Бокан, Геноцид над Србима Босанске Крајине 1941–1945, Бг 1996; Р. Кузмановић, „Формирање драве Републике Српске", Годишњак Правног факултета у Бањој Луци, 1998, XXII; М. Драгичевић, „О говору Срба околине Градишке", Градишки зборник. Часопис за друштвена питања, 1999, I, 1; М. Драгичевић, „Најзападнији српски говори данас" Зборник за српски језик, књижевност и умјетност, Бл 2001; Ђ. Микић, Бања Лука и Крајина за слободу и отаџбину, Бл 2002; Република Српска. Градови и општине, Требиње 2003; Флора Националног парка „Козара", Бл 2007; Бизнис рејтинг – 500 – Република Српска, Ист. Сар. 2008; Историја Босанске Градишке и њене околине, Од најстаријих времена до 1985. године, Градишка 2008; Флора прашумског резервата Лом, Бл 2008; М. Окука, Српски дијалекти, Зг 2008; П. Ивић, Српски дијалекти и њихова класификација, Ср. Карловци – Н. Сад 2009.

*Текст је објављен у 2. књизи I тома Српске енциклопедије (2011)